Алеф број 1 страница

Појам

Одбацивши религиозни начин спознаје Целине, прелазим на разматрање научног. Како би се одговорило на питање — у којој мери се помоћу њега могу добити тражене информације, најпре треба да се разуме разлика између, са једне стране, појма научног (становишта, метода, начина, размишљања итд. ), а са друге стране, појма не-научног. Данас се израз „са становишта науке“ сматра синонимом за израз „са становишта истине“, док се све не-научно сматра за аналогно лажима које проистичу из некаквог мрачњаштва.

Ствари и не стоје баш тако. Тачније, баш није тако. Наука — то је деловање према унапред утврђеним правилима. Слично томе што је шах — деловање према шаховским правилима. Уколико неко покреће шаховске фигуре на табли, а да притом не поштује правила шаха, не мора да значи да се тај човек глупира. Може да значи и да он не игра шах, него се користи фигурама и таблом како би, на пример, изложио стратегију напада.

У шаху постоје правила. Особа која игра по тим правилима назива се шахистом. Особа која не поштује шаховска правила, не сматра се шахистом. Међутим, и она то може да постане, ако почне да користи фигуре у складу са правилима шаха.

Науком се, такође, успостављају одређена правила. Ко делује у оквирима тих правила, тај се назива научником. Ко их не поштује, не сматра се научником. Међутим, и он може то да постане. Да би до тога дошло, потребно је да почне своје деловање да каналише унутар оквира научних правила.

Дело које се не подчињава шаховским правилима, не може да се назове идиотлуком или безумљем. Ако би га неко тако назвао, управо њега бисмо могли да опишемо тим терминима. По истој основи, не може да се назове мрачњаштвом и лажима свако дело које није подређено правилима науке. Човек који га спроводи не потпада под појам „научник“, а његове методе не могу да се називају научним. Ипак, то не значи ни да су сигурно лажне.

Као што размишљање у складу са правилима шаха не може да се назове јединим истинитим, тако ни размишљање у складу са правилима науке не може да се назове јединим истинитим. Да би се исправно оценило значење израза „не-научно размишљање“, треба имати у виду да се у њему налази управо онолико негативности, колико и у изразу „не-шаховско размишљање“. Научна правила нису синоним за истину, ништа више од онога што су то и шаховска правила. Правила и истина — то, заправо, уопште нису синоними. Ради се о појмовима из различитих равни, које се не секу.

Религијска епоха била је обележена тиме што се за једини начин спознавања истине сматрало откровење, из божанског извора. Све друге опције сматране су лажним, таквим да се њима не може доћи до истине. Еталон истине био је само један — вера у Бога.

Епоха рационалности и материјализма обележена је тиме, што се за једини начин спознавања истине сматра — искуство. Све друге опције, осим експеримената, не могу да претендују истину, као што у епохи религије ништа, осим вере, није имало право на то.

Религија је оставила своје наслеђе, које нам је продрло у крв и месо. Од овог наслеђа нећемо се моћи тако брзо очистити. Још дуго ћемо ми градити своје животе, оцењивати и своје и туђе понашање, узимањем управо начела вере за оријентире, а да нисмо ни свесни.

Са почетком Просветитељства, место религије заузима материјализам. Он нам своје поставке намеће већ неколико векова, са исто толико силине, као и религија пре њега. То је довело до истог резултата — и он нам је, такође, оставио своје негативно наслеђе.

Данас се сматра истинитим знањем, а да се у то човек ни не удубљује превише, једино оно до чега се дошло искуственим путем. Информације које се добију на други начин — одбацују се већ у старту, само на основу тога што нису добијене путем искуства.

У истој таквој мери се данас, без неког претераног удубљивања, ми оријентишемо на норме и табуе проистекле из религијске представе света, које је креирала Црква. Другачије стандарде и табуе, иза којих не стоји религијски поглед на свет, ми већ у самом старту одбацујемо, зато што се косе са (религијским) појмом морала, на који смо навикнути.

Да би се од овог наслеђа избавило — потребан је огроман труд. Подједнако је тешко превазићи религијско-хуманистичке погледе, као и механицистичке, материјалне. Није лако да се схвати и прихвати да, као што норме које не проистичу из религије и хуманизма нису лажне само зато што су проистекле из других основа, тако ни знања до којих се дошло изван граница искустава, ван оквира чула и узрочно-последичних веза, не треба да се сматрају лажним, само због тога што не подлежу правилима науке.

