Tријажа. Информација

Tријажа

Постојања, дакле, нема без кретања. Суштина кретања је — мењање. Из овога произилази да се све што постоји, увек мења. За размере ове наше анализе, сама природа промена није важна. Главна ствар је да постојање јесте стално мењање.

Поделимо линију читавог постојања на њене сегменте. Сваки је засебно биће, квалитативно различито од претходног и наредног, јер су сви у кретању/мењању. Тиме је наш Универзум, од тренутка настанка до овог тренутка — један сегмент. У будућности, он ће трајати до тренутка када наш свет постане квалитативно другачије биће. Биће пре нашег Универзума, које је узрок нашег света — то је други сегмент. Њему такође претходи одређени сегмент. Произилази бесконачан ланац бића, из карика. Свака се разликује од друге. Не могу да замислим разлике али могу рећи да је свака карика или: (1) сложенија од претходне — постојање се развија, или (2) простија од претходне — постојање пропада.

Не видим могућност за трећу опцију, где би сложеност сегмената била једнака. Ово би противречило динамици постојања, чији је график — или на горе, или на доле. Уколико би овај график био раван — онда ту нема ни динамике.

Могло би на ово да ми се приговори, подсећањем на теорију о цикличком постојању, откривеном у алегоријама из Веда. Ту се приповеда како Брахма ствара Универзум и живи у њему 311 билиона година. Кришна га све ово време чува. Затим Шива уништава. Брахма умире, и опет се рађа да би створио Универзум, у коме ће живети својих 311 билиона година, и опет умрети... Религиозна димензија је овде у улози спољне силе, али на то нећу обраћати пажњу. Претпоставимо да се Универзум, без Брахме и његових сателита, шири билионима година — посложњава се. Затим се сужава — поједностављује. И тако вечно.

За размере у којима ми посматрамо, не смеју нас збуњивати бројке. Свака величина наспрам бесконачности подједнако је ништавна, и зато дужина сегмента (време постојања) није битна. Може да траје секунду (ако замислимо тако кратке верзије постојања), а може толико година колико је цифара у Грејемовом броју. Ништа од тога није важно. Величина времена нема самосталну моћ. Све одређује перцепција. Ако једну секунду доживљавате као годину, а неко доживљава годину као секунду, и ви сте живели сто секунди, а тај неко 3. 153. 600. 000 година (толико је секунди у сто година), проживели сте животе исте дужине.

Свест се противи признавању да милијарде година могу бити равне једној секунди, али пошто је једино мерило — посматрач, његове димензије одређују перцепцију. Велико и мало — то је оно што му се чини великим и малим. Ван посматрача, нема ни димензија.

Поменуo сaм већ раније специфичну микроскопску честицу — неутрино. Да бисте замислили њене димензије, довољно је рећи да би она скроз пролетела кроз оловну плочу велику од Земље до Сунца, да не примети ништа. То је, отприлике, као да ви прођете кроз војску у којој стоје размакнути 10 километара један од другог, па војску ни не приметите.

Замислимо разумно створење у димензијама неутрина. Наше тело за њега било би исти такав Универзум, као што је за нас нама познат Универзум. Као што ми, гледајући у небо, видимо празнину са ретким згуснућима — тачкицама-звездама, тако и ово микро-биће, гледајући на нас — не би уопште видело нас, него празнину са ретким згуснућима.

Ако је постојање у мењању, које ми не уочавамо, то не значи да посматрамо неизменљиво постојање, него да посматрамо у неадекватним размерама. Замислимо да је 311 билиона година за нас једна секунда. Шта ћемо видети када посматрамо Универзум, који су индијски богови надували и издували? Такав исти пулсирајући објекат, попут пулсирајућих променљивих звезда, какве виде астрономи. Шта ћемо да помислимо о астроному који изјави да, ако звезда трепери, онда је она вечна? Вероватно, да нема основа за такву изјаву. Ако мрав сматра да је звезда заувек непроменљива, то не значи и да јесте.

Претпоставимо да ми поуздано знамо да се Универзум скупља/шири. Па онда, где је ту основа да верујемо како он вечно постоји, и да ће вечно постојати? Уколико је билион година за нас као једна секунда, ми ћемо видети промене. Ако их не видимо, размере су мале. Повећајмо их на наносекунде. Милионити део секунде биће за нас оно што је сада 311 билиона година. Са тих размера посматрања, видећемо криву промена.

