Алеф број 4 страница

Неприметно, наука копира технологије Цркве — ни не покушава да докаже из чега следе њене тврдње. Уместо аргумента, ауторитет. Шта сад... па, победила је Цркву. Она не увиђа да је, убивши змаја, и сама то постала, позивајући да се приме на веру нова убеђења.

Појављују се верски фанатици нове врсте. Религиозни фанатици су веровали у друго биће, у Бога и живот након смрти. Атеистички фанатици верују да нема другог бића, Бога и живота након смрти. Верују да постоји само материјално биће и да човек, након смрти, потпуно нестаје. И као што религиозни фанатици верују у своје истине, јер су од Цркве, тако атеистички фанатици верују у своје, јер су од науке. Наука и Црква данас као да су у сродству, по линији истоветног изостанка било каквих доказа за своја онтолошка тврђења.

Огољена истина изгледа овако: атеистички и религиозни фанатици, суштински гледано, заправо су попут браће-близанаца. Као што је и својствено фанатицима, они себе не сматрају фанатицима. Себе сматрају нормалним. А за своје противнике мисле... е, то су прави фанатици. А ми... ми нисмо.

Ако се непристрасно посматра њихово међусобно супротстављање, једнакост се уочава у свему. Међусобно се убијају за лажну веру. Религиозни фанатици су убијали своје противнике за време владавине Цркве и инквизиције. Атеистички фанатици су убијали своје противнике за време револуција, кад су рушили Цркву. И ко је ту кога више поубијао свеукупно — то је и до данас отворено питање.

Суштински, једну веру сменила је друга. Са разликом, што су се изјаве религиозних верника заснивале на томе да им је тако Бог рекао преко Цркве, док се изјаве атеистичких верника заснивају на томе, да су им тако научници рекли. И, чија је ту позиција јача?

Паралела

Ради стицања увида у целу ситуацију, посебно ћу се позабавити филозофима, који су покушавали да испуне идеолошки вакуум који је захватио друштво. Постојала је нада да ће филозофија, ослобођена религијских догми, да реши проблем. Људи који су са великим поштовањем називани мислиоцима, латили су се дела. Проблем ових „мислилаца“ био је у томе што су се, у свом расуђивању, ослањали на ставове који потичу из епоха пећинског преживљавања и религије. Узимали су их за аксиоме, не бавећи се тиме зашто верујемо да су истине на које смо навикнути — апсолутне? Као резултат, њихова мисао могла је да иде само у једном правцу: црквено-хришћанског морала, преименованог у општељудски.

Зато и не треба да чуди то да, што су више ови „филозофи“ показивали своје могућности, то је очигледнија била њихова интелектуална малаксалост наспрам тежине проблема који су се намерили да реше. Ни код једног од њих нема чак ни наговештаја размишљања онтолошких размера. Они ни нису стварали нов поглед на реалност, него преукрашавали стари. Међутим, када се старо прекречи новом бојом — не постане ново.

Домете тих филозофа добро одражава расуђивање Канта о томе колико је на месту захтев Бога да му Аврам принесе сина на жртву. Или Волтер, о коме ће Ниче, у својој књизи „С оне стране добра и зла“, написати: „О Волтеру! О хуманости! О глупости! “

Енглески филозоф Хобс трага за основом полазећи од природе човека. Он сматра да је човек разумно биће, и да услед тога тражи оптималан пут ка оном што је добро за њега. Уколико живи у заједници у којој нема закона, владара и других обележја цивилизације, у таквим условима се као једини закон јавља гола сила. Људи живе по принципу: „Човек је човеку вук“. Хобс такво друштво назвива натуралним — status naturalis.

У настојању да побошљају свој положај, људи ће почети да схватају како ће свима бити боље ако се не оријентишу само на сопствене интересе, него узимају у обзир и интересе друштва. Овакво стање друштва, Хобс назива цивилизованим — status civilis.

Да би се цивилизација очувала и од унутрашњих, и од спољашњих разарајућих сила, неоходан је заштитник, витално заинтересован за њено очување. Читав је низ разлога зашто закон не може да изађе на крај са тим проблемом. Најпре, јер је живот комплексан и мозаичан, па је немогуће да се предвиди баш свака ситуација. Чак и ако се замисли закон који покрива сва подручја живота, његова идеалност би трајала само до прве промене ситуације. Да се напише закон који предвиђа све будуће ситуације — научна је фантастика.