Истина се налази изван оквира било каквих правила. Она никада ни не може да се смести у правила, зато што је безгранична, док правила имају своје границе. Наука себе ограничава својим правилима, баш као и шах. Звучи помало смешно, јер како другачије играти шах, ако не по правилима? Слажем се, никако. Шах чине правила. Међутим, баш због тога, путем шаха ни не може да се дође до истине. Тако је и са науком — ни она није могућа, ако не постоје правила. Али, баш због тога, ни њом не може да се дође до истине.

Ово се добро види у следећем: основно правило науке је да свака тврдња мора да се провери путем експеримента. Што не може да се провери, то не сме ни да се узме у обзир. Међутим, како из тога што нешто не може да се провери, следи да је то и неистинито? Наравно да не следи. Следи да је непровериво, и да не може да се сматра предметом науке.

У историји су познати документовани случајеви у чију се реалистичност не сумња. Међутим, они не могу да се репродукују, а самим тим ни да се провере, нити подробно испитају. Примера ради, раније помињани Мирин Дајо. Ради се о једином познатом документованом случају у целом свету, да су човеку виталне органе пробадали хладним оружјем, али да није долазило до очекиваних последица. Постоје разне приче о таквим људима, али документован је само овај.

Па онда, шта да се ради са оваквим ситуацијама? Научни метод на њих не може да се примени, зато што тако нешто не може да се репродукује. Међутим, због тога што не може да се репродукује и детаљно испита, ово не престаје да буде реалност. Наука не тврди да ово није истина. Она само каже да не зна шта би требало да се ради са таквом реалношћу.

Још је сложенија ситуација са увидима које може да оствари само један човек. Он на неки начин добија информације, које се испостављају као потпуно истините у реалности, али... Како човек види то што види, да ли уопште види, и да ли ту уопште израз „види“ може да се употреби — то све остаје нејасно.

Све ове чињенице указују на то да реалност не може да се спозна искључиво научним путем. Она превазилази оквире наших чула и искустава. Тако да, како би се спознала, потребне су друге методе, које се не сматрају научним. Ипак, какве су то тачно методе — то не бих могао да кажем. То нико не зна, из чега може да се закључи да је одговор на то питање изван граница онога што данас зовемо знањем.

Изградивши адекватну представу о научном начину спознавања, прелазим на питање да ли научним путем може да се спозна Целина — да се обухвати СВЕ. У најкрупнијим цртама, постоје две дефиније Целине. Према првој, то је свеукупност свега што је постојало у прошлости, постоји у садашњости и што ће постојати у будућности. Према другој, све из прве и још плус — узрок самог постојања.

У складу са првом, утврђује се да је увек нешто постојало. Да некада није ништа постојало, ништа не би ни могло да почне да постоји. Из ничега ништа ни не може да се добије. Уколико сада нешто постоји, из тога следи да је увек нешто постојало.

Постојање нема свој почетак. Значи, оно не може да има ни завршетак. Да га има, до њега би за бесконачно време морало да се дође. До чега није дошло за бесконачно пуно времена, до тога ни не може да дође никада („никада“ и значи бесконачно пуно времена).

У ланцу постојања, не може да се претпостави некаква првобитна карика, пре које није било ничег, и из чега би се појавило оно што је прво настало. Пре нашег универзума, био је претходни универзум, а пре њега исто тако неки њему претходни. Такав је ланац бескрајан, ка прошлом и будућем — после нашег универзума, биће наредни, а после опет неки наредни, и то нема краја. Наука таквом становишту даје назив „лоша бесконачност“ (bad infinity), јер се њиме само беспотребно умножава суштина, а не открива ништа ново.

Друга могућност је: изузев самог постојања, има и узрок постојања. На први поглед, чини се да је ово апсурдно. Уколико постојање има узрок, јавља се питање: а да ли и сам тај узрок постоји? Ако да, онда то није никакав узрок, него другачији облик постојања.

Уколико се замисли да постојање има узрок, природа тог узрока не може да се опише путем самог појма „постојања“. Оно што постоји, то не може да буде узрок постојања. Међутим, како онда да се одреди суштина тог узрока, кога има, али не постоји?