Изјава да је постојање суштински кретање/мењање — више је основна константа чак и од физичких закона. Човек је склон да пулсирајући свет Брахме сматра неизменљивим услед недостатка адекватних размера посматрања. Ипак, ако држи на уму да је постојање мењање, непроменљивост је — само сигнал да се оцена даје према размерама које нису одговарајуће, у односу на појаву. Подесите размере, и непроменљивост ће нестати.

Дакле, гледано из угла ултимативних размера, свако постојање се мења. Варијанте мењања су две, и то у смеру: (1) евоцулије и (2) деградације. Сада ћу их размотрити, једну по једну. Почињем од прве могућности — кретања од простог према сложеном.

Повећавање сложености је могуће, уколико систем већ има минималну сложеност. Уколико је сложеност испод минимума, уместо еволуције доћи ће до деградације. На самом почетку нашег Универзума, до којег наука може да дође, наилазимо на изузетну сложеност. Безброј елементарних честица креће се са фантастичном тачношћу, стриктно према алгоритму. Није било ниједне честице која се кретала сама од себе, својевољно.

То је била полазна основа, од које је започела еволуција Универзума. Од честица су се образовали атоми водоника и даље, сложенији атоми. Од њих — молекули, супстанце, звезде, планете, галаксије и — наш Универзум, у целини. Али, овај процес није почео од нуле, него од незамисливо високог нивоа сложености.

Када деци у школи причају теорију о пореклу Универзума, првобитно стање описују као примитивно и хаотично. Деци никада не говоре о почетним условима. Одраслима се такође не говори, да их то не би додатно збуњивало, уз већ апсурдну слику Универзума, на коју се сада ослања наша цивилизација. Човечанство као да окреће леђа чињеници да, уколико би у старту стварно постојао хаос, уместо еволуције би дошло до — деградације. То што је дошло до еволуције — указује на постојање почетног минимума сложености.

Уколико је историја Универзума кретање од простог ка сложеном, где је тај минимум од кога је започела еволуција система? Будући да је иза нас бесконачно много времена, нема шансе да је минимална сложеност била на самом почетку — јер ни нема почетка. Сходно томе, сложеност није била на самом почетку. Али, ако је тако, није важно где је она била. Важно је да, све док се није појавио неопходан минимум сложености, еволуција система није била могућа. Деградација је била могућа, а еволуција — није.

Како је онда систем прешао из стања недовољне сложености, у стање довољне сложености? Сам од себе, никако није могао. Са стране нема никога, јер нема ничега осим постојећег, а у овој верзији то сматрамо целином. За појам „са стране“, ту нема места. Дакле, еволуциона варијанта, развој од простог ка сложеном, никако не може да прође.

Сада ћу размотрити другу варијанту: да систем деградира — тј. да ниво сложености опада. Уколико је тако, зашто онда није достигао нулти ниво сложености, у бесконачном времену? То може да се објасни само тврдњом да је систем у почетку био бесконачно сложен. Међутим, шта значи то, у почетку? Уколико је постојање вечно, нема почетка.

Ипак, занемаримо овај детаљ. Претпоставимо да је систем био бесконачно сложен. То значи да, од тог тренутка, он није могао да постане простији. Бесконачна сложеност, колико год да се упрости, неће бити мања. Другим речима, сложеност свих карика у ланцу постојања мора бити иста. Међутим, као прво, то је у супротности са природом постојања. Да би било простора за мењање, један сегмент мора бити другачији од другог. Ако се бесконачност не разликује од свог дела, онда нема места разлици, а тиме ни постојању.

Као друго, у бесконачно сложеном систему — еволуција је немогућа. Како можеш да постанеш још већи, уколико си већ бесконачно велики? Ми сада гледамо на наш свет и увиђамо да у њему има места за еволуцију. Варијанта бесконачне деградације не пролази.

За закључак, да ставимо тачку на тему вечног постојања, са још два недостатка разумевања Целине као свеукупности постојећег. Први недостатак је — што у себи не садржи бесконачност. Оно што постоји, то има форме, својства и координате у простору. Бесконачност нема ништа од тога, и не уклапа се са постојањем. Међутим, не може ни да се назове не-бићем. Има је, али не може да се одреди као нешто што постоји. Према томе, обухватање само постојећег није обухватање Целине, него постојећег дела Целине.

