Алеф број 2 страница

Најпознатији од киника, Диоген, одрицао се свих правила, раскоши и своје потребе свео је на минимум. Када је видео дечака како пије воду из шаке, одбацио је и своју једину чашу. Исмевао је концепт морала и мастурбирао да га сви виде, говоривши да би било добро кад би тако могао и глад да утоли, мазећи руком стомак. Са очитим намерама, постављао би објаве попут „дечак који је изгубио прстен, може да га нађе на адреси... “ и указивао на то где је. Дечаци би сами ишли код њега по прстен, али би их чекало нешто сасвим друго. Проповедао је општење између жена и деце, и још много тога што се данас сматра неприличним. Понашао се линеарно, преко свих граница. На пример, кад је био код богаташа, пљунуо му је у лице, рекавши да не може да нађе горе место у његовој кући.

Диоген је шокирао људе не да би их увредио, него да привуче пажњу на становишта киника. Он није позивао на то да се води ексцентричан живот, налик на његов. Своје поступке је и сам називао прекомерним, са циљем да људима указују на то где је мера.

Оне који су покушавали да делују у већим размерама, Диоген би исмевао. Када је Платон за свој свет идеја утврдио појмове „идеје стола“ и „идеје чаше“, имајући на уму да се замисао стола и чаше огледа у свим столовима и чашама, али и постоји одвојено од њих, Диоген је приговорио да он види чашу и сто, али не види идеје чаше и стола. Платон му је одговорио: да би видео предмет, потребне су ти очи, које имаш; a да би видеo идеје, потребан ти је мозак, који немаш. Платон је, иначе, Диогена називао суманутим Сократом.

Грађани су Диогену говорили да је луд. Овај би им одговарао да он, једноставно, има другачију памет од њихове — да су они робови друштвених шаблона и јавног мњења, док он не робује ничему од тога, и зато је много срећнији од њих. Када је Александар Македонски обишао Диогена, рекао му је: „Ја сам Александар, велики цар“. У истом тону, Диоген одговара: „Ја сам Диоген, пас“. Александар му каже: „Тражи од мене шта год желиш“. Диоген тражи: „Помери се, заклањаш ми сунце“.

Занимљива је случајност да су Диоген и Александар умрли истог дана — 10. јуна 323. године пре нове ере. На Диогеновом гробу, направљен је споменик у облику пса, са речима захвалности што је указао човеку на бољи начин да проживи свој живот.

Други познати киник и Диогенов ученик, Кратет из Тебе, који је потицао из богате породице, распродао је све што има, разделио новац и почео да страсно проповеда идеје киника. Сам је живео баш у складу са сопственом представом о истини. Изгледао је ужасно, као скитница, али његове идеје и страсност, били су непоновљиви и фасцинантни.

Једна од највиђенијих атинских лепотица тог времена, аристократкиња Хипархија, једном га је слушала и била скроз очарана. Одлучила је да постане његова жена. Дошло је до скандала, у све се умешала њена породица. Међутим, сви покушаји утицајних родитеља били су узалуд. Никакви аргументи нису могли да поколебају жељу прелепе, младе и угледне девојке, чију су руку тражиле најпожељније младожење тадашње Грчке. Богата лепотица је желела да се уда за старог и неугледног филозофа, који више није имао ништа.

Завршна сцена ове приче: родитељи су измолили Кратета да уразуми њихову ћерку. Пристао је и дошао у њихову вилу, са том намером. Користећи своју красноречивост, он ју је наговарао да одустане од своје жеље и да живот проведе у складу са својим положајем. Девојка је остала при своме, а онда је Кратет прибегао последњем аргументу. Свукао је своју старачку одећу, како би показао сопствено тело које је било далеко од савршеног, и рекао: „Ево ко сам ја! “. На ово, Епархија је узвикнула: „Узимам! “

Родитељи су коначно морали да се сложе са необичном жељом своје необичне кћери. Зато што су имали основа да претпоставе да она неће ни пред чим да устукне, а уколико се нека препрека испостави као непремостива, може чак и да дигне руку на себе.

Узели су се Кратет и Хипархија, на крају. То је била свадба истинских киника — све као код правих паса, када се мужјаци окупљају око керуше спремне за парење. На овом венчању није било госта који није пробао младу, на овај или онај начин.