Једна оваква тврдња већ мирише на некакво паметовање, да се не каже и нешто горе. Заправо, овде се ради о мањкавости самог језика. Не располажемо речима којима бисмо означили оно што не постоји, али га ипак има. Из тог разлога, морају да се користе речи које нису намењене за то, чиме се ствара непроходна вербална мочвара, кроз коју човек мора жестоко да се пробија. То би било као да се на латинском или старословенском језику описује компјутер — крајње неумесно и јако мало разумљиво. Ипак, ако других речи нема, не остаје ништа друго него да се ради са оним, што је чак веома тешко и замислити.

Дефинисање Целине, путем тврдње да је увек нешто постојало, улази у оквире нашег стандардног размишљања, али је бескорисно, јер доводи до лоше бесконачности. Можемо да паметујемо до сто један и назад, како је постојање бесконачно у квалитативном и квантитативном смислу, како је пре нашег света био неки други, и како ће после нашег да буде неки други, и како су овакви ланци постојања бесконачни у оба смера, али то не води ничему. Размишљање као да ишчезава, тако што се размазује све тањим слојем по површини која се непрестано увећава, све док у потпуности не нестане. Тако да, за кретање у том правцу, немамо физичких могућности.

Остаје да се размотри могућност Целине код које, осим постојања, има и загонетно нешто, што не постоји, али га има. Ово изгледа толико чудно, да би чак могло да се нада како кретање овим правцем може да нас приближи истини. Остаје да се одреди и нађе од чега да се крене. Ја полазим од тога да је појам „узрок постојања“ близак појму „Бог“. У најкрупнијим цртама, занемарујући све детаље и различитости, уочимо суштину тог појма.

Почећу од тога да све религије (не мешати са сујеверјем) подучавају: у историји света, било је време кад ништа није постојало. Разне религије на различите начине описују период не-постојања. Код оних које описују свет као циклично настајање и нестајање, ништа не постоји у тренутку кад свет нестане. Код оних које описују свет као нешто што се одједном појавило, и чије постојање има линеарну природу, ништа није постојало када света још није било — није било никавог постојања. У свему томе, најважније за нас је да идеја како „постојање има свој почетак“ — није нова. Следи, да је Бог — нешто што превазилази појам „постојања“, јер је њега било и пре постојања.

Све религије утврђују да се постојање појавило из непостојања. У почетку, није постојало ништа. Затим су настали идеални светови и, у њима, бестелесна бића. Затим се појавио материјални свет и телесна бића. И ето, то чега је било, док још ништа није постојало, то невидљиво и незамисливо, религије називају Богом.

Религије се разликују на нивоу детаља и самих назива. Стари Грци су ово називали Хаосом, Хроносом; Сумерци — Великим Бездном. У старом Египту, то што је било када ничега није било, називали су Маглом. У хиндуизму, ту улогу имају три божанства (тројица): Брахма који вечно ствара свет, Вишну или Кришна који га одржава, и Шива који га разрушава, претварајући га у ништа, из чега Брахма поново ствара постојање. За наше истраживање, није важно да ли је постојање настало у једном моменту, или се тај процес дешава много пута. Важно је да је, пре постојања, било Нешто.

Оно не може да има облик и својства. Облик има границе, које га одвајају од свега осталог. Својство претпоставља одређену област, преко које се оно простире, а након којих га нема. И једно и друго изискују одређени одраз, на коме се могу увидети. Међутим, ако ништа не постоји, онда нема ни граница, ни одраза, нити било каквих области, што значи да нема ни облика и својстава. И уколико је тако, ово Нешто не може ни да се замисли.

Уколико Бог нема облик и својства, то значи да је он ван оквира знања. Процес спознаје — то је распознавање, раздвајање једних облика и својстава од других. У Библији се каже како је Бог све створио тако да има „меру, број и тежину“ (Премудрости Соломонове 11, 21). Али, притом, сам Бог није ни мера, ни број, ни тежина, нити било каква величина. Он не може да се замисли, спозна, осети, нити да се опажа на било који други начин. Једино што може да се зна о том Нешто, које се традиционално назива Богом — то је да је недостижно, незамисливо и да га је немогуће осетити. Ко опажа Бога, у било ком облику га замишља или осећа — то је веран индикатор, да он не опажа Бога.