Други недостатак виђења да има само оног што постоји је — тај што оно води ка лошој бесконачности. Приморава нас да претпоставимо како је пре садашњег сегмента био њему претходни, а пре њега претходни и тако у недоглед.

Постојање не може да буде вечно — ни све сложеније, ни све простије, нити да остаје непроменљиво. Услед тога, постојање према својој природи, као облик бића, не може да буде вечно. Оно што није вечно, има почетак, оно што га је изазвало — узрок.

Улога узрока постојања пристаје ономе што не може да се одреди ни као ништа, ни као постојеће. За такав узрок, не могу да се замисле икаква својства, и изван је било какве фиксације. Његова једина карактеристика — то је одсуство свих могућих карактеристика: нема особина, облика, контура итд. То није мисао, него оно чиме се мисли мисао, није жеља, него оно чиме се жели жеља. Кроз њега се ствара стваралаштво, живи живот, жели жеља, кроз њега постоји постојање. Он генерише сво постојање, али сам не постоји.

Присетимо се да апофатичка теологија (за разлику од катафатичке) одређује Бога као ни једно, ни друго, нити било које од могућег. Ко мисли на Бога, тај не мисли на Бога. Управо то може да се каже и за узрок постојања: ако било како дођете до његовог облика, контура, својстава и других обележја — то је гаранција, да не размишљате о праузроку.

У нашем свету, видим три појаве за које се може рећи да су блиски природи узрока постојања: а) Информација; б) Бесконачност; в) Тачка. Могуће је да се, за ову улогу, могу одабрати још неке појаве, али мени то није успело.

Информација

Дакле, први кандидат је: информација. Шта је она, нема једнозначне дефиниције — сви речници говоре о изворима, носиоцима, пријемницама, складиштима и каналима информација. Указују на то какву структуру имају и у ком облику се налазе — у виду идеје, мисли, појаве, и тако даље. Међутим, ниједан речник на свету не говори о томе шта је непосредно сама информација? Шта је она сама по себи, изван било какве структуре?

Цев кроз коју тече вода — није вода. Цистерна у којој се чува вода, такође није вода. Вода је појава и одвојенo од цеви, флаша. Може да се замисли вода у чистом облику, изван канала и боца. Како да се замисли информација у чистом облику, изван својих носилаца?

Да би овакво тврђење било још јасније, спровешћу следећи мисаони експеримент. Узећу одређену запремину гаса, мобилни телефон исте те масе и једну јабуку. Сва три имају приближно исту масу од пар стотина грама и потпуно различите нивое сложености.

Сложеност се испољава количином информација садржаних у њима, израженим у различитом распореду честица. Гас је најпростија појава, организована из три честице, док су мобилни и јабука много сложеније структуре.

Сада почињем у својим мислима да сабијам гас, телефон и јабуку. Запремина сваког облика ће се смањивати, али количина материје ће остати иста. Упоредо са смањивањем запремине објекта, односно његовим сабијањем, смањује се и количина информација — он постаје све простији. Уколико се сваки од ових објеката довољно спљошти, разлике између њих нестају. Остају три скупа компримованих честица, истог нивоа сложености.

Из објеката, буквално, као да су истиснуте информације, захваљујући којима су они били различити. Ако их и даље сабијамо, једном ће доћи до гравитационог радијуса, када ће материја сажети сама себе у микро црну рупу, услед сила сопствене гравитације.

Сок истиснут из поморанџе завршиће у чаши. Где ће да заврше информације истиснуте из материје? Једини могући одговор: чисте, неструктуриране, а самим тим и потпуно недефинисане информације, завршиће изван оквира постојања. Биће изван свих облика, форми и својстава, али се од њих сви облици, форме и својства управо састоје.

Ако узмемо да су чисте информације нулто постојање, то значи да су прво постојање — закони. На мањи обим постојања не можемо ни помислити, нити га замислити, нити регистровати. Зато што су свака мисао, машта и осећања могући ако су организовани, тј. подчињени законима. Као што материја постоји услед кретања честица према закону, тако машта и мисао постоје захваљујући законима којима подлежу. Оно што се не покорава никаквим законима, тога или нема, или је такво биће изван оквира постојања.

