Пандора. Агонија. Паника. РАЦИОНАЛИЗАМ

Пандора

На информације од Коперника и Кеплера могло је да се гледа као на математичке апстракције, условне замисли које су стављене у функцију решавања горућег проблема у пракси. На информације које су долазиле од Галилеја није могло да се гледа као на апстракцију. Телескоп ју је преобратио у реалност. И то је већ био огроман проблем, јер се реалност разликовала од онога што каже Библија.

Цела логика Библије указивала је на то да Земља никако не може да се креће. Ово започиње још са описом стварања света, по коме је Земља створена пре Сунца, и никако није могла да се окреће око њега, јер Сунца још није ни било. У Библији постоје искази који, према мишљењима светих отаца, потврђују непомичност Земље: „Ти си Земљу утемељио на основама тврдим, неће се поколебати у векове векова“ (Псалам 103, 5). Постоје искази који указују на то да се Сунце креће: „Сунце излази и залази, и опет хита на место своје одакле излази“ (Књига Проповедникова 1, 5). Исус Навин се обраћа Сунцу: “... стани, сунце“ (Књига Исуса Навина 10, 12).

Није само моја претпоставка да је, на основу ових исказа, Црква дошла до тврдње о непокретности Земље. Када бих то само ја говорио, ово би могло да се занемари, на моје речи би могла да се не обраћа пажња. Међутим, ствар је у томе што су овако нешто тврдили оци Цркве и свеци. Не метафорички и сликовито, него непосредно и конкретно: Земља стоји, а Сунце се креће. Црква је тврдила да је, кроз њене свете оце и свеце, Свети Дух открио човечанству да је Земља непомична, а Сунце се креће.

Након таквих аргумената, сви савесни хришћани су морали да схвате та знања као фактичку и апсолутну истину, а не као алегорију. Ипак, резултати прорачуна и посматрања говорили су супротно. То их је чинило ужасном јереси, која подрива ауторитет Цркве. Али ето, мука је у томе што њима није могуће да се затворе уста, да се спале на ломачи и, уопште, да се примени било какво насиље према њима.

Основе Цркве чинили су Библија, оно што је установљена истина на васељенским саборима и речи светаца. Црква је чинила основу хришћанске цивилизације. Уколико је кроз Библију, заједно са оним што је утврђено на саборима и што су говорили свеци, речено оно што није тачно — под Црквом би ишчезавали темељи. Хришћанству би, онда, следио статус обичног сујеверја и не би могло да има улогу темеља наше цивилизације.

У стратешкој перспективи, назирала се ланчана реакција, чији резултат не би био само рушење Библије и Цркве, него и обрушавање Државе и Цивилизације. Да је на сваку хришћанску државу из Галилејевог времена буквално пала по атомска бомба, друштвена конструкција би претрпела огромну штету, ранга пандемије куге и колере уз разоран земљотрес заједно, истовремено. Ипак, као целина, конструкција би опстала. Разарајући ефекат Галилејевог телескопа жестоко је превазишао последице овакве катастрофе.

Информације које су дошле до шире јавности, а пре тога биле доступне искључиво унутар веома уског круга астронома, невероватном брзином су се распрострањивале и разарале основе погледа на свет људи. За хришћанску цивилизацију, то је била Пандорина кутија коју, у принципу, није више било могуће затворити.

У прво време, Црква и власт нису били свесни онога што се дешава, а то се најбоље види по тријумфу Галилеја. Нико не уочава црну тачку на хоризонту, која се претвара у облачић, па у олујни облак, из кога, на крају, настају хиљаде урагана и торнада.

На хришћански свет се стропоштала незаустављаива, разарајућа стихија. Да се од ње одбрани, више није било могуће. Међутим, у очима њених водећих људи, Црква је изгледала толико непоколебљиво, да нико није ни помислио како ће ту некаква научна ситница да растури читаву хришћанску цивилизацију у парампарчад.

Ситуација је налик данашњој, где се главним људима система актуелни поредак чини моћним и неразрушивим, док заправо виси над провалијом, држећи се само за длаку. Маказе глобалних комуникација, информација и технологије блокчејн већ секу ту длаку. Ипак, у свету не постоји фигура која би увидела такву реалност. Нико не жели да окрене главу и уочи прелазак из традиционалног пирамидалног друштва у уравнотежено.