Управо из тог разлога је у јудаизму најстроже забрањено да се Бог именује. Свако име — значи установљавање граница, иза којих се именовани завршава. Ако се бесконачност некако обухвати, онда то и није бесконачност. Зато се, уместо конкретне речи „Бог“, користи апстрактније „Господ“. Богу се не приписују било каква својства, осим тоталних апстракција — да је свемогућ, да зна све, и томе слично. Бог не може да буде ничиме ограничен. Називати Бога добрим или злим — значи уједно и ограничавати га. Притом, он је ван граница људског разумевања добра и зла. Као што је говорио Мартин Лутер: „Бог нас спашава без наше заслуге, и окривљује нас без наше кривице“.

До VII века пре нове ере, на сва онтолошка питања су одговарали позивањем на Бога. Ни на једно апстрактно питање није се предлагао било какав други одговор, осим верског. Одакле се све појавило? Од Бога. Како је све настало? Бог је створио. И тако даље...

Први познат покушај, у целокупној историји човечанства, да се дође до одговора на онтолошка питања изван религијских оквира, направио је Талес из Милета (стара Грчка, VII-VI век п. н. е. ). Не служећи се религијским појмовима, он је тражио рационалан одговор на питање: одакле се све појавило и шта је узрок постојања.

Талес је био најобразованији човек тога времена. Пуно је путовао широм света, у потрази за знањима. Био је упознат са погледима на свет у Грчкој, Вавилону, Египту, Индији, Сирији. Ипак, ниједан од њих га није задовољавао. Сваки од њих је имао за полазну тачку одређене митске елементе, које је било неопходно прихватити на веру. Он је желео да разуме ствари, а не да у њих верује.

Зато га сматрају оцем савремене науке, научног атеизма и родоначелником европске филозофије. Утемељио је милетску школу, која је подучавала да је праузрок свега — вода. Ова идеја је нашироко заживела у старој Грчкој. Пошто је Римско царство, у чији је састав улазила и Јудеја, било под хеленским утицајем, кроз седам векова ће ову мисао да изрази и апостол Петар: „да је земља из воде и од воде саздана речју Божијом” (2. Петра 3, 5).

Уколико сам на прави начин разумео Талеса (ако му не приписујем оно што није имао на уму), онда је он, постављајући питање одакле се појавило СВЕ што постоји, имао у виду не само нама познати овоземаљски свет, него уопште све што постоји, укључујући и божански свет, као и његове житеље – саме богове. Ако је заиста тако, онда размере његовог питања задивљују. Подвлачим, не задивљује његов одговор, него размере питања.

Нико пре Талеса није дошао до таквих размера. Граница је било питање: одакле се појавио видљиви свет — небо и земља. Националне и културолошке својствености разних поднебља, прозводиле су различите одговоре. Међутим, ако занемаримо фолије у које су упаковани, сви ти одговори се своде на исто: свет су створили богови. Талес је, дакле, поставио питање: одакле се појавило све, укључујући и саме богове.

Одговор који је дао не завређује нарочиту пажњу. Са моје тачке гледишта, својим одговором да праузрок свега види у води, само је показао ограниченост свог размишљања, и баш зато није превише одмакао. Међутим, као што каже Ниче, велики је онај ко је указао на правац — Талес је усмерио размишљања ка потрази за праосновом самог постојања.

Уз то, имао је и генијалног ученика и саговорника, Анаксимандра. Овај је постављао питање: а по чему једна стихија, вода, добија примат у односу на друге стихије? Са истим успехом, праузроком би могли да се сматрају ватра или ваздух. Праузрок постојања не може да буде постојање. Прва карика мора да буде изван граница постојања.

Да би се наставило, појаснићу: постојећим може да се назове само оно што може да се опази чулима, разумом или на било који други начин. „Оно што постоји“ — синоним је за „што може да се опази“. Могу да се опажају, примера ради, димензије, облик, својства, координате. Ако нема никакве особине, то не може ни да се опази. Следи, да ни не постоји.