Шта су то сами закони (које не треба мешати са њиховим испољавањем)? То је оно што следи одмах за бићем изван постојања. Ако се биће изван оквира постојања упореди са нулом, онда су закони први реалан број који иде после нуле.

Овде улазимо у сферу другачије логике, за чије коришћење наш разум није прилагођен. Немогуће је одговорити која је прва вредност после нуле, јер између нуле и најмањег броја који може да се замисли, постоји бесконачно много још мањих бројева.

Према овој аналогији, испада да између чисте информације која је изван појма „постојања“ и првог постојања, које чине закони, постоји бесконачно много других постојања. Иза познатих закона крију се непознати, а иза њих други.

Сваком реалном броју претходи мањи реалан број, а тих бројева је бесконачно много. Међутим, они својим смањењем не воде до лоше бесконачности, јер постоји граница преко које не могу да пређу — то је нула, као полазна тачка.

За сваки постојећи закон може да се замисли њему претходни закон. Међутим, овај низ у смеру ка фундаменталности не прелази у лошу бесконачност, јер постоји граница преко које не може да пређе — у друго биће, за које не може да се каже како постоји.

Испада да за појам „првога постојања“ нема места, као ни за појам „првог реалног броја“. Немогуће је замислити која је прва величина већа од нуле. Прво постојање које иде након непостојања — незамисливо је. Али, може се мислити на примарни предео бројева, који иду после нуле. Може се мислити на први скуп постојања који иде после непостојања. Тај први скуп постојања, којих има бесконачно много, дефинише се као — закони.

Закони производе облике и својства, али они сами немају никакве облике и својства. Облици и својства су последице закона, али не и сами закони. У том смислу, они су нешто само по себи: видимо ефекте које производе, али не видимо сама изворишта. Покушаји да се некако идентификује извор остају неуспешни, јер само доводе до нових питања — а шта је онда извор тог извора? Овде је, ради осмишљавања, потребан други разум и друго размишљање. Не преостаје ништа друго, него прескочити овај детаљ и наставити даље.

Први производ закона је — простор. Без закона, нема ни простора. Чини вам се као да је могуће замислити одсуство простора? Може да се замисли одсуство нечега у простору, али одсуство самог простора — то је нешто из области незамисливог. То је изван оквира наших уобичајених, рационалних и интуитивних представа.

Управо тако, пре XX века, чак ни највећи умови — укључујући и Ајнштајна, нису могли да замисле одсуство Универзума. Тек касније, када се уверио да Универзум није статичан, него динамичан, он мења свој поглед и каже: „Раније се сматрало да, ако би сва материја нестала из Универзума, очували би се простор и време; теорија релативности утврђује да би, заједно са материјом, такође нестали и простор и време. " (А. Ајнштајн).

У сопственим представама о бићу, ми полазимо од тога да има нешто вечно и непроменљиво. Запамтите ове речи, вратићу им се када будем подвлачио црту. Оне су веома, веома важне. Оне су ми растуриле мозак и срушиле наде у изградњу конструкције.

Некада је у овој улози била теорија статичног Универзума. Доживљавали су га као акваријум, у коме је увек било воде, шкољки, алги и риба. Када је схваћено да је Универзум динамичан, улога вечног и непроменљивог претворила га је у празан акваријум. Затим је у њега насута вода, шкољке, алге, риба, и добијен је наш свет.

Као што раније нико није ни покушавао да рационално објасни вечно постојање Универзума, тако данас нико не покушава да рационално објасни вечно постојање простора. Нама је ионако јасно, да га је одувек било. Прво је био празан. А онда је тачка сингуларности експлодирала и простор се испунио материјом. Једноставно не можемо да замислимо одсуство простора. Зато што не разумемо, а како то... шта је то... Мислити о нечему таквом, за нас значи — мислити о празнини, без размишљања где је та празнина.

