Алеф број 3 страница

Суштински гледано, обе фракције пророчке партије јудаизма, и фарисејска и хришћанска, покушавале су да решетом захвате воду бесконачности. Међутим, решето је остајало празно, све и да су кроз њега пропустили читав океан.

Труљење

Средњовековни научници су се бојали да размишљају противно догмама Цркве, више него што се данашњи плаше да размишљају супротно догмама атеизма. Међутим, када је Галилејев телескоп произвео ситуацију против које ни Црква није могла, тај страх је нестао. Средњовековни процват био је управо последица ослобађања од снажних стега религијских догми. Невероватно брзо расте број научника који се не оријентишу према библијским и црквеним тврдњама, него према чињеницама и доказима путем прорачуна.

Научници из времена позног Средњег века утврђују да нема никакве небеске куполе, и да је свемир бескрајан. Звезде — нису никакве лампе, закачене за куполу, него удаљена сунца. Ипак, најреволуционарнија тврдња из овог времена је да — свет постоји вечно.

За такво мишљење нема никакве основе. Оно је било више емоционално, последица контрирања — ако је Црква тврдила да је свет одједном створен и да ће једном да нестане, онда ћемо ми да кажемо супротно, да је свет постојао одувек и да никада неће нестати.

На први поглед, као да нема ту ничег посебног: eто, одувек постоји, и то је то. Па шта? Да би се схватила разарајућа моћ ове тврдње, треба имати у виду како је главно обележје Бога — то да је он творац свега што постоји. Ако свет постоји одувек, значи да није настао. Ако није настао, значи да нема узрока његовог настанка. И како је тај узрок — Бог, а код вечног света нема места за узрок, јер нема почетка, испало је да ни Бога НЕМА.

Идеја о вечном свету подиже негирање Бога на принципијелно сасвим нови ниво. Када се сматрало да је свет одједном настао, није било могуће да се разумно порекне Бог, као узрок свега. Одрицање од Бога било је могуће само на емоционалној основи, у стилу: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Псалам 13, 1). Када су људи почели да сматрају свет вечним, разумно признавање Бога постало је немогуће. Могуће је било признати га само на емоционалној основи.

У вечном и бесконачном свету могу да постоје сви могући облици живота. Међу њима, и они који превазилазе човека — божанства. Међутим, она нису Бог, јер нису створили свет, него живе у њему, попут људи или микроба. Једини за кога нема места у вечном свету — то је Творац света.

Негирање Творца повлачи и одрицање од религије као целине, и хришћанства делимично. Црква се, са врха друштвене пирамиде, стропоштава ка дну, где се претвара у скуп сујеверја. Од тог тренутка, она постаје рејон који припада искључиво малограђанима.

На први поглед, оно што се десило изгледало је као позитивно — друштво се ослободило стиска лажне институције. Ипак, одбацивши погрешан курс свог кретања, оно није уместо њега одабрало исправан. Друштво је остало без могућности да се креће у заједничком правцу — да буде попут јединственог тока.

Река остаје река, док вода тече њеним коритом. Чим остане без њега, она се разлива на све стране. Вода претвара земљиште у мочвару. Речна риба у мочварној води умире. Постепено се претвара у блато, чији су главни становници — жабе и инсекти.

Тако је и са друштвом — оно остаје друштво, док се народне масе покрећу јединственим током. Све индивидуалне различитости остварују се у оквирима корита. Чим друштво изгуби циљ, постаје попут реке која је остала без корита. Стајаћа вода ствара одговарајућу атмосферу. Мане старог друштва јачају, а додатно настају и нове, малигне.

Елита, за коју друштво представља извориште ресурса, веома је заинтересована да се очува друштвена конструкција. Физичком силом, то није могуће. Као што је рекао Наполеонов министар Талеран, бајонет је добар за разно, али на њему не може да се седи.

Да би се вода из блата поново претворила у реку, неопходно је обезбедити јој корито којим ће да тече. Да би се предупредио друштвени хаос у најави, људима се мора дати циљ, ка коме ће се покренути. Из кретања ка циљу, рађају се појмови доброг и лошег, норме и забране, систем вредности и све што организује људе у жив друштвени организам.