Једино што у нашем свету не даје никакав знак да постоји, али да се притом не може ни рећи да га нема, то је — бесконачност. Она нема својстава, особина и координата, и зато не може да се дефинише као да постоји. Ипак, ни да се каже како је нема, такође није могуће. То је једина ствар, за коју не може да се каже да не постоји, зато што ју је немогуће опазити. Не може ни да се каже да је уопште нема, зато што не може да се пронађе начин како да се она порекне. Да би се одредила природа бесконачности, неопходна је нека друга реч која је за то више подесна, која превазилази постојање — која је над-постојање.

Анаксимандар тврди да је праоснова, тј. узрок постојања — бесконачност. Она није величина, и нема никаквих својстава. Међутим, у њој се налази потенцијал свих својстава и величина. Он ју је назвао „апејрон“ (на старогрчком, „пејрон“ значи величина, док се „а“ додаје за одричан облик; дакле, aпејрон значи — не-величина). Анаксимандар говори да је „Бесконачност божанска, јер је бесмртна и неуништива“.

Зауставимо се на тренутак овде... Бесконачност се, по први пут, утврђује као нешто различито, као узрок постојања, нешто чега је било и пре постојања. Ништа слично нико никад раније није утврдио. Сви су за полазну тачку узимали једну од већ постојећих карика ланца постојања, никада не објашњавајући зашто баш ту, и одакле се она појавила. Анаксимандар долази до почетка ланца, најдаље докле се може доћи — до бесконачности. По мом мишљењу, то је највећа могућа идеја од свих, коју је било који човек икада изнео.

Опадање

Милетска школа, коју је представљао Анаксимандар, трагала је за праузроком постојања изван самог бића које постоји. Она је покушала да дође до висина које и доликују оваквом питању, користећи појам апејрон. Међутим, размере питања показале су се толико великим, да античка мисао једноставно није могла да га обухвати.

Један од Анаксимандрових ученика, Питагора, видео је у апејрону принцип свих принципа, кога притом самог не карактеришу никакви принципи. Питагорејски фокус без преседана на природу бројева може да се објасни тиме што су у њима видели сене бесконачности. Бројеви су исто тако без својстава, и бесконачни. Путем спознавања хармоније света бројки, питагорејци су се надали да ће спознати и праузрок — извор постојања. Ипак, ништа са сигурношћу не може да се каже о томе, јер су питагорејци били тајно друштво и строго чували своја знања од људи споља. То што је до нас дошло може да се упореди са точком који се докотрљао до нас, од некадашњег целог аутомобила.

Други Анаксимандров ученик, Анаксимен, силази за степеник ниже са нивоа на који је тему претходно подигао његов учитељ. Он праузрок не тражи ван самог постојања, него унутар њега. То већ и на први поглед звучи веома чудно... То је као да се узрок настајања ципеле тражи у самој ципели, када је логично да се он налази ван ципеле. Подразумева се да тражење унутар саме обуће никада неће да доведе до њеног узрока — обућара. Ипак, Анаксимен, судећи по свему, то не разуме, и тврди да је праузрок свега, заправо, ваздух.

Он подучава да, када се разреди, ваздух се претвара у ватру. Када се још више разреди, образује етар. Када се згусне, постаје вода, а кад још више — земља, камен итд.

Сама мисао да се све састоји од истог — генијална је. Она је и код новоплатоноваца: „Све је у свему, али на посебан начин“. Данас физика тврди да се све састоји од основних честица. Честице у физици имају ту улогу, који је код Анаксимена имао ваздух.

Међутим, ако се има у виду да је предмет истраживања био узрок постојања, а не природа самог постојања — овде је реч о далеко нижем ступњу размишљања. Милетска школа се, са највеће висине на коју се икада винуо људски дух, спустила на скромнији ниво. Са анаксимандровског питања о томе шта је узрок постојања, античка мисао скреће ка природи постојања — физици (на старогрчком, физика — природа).

Након милетске, појављују се елејска и ефешка школа. Због своје усредсређености на природу, те школе су стекле назив натурфилозофских — шта видим, о томе и певам. Ипак, мора се признати да су људи из ових времена покушавали да осмисле Целину, а не само неки од њених делова. Још увек питање непокренутог покретача није изашло из видокруга. Само што га сада не траже ван граница постојања, него унутар њега.