Kиници су проповедали занемаривање свих правила, одрицање од религијских и културолошких догми, од породице и државе. Одбацивали су морал, норме и забране, зато што испод њих нема никакве основе — ни из чега не следе. Све норме — представљају плод пређашњих услова живота и чисто сујеверје. Само сметају човеку да независно живи. Киници су подучавали да је све сувишно чиме човек располаже не само бескорисно, него и штетно. Сувишно и раскошно обавезује човека, чинећи га зависним. Да се живи слободно, може се само када се живот крајње упрости, када се из њега одстрани све без чега се може.

Јавно мњење прави притисак на човека, тера га да се усклади са матрицом — да постане зависан од гомиле правила и дужности. Слаби не могу да издрже овакав притисак друштва и подлежу шаблонима. Само јаки могу да одбране своје право на такав начин живота, какав сами сматрају исправним, и да не подлегну ономе што им намеће друштво.

Тему су даље наставили стоици. Ова школа такође није имала никакво целовито учење и, услед тога, није имала одговор ни на једно онтолошко питање. Стоици, попут киника, нису тежили да спознају целину. Услед тога, нема ни јасне представе о томе шта је свет и у њему човек, шта чека људе након смрти, да ли нешто или ништа. Сва пажња ових „филозофа“ била је усредсређена на то како да живе у складу са осећајем дужности, да буду добри и искрени. Нико од њих није ни покушао да се запита о пореклу ових појмова.

Они су сматрали своје представе о добру и злу за апсолутне, а не релативне, али нису могли да објасне зашто тако мисле. Једноставно су тако сматрали, и то је то. Истина је, за њих, била синоним за „јер тако треба“. Због тога, примера ради, нису видели ништа лоше у ропству. Оно има веома дугу традицију, што значи да је исправно. Ето, какви мислиоци...

Потрага за рационалним одговорима на онтолошка питања се од VI века пре нове ере назива „филозофија“, љубав према мудрости (фило — љубав, софија — мудрост). Већина сматра да је ову појаву тако назвао Питагора. Етимологија речи „филозофија“ ствара забуну. Филозофија — то није никаква љубав према мудрости. Као што су музика — звуци, а математика — бројеви, тако је и филозофија — тежња да се спозна Целина, ван оквира религије. Филозофија која не тежи да спозна Целину — није никаква филозофија, него универзитет. Универзитет се назива по речи универзум — свеобухватни. Универзитет, у свом првобитном значењу — није подразумевао стицање стручних знања и занат, него глобална знања, као минимум, везана за представу о свету у коме живимо. Какви су нам данас универзитети (уче људе занату), такви су нам и филозофи (истражују свакидашње).

Тако да, филозофима више не називају оне који су тежили да спознају Целину и размишљају у онтолошким размерама, него оне који покушавају да осмисле неку од сфера живота. У почетку се појављују филозофија љубави, филозофија рата, издаје... На те теме, почињу да износе занимљива размишљања. На пример, Хераклит говори: „Рат је отац свему, свему је цар: jeдне чини боговима, друге људима; једне — робовима, друге — слободним“. Затим се појављују филозофија архитектуре, виноградарства итд.

Остаје само да се нагађа, из ког су разлога људе који не показују никакву намеру да спознају Целину, у друштву почели да називају филозофима. Са истим таквим успехом би могли и људе који ни не намеравају да уче свирање на виолини, да називају виолинистима.

У филозофији виде, у најбољем случају, облик интелектуалне забаве. У горем, на њу гледају као на демагогију и паметовање. Нови филозофи немају великих питања, на нивоу Талеса и Анаксимандра. Као последица, не може да буде ни великих одговора. Зато је малих питања у изобиљу, као и одговора. Из века у век, тоне се све дубље и дубље, ка дну.

Они које данас називају филозофима, нису никакви мислиоци. У бољем случају, ради се о архиваријусима и библиографима некадашњих филозофа, који студентима предају о томе. На спознавање и обухватање Целине, они ни не помишљају. Поставља се питање, по чему су то они филозофи? „Прво обележје филозофа је да то није докторирао“ (Фојербах).

Схватање филозофије као љубави према мудрости, нарочито баналној, преобраћа је у карикатуру — настају филозофије новца, поезије, филма, спорта, бизниса и сл. Смешно је чак и да се претпостави како би било која од тих „филозофија“ могла, па макар и у свом кошмару, да види као циљ потрагу за рационалним одговорима на онтолошка питања.