Црква је свим члановима друштва, од скитнице до краља, пружала јасну сврху — сачувај душу и идеш у рај. Какав други циљ, сличан по размерама и јасноћи, може да се пружи друштву, ван оквира религије? Уз то, како да елите очувају своју власт над народом?

Раније се власт елите над народом ослањала на добре старе истине, које су стање ствари објашњавале као поредак „од Бога“. Бунити се против таквог поретка, значило је — бунити се против самог Бога. Елита је, користећи Цркву, свесрдно засипала народне масе оваквом „истином“. Богобојажљиви народ је веома послушан, што власт чини сигурнијом.

„Водећа позиција религије у феудализму није била последица интересовања друштва за проблематику устројства света, него резултат снажног идеолошког стваралаштва аристократије, са циљем утврђивања њених неограничених права на световну власт. Обећање религије свуда је било једно те исто: сваки комад земље био је, на неограничено време, предат конкретној породици да њиме влада, и њено неотуђиво право (а и обавеза) било је да преноси ту земљу у наслеђе, са колена на колено“ (А. Бард, „Нетократија“).

Узимајући у обзир то да је, са пропашћу Цркве, вера ишчезла само код елита, неуке народне масе, као што ништа нису схватале ни раније, тако су и продужиле. Рационални закључци, прорачуни и чињенице, за њих су остале само празно слово. Елита наставља да пласира религиозне истине масама, одржавајући их тако у послушности. Чак и најжешћи противници религије, попут Волтера, долазе до закључка да кад Бога не би било, требало би га измислити, јер се другачије народне масе не могу одржавати у стању покорности.

Овакво решење је било лоше, зато што је имало искључиво привремен карактер. Једна ствар је кад не само прост народ, него и друштвена елита, не сумњају у постојање Бога. Нека и не живе сви у складу са његовим заповестима, ипак је просечна температура читавог окружења и даље веома религиозна. Елита која верује у Бога, засипајући народ религиозним истинама, имала је при свему томе осећај правде. То јој је давало поптуну веру у своју праведност, што је само по себи снага. При гушењу народних побуна, елита је у себи видела божији мач, који кажњава бутновнике због устајања против Божије воље.

Друга ствара је кад елита не верује у Бога, а наставља да народу намеће дојучерашњу истину како јој је Бог поверио власт — схватајући, притом, да га обмањује. И пре га је обмањивала, али је тада имала најјачи адут у својим рукама — Бог јој је дао власт. Управљала је оним што јој је „од Бога дано“ (поданицима), што делотворније може, па ако је то постизала обмањивањем — тако је и радила, без гриже савести. У коначници, о свему Бог суди, па ће и њу за то да санкционише, ако греши. На који начин — на то питање је већ одговор давао свако понаособ, према ситиацији, и у складу са својим могућностима.

Сада више никаква оправдања из категорије „од Бога“ нису била могућа. Сада је одговор на питање зашто елита обмањује глупе, затуцане и неуке људе, могао да буде само један — из сопствене користи, да би живела на грбачи свих тих људи. Другим речима, елита се сада разликовала од најобичнијег преваранта само по размерама своје обмане.

Да би се избегла душевна нелагода, елита након тога не сме да гледа на обмануте људе као на свој народ, него као колонизатори на домороце, или као човек на своју живину — као на ништа више од извора ресурса. Код колонизатора није постојала нелагодност услед тога што су урођеницима говорили да су они сами бела божанства, које Бог шаље са даровима за њих. Код човека који смирује овцу да би је лакше заклао, такође нема нелагоде због таквог свог поступка. Све то из разлога што не постоји осећај једнакости.

Привремено решење је деловало у том тренутку, али се у стратешкој перспективи назирала безизлазна ситуација и рушење целе конструкције. Да би се овај проблем уочио, замислимо друштво као живи Авалски торањ. Његова основа је армирани бетон. Читава његова природа подређена је једном циљу — чврстоћи, коју је немогуће да било шта угрози. Отуда грубост у цртама целе конструкције и њена снажна утврђеност. Нема ни наговештаја стилске суптилности и лаганости. Све је масивно и добро утемељено. Никаква сила није могла да ове људе покрене ка нечем новом.