Хераклит сматра да је постојање — вечна промена. Подучава: све тече, све се мења. Не може се двапут ући у исту реку — приликом другог уласка, она ће већ бити другачија. Он је сматрао да је ватра симбол непрекидне динамике, променљивости и флуидности бића, јер се она ни на тренутак не зауставља, стално осцилира и увек се обнавља.

Суштину која оживљава биће, Хераклит назива Логосом. Под тим, он не подразумева реч којом се означава предмет или појава, него живо биће, душу неке ствари. Природа се није делила на живу и мртву. Звезде и људи, планине и животиње, инсекти и камење — све се сматрало живим. У свеукупности, све заједно је чинило гигантски живи организам.

Елејска школа дели постојање на два дела — на сам свет, и над њим постојећи Божанствени Принцип (суштински исто као Логос, али не као део Целине, већ као засебно биће). Она проглашава за главно питање филозофије однос између бића и размишљања.

Погледи Парменида, представника елејске школе, супротни су у односу на погледе Хераклита. Ако је, по Хераклиту, свет динамичан, онда је, по Пармениду, управо супротно — свет је статичан. Све промене које опажамо — само су варке, које стварају наша чула. Заправо, нема никаквих промена. Само је илузија да све тече. Чула не опажају стварно биће, него еидос бића, његову сену. Да се опази истинско биће, могуће је једино разумом.

Одатле следи да се до истине долази само путем ума. Знање стечено путем искуства је илузорно, производ варљивих осећаја, на које се не може ослонити. Свет није нераздељив (монизам, од грчког моно — једно, јединствено), него се састоји из две суштински различите ствари, из материје и духа (дуализам, грчко ду — префикс за два).

Проћи ће хиљаде година и јединим мерилом истине прогласиће оглед, искуство. Сво знање ван тога изгубиће звање знања и постаће пука фантазија. Ипак, овакво сопствено уштројавање размишљања догодиће се касније. Сада тек почиње путовање у том правцу.

У настојању да се помире теорије вечно покретног и вечно непокретног бића, кроз размишљања људи из античког периода рађа се атомистичка теорија. Њени предлагачи, Леукип и Демокрит, подучавају: свет се састоји од празнине и атома, даље недељивих честица (том — делити, а — одричан облик, атом — недељиви). Атоми су изнутра непокретни и непроменљиви. Празнина је, такође, непокретна и непроменљива. Са те стране, свет је, на свом базичном нивоу, непроменљив. Ипак, атоми се спајају стварајући различите конфигурације, које се покрећу у тој празнини. Са те стране, свет је покретан, што значи и да је променљив. Теоријом атомизма успоставља се примирје између учења ефешке школе о кретању бића, и елејске о непокретности бића, и ова два се састављају.

Појам узрока постојања лагано ишчезава са хоризонта. Размишљања се развијају само унутар оквира постојања. Биће се сада доживљава као свеукупност два раздвојена дела. Идеални и непокретни део покреће други, материјални део.

Нестајањем интересовања за узрок постојања, ставља се тачка на изучавање Целине, са великим почетним словом. Раздвајањем јединственог физиса на два дела, ставља се тачка на изучавање целине, са малим почетним словом. Даље се не изучава чак ни цело постојање, него само његов идеални део. Материјални део се занемарује, зато што се било какво искуство ослања на информацију до које се долази чулима. Међутим, чулима не може да се верује. Негативан однос према искуственим технологијама спознавања оснажује се емоционалним становиштем, по коме је сваки оглед (тј. стицање искуства, експеримент) чисто физички рад. Рад — доликује робовима. Слободном, мислећем човеку то не приличи. Он мора да проникне у тајне света искључиво снагом свог размишљања.

Овакво становиште доводи до комичних исхода. На пример, Аристотел је сматрао да бачени камен прво мора да лети лучно, а затим, када му понестане снаге за лет, да нагло падне под углом од 90 степени на земљу. Логичким резоновањем се, код оваквог размишљања, не уочава пропуст. И зато ће тек оглед који је извео Галилеј доказати да хитац остварује своју путању према луку, а не према Аристотелу.

Одустајање од покушаја да се осмисли целина постојања доводи до глобалне поделе. Један део људи, мислиоци и ствараоци, усредсређују се на идеални свет. Други део, земљорадници, занатлије и трговци, усредсређују се на материјални свет.