Представници таквих „филозофија“ себе називају филозофима, из истих разлога из којих вечерње школе називају универзитетима — због репутације. То је као када би се за астронома и астрофизичара сматрао свако ко прича о звездама. Није важно о каквим, да ли о небеским, или оним на врху јелке. Важно је да прича о звездама. Значи, астрофизичар је.

Пустош

У IV веку п. н. е. Аристотел је систематизовао знања која су се до тада накупила. Није се знало шта са бесконачношћу. Не може да се прихвати, јер ју је немогуће упаковати у било какву форму или јој дати било каква својства, што значи да се не може замислити. Међутим, не може никако ни да се порекне, зато што како год да окренеш, ипак је има.

Аристотелу се није свиђала бесконачност, описивао ју је као непознату и неодређену. Никако није могао да је сложи ни на једну полицу, а ако би је негде и сместио, реметила је целу хармонију. Тражећи где и како да је распореди, он бесконачност дели на два облика: актуелну и потенцијалну. Актуелна — то је та права, која не може да се појми. Потенцијалном бесконачношћу назива величину која се стално повећава.

На примера, свеукупност свих постојећих бројева — то је актуелна бесконачност. Стално растући скуп бројева — потенцијална. Са првом врстом бесконачности, уопште није јасно како би могло да се поступа. Са другом врстом, која у сваком тренутку јесте величина, а може и бескрајно да се увећава, јасно је да може да се ради.

Проблем је у томе што та аристотеловска потенцијална бесконачност — и није бесконачност. То је, у сваком тренутку, одређена величина. Чињеница да њена вредност стално расте, не лишава је статуса величине. Да се нека величина назове бесконачношћу, само због тога што има потенцијал да расте без ограничења — то би отприлике било као да се трактор назове лептиром. Трактор је чак и ближи лептиру (барем према топологији), него што је било која растућа величина бесконачности.

Аристотел је имао огроман ауторитет, још и за време свог живота. На првом месту, он је заиста имао сјајан ум. Уз то, значајна је и чињеница да је Александар Македонски, освајач тадашњег света, био његов ученик. Уз такав свој ауторитет, Аристотел промовише размишљање да је актуелна бесконачност у реалности немогућа, као што је немогућ и највећи број. Сваком броју може да се дода 1. Не постоји такво n коме не може да се дода +1. Тако да, нема актуелне бесконачности. Има само потенцијалне.

Судећи по чињеницама, то је значило да Аристотел негира бесконачност простора. Али, како је то могуће? Уколико простор није бесконачан, то значи да је коначан. Нека и стално расте, ипак увек има границу. Граница је оно што раздваја нешто од нечег другог. Испада да је коначан простор раздвојен од... Чега? Шта је иза ове његове границе?

О томе Аристотел уопште не размишља. Он, једноставно, установљава постулате. Попут Бога. На тог „бога“ се касније позивају највећи умови, попут Ајнштајна, и других великана. Његове погрешне идеје до дан-данас су уграђене у мноштво погледа и проблема. Примера ради, Поенкареова хипотеза о облику Универзума коју је, како се сматра, решио Перелман, има управо овакве аристотеловске корене (што ћемо тек да размотримо).

Аристотел од почетка погрешно приступа теми бесконачности. Тиме што је дели, он покушава да оно што нема облик — на неки начин уобличи. Међутим, када се оно што је без облика уобличи, оно престаје да буде то што је било — бесконачност. Бесконачност је из тога ишчезла, и сада је то само величина, која има свој облик. Сада са њом може да се ради. Међутим, то је рад са величином, а не са бесконачношћу, која нема свој облик.

Аристотел је морао да бесконачности припише другачију природу, да би, ослањајући се на то, пронашао решење. Тиме иде у супротном смеру, тражи како да о бесконачном размишља, као о коначном. Уз такав приступ, наравно да се губи сама суштина — јер се одриче актуелне бесконачности. Тиме утабава пут потенцијалној бесконачности, коју је сам Аристотел осмислио, али која заправо није бесконачност, него растућа величина.

У правцу који је он утврдио, већ скоро 2, 5 хиљаде година развија се наука. Она само нагомилава украсе, ни за педаљ се не приближивајући схватању бесконачности. Од ње се или једноставно окрећу, као што је то учинио, на пример, Поенкаре, или са њом раде на основу Аристотелових идеја, као што је то, на пример, чинио Кантор (биће и о њему речи).