Снага сопственог темеља га утискује у земљу, због чега из њене дубине упија примарну енергију — тешке, густе и снажне токове устаљених истина, који долазе из самих извора живота. Брутална непоколебљивост темеља омогућила је да се торањ уздигне на стотине метара висине. Његов врх демонстрира софистицираност и грациозност. Он има велику слободу и залази у облаке, хватајући енергију друге врсте — лагану и вадзушасту, без назнака грубости и приземности.

Између врха и дна конструкције стално се размењује енергија. Са врха ка дну иду небеске информације, са дна ка врху земаљске. Оба тока пролазе кроз само тело торња, кроз све нивое који га чине. Сваки ниво узима за себе нешто из њега и додаје у њега нешто своје, прилагођавајући информације свом начину прихватања.

Кад информације са врха дођу до самих темеља, оне имају облик песама, филмова и простих, народу разумљивих форми, које он лако усваја. То га и помало мења, благо подстичући његов развој. У новом стању, народ већ на други начин прихвата енергију земље и преображава је. Сад је нова порција која иде ка врху још бољег квалитета. Идући кроз тело торња, овај ток му обезбеђује енергију, као што крв обезбеђује енергију телу, текући кроз њега. И додатно, сваки ниво понешто узима из тока, а нешто своје му додаје.

Када информације/енергија дођу до антене, она у себи сакупља чињенице о целом торњу. Антена прихвата нову порцију, што је такође мења и задаје правац развоја, који није одсечен од реалности. Она сад донекле другачије хвата и преображава енергију неба. Ова информација сада као да је бољег квалитета, у поређењу са претходном. Спуштајући се наниже кроз тело торња, она му такође обезбеђује енергију, само друге врсте.

По оваквом алгоритму се развијају сви нивои конструкције, што торњу омогућава да се мења у складу са променама средине, и да тиме одржава своју отпорност. Конструкција функционише као јединствена целина. Она није савршена, различити нивои су стално у међусобном конфликту, али су сви ти конфликти у дозвољеним оквирима. То никако не утиче на отпорност целе конструкције.

Гледано са стране, и крајње површно, чини се да је основа само огромна сива маса, која на свет не доноси ништа ново, живи по норми, шаблону, стереотипу, и ни корак у страну. Она живи у ограниченом простору који јој је додељен и не може да размишља ван граница утврђеног подручја „кућа/посао/породица“ + „хлеба и игара“.

Антену чини скуп софистицираних интелектуалаца и стваралаца чији интереси нису тако банални и уобичајени, као интереси широке јавности. Услед тога, они у народним масама виде стадо, био-материјал итд.; док масе у њима виде своје владаре и господу.

Уколико се насумично узме човек са самог дна, тј. човек земље/материје и са самог врха, тј. човек идеје/мисли, они ће највероватније одговарати својим профилима. Међутим, ако се кадар одзумира и узму у обзир не појединачни људи, него целовитост торња, слика ће бити сасвим другачија. Обични људи ће се такође испоставити врстом антене, као што је и врх. Разлика је у томе што једна антена хвата небеске информације, а друга земаљске. Која је виша, а која нижа — то поређење и није баш примерено, неправично је.

Хармонија целе конструкције се одржава, све док се између врха и дна одржава информационо-енергетски крвоток. Ако се он угрози, долази до застоја циркулације. Нивои структуре који су изван општег, заједничког система почињу да стварају трење, и да се крчкају у сопственим излучевинама. Општа хармонија друштвене конструкције почиње да се убрзано нарушава и, као исход, торањ се сигурно руши.

Неопходан минимум хармоније се одржава када елита не доживљава себе као издвојену од друштва, него као његов део, исто као што глава прихвата тело на коме је. Чим елита почне да на народ гледа управо као на биолошку масу, ту је хармонији крај. Тада друштво као целина постаје налик на човека, чија глава себе доживљава одвојено од тела и не схвата га као свој продужетак, него као своју основу за исхрану. Тело које је остало без главе, разлаже се на органе међу којима започињу конфликти. Све се завршава тиме што се човек претвара у гомилу био-масе, која се разграђује.

Друштвена конструкција лишена идеје, налази се управо пред оваквом претњом. Елита сада манипулише масом не као родитељ дететом, него као преварант жртвом. У самој манипулацији, нема ничег лошег. Напротив, у извесној мери је и неопходна.