Затим, закон може да се изврне. Даље, могућа је и ситуација у којој испуњавање закона доноси чак и штету по друштво. Неопходна је сила, која је изнад закона, и која омогућава да буде: „Закон ради човека, а не човек ради закона“ (што су парафразиране речи Христа: „Субота је човека ради, а не човек суботе ради“; Марко 2, 27)

У улози такве силе, традиционално наступа елита. Она је заинтересована за очување друштва, пошто социјална конструкција представља извор њене моћи и свих земаљских добара којима располаже. Рушење цивилизацијске конструкције је за елиту равно смрти, баш онако како је рушење Храма било попут смрти за садукеје.

Уколико над елитом нема силе која је превазилази, у виду владара чије право на власт нико не може да оспорава, примена оваквог решења се компликује. Што је више ово изражено, то јаче свака групација унутар елите вуче на своју страну. Ако је на коцки и живот, супротстављање ће бити максимално. То гарантовано води до раскола власти.

Да би се представила ова ситуација и њене последице, присетимо се опет Титаника. У теорији, постојале су две могућности: прва — да се иде право у ледник, а друга — да се покуша избегавање. За сада, изоставимо то што капетан није знао за смртоносну опасност друге опције. То ће тек касније постати јасно, када проуче читаву ситуацију до детаља и изведу компјутерску симулацију. Претпоставимо да је капетан имао увид у све ризике.

Код прве опције, две коморе предњег дела брода биле би тешко оштећене. Али, тада би две задње коморе остале нетакнуте. Чеони удар гарантовао је смрт свих који су били у првим коморама (где није било пуно људи) и нанео би штету броду. Међутим, гарантовао је и то да брод неће потонути, него да ће остати изнад воде, а сви путници били би спашени. Код друге опције, ако се покуша са избегавањем удара, у случају успеха, брод би остао или у потпуности неоштећен, или би оштећења била значајно мања. Природно да би сви путници то преживели. Али, ако маневар не би успео, ледени брег би засекао брод дуж целе стране. То је гарантовало да ће он брзо потонути и да ће већина путника изгинути.

Свака од две могућности имала је своју логику, цену и ризике. Време за доношење одлуке мерило се у минутима. Искушење да се потпуно избегне несрећа или да се донекле уништи бродска оплата, није лако... Нико не гине, брод је безбедан... А код чеоног удара, брод пропада и неки људи гину 100%.

Какву бисте одлуку ви донели, у тој ситуацији? Сложено питање, зар не? Нарочито кад за једну опцију изгледа могуће да се остане скроз сув, а код друге нема шансе за то.

Ако у држави настане ситуација по последицама слична оваквом судару са ледником, и уколико могућих одлука има више од једне, догађаји ће се развијати у зависности од тога колико људи има право гласа. Уколико више од једног, постоји вероватноћа да ће се јавити супротстављена мишљења. Узимајући у обзир сложеност ситуације и последице по сваког ко доноси одлуку, атмосфера ће бити напета до усијања. Свако ће инсистирати на своме, из све снаге. Компромис није могућ, јер је, у коначници, ово питање живота и смрти.

Расцеп на врху пирамиде прошириће се свом силином до њене основе. Раскол у друштву претвара се у грађански рат. Држава ће бити налик на Титаник, на коме су се сви поделили у два табора и туку се међусобно, на свим нивоима брода. Ником није до одлуке.

Ситуација ће бити још гора од натуралне, где је човек човеку вук, према Хобсу. У друштву које је захватила ватра грађанског рата, људи се међусобно убијају не из користи, него због припадности супротном табору. Читаве класе ће једна другој постати вук.

Вероватноћа такве ситуације се искључује ако друштвена конструкција има облик пирамиде, на чијем врху седи један човек који има право на последњу реч. Чак и уколико он не донесе најбољу одлуку, свеједно је то много боље него да не буде никакве одлуке.

Хобс сматра за оптималан модел апсолутну монархију, где је воља владара — закон. Ипак, тако нешто је могуће само ако власт има религиозно утемељење — ако владар има статус представника Бога. Уколико такве основе нема, то није монархија, него диктатура.