Црква читаву ситуацију доживљава као изолован инцидент, који ће се сам решити. Први који схвата ситуацију, био је њен творац — Галилеј. Не чекајући расплет, он креће у напад — покушавајући да усклади хелиоцентрични модел са текстом из Библије. И марљиво тражи исказе у Библији, који би указивали на то да се Земља, уствари, креће.

Он тврди како његово откриће не противречи црквеној истини, јер у Библији постоји исказ “... Он покреће земљу с места њена“ (Књига о Јову 9, 6). И додаје, како формулација „стани, сунце“ не треба да се схвати као наредбу Сунцу да заустави своје кретање око Земље, него као наредба — да се не врти око своје осе.

Како је био активан, страствен човек од дела, припремајући се за одбрану, он се није ограничавао на проучавање Библије и проналажење тврдњи у корист хелиоцентричног модела. Да је у праву, доказивао је на свим фронтовима, укључујући и емоционални.

Он пише: „Црква нас учи томе како да доспемо у рај, а не какви су механизми небеских кретања“. Тврди да људи могу неправилно да разумеју Библију, да се она не мора другачије тумачити ради промена у односу на традиције, него на научна открића, до којих долазе учењаци у просвећењу, по милости Божијој. Пише и како би, када би желело да се пориче оно што се види кроз телескоп, било неопходно забранити астрономију, али да би то противречило самој Библији, у којој се каже да су мудраци према звездама сазнали за рођење Христа и да су, управо на основу тога, они и дошли до њега.

“... Забранити људима да посматрају небо, да виде како се понекада Марс и Венера приближавају Земљи, а понекада од ње удаљавају, и да је разлика таква да изблиза Венера изгледа четрдесет пута, а Марс шездесет пута већи. Морало би да им се забрани да гледају како Венера понекад изгледа округло, а понекад у облику српа, са веома танким роговима; а такође и да дођу до било каквих других осећаја и сазнања, који ни на који начин нису у складу са птоломејским системом, него потврђују Коперников систем” (Галилеј).

Галилеј је био савестан католик, и није ни помишљао на сукоб са Црквом. Међутим, његови налази су били уверљиви. Спорити се са њим рационално, са становишта здравог разума, није било могуће. Ипак, ни признати његове налазе, такође није било могуће.

Са признавањем аргумената Галилеја, испало би да су уствари оци Цркве грешили, тумачећи да се Сунце окреће управо око Земље, а не око своје осе. А они нису говорили у метафорама, као што ће касније, спашавајући ситуацију, то покушати да представе позни браниоци Цркве. Оци Цркве говорили су буквално, без увијања, баш у складу са Библијом, како им је сугерисао (према речима Цркве) сам Свети Дух: Земља стоји, а Сунце се креће.

Црква је оце прогласила за свете, а информације од њих за истину, која је од самог Бога. Ако је Галилеј у праву, а оци греше, следи један од два једнако неприхватљива сценарија: или греши Бог, или греши Црква кад речи отаца сматра информацијама од Бога.

Бог, због своје природе, не може да греши. Значи, греши Црква. Она је прогласила информације које долазе од светих отаца божанским. Она је своје свете оце прогласила за мегафоне, кроз које говори Бог. Испада да кроз њих ипак не говори Бог. Ко, онда, говори?

Какав год да је одговор, за Цркву је једнако лош. Уколико она проглашава за божанске, информације које то уствари нису, коју онда силу она заступа? Свакако не Бога. Заправо, ако би се ствар посматрала објективно, и када би Црква наступала у улози суда према самој себи, она би морала саму себе да препусти инквизицији. А тај суд би, на основу тврдњи које је изнела, морао да је осуди на ломачу.

Поглавар инквизиције овако пише познатом теологу, присталици Коперникове теорије: “... сабор је забранио тумачење Светог Писма супротно заједничком мишљењу светих отаца... сви су сагласни да треба буквално схватати да се Сунце налази на небу и да се окреће око Земље великом брзином, а да је Земља најудаљенија од неба и стоји непомично у центру света. Сами просудите, свом својом разборитошћу, може ли Црква да допусти, да се Светом Писму придаје значење супротно свему ономе што су писали свети оци, и сви грчки и латински тумачи? “

На тас ваге на којем су тегови против Галилеја, спушта се и тврдња како приоритет у погледу тумачења Библије треба да имају учењаци, а не свештеници. У пракси, то је значило да је непогрешиво мишљење римског папе заправо испод мишљења учењака. И то при томе што папа има статус врховног поглавара, а учењаци — статус занатлија.