Много је делотворније рећи детету шта ће му од поклона донети Деда Мраз, ако буде добро учило, него му читати досадне лекције, говорити о корисности знања или га приморавати да учи, под претњом казне. Слично је и са народним масама, много је делотворније усмеравати их ка одређеном правцу, користећи одговарајућег „Деда Мраза“.

Велика је заблуда мислити да се маса може управљати, апелујући на њен разум. Као што је писао Орвел у делу „1984“: „Каквих се становишта придржавају масе, а каквих се не придржавају — свеједно је. Може им се препустити интелектуална слобода, јер оне немају интелект. “ Исто као и дечији вртић, народна маса се може управљати само манипулацијом. А ако власти недостаје способност да то учини, ако прибегава физичком насиљу, то је показатељ лошег квалитета власти. Она је попут родитеља којима недостају педагошки таленти, и који не могу да усмеравају дете да ради неопходне ствари. Њихов једини аргумент је — да вичу, галаме, бију га. Природно је да дете, са таквим родитељима, има много мање шансе да оствари своје потенцијале, него дете чији родитељи располажу добрим педагошким талентима, тј. у том смислу представљају добре манипулаторе.

Проблем антене није страх од устанка народних маса. То се може решити. Али, да би било тако, ствари морају бити у правим рукама. „Тврдња да се масовни покрети не могу зауставити силом, и није баш тачна. Силом могу да се зауставе и угуше, чак и најмоћнији покрети. Међутим, да би се то десило, та сила мора да буде крајње сурова и насилна. За то је потребна вера, јер немилосрдни и тврдокорни прогони могу да произађу само из фанатичних уверења“ (Хофер, „Истински верник: тумачења природе масовних покрета“).

Уколико елита остане без најважнијег — вере у то да је Бог створио свет тако да они заузимају водећи положај, она нема одакле да црпи фанатична уверења у своју правичност. Највише што може је да има убеђење попут преваранта, како има право да обмањује своју жртву. Међутим, са таквом увереношћу не може да се брине о друштвеној конструкцији.

Обратите пажњу, није ствар у томе да сама манипулација која има преварантско утемељење (или комерцијално, што је исто) доводи до побуњивања народних маса. „Масе никада не устају саме од себе и само због тога што су људи угњетени“ (Орвел). Колико год да су потлачени, њихово негодовање не иде даље од гунђања — некада по кући, данас на нету. Саме по себи, народне масе се побуњују и дижу на устанак — једино у филмовима.

Да би се масе побуниле, неопходна је спољашња сила, која их организује. Док тога нема, масе саме по себи не представљају никакву снагу, већ искључиво потенцијал. Ово и објашњава зашто специјалне службе, заштитни (имунолошки) систем друштвеног организма, не обраћају превише пажње на револуционаре са форума. Тамо могу да пљују власт, што је још и корисна ствар, јер се тиме кроз вентил испушта сувишна социјална енергија из котла. Ипак, пошто тиме не могу да организују масе, не представљају предмет интересовања. Пажњу специјалних служби привлаче људи и тимови, који су у стању да безличну масу малограђана организују, реализујући тиме потенцијал оваквих био-маса.

Оптимални приступ управљања у односу на народне масе, то је — манипулација. Управо због тога, у свим државама огроман значај имају медији (раније је ову улогу имала религија). Без религије, да се управља може се једино силом — што је најмање делотворан начин. Манипулација је, пак, најделотворнији. Већина људи не размишља изван граница свакодневице, и зато им је бесмислено објашњавати логику неког државног поступка.

Тврдња да на манипулацији не може да се опстане на власти, нетачна је као и тврдња да на бајонету не може да се седи, тј. да се тако опстаје на власти (Наполеонов министар, аутор ове изјаве, ипак није био у праву, или ако јесте, онда само према ситуацији). Може, а и мора, тако. Међутим, за то мора да постоји и мотивација која је изнад обмањивачке.

Друштвени модел остаје стабилан и одржив, све док постоји глобална идеја, која покрива све нивое друштва, од врха до дна. Таква идеја може да настане само из погледа на свет. Уколико поглед на свет пресахне, друштво држи стара идеја, која је заснована на пређашњем погледу на свет. Елита не може, а да га не користи. Само што сада у темељу таквог коришћења не постоји идејна основа. Идејну манипулацију и насиље смењују комерцијална манипулација и насиље. Обмањивања и насиља ради новца било је увек, али раније нису чинили идејну основу друштвене конструкцује, јер немају потребан квалитет.