Ако се разматра ситуација у целости, узимајући у обзир да већ до тог времена религиозна утемељеност власти више није била могућа, Хобс предлаже диктатуру — али неку нереалну, која се не заснива на сили, као код обичних диктатора, него на здравом разуму и рационалним сагледавањима, и од племића, и од маса. По мишљењу Хобса, такав модел ће бити одржив, јер ће сви у потпуности разумети његову целисходност. Он ће бити свима од користи, јер спречава „борбу сваког са сваким“, што ојачава државу.

Сада нешто и о циљу који би био јединствен за цело друштво... Хобс покушава да га изведе из природе човека. Он каже да, ако је циљ сваког — да трага за својим добром, и уколико сви увиде да ће тако и бити ако се уједине у оквирима овакве конструкције, онда ће људи похрлити у исту страну јединственим током, управо из егоистичних разлога. Из рационалних разлога, признаће право елите да доминира над њима.

Чак и ако се занемаре сви минуси овакве Хобсове маштарије на тему организације друштва, и замисли како постоји гаранција да ће на сам врх доспети најпаметнији човек, није јасно по којој основи ће народ признати право да баш тај буде на врху?

Народ се, приликом прихватања нечије власти води чим год, само не рационалношћу. Како га подстаћи да прихвати право елите на власт у оквиру религијске концепције, то је јасно — мора му се говорити да је Бог то тако уредио, да цар буде његов представник на земљи. Међутим, како га подстаћи да тако нешто прихвати без религије — нејасно је.

Спиноза, други филозоф из тог доба, такође тражи одговоре на питања, како да се сачува друштво од распада. Одакле да се узме јединствен циљ за све? Он, такође, узима за полазну тачку природу човека. Међутим, за разлику од Хобса, он сматра да човек у свом природном стању, не трага за сопственим добром, него жели да буде праведан, добар и исправан, у складу са моралним начелима (ту није баш до краја разрадио тезу, јер тежња ка личном добру има различите облике, а појам морала директно зависи од погледа на свет). Према Спинози, „човек је човеку бог“. Ипак, пошто друштво није добро устројено, оно човека приморава да другом човеку буде вук. Из тога следи да друштвени модел мора да ствара услове у којима човек реализује своју добру природу. Када се то деси, људи ће се покренути у јединственом току ка заједничком циљу — да буду праведни и добри.

Спиноза није изнео какав конкретно друштвени модел треба да се гради, да би у њему почела да се дешавају оваква чудеса. Он се само изјаснио како не би било лоше да држава има такав облик, у коме ће људи да буду врло морални.

„Кад гледа са стуба двориште и рибњак, знао је понекад говорити како би добро било да се од куће прокопа подземни ходник или да се рибњак премости каменим мостом, где би са обе стране били дућани, у којима би седели трговци и продавали свакакву ситну робу сељацима. Притом су му очи постајале неописиво слатке, а лице сијало од задовољства. Ипак, сви су се ти његови планови завршавали на самим речима“ (Гогољ, „Мртве душе“).

Лок се изјашњава слично Спинози, али мање сентиментално. На пример, он каже да убиство није грех, него право. И иначе, много је говорио о слободи и правима. Какаве везе има то што му је један од извора прихода била трговина робљем... Ко још не би поверовао у искреност трговца робовима, када је реч о слободи и људским правима?

Јако пуно људи се занима идејом како да се изгради друштво, у коме се остварују сви снови човечанства. Онда ће јединствени циљ да буде не да се доспе у рај на небу, него да се створи рај на земљи — без Бога, Цркве и Религије. То ће спречити друштвени ток да се разлије и претвори у мочвару. У оквирима такве замисли, Томас Мор пише „Утопију“, о измишљеном острву на коме постоји идеалан модел друштва. На челу друштва су људи добрих намера, који рад и остварена добра деле на равне части између свих грађана. Тако деле и лепе жене. О правима ружних жена да их деле лепи мушкарци, Мор ништа не пише.

Стотинак година касније, теме идеалне државе ће се латити и Кампанела. Он у делу „Град Сунца“ скицира идеалну државу. На њеном челу су поглавари науке. Главни циљ је — опште благостање и светско знање. Занимљиво да је Црква видела добро у неукости народа, а њен слуга, монах Кампанела, управо у супротном — у највећој образованости.