На примеру Аристотела, који је у неким питањима задао правац чак и мислима саме Цркве, види се негативан утицај ауторитета у области спознавања. Пред ауторитетом људи скидају капу и покушавају да се оријентишу према њему, а не према разуму. Као резултат погрешног правца, размишљања заснована на њему одлазе предалеко. Са стране то изгледа као да су се око танког прутића све више и више увијале нове гранчице, чинећи слој дебљим. Из века у век су, тако изувијана и укорењена размишљања, постала налик на секвоју. Међутим, суштински је и даље то у основи прутић, обавијен дебелим слојевима.

За сада ћу се оставити ове теме... За сада ћу рећи, да је Аристотел о свима који су покушавали да дођу до самога узрока постојања (што не треба мешати са приступом за ниво ниже, односно тежњом да се установи природа оног што већ постоји), записао: „Сви који су се, на начин достојан помињања, дотицали такве филозофије, расуђивали су о бесконачном, и сви га сматрају некаквим почетком свих ствари које постоје“.

Аристотел није у потпуности разумео онтолошку разлику између бесконачности и величине, између узрока постојања и самог постојања. Ипак, као ревносни класификатор, он је хтео заиста све да посложи. И тако, у низу са другим идејама, раздвојено зарезом, наводи и друго биће, које је неспојиво са нашим бићем: бесконачност, тј. узрок постојања. То изгледа као да је навео, у истом реду, овакав низ: „столица, ваздух, кућа, Бог, супа, око“.

Аристотел као да каже: да, било је тога пре, трагали су за узроком и претпостављали да је то бесконачност. Али, после су престали да се баве којештаријама и почели да решавају реалнија питања. А сва онтолошка, препустили су религији. Својим изумом, актуелном и потенцијалном бесконачношћу, овај антички научник је обележио и сумирао неуспех рационалног размишљања у питањима онтологије. Први интелектуални налет није успео. Наредни покушај десиће се тек за око две хиљаде година, у раздобљу Просветитељства. Декарт објављује дело «Principia Philosophiæ », у коме наводи четири извора мудрости (која сва четири као да су некакво удварање Цркви), али и указује на пети, најперспективнији — рационално трагање за узроком постојања.

Праузрок тиме постаје предмет искључиво религијских дискусија, наредних скоро две хиљаде година. По старогрчкој религији, прапочетак је био бесконачан, безобличан и без својстава, из кога се све рађа и у који се све враћа — Хаос или Хронос (у таоизму, то је Тао или Дао). У време установљавања Цркве, хеленска религија била је у паду. Она је остала без појма прапочетка, због чега се изродило мноштво божанстава, која су била надлежна за сва политичка, економска и друштвена питања, за све баналне теме. Паганство је давало толико примитивне одговоре на онтолошка питања, да то никако није могло да подмири потребе мислећих људи. Осталима су звучала попут клетви и урока.

Грчка мисао препознаје у начину размишљања — слепу улицу. Размишљати, значи служити се величинама. Очигледно је да бесконачност не може да се спозна, ако се тако приступа, коришћењем величина. Ипак, како да размишљамо, да бисмо изашли изван оквира и опазили бесконачност — то не зна нико. То и није могуће, јер је мисао везана за величину, а бесконачност подсећа на кристалну куглу апсолутне прозирности коју око не може да види, јер нема шта да зафиксира. Поглед као да пролази кроз кристал и не види га.

Јудаизам је у време Христа такође био у паду. Међутим, за разлику од старих Грка, за чију филозофију се може рећи да је сама себе довела у ћорсокак, јудаизам су до кризе довела два нераздвојива елемента његове природе, који су били међусобно искључиви.

Са једне стране, у Тори се тврди како је Бога немогуће спознати. Са друге, у њој су сведочења о томе како се Бог људима јављао у виду ватре, ветра, облака, како је причао са њима, показујући својства типична за паганска божанства и људе — радовао се, љутио, сумњао. Све то је неспојиво са његовом неспознатљивошћу, бесконачношћу и изостанком својстава праузрока — Бога. Међутим, све то одговара својствима божанстава.

Да би се јудејском Богу очувао положај праузрока, била је неопходна институција која не дозвољава да се реализује потенцијал информације, према којој се Бог представља у било каквом облику и са било каквим својствима, јер он може да буде једино без икаквих својстава и без икаквог облика.