Такве тврдње нису никако могле да пију воду, из угла Цркве. Није важно колико су оне исправне, са становишта здравог разума. Важно је што, ако су оне тачне, то значи да онда Библија није тачна. Ако јесте, значи да греше учитељи Цркве, тумачећи је. Но, уколико је тако, шта је онда Црква, са свим својим свецима? То би била потпуна пропаст...

Црква се налази у безизлазној ситуацији — тек што је прихватила грегоријански календар, до кога се дошло хелиоцентричним моделом. Њега нико није сматрао за одраз реалности — сматрали су га математичком фикцијом. Галилејев телескоп је ту апстракцију претворио у реалност, која је била супротна ономе што говоре Црква и Библија.

Тако је настала ситуација из које је било неопходно да се нађе излаз, при чему ниједна жива душа на овоме свету није знала како, и шта конкретно да се ради. Проблем се испоставио у тој мери глобалним, да је чак и инквизиција била немоћна. Борити се против идеје песницама — то значи да, суштински, нема шта да се приговори идеји. И даље, да је истина на страни идеје, а не песница. Кад је Рим физички потискивао хришћане, само их је ојачавао. Све док није схватио како још може да се бори, није било успеха. До успеха долази тек када почиње да примењује принцип „од чега си се разболео, тиме се и лечи“.

Црква се, отприлике, у том тренутку налази у следећем положају: уочава проблем, али нема појма како да се са њим носи. Зато почиње да потискује научне идеје физичким путем, што доводи управо до њихове популаризације (данас се овакав феномен назива „Стрејсенд ефектом“, по певачици Барбри Стрејсенд — што се више забрањује нека информација, то више изазива пажње и тиме се брже шири). Црква није могла да осмисли адекватну технологију за овај проблем, онако како је то Рим урадио у односу према хришћанима. Мислим да то, у овој ситуацији, уопште није ни било могуће.

Поглавар инквизиције, кардинал Белармино, саветује астрономима да не мењају слику света, ако желе да избегну последице. Он налаже да се видљиво путем телескопа, сматра једино математичком апстракцијом, а никако реалношћу. „Не треба мислити, — пише он, — да су ова открића значајна на нивоу онтологије. Она противрече Библији. То је, већ само по себи, довољно да се остане на страни истине, а не емпиријских чињеница. “

Да би искрена увереност кардинала у сопствену правичност могла да се оцени, неопходно је разумети следеће: у то време, нико чак није ни маштао о томе да човек може сопственим очима да посматра Сунчев систем тако очигледно, као што гледа своју кућу из дворишта. За људе тог времена, ово се чинило толико незамисливим, као за нас данас идеја да се човек може наћи у средишту Сунца или у унутрашњости црне рупе. Колико смо ми данас уверени да расправе о унутрашњој структури црне рупе могу да буду искључиво засноване на апстракцијама, и да никако не могу да се потврде путем експеримената, толико су средњовековни људи били убеђени да човек не може својим очима никада да види Земљу и Сунце, негде са стране.

Уколико је неко на то и помишљао, онда је на уму имао искључиво божанску интервенцију. Стога, мишљење да Библија има првенство у односу на оно што се види путем телескопа, није било без основа — а шта ако је слика која се види кроз цевку само оптичка варка? Све може да буде, нарочито јер сотона никада не спава... Са друге стране, да се Библија сматра варком — за такво мишљење није било места.

Позив Белармина да се верује Библији, а не чињеницама, и да се не пољуљава представа о нашем свету, имао је својих основа. Ипак, појављивало се друго питање: шта да се ради у пракси? Да ли да установе забрану гледања кроз телескоп, уз образложење да је то сотонска цев? Тако нешто би могло да се прими, али само када је реч о народним масама. Међутим, њима у то време телескоп, још увек, није ни био доступан. Док на оне који су себи могли да приуште ову справицу, таква забрана не би деловала. Кад стопостотно нису деловале чак ни забране типа „не убиј“, „не укради“, „не чини прељубу“ — да заповест „не гледај кроз цев“ делује, то напросто није било реално очекивати.

Какве су још могућности преостајале? Издати наредбу да добар католик, посматрајући небо кроз телескоп, мора да узима у обзир како све што уочава — није реалност, него илузија? Могуће да би неко време то деловало, као што је деловао и индекс забрањених књига. Добри католици, који су тежили да се понашају у складу са тим како Црква каже да треба, заиста су се одрицали читања овако жигосаних књига. Нешто слично би се десило и у односу према телескопу. Али... само привремено.