Постојано емитовање лажних информација на масе, има низ крајње непријатних последица. Прво, цинизам елите, која на народне масе гледа као колонизатор на урођеника, расте геометријском прогресијом. Носиоци таквог цинизма се брзо разобличују.

Друго, услед циничне манипулације, интелектуални ниво народних маса опада испод природног нивоа. Оне се сада усредсређују искључиво на решавање проблема свакодневне и техничке природе. Да виде изнад баналног, оне ни физички не могу. Људи увиђају неједнакост, која их раздражује, и којој не може да се нађе оправдање. То рађа мржњу према владајућим класама, само због чињенице да су представници власти (данас се овај ефекат уочава и у томе што се у земљама попут наше, на пример, сматра за дужност грађанина да пљује по власти, а израз „чиновник“ има изразито негативно значење).

Друштво захваћено оваквим идејним вакуумом неизбежно трули, и то истовремено — и од главе, и од репа. Елита не гледа на масе као на народ, који јој је Бог поверио на управљање, него као на домаће животиње. Народне масе у представницима власти и капитала виде нешто што им је крајње непријатељско. Настаје потпуно неповерење, сумња се у прикривену обману, у свакој речи и сваком делу.

„Уколико сваки појединац сматра колективни организам за нешто што му је страно, онда је апсолутно јасно да тај организам фактички више ни не постоји, него се претворио у некакав сабласни производ интелекта, у некакав фетиш“ (А. Грамши).

Сурогат

Ситуација је могла да се исправи, тако што би се друштву дао циљ религијских размера, само овај пут без религије. Други услов је — да овај циљ може да се оствари једино заједнички. Присуство таквог циља оправдавало би, у очима народних маса, водећи положај елите, док би елити такав циљ обезбеђивао увереност у право да манипулише народним масама и спроводи насиље над њима. Ово је много моћније од комерцијалних побуда, јер је засновано на мишљењу — то што радим, не радим због себе, него због идеје.

Циљ таквих размера не може тек тако да се извуче, да се појави ниоткуд. Он може да се изведе једино из сагледвања Целине — из погледа на свет. За тако нешто, неопходно је да се изгради поглед на свет, али сада без религије. Наука је била једини кандидат за кога је могло да се помисли, па макар и само у теорији, да се може ухватити у коштац са таквим размерама. Сматрало се да она може да заузме свето место, које је ослободила Црква.

Наука је чак и, површински гледано, мало подсећала на Цркву. Бавила се питањима која су превазилазила оквире баналног. Њени представници су говорили речи неразумљиве за широке масе, као и представници Цркве. У својим књигама, научници су исписивали неке ознаке и формуле, као што је Црква у својим књигама имала неке симболе и ознаке. Као шлаг на торти, чак је и облачење научника и свештеника било у истом стилу — плашт, капа, разни атрибути око врата и на рукама, који указују на разликовање и ниво ауторитета.

Друштво гледа на научнике, победнике над Црквом, као што је раније гледало на свештенике. Од науке се очекује нов поглед на свет. Не нове појединости, шта се око чега окреће — Земља око Сунца или обратно, и не зашто камен пада на доле, а не одлети на горе кад се испусти из руке, него ново схватање стварности. Шта је свет око нас? Шта се дешава са човеком након смрти? Да ли и како квалитет овоземаљског живота утиче на то? Ако утиче, како онда мора да се живи, да би се заслужило добро, на оном свету? Ако не утиче, како онда живети? Шта је главни циљ овоземаљског живота? Из одговора би могли да се изведу појмови добра и зла, нов систем вредности, као и читав друштвени модел.

Наука заузима место Цркве и повлачи ка себи читав интелект друштва. Као што су раније у религију ишли најозбиљнији, најдубокоумнији, паметни и амбициозни људи, тако сад управо такви иду у науку. Као што је раније елита упијала религиозне истине, тако сада најспособнији људи покушавају да упију научне истине.