Подела рада доводи до великог скока ефикасности (идеја покретне траке). Започиње тзв. процват старогрчке науке и културе. Међутим, ако се на ову појаву гледа са већих висина, уколико се размотри у најширем контексту, и читав ток испрати до данашњице, процват је заправо био почетак кретања слепом улицом, што видимо по стању савремене западне цивилизације. На првом месту, заједно са њом у том ћорсокаку се налази наука, која као да сама себе жели да овеша, у својој беспомоћности, тако што генерише теорије попут компјутерске симулације света који нас окружује (о чему ће бити засебан део).

Размишљања људи из античког раздобља била су толико плодоносна, да су из њих надахнуће даље црпели сви филозофи. Из ефешке школе израста дијалектика — сучељавање супротстављеног. Из елејске школе се образује метафизика, која утврђује идеални свет као једино истинито постојање. И пошто је идеално, оно се не мења. Видљиви свет — илузорно је и привремено биће, које је само одраз идеалног света.

Ту идеју ће Платон уградити у основе свог учења о идеалном свету као еталону, и нашем материјалном свету — као одразу идеалног. Из такве идеје, Кант гради постулате апсолутних и вечних појмова Истине, Добра и Лепоте. Корени његовог „ствар по себи“, да човек може да зна само своја осећаје у односу на неку ствар („ствар за нас“), а не и саму ствар због које се и јављају, из учења су елејске школе и Парменидове идеје о еидосу бића.

Ипак, ако се узме у обзир ширина размишљања, оно пропада. Мисао се фокусира само на наш свет, уместо на постојање уопште — шта је у нашем свету примарно, да ли идеално или материјално. Присталице идеализма и материјализма се споре о томе да ли је све јединствено, двојако или вишеструко. Монизам, дуализам или плурализам?

Сама тема ове расправе је апсурдна. Не може да се пита: а колико знања је проузроковало насталу свеукупност свих знања? Одговор је: нула. Свеукупности знања претходило је незнање. Исто тако, не може да се пита: колико постојања је проузроковало свеукупност целог постојања? Одговор је исти — нула. Постојању је претходило оно што не може да се одреди као постојање. Уколико се као праузрок, праоснова и прапочетак постојања разматра само постојање — то је сигуран пут ка лошој бесконачности. Зато што ће увек да изникне питање: а одакле се појавило то постојање, из кога је настало актуелно?

Дно

Tренутак преокрета, након кога се висине до којих је дошао Талес бесповратно губе и све опада на ниво свакидашње мудрости и кухињских филозофа, јесте када предмет интересовања постане не чак ни свет, већ његов мали део — човек и институције око њега.

Један од најјачих представника овог правца био је Сократ. Он је своје саговорнике пропитивао о лепоти и праведности, без залажења у питања о изворима тих појмова. Нагласак више није на размерама размишљања, него на красноречивости и убедљивости полемисања, на умећу да се противник сатера у ћоше. Нећу да претерам, уколико кажем да је Сократ био манијак своје врсте. Он се интелектуално забављао постављајући питања на која је могло да се одговори само контрадикторно. Испуњавало га је да види пометеност коју би тиме изазвао код људи. Сократ никада није пропуштао прилику да човеку покаже где му је место, када би овај претендовао на нешто више од тога што јесте. Када се његов ученик Антистен хвалио небригом за материјално, тиме што је показивао колико му је поцепан огртач, Сократ га је спустио: „Кроз те рупе се види твоја испразност! “

Антистен је продужио правац свога учитеља, тврдећи како циљ филозофије није спознавање целине, него истраживање унутрашњег света човека. Он проглашава за јеретичке покушаје да се спозна цело, а за себе каже да се не бави стварањем теорија. Поставља се питање: одакле намерава да изведе појам добра, ка коме човек треба да тежи?

Судећи по понашању његових следбеника, који су себе назвали киницима (од старогрчке речи која значи — пас), Антистен је сматрао како појам добра има корен у инстинктима и да, у складу са тим, треба просто да се живи. Попут животиње. Образац за опонашање овим филозофима, из неког разлога, постаје пас.

⇐ Предыдущая 15 16 17 18 192021 22 23 24 Следующая ⇒