Чини се да је јединствени циљ пронађен — да се створи рај на земљи. Друштво је у том тренутку до коре великог мозга засићено библијским истинама. Оне се сматрају очигледним истинама у толикој мери, као што је код Маја било природно да се приносе људске жртве. Или, као што се у исламу и скандинaвским земљама природним сматра сексуално мажење деце, ако нема никакве физичке штете. На критику да деца нису дала сагласност за тако нешто, одговарају да дете на пуно тога није дало сагласност. Ако деца раде само оно са чим су се и сагласила, она ће и да умру, уз такав приступ.

Теоретичари земаљског раја не виде да ће се, у условима одрицања од религије, норме које имају религијске корене сасушити, из истих разлога услед којих се на дрвету одсеченог корена осуши лишће. Идеја се из глава сели на барикаде. Tу нема ни кад да се размишља, ни ко да размишља, јер на барикадама остају само они којима је „све јасно“.

Настају предуслови за дробљење безидејне друштвене заједнице у прах. Ситуација је таква, да су се у религиозно доба само истоверници и сународници сматрали својима. Сви остали су сматрани туђинима. На томе је изграђена и политика односа. Рецимо, овако фукционише британска политика: „На оно чиме ми не управљамо, гледамо као на непријатеља“. На томе се темељи логика деловања, од културног и трговинског, до војног.

Установљавањем хуманизма, у коме се Бог пориче, при чему се његове заповести и даље узимају као оријентири, сви се проглашавају браћом и сестрама. Ово је за последицу имало уклањање појма „туђи“. Међутим, заједно са тим, наизглед благородне старе истине су у новој ситуацији (гле изненађења! ) уклониле и појам „своји“. Ако нема врха, нема ни дна. Ако нема туђих, нема ни својих. Као што не може све да буде врх, тако не могу ни сви да се доживљавају као своји. Закони нашег света не дозвољавају тако нешто. Пошто према хуманизму човек и јесте бог, Спинозина формулација „Човек је човеку бог“ заправо значи „Човек је човеку — човек“. Да би се схватила даља еволуција, неопходно је рећи да човека од животиње суштински раздваја не спољашњи изглед, него извор основних тежњи. Спољашњи изглед се, са успесима пластичне хирургије, може мењати. Међутим, корен ваших циљева, при било каквом вашем изгледу — остаје непромењен.

Човек изводи своје циљеве из три извора: а) поглед на свет, б) сопствена природа и в) спољашњи свет. Циљеви животиње потичу из два извора: њене природе и окружења. Када је хуманизам одбацио религиозни поглед на свет, али није дао други — из кога би било могуће да се изведе смисао живота и систем вредности, човеку су преостала два извора (као код животиње): сопствена природа и окружење. Ако се човек оцењује по извору и квалитету циљева, и ако се има у виду да је човек — онај ко има три извора циљева, а животиња — са два извора, онда нови човек — јесте животиња. Тиме се еволуција тезе „Човек је човеку — бог“, не завршава на „Човек је човеку — човек“. Она се даље развија (или деградира, како ко жели то да види) у тезу: „Животиња је животињи — животиња“.

Наизглед, то је стање status civilis, према Хобсу. Међутим, по чињеницама, то је скроз ново стање. То чак није ни заједница дивљака — status naturalis. Заједница паметних људи, који нису обједињени циљем на нивоу погледа на свет — заједница је паметних животиња.

Појмови добра и зла делом су изведени из религијског погледа на свет, делом из доба када су људи живели у пећинама. Та чињеница — да су их преименовали у општељудске, није утицала на њихов рок трајања. То је уједно и тајмер који одбројава хуманизму. За његово време, светско друштво је морало да стекне нов поглед на свет, да из тога изведе свој главни циљ, који би се могао назвати смислом живота, да на тој основи обликује појмове добра и зла, норме и забране. Ако се не би успело у томе, односно ако се идејни вакуум не би санирао, претварање реке у блато било би искључиво питање времена.

Ново друштво се гуши, у таквом идејном вакууму. Над њиме виси питање, које је касније овако формулисао Достојевски: „У чему ћете се ујединити ви људи, да остварите своје грађанске циљеве, ако немате основу у изворишној великој идеји моралној? “

Шта може безидејни свет да понуди умрлом човеку? Гомилу речи у високом стилу, вербалне бравуре које сутрадан нико неће памтити. Нека и није дан, нека је 1000 година, каква је разлика... Ко памти шта су рекли на сахрани Александра Македонског? Празне речи... И када је тако, назире се врло тужан сценарио. Неопходан је био нов поглед на свет.