Ипак, наука је дала само један одговор на сва ова онтолошка питања: како је настао свет. Њен одговор је био: постоји одувек. То је била и њена једина глобална тврдња. Из ње је следило одрицање од Бога и сламање религиозног погледа на свет. Међутим, ако се ствари праведно сагледају, чак ни то једино тврђење није било научно, јер није потврђено експериментима. Његова једина основа је лежала у томе што је потпуна супротност тврђењу Цркве. То је била слаба основа, ако уопште може да се сматра основом. Из тога што је Црква нетачно описала Сунчев систем, уопште не следи да је свет постојао одувек.

Информације о томе да се Земља окреће око Сунца биле су довољне за пропаст Цркве. Наука се веома поноси што је срушила такво чудовиште. Ипак, те информације су премале, да би се дали одговори на најважнија питања које човек може себи да постави.

Проблем је у томе што је делотворност науке ограничена чулима и огледима. Чим се изађе изван оквира посматрања и експеримената, то престаје да буде наука и постаје не зна се шта. Међутим, одговори на изнад постављена питања увек су изван оквира онога што може да се посматра и проверава искуствено, огледима.

Путем огледа, добро је тражити одговоре на питања за која је прикладан експеримент — попут откривања нових извора енергије, трагања за делотворнијим начинима комуникације и транспорта. Међутим, корени онога што видимо увек су иза граница видљивог. И зато је наука потпуно беспомоћна у тој области.

Колико је наука лоша за тражење одговора на онтолошка питања, толико је и добра за решавање свакидашњих проблема. Започиње доба фантастичних техничких достигнућа. На свет се сручио водопад открића која олакшавају живот. Убрзано се развија машинство, технологије, лекови. Појављују се нове парне локомотиве, шиваће машине. Међутим, да је тога било и хиљаду пута више, свеједно би било поражавајуће премало за схватање смисла живота, осмишљавање појмова добра и зла, утврђивање норми и забрана.

Наука демонстрира огромне успехе у свету величина и огромну немоћ изван његових оквира. Најмоћнији могући научници се, пред овом громадом питања која висе тако над друштвом без икаквих одговора, нису показали ништа способнијим од последњег обућара.

У почетку се чинило да ће научници лако да друштву израде нов систем вредности, ослањајући се на логику и здрав разум. Да би се увидео разлог за њихов потпуни неуспех у томе, још једном истичем главну мисао из раздобља Просветитељства. Према њој — Бога нема, и након тога човек новог друштва објављује: „Уколико Бога нема, онда сам ја бог“.

За такву изјаву има основа, јер је Бог — оно што има статус највише вредности. Проглашавање човека за највишу вредност — аутоматски га претвара у Бога. Из тога су следила два закључка. Први, да су све божије заповести измишљотина. Други, да је једини извор свих могућих оријентира нова највиша вредност — човек, јер сада има статус Бога.

Да се за Бога и помисле некаква ограничења, то није могуће. Он све може. Све што ради је истинито и легитимно, законито, јер ако је он бог — он и јесте закон. Ако Бога нема, онда је све могуће... Убрзо се схвата да друштво које се у потпуности састоји све од самих богова, не може као такво уопште ни да постоји.

Друштво може да живи, ако није оријентисано само на циљеве сваког понаособ, него и у односу на оно што је добро и по друге чланове друштва, али и друштву као целину. „Свако друштво изложено је, са једне стране, опасности да не окошта услед престроге дисциплине и поштовања традиција, а са друге, опасности да ће се само распасти или пасти услед спољашње инвазије, зато што су у њему индивидуалност и лична независност сваког појединца постали превелики“ (Расел, „Историја западне филозофије“).

Пред новим друштвом, појавило се питање: одакле сада узети оријентире? Раније их је давала религија. Забрањујући убиство и крађу, она је то објашњавала као Божију вољу. Сада када Бога нема, по којој то тачно основи може да се забрани?

У тражењу одговора, наука предлаже — критеријум корисног. Озарени њиме, тврде да човеку не треба скуп смерница са неба, да би живео поштено и морално. Чланови новог друштва неће убијати и красти, не зато што Бог тако каже (Бога нема), него јер ако буду поштовали овакве забране, то ће свима бити корисно. Тако нови бог постаје — корисност.