У својству потврде, да би такав проглас уродио плодом на неко време, може да послужи оно што се заиста и десило. Галилеј у писмима Кеплеру иронично пише како професор Кремонини, са Универзитета у Падови, „одлучно одбија да гледа у небо кроз телескоп — јер схвата да се кроз њега не види ништа, осим оптичке варке“.

Да је био издат такав проглас, који изражава став Цркве по том питању, повећао би се број учених људи који би желели да се задрже унутар оквира црквеног учења. На одређено време, може да делује такав „sacrifizio dell’intelletto“ (на латинском, приношење мозга на жртву). Ипак, само на одређено време.

Пракса показује да здрав разум и чињенице, све ако су и потпуно супротстављени са погледом на свет који преовлађује у том тренутку, у коначници га надвладавају. Не постоји изузетак, у коме је теорија која противречи чињеницама остала дугорочно одржива.

Главни проблем је био тај што нешто може и да се сматра илузијом, али уколико то не доказује и реалан прорачун. Несрећа за Цркву је стигла у чињеници да је видљива слика била потврђена и резултатима прорачуна. Да прогласи за илузију саме прорачуне — то није могла чак ни свемогућа Црква.

У стратешкој перспективи, било је јасно да и када би се десило толико чудо, да сви постану такви верски фанатици као поменути професор из Падове, за кога су информације из Библије биле важније од оног што се види кроз телескоп — чак ни тада, такво стање не би могло да се продужава у недоглед.

Искључиво хипотетички, уз огромне напоре, могло би да се претпостави како генерација која је одрасла пре телескопа, под притиском Цркве са својим небеским ауторитетом, неће да верује прорачунима и својим очима. Ипак, већ наредна генерација, која је одрасла уз телескоп и слику која се кроз њега види, вероваће у прорачуне и оно што види својим очима. И још помало Цркви. А онда, наредна генерација ће веровати само у прорачуне и својим очима. И уопште неће веровати Цркви.

Чињенице су говориле једно, а Црква друго. Данашњем човеку тешко је и да замисли узнемиреност средњовековног, који је гледао кроз телескоп и видео оно што противречи Библији. У његовом мозгу, ројиле су се мисли: „То не може да буде, јер то не може да буде никако“. Међутим, ТО ЈЕ БИЛО. Тектонски покрети у погледу на свет били су неминовни.

Испоставило се да су звезде удаљена сунца, а не фењери. Земља губи статус центра свемира, око кога се врти СВЕ. Претвара се у једну од планета, које се врте око Сунца.

Информације које су долазиле из Библије и од Цркве показале су се погрешним. На хоризонту су се исцртавале катастрофалне последице не само по Цркву, него и по читаву хришћанску цивилизацију. Она је бројала своје последње дане, управо у складу са речима из јеванђеља: “... сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и излише се воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону; и паде она, а пад њезин беше страшан“ (Матеј 7, 26-27).

Агонија

Да би се на прави начин разумела реакција Цркве на овакву, по њу безнадежну ситуацију, треба имати у виду да је она — небиолошка форма живота (попут Државе или Интернета). Не постоји облик живота који трага за неком апстрактном истином, из разлога што тако нешто ни не постоји (што ћу и доказати нешто касније). Једина истина — то је сопствено добро; а једно од најосновнијих ствари међу добрим — то је очување себе.

„Ако би истина да је збир углова троугла једнак збиру два угла квадрата угрожавала нечије право на власт или интересе оних који већ владају, тада би, ако се питају они који владају и чије интересе угрожава ова истина, учење геометрије било, ако не оспоравано, макар потискивано спаљивањем свих књига из области геометрије“ (Т. Хобс, „Левијатан“).

Црква се нашла пред избором између две опције. Прва је била да следи глас разума, логику и чињенице, и призна да је Галилеј у праву. Друга, да жмури пред здравим разумом и чињеницама, тврди за црно да је бело, и да бесмислено пориче исправност Галилејевих тврдњи. Прва опција доносила је моменталну смрт, попут пуцња у сопствену слепоочницу. Друга је такође била по њу смртоносна, с тим што ефекат не би био тренутан, него би све дуже потрајало. Овакав избор може се упоредити са испијањем отрова који споро делује.