Друштвена заједница, која по инерцији наставља да узима старе вредности као оријентире, почиње да сумња у то да ће пропаст Цркве и процват науке да омогуће плодове који су од тог били очекивани. Aкадемија у Дижону 1749. нуди награду за најбољи састав на тему: „Да ли су наука и уметност допринели човечанству? “ Бивши лакеј, Русо, написао је рад у коме је утврдио да је процват науке негативно утицао на друштво. Он је негативан утицај науке објаснио њеним скоројевићким пореклом (настала је из заната).

Црква је утвђивала како је човек по својој природи грешан и може да се спаси једино ако се посвети томе. Русо је парафразирао мисао Спинозе, да је човек човеку бог, и сада је и он говорио како је „човек по својој природи добар, и једино га друштво чини лошим“. Тиме и осваја ову награду, 1750. године. На питање из чега следи његова тврдња о полазној безгрешности човека, овај „мислилац“ је одговорио: „Веровати и не веровати — то су последње ствари на свету, које зависе од мене“.

Ова тврдња је сродна тврдњи Цркве, по томе што су обе изискивале прихватање на веру. Уз ту разлику, што је Црква за извор својих информација проглашавала Бога, док су Русо и читаве легије хуманиста, у својству извора информација препознали сами себе. Нема ничег лошег у томе што информација долази од човека. Лоше је ако се тражи да се прихвати искључиво на веру.

Теорија Русоа о занемаривању разума у корист срца, суштински није ништа друго, него парафразирано размишљање Тертулијана: „Верујем, јер је апсурдно“. Киркегор је то формулисао кроз позив да се направи скок вере. Не дотичући се предности и недостатака саме концепције, рећи ћу само да је друштву, као замена за хришћанство, било потребно не још једно учење чије се прихватање заснива на вери, него нешто много рационалније.

Oбућари

Филозофи су доживели неуспех у тој мери, колико је то уопште могуће. Сва њихова расуђивања — била су налик на размишљања деце у песку о животу одраслих. Ту чак нема више ни шта да се критикује, јер даља критика не би имала претерано смисла.

Једино на чему је остала нада, то је била наука. Најрационалнија институција од свих постојећих у том тренутку. Ипак, она се поштено није ни позабавила овим проблемом — једноставно, превазилазио је њене могућности. Наука се, традиционално, специјализовала за решавање њој адекватних проблема, текућег карактера — како да се изграде мостови и зграде, да се направе добре пушке и муниција, да се оријентише на отвореном мору током пловидбе и сл. Оно што није имало практичну примену, то науку није ни занимало.

Тек касније, када изучавање наизглед од праксе бескрајно удаљених подручја, почне да доноси практичне резултате (нпр. проучавање атома доводи до атомске бомбе), добиће на тежини појам „фундаменталних наука“. Тада ће почети да улажу новац у изучавање онога што има нејасну практичну примену, у нади да ће се касније појавити користи од тога. Какве тачно користи — то није било јасно, али да би постојала нада, морало је да се издвоји и за то. Ко не улаже, тај заостаје, и на крају губи од онога који улаже.

Максималне размере до којих се могла уздићи наука су — питања небеске механике. И то, као што смо видели, да припомогне Цркви у њиховом решавању. У поређењу са теолозима и богословима, који су радили са бесконачним појавама, научници су имали статус занатлија. Ако су филозофију у то време називали слушкињом теологије, онда је наука, која је по рангу испод филозофије, имала улогу старијег занатлије — мајстора.

Као показатељ овога, један монах-језуит назвао је Њутна, у својој преписци, занатлијом који износи интересантне мисли: „извесни занатлија по имену Њутн“ (Artifex quidam nomine Newton). И сам Њутн, човек великог ума са уским коридором, свој статус је доживљавао слично томе. Он је добро схватао вредност свог знања, наспрам онтолошких размера. Имао је обичај да каже: „Ја не измишљам хипотезе“, и ослањао се искључиво на огледе — видевши како је јабука пала на земљу, извео је закључке о законитостима услед којих долази до тога. Да се замисли о коренима тих законитости, тако нешто му није ни падало на памет. Зато што корени свих закона леже изван оквира нашег света. Баш из тог разлога наука, чије је гледиште ограничено огледима, није ни покушала да их види.