На први поглед, оваква смена изгледа као разумна. И заиста, ако су сви поштени једни према другима, међусобно се не убијају и не пљачкају, свима ће увек да буде добро. Наизглед, све тачно. Ипак, има један проблем — та логика ради док је од користи оном ко је се придржава. Чим настане ситуација да је корисније убити и преварити, какав је онда мотив да се то не уради? Као оријентир је утврђена лична корисност по самог човека...

Критеријум корисности пропада, а да се није ни родио. Тада покушавају да га ојачају страхом од казне. Уколико је друштву корисно да човек буде поштен, а самом човеку да обмањује, ситуацију уравнотежава казна. Нарушиоца не кажњава Бог, него друштво.

Ако га ухвати. Ако... Као у легенди да се освајач обратио Спартанцима поруком: ако кренемо на вас, побићемо вас, мучити, потпуно истребити... Спартанци су, као одговор, послали само једну реч: AKO. У смислу, ако се уопште усудите да кренете на нас, и ако успете да нас победите, онда да — побићете нас, мучити, истребити. А АКО не буде тако...

Ако — утврђује границу између религиозног и атеистичког друштва. У претходном систему, није постојало „ако“. Верници су били потпуно убеђени да се од свевидећег Бога ништа не може сакрити, да он види све што човек уради. Веровали су да грешницима следује казна, а праведницима награда. Зато што је Бог свемогућ и праведан.

Људи су у то веровали толико чврсто, као што ви, када верујете да је неки производ отрован, нећете да га једете. Није важно да ли је стварно отрован или не. Важно је да ће ваш однос према том производу да одреди ваша вера, а не чињенично стање ствари. Уколико нисте самоубица, а говорите да верујете како је тај производ отрован, али га притом једете — ви, уствари, не верујете да је он отрован. Ви само говорите да у то верујете. У шта човек стварно верује, види се искључиво по његовим делима. Речи често имају улогу прикривања истинске реалности, стварања паравана.

Када су људи веровали у Бога, постојала је једна врста атмосфере. Када су престали да верују, настала је сасвим друга. Људи су знали да казна може да стигне само од друштва, и — ни од кога више. Да би се кажњавање и десило, друштво мора да сазна за преступ. Ипак, пошто оно није свевидеће, може и да не сазна. Као последица, какав год да сте преступ начинили, ако нико не сазна за њега — казне, у принципу, ни не може да буде.

Гаранција одмазде за злочин, без обзира на то да ли су људи сазнали за њега или не, замењена је гаранцијом некажњивости (под условом да људи ништа не сазнају). Па чак и да сазнају, то и даље није гаранција да ће бити казне. Људи могу да се договоре, застраше, подмите. Уопште, пуно је разних могућности да се казна избегне.

Религиозност — такође није гаранција да нема преступа. У прошлости је исто тако било злодела, које страх од пакла није спречио, као што данас то не чини страх од затвора. Међутим, према свим статистикама, религиозно друштво је било много покорније према законима. У то може да се увери, поређењем нивоа преступа у било којој држави света, са било којом другом државом, у којој је становништво веома религиозно. Разлике су запањујуће. Тамо где секу руку за крађу, ту малтене крађе ни нема.

Вера људи у то да их даноноћно надгледа сам Бог стварала је отприлике сличан ефекат као видео надзор. Камере чине људе покорнијим према закону. Не чине их идеалним, јер ће и тада бити кршења закона, али ће таквих случајева бити мање.

Прикривајући беспомоћност, наука износи одређене тврдње, без икаквих доказа за њих, представљајући их као истину. На пример, тврди да нема живота после смрти. На чему се заснива ова тврдња? На чињеници да је Сунце непомично, а Земља се креће? Како из те чињенице произилази да нема живота после смрти? Никако — као што из ње не следи ни да има живота после смрти. Или, примера ради, тврди да, уколико нема таквог Бога, каквог је Црква испромовисала, ако је религија опијум за народ, ако се из смрти нико није вратио, из тога следи да нема ничег после смрти и да човек, напросто, ишчезне.

Ни речи више на ту тему нема. Како је она дошла то оваквих „истина“? Оваква узрочно-последична веза на нивоу је вица о слици коју је Хасо нацртао, под називом „Мујо у Тузли“. Ту нема о чему ни да се дискутује, јер је простор ове теме остао потпуно празан.

⇐ Предыдущая 17 18 19 20 212223 24 25 26 Следующая ⇒