Улогу ове инстутуције имала је првосвештеничка партија — садукеји. Она није дозвољавала да се Бог било како назове или уобличи, нити да му се приписују било каква својства. Пророчка партија је, да би срушила монопол свештеника, тежила да Богу ипак припише одређене квалитете.

Међутим, опасност је код оваквих тенденција лежала у томе што се у почетку праузрок опажа са лаганим ограничењима, која као да су од дима, без јасних контура. Али, како се ствари развијају, тако и оквири постају све чвршћи, па на крају и непробојни. Када се бесконачност упакује у величину, као што је то учинио и Аристотел, она ишчезава. Уместо Бога, јавља се мноштво божанстава, испреплетаних са идолима.

Обележје Бога је — то да га није могуће сместити ни у какав облик. Обележје идола је — то да га приказују на разне начине, на статуама и киповима, сликају на зиду, дрвету, платну итд. Идол има јасне облике, карактеристике и ортодоксно-догматичка својства.

Такве закономерности су видљиве у хришћанству, јер у њему није ни било снаге која би их зауздавала, попут садукеја у јудаизму. Суштину супротстављања између садукеја и фарисеја приказује модел ваге. На једном тасу, налази се праузрок без својстава, кога чувају садукеји. На други су фарисеји покушавали да спакују и сместе тај праузрок. Из тог угла гледано, фарисеји су били присталице аристотеловског приступа овом проблему.

Постојање првог таса, одржавало је у Израелу идеју о незамисливом Богу. Други тас, са својим садржајем, омогућавао је народним масама приступ Богу. Уколико би тај садржај ишчезао, друштво не би могло да сачува идеју Бога — зато што је превелика и магловита. Уколико би нестало оно што је на садукејском тасу, Богу би дефинитивно била приписана одређена својства и облик, па би неизбежно ишчезао, као што се десило са праузроком код паганских религија и старогрчке филозофије.

Уколико би остао без било ког од два таса, Израел би се строваљивао на свој бок. Даље би се у све укључивало народно стваралаштво, које би произвело безброј варијанти сујеверја. То би, у најкраћем року, помутило идеју праузрока, облепивши је мноштвом слојева, попут мува на лепљивој статуи. Статуа се више не би ни видела.

Када је Рим уништио Храм, првосвештеничка партија је нестала. Остала је само пророчка — у виду своје фарисејске, хришћанске и есенске фракције. Више им ништа није сметало да упакују оно што је бесконачно и без својстава — у одређени облик, и да му припишу својства. Свака фракција користи свој маневарски простор, и свака на свој начин, у складу са својим талентима и могућностима, осликава Бога одговарајућим цртама.

Фарисејска групација исцртава контуре Бога у интелектуалном маниру. Из оваквог приступа, рађа се идеја како су у Тори шифриране тајне информације — по томе, слова нису само слова, него и бројке. Фарисеји покушавају да обухвате оно што је бесконачно и што се не да спознати — откривањем тајног смисла слова, по њиховом бројном значењу.

Најпознатији одјек ове засмисли о цифрама које у себи носе тајне информације — то је исказ из Апокалипсе, који је дело Јована, представника једне од фракција пророчке партије, хришћанства: „Овде је мудрост. Ко има ум, нека израчуни број звери: јер је то број човеков, а број његов је шест стотина шездесет шест“ (Откривење 13, 18).

Са друге стране, фарисејска фракција обухвата бесконачно путем речи, стварајући Талмуд и Кабалу. Данас се ова фракција назива ортодоксни јудаизам, али као што је већ речено, исправније је ову групацију називати фарисејизам, фарисејство. Јудаизам — то је свеукупност првосвештеничке и пророчке партије, а не само једна од њих, која год била.

Вечно стремљење људске мисли да улови бесконачност у одређеном облику, максимално остварује трећа фракција пророчке партије — хришћани. Они смештају бесконачно у коначно, не путем разума, као што су то покушавали филозофи, него путем вере. Међутим, суштина остаје иста. Није важно каквом технологијом покушавате да дате облик бесконачном. Важно је да, уколико вам то успе, оно престаје да буде бесконачно.