Друштво у небеса уздиже генијалне научнике, али сами научници, ако не говоримо о испромовисаним „вундеркиндовима“, него о мислећим људима, науку оцењују као нешто скромних домета. На Њутновом гробу пише: „Овде лежи сер Исак Њутн, племић који је, скоро божанским разумом, први осветлио кретање планета, путање комета и океанску плиму и осеку, бакљом математике. Истраживао је разлике у светлосним зрацима и различита својства боја које се притом појављују, о чему нико пре њега није ни помишљао. Велики, мудри и верни тумач природе, антике и Светог писма, својом је филозофијом потврђивао величину Свемогућег Бога, а својим карактером испољавао једноставност јеванђеља. Нека се смртници радују што је постојао овакав украс људског рода. “

Њутна су невероватно уздигли, украсили ловоровим венцима и гомилом бронзе, али он сам је о себи писао: „Не знам како изгледам свету; мени самом увек сам изгледао као обичан дечак, који се играо на обали мора и забављао тиме што би, с времена на време, пронашао понеки глађи камен или лепшу шкољку него обично, док се одмах ту до мене простирао огромни океан истине, који је био потпуно нерешив“.

Ајнштајн нема гроб. Кремиран је, а његов прах је расејан, тако да нико не зна чак ни на ком месту тачно. Постоји место које симболизује његов гроб, на коме је представљен Сунчев систем са свим планетама, а око планете Земље пише: „Овде је живео Ајнштајн“.

Ајнштајн је веома јасно разумео ништавност својих знања у односу на Целину. Он је говорио: „Ми упознајемо законе, али не и полазну тачку, тј. основу којој би их требало приписати, и испада да је читава наша физичка конструкција подигнута на песку“. У XVIII веку, енглески песник Александар Поуп написао је: „Природа и њени закони, у тами скривени лежаше / Бог рече „Да буде Њутн“, и наједном светло засијаше“. У XX веку, други енглески песник Џон Сквајер, потврдио је мишљење Њутна и исправност сумњи Ајнштајна у размере својих знања, надовезавши се на Поупа: „Светло не потрајаше, јер ђаволу то не беше мило / он рече „Нека буде Ајнштајн“, да врати све како је пре било! “

Наука одређује као сопствено подручје опажање законитости, описивање њихових уочених својстава, али не и тражење корена, тј. узрока истих. Како пише један од највећих француских научника Поенкаре: „Дефинисањем неке силе не може да се објасни шта је та сила сама по себи и да ли је она узрок или последица кретања“. Немачки научник Планк то објашњава тиме да: „Наука није у стању да реши ултимативну загонетку природе. И све због тога што смо, у коначници, и ми сами део загонетке коју покушавамо да решимо“.

Амерички физичар Вигнер пише: „Циљеви ове наше науке много су скромнији него што су били, примера ради, циљеви старогрчке науке“. И наставља у том смеру: „Нама је, у принципу, нејасно зашто наше теорије тако добро ‘раде’. Њихова тачност још увек не може да посведочи о њиховој истинитости“. Истина је ван граница уочавања законитости.

Наука даје називе силама које сабијају протон и неутрон у језгро или терају електрон да се одржава у орбити, уочава шта се са њима дешава и тражи како да се то искористи. Природе самих ових сила се не дотиче, зато што се не зна шта да се ради са чињеницом да потрага за одговором на једно питање — одмах производи наредно питање. Уколико се одговори на то шта изазива силу која покреће електрон, одмах настаје питање: а шта стоји иза силе, која изазива ту силу? И тако, у бесконачност. Из тог разлога, наука објављује да ни не мора да схвати корене. Довољно јој је схватање својстава и законитости.

На питање, шта покреће силе, наука шири руке — такви су закони природе. Заиста, свеобухватно објашњење. Само што се не разликује од религиозног. Следбеници неког култа исто одговарају на то питање: такви су закони Бога. Речи различите, суштина иста.