Ради схватања простора у коме нема ничега, укључујући и законе, замислите да се у кубни метар без закона стави ексер. Шта би тад било? Рекло би се, ништа. Логика је јасна: ако нема ничега, нема шта ни да утиче на ексер. Али, шта је то ексер? То је скуп честица које се крећу по алгоритму. Честице се крећу онако како им налажу закони. Ексер је ту, док су у простору који он заузима на снази закони, којима је одређено кретање честица. Закони су попут програма. Ако програм компјутера престане да ради, пиксели на монитору ће да престану са треперењем, и слика ће нестати. Уколико физички закони престану да делују, неће бити ничега што би уређивало кретање честица. Честице су — на првом месту, кретање према алгоритму. Нема кретања — нема ни честица. Честице које остану без закона, ишчезнуле би. Као резултат тога, ексер који образују ове честице ће нестати.

То значи да, уколико би ексер био унесен у простор без закона, сведочили бисмо његовом апсолутном нестанку. Он се не би растворио у стихију молекула (јер су и молекули производ кретања честица које их образују), него баш у — ништа. Ексер или шта год друго, стављено у простор без закона, једноставно не би ни могло да постоји. А ако би га ипак ставили тамо, нестао би, баш као у бајци. Структуриране информације, које чине постојање, постале би опет чисте и неструктуриране, тј. изашле изван оквира постојања.

Ради визуализације простора без закона, замислите подручје покривено камерама за надзор. Оне преносе свако нарушавање на сателит, који моментално реагује. Кретање у овом подручју могуће је само према утврђеним правилима кретања. Правила стварају подручје организованог кретања. Уколико правила нестану, нестаје и само то подручје.

Физички закони могу да се упореде са правилима оваквог кретања. Као што је без правила подручје уређеног кретања немогуће, тако је и без закона немогућ сам простор. Са нестанком правила, нестаће и подручје уређеног кретања. Нестанак закона биће још драстичнији — нестаће не само простор, него и све што је у њему постојало. Нестаће само постојање. Оно што би преостало, није могуће ни да се замисли.

Закони и простор који они стварају — као да нису постојање у уобичајеном смислу, него нешто попут платформе за постојање. Прво постојање — то су елементарне честице. Оне имају обележја постојања — својства и координате.

Следеће постојање чине — елементарне честице повезане у атом. Затим се атоми везују у молекуле. Настаје материја која образује свет, који нам је дат путем наших осећаја. Човек не може директно да осети бића која су на нивоу испод материје, али може да их региструје према непосредним знацима, или помоћу инструмената — попут микроскопа.

Повлачећи нит од бића које лежи изван појма „постојања“, преко закона и простора, према постојању, даље можемо да пронађемо посредне потврде како је све оно што називамо стварним постојањем, заправо — структурирана информација.

Уколико сви уређаји преносе исту слику и исте звуке уз стопостотну синхронизацију, то значи да су сви ови уређаји прикључени на исти извор који емитује информације. Ако се електрон у атому водоника, који се налази у нашем телу, креће на исти начин као и електрон у атому водоника који је у некој удаљеној галаксији, то може да се објасни само чињеницом да су сви електрони — антене, усмерене на исти извор информација. Из овог угла, потврђује се идеја да се информације преносе бесконачном брзином.

Ипак, не видим смисао у томе да даље развијам овакав правац. Збуњују ме елементарне честице — без унутрашње структуре. Већ смо доказали да је апсолутно чврст објекат, монолит, без обзира да ли је то талас или честица — у теорији немогућ. То значи да логички ланац, који води од бића одређеног као непостојање, до елементарних честица — није прави приступ. Интуитивно осећам да ми овде промиче нешто важно, да то није та дубина. Као да стружем боју са нуклеарног реактора ноктима, и колико год да сам је огулио, то ме нимало није приближило разумевању принципа рада самог реактора.

Међутим, не знам како бих могао да замислим прелаз од информација без структуре (бића изван постојања) до структурираних информација (бића које је одређено као постојање). Не могу да замислим како ништа постаје величина, како број настаје након нуле. Шта је између нуле и броја? С једне стране, ту не може да буде „ништа“. Ту мора да буде нешто. Али, с друге стране, то нешто не може да буде ни величина. Па опет кажем, не може да буде ни ништа. Испред мене као да се указала некаква несавладива, слепа улица.

Не знам како да, отискујући се од Информације као чисте бити, доспем до наше реалности. Размотрићу друга два кандидата, са природом која је сродна пра-узроку: Тачку и Бесконачност. Могуће да ћу, свим овим заједно, некако успети да ухватим неухватљиво.

⇐ Предыдущая 22 23 24 25 262728 29 30 31 Следующая ⇒