Хришћани расуђују на следећи начин: ако Бог може да буде у облику горућег грма или ветра, зашто не би могао да има и облик човека? Свемогућ је, што значи да може да има било који облик. Осим тога, ако Христос јесте Бог, а Христ може и да се види и да се о њему размишља, што би онда био проблем да се Бог и прикаже? Зато што се у Мојсијевом Петокњижју ово забрањује? „Не гради себи идола, нити какве слике од онога што је горе на небу“ (2. Мојсијева 20, 4). Добро, па то је било пре доласка Христа. Међутим, пошто је Свети Дух открио да је у облику Христа смештен и Праузрок, који је бесконачан и без икаквих својстава, Бог сада може да се приказује. Не желећи да мудрују и лукаве, узели су комад дрвета и на њему осликали Бога, у човеколиком облику, тако да може да се види. Уловљени Узрок постојања моментално се тиме претвара у „декицу који седи на облаку“.

Услед смештања бесконачног у облик, настају парадокси. Хришћани траже решење путем стварања нове представе о Богу. Тако осмишљавају идеју о Тројству, или Тројици. Међутим, она не да не решава старе парадоксе, него ствара све веће, нове противречности.

Да би се разумела њихова суштина, мора да се направи разлика између богословије (или богословља) и теологије. Са једне стране, реч „богословија“ — то је буквални превод речи „теологија“ (Тео — Бог, логос — реч, слово). Са друге стране, религија се састоји из два дела, од којих је један утврђен као принципијелно недоступан за људски ум (тајне и откровења), а други (записани и приповедани текстови) је доступан за разумевање и разне сумње. Првим делом се бави богословија, а другим теологија.

Ове две различите дисциплине имају и различите положаје у хијерархији. Богословија мора да се разуме интуитивно и по осећају, мимо логике, откривајући тако реч божију. Теологија мора да се разуме као схватање логике Бога путем људске памети.

Богословија — то је скуп догматских тврђења, које чине саму срж верског учења. Ова тврђења се позиционирају као да су ван надлежности разума, као независна од логике и искустава. То је идеологија у којој преовладавају ирационална средства спознаје. Она може да противречи и здравом разуму, па и самој себи, али то нема утицаја на њен статус. Нема смисла да се истражује и прониче у корене ових тврдњи, са циљем да се оне схвате. Догматске тврдње — апсолутна су истина, која може да се прими искључиво на веру.

Теологија — то је религијска филозофија, која тражи одговоре на онтолошка питања унутар оквира које је задала богословија. То је верска идеологија рационалног формата, у којој се користи уобичајена људска логика. Уколико теолог у својим исказима изађе ван граница богословије, он се тиме претвара у јеретика. И онда, као што је у тој ситуацији и природно, покушава да врати своје размишљање унутар граница речи божије, да не би доживео судбину свих оних јеретика који су се одважили да се задрже изван тих граница.

Разлика између ове две наизглед (споља) скоро исте дисциплине види се и по томе што теологија може да буде теологија једне вероисповести, али и да је превазилази, попут филозофског правца. На пример, она је саставни део Аристотеловог система. Богословија то никако не може — она не сме да буде независна од вероисповести коју покрива.

Тома Аквински је делио теологију на искрену и природну. Ова друга није сама вера, него изучавање вере, тј. вера за њу није одређено стање човека, већ предмет проучавања. Теолог може да буде човек који, притом, није и верник — док богослова-неверника нема.

Теолози су разумели да почетак величине може да буде само не-величина; почетак коначног може да буде само бесконачно. Богослови су говорили да бесконачан непознати праузрок може да буде истовремено и коначна позната величина, и да има одређени облик.

Није потребно много памети да би се схватило колико је противречна тврдња да коначно може да буде бесконачно, да оно што не може ни да се замисли — може да се прикаже у одређеном облику, да оно што је немогуће спознати — уствари може да се уочи. У теорији, било је могуће да се реше ове контрадикторности, ако би се хришћанске догме преосмислиле. Међутим, о томе није могло да буде ни речи. Чак и да се размишља у том смеру био је грех, јер су догме — камен темељац верског учења. Теолози су морали да споје бесконачно и несхватљиво, са коначним и јасним — искључиво у оквирима догми.

Настаје потпуно безнадежна ситуација. Бесконачност не може да има облик, јер сваки облик има своје границе, а бесконачност их нема. Уколико се бесконачни Бог сведе на облик и ако му се утврде границе, онда он није бесконачан, што значи да није ни Бог.