Науку не занимају питања, шта је наш свет суштински, изван граница целе ове игре. По томе, она је налик на Цркву из времена бављења календаром. Њој је било свеједно, на каквој ће представи о устројству Сунчевог система математичери и астрономи да развију тачан календар. Било јој је важно само да новонастали календар буде тачан. Тако је и са науком: њој је свеједно на каквој представи о свету ће да се објасни дејство неког закона. Главно је да се законитост опази, прорачуна, и да може да се примени у пракси.

Обућара не занима како то да кожа не пропушта воду. Довољно му је да не пропушта, како би од ње могао да шије обућу. Уколико буде почео да се удубљује у таква питања, никакву обућу неће никада ни да направи. Зато се не ни бави таквим, сувишним питањима.

Научници се не баве питањима која излазе изван граница огледа. Њима је довољно да утврде законитости посматране појаве, и да се даље, као последица тога, може развити нешто што олакшава живот. Довољно им је да знају „својства“, како би „правили обућу“.

Уколико се поглед на свет промени, за научнике и обућаре ништа се неће променити. То и јесте показатељ да је у питању занат — независност од погледа на свет. Конкретан пример за то: када је Максвел објашњавао ефекте електромагнетизма, није се доводило у питање постојање етра, и сматрало се да је ваздух испуњен њиме. Када је теорија о постојању етра потпуно одбачена, рекло би се да ће следити како су и закључци донети на таквој погрешној полазној основи, такође погрешни. Ипак не, науци то није било важно, са каквог становишта је радио Максвел. Важно је то што формуле функционишу где треба.

Нисам против обуће, како бисмо без ње живели? Међутим, обућа, телефони и друге корисне свакидашње стварчице, могу да буду само бонус на путу ка циљу, али не и сам циљ. Као што је једној војсци циљ — победа, а сви трофеји које притом задобије — бонус. Ако би ратни трофеји постали циљ војске — то више не би била војска, него банда. Да би се друштвеној заједници дао циљ, мора да се ради са онтолошким величинама. Само у тим размерама може да се изведе смисао живота, појмови доброг и лошег, да се дају одговори на питања о Богу и животу после смрти. Међутим, наука по својој природи, то не може.

Занатска природа науке испољава се и у томе што је некада, а и данас, огроман број научника сматрао интересовање за онтолошка питања — ако не штетним, онда барем бескорисним. Многи говоре како тежња да се дође до „саме суштине“ ствари, чак и ако је за похвалу, све одводи изван оквира искуства и експеримената, и самим тим не може ни да буде научна. Разумете ли, научно — то је омеђено огледом, оковано његовим оквирима. А намера да се из тога изађе, већ сама по себи, веома је противна науци.

Совјетски физичар Пјотр Капица говорио је: „Наука — то је оно што не знамо, а што знамо — то је технологија“. Са тог становишта, наука би била — најпре изучавање корена, а тек после плодова. Међутим, ако је циљ шивење обуће, корени испадају из видног поља.

Данас научницима називају све одреда. Чиновник у Академији наука, суштински администратор у тој средини, или ректор Универзитета, који је фактички његов управник, све су то научници. Фигуре ранга Ајнштајна, и то су научници. Сви иду под исту капу.

У прво време, оваква глобална безизлазност читаве настале ситуације, изазивала је помрачење својом величином — толико је била огромна, да је људи једноставно нису видели. Као у изреци, да би видео брдо — мораш да му приђеш, да би видео планину — мораш да се одмакнеш од ње. Људи су били попут бубица које пузе по џиновској лопти. Бубица ни не схвата да пузи по заобљеној површини, а не по равној, као што њој изгледа.

У неким случајевима, пакују стару логику у нову форму. У другим, приписују себи оно чиме не располажу и чиме, по природи, никада ни не могу да располажу. „Када на кавезу у коме је слон пише жирафа — не веруј својим очима“ (Козма Прутков).

Жалосно звучи, али уколико се ствари назову правим именом — научна заједница, суштински гледано, представља радионицу савремених занатлија који „шију“ ајфоне. То је добра ствар, ту нема приговора, али желим да се надам да ће, као што је наука настала из старих заната, из савременог заната (науке), настати нека нова институција усмерена на спознавање корена. А за сада... За сада, следећи стихови...

«Једном је слику погледао обућар,

И одмах грешку на ципелама уочио;

Четкице се латио и то исправио сликар,

⇐ Предыдущая 18 19 20 21 222324 25 26 27 Следующая ⇒