Покушавајући да реши овај проблем, један од највећих католичких теолога и богослова Тома Аквински утврђује да бесконачности, као самосталне појаве, нема. Он тврди — што не може да се замисли, тога нема. Бесконачност не може да се замисли. Следи, да је ни нема. На то му приговарају: ако нема бесконачности, значи да Бог није бесконачан. А уколико је тако, какав је онда? Коначан? Рећи то за Бога, значи бескрајно га умањити. Аквински тако запада у ћорсокак, из кога се извлачи жестоком софистиком, из које произилази: Бог је и коначан, и бесконачан, истовремено. Али, како је тако нешто могуће, људски мозак је немоћан да разуме. Једини излаз из тога је — да се у то поверује.

Овакву концепцију нису користили само теолози из старих времена. Њу и данас, за своје потребе, користе рационални научници. Примера ради, математичари кажу да не може да се замисли тродимензионална сфера, али може да се верује у то како је она ипак могућа, и тада би могло да се каже како наш Универзум има облик — тродимензионалне сфере. Исто тако, са идентичним успехом, могли су и да кажу како наш Универзум има облик — абракадабре. Размотрићемо ово тек, али овде само подвлачим како је то лепо да се учествује у полемици, кад увек имаш неког кеца у рукаву, у виду оваквог „аргумента“.

Други велики теолог и мислилац Никола Кузански, чије је размишљање исто тако било ограниченом правилом Цркве да се не сме ићи изван хришћанских догми, тражи могућност да реши противречности спајањем бесконачног Бога са коначним светом, и на тај начин докаже да Бог може истовремено да буде и коначан, и бесконачан. Он пише: „Апсолутни максимум је апсолутни минимум“. Максимум — то је бесконачност. Минимум — тачка у којој је компримована бесконачност. Ништа мање од тачке не може да се замисли. Притом, тачка није величина, него нешто попут концентрисане бесконачности.

Ипак, одлучује се да оваква размишљања не објављује, јер се у њима налази ужасна јерес: Бог се своди на два стања, од којих је једно — минимум, од кога нема ничег мањег. Ово је мирисало на кривоверство — увреду по Бога. Услед тога, епископ ово задржава за себе. Записи о оваквим размишљањима, нађени су тек након његове смрти.

Средњовековни теолози, уз вербално балансирање, мудровање и помож инквизиције са забраном да се размишља на теме по којима се Црква већ изјаснила, на привремено некако спајају бабе и жабе — бесконачност са обликом. Религија, у челичном стиску богословије, постаје као од камена, и попуњава се тврдокорним људима — од интереса.

У хришћанској конструкцији, богослови су играли улогу првосвештеничке партије, садукеја. Њих је било баш брига за људску логику и здрав разум. Њихов посао је био да чувају догме које је Црква прогласила за информације од Бога, и зато ту нема критике.

Теолози су наступали у улози фарисеја. Међутим, њихов однос према богословима није баш такав, какав је био однос између садукеја и фарисеја. У јудаизму, фарисеји су стално доказивали садукејима да догме могу да се мењају, по вољи Бога. Да Бог преко пророка даје свом народу нове истине, које одговарају новонасталој ситуацији. Садукеји су се држали становишта да су догме непроменљиве. У хришћанству, теолози никада нису смели да се споре са богословима — чуварима догми. Такав спор би мирисао на ломачу.

Граница између теологије и богословије јако је замагљена. Један те исти човек могао је истовремено да буде и богослов и теолог, док у јудаизму није могло да се истовремено буде и садукеј и фарисеј. Разлика између теолога и богослова је била у томе што су први морали да упарују хришћанске догме са здраворазумском логиком, а други то нису морали — што нису видели као своју ману (сиромаштво ума), него као врлину (снага вере).

Чинило се да је хришћанство постигло равнотежу и савладало опасности. Као што су јудаизам уравнотежавале институције садукеја и фарисеја, тако је и хришћанство било уравнотежено институцијама богослова и теолога. Јудаизам је задесила несрећа коју нису очекивали — моћни спољни фактор, у виду Рима, уништио је Храм, па се јудаизам срушио попут дрвета које је остало без стабла. Хришћанство је такође одувала неочекивана појава, али у виду старца по моделу „божији маслачак“, под именом Галилеј. Ни сам не слутећи шта ради, задао је Цркви такав ударац, да се од њега није никада опоравила.

⇐ Предыдущая 16 17 18 19 202122 23 24 25 Следующая ⇒