Од два лоша, Црква бира — да се отрује. Ради заштите, почиње да користи тезу „верујем, иако је апсурдно“. Од тада, она почиње да прави глупости, од којих њено тело све више захвата отров. Тиме стрмоглаво опада њен ауторитет у очима мислећих људи.

Најпре укључује у „Списак забрањених књига“ радове Коперника. Због тога, они се више не смеју не само ширити, него ни поседовати. Кеплер због тога, са жаљењем, пише како је боље да је Галилеј мање испромовисао Коперникове идеје, кад су већ довеле до таквог исхода. Његово жаљење је само једна од чињеница које указују на то да ни сами учени људи тог времена нису схватали размере информација, које су износили. Они су само уочавали оно што је могуће видети на небу и даље на основу тога вршили прорачуне. Нико од њих није ни маштао о томе какву грану, заправо, тиме секу.

Црква доводи себе у потпуно шизофрену ситуацију. Календар по коме се одређују Божић и Васкрс, који се заснивао на радовима присталица хелиоцентричног модела, она је сада морала јавно да пориче. Ипак, ако је полазна тачка лажна, тада су сва прорачунавања заснована на њој морала да буду, такође, нетачна — што није био случај. Она су се показала тачним, а то значи да је полазна тачка такође исправна. Међутим, како да се призна за исправну, када противречи темељима Цркве?

Тешко да у целој историји постоји случај када се систем нашао у тако безизлазној ситуацији. Ипак, Црква с почетка XVII века се нашла управо у таквој. У шаху, оваква ситуација се назива „цуг-цванг“ — када било какав потез само погоршава положај играча. Црква тек што је, мало раније, сама омогућила свим ученим људима да разматрају хелиоцентричност „у својству математичке апстракције“, ради састављања тачног календара. Нико није ни помишљао да ће ту апстракцију да потврди реалност, и да ће тиме свете истине из Библије да буду оповргнуте.

Црква је ту била попут човека који се дави у живом блату, при чему нема никаквих шанси да се спасе. Међутим, пошто не може ни да се помири са таквом судбином, он се жестоко бори, копрцајући се. Што се више копрца, то га живо блато брже гута.

Разлог због кога је Црква неадекватно реаговала је тај што ју је захватила паника — типичан облик понашања за било који облик живота, када се нађе у смртоносној ситуацији из које не види излаз. Она почиње да се хаотично батрга, у нади да ће тиме створити нову ситуацију — у којој ће се можда назрети излаз.

У таквој агонији, у игру уводи просте људе. Овим простацима, заштитницима Цркве, баца се коска у виду челичних аргумената против Галилејевих налаза, из категорије: да је математика — нешто што је измислио сам ђаво. Почињу да тврде како у Сунчевом систему никако не може да буде више од седам планета, јер Библија говори о 7 фењера или жижака (2. Мојсијева 25, 37). Тврде и како у стара времена нико није ни помињао Јупитерове сателите, а велики људи тих времена су сигурно више знали од једног Галилеја.

Црква 1616. године забрањује Галилеју да даље брани идеју о хелиоцентричности. Добро, не може да је брани, а да ли се о њој уопште може дискутовати? На пример, са циљем да се оповргне. Наводно, може. И управо тим триком се служи Галилеј, али ће због тога зажалити кроз 16 година. Он пише књигу „Дијалог о два главна система света — Птоломејевом и Коперниковом“. Књига је изашла 1632. године. Галилеј је покушао да се заштити тако што објављује како му је циљ да укаже на то да Коперник греши. Међутим, књига заправо на сјајан начин доказује да је овај у праву.

У њој, Галилеј приказује дијалог између просвећеног и простог човека, при чему први износи аргументе у корист хелиоцентричног модела, а други — у корист геоцентричног. Аргументи првог су потпуно чврсти, здраворазумски, могу да се провере тако што се упозна са целим поступком прорачуна, и погледа кроз телескоп. Аргументи другог човека су емоционални и површни — нити су у складу са оним што се види на небу, нити са било којим поступком прорачунавања, извршеним на основу тога што се види. На таласу оваквих поређења, ефекат који је произведен био је фаталан.

Црква и папа препознају себе, у читавој тој аргументацији коју износи простак. Само слепац не би уочио да се Галилеј, схватајући да је немогуће оповргнути Коперникове налазе, само наизглед слаже са његовим неистомишљеницима, а заправо их исмева, под маском објективности. Ово је била кап која је прелила чашу.

Наредне 1633. године, Галилеј је већ пред судом. Црквени трибунал ни не показује жељу да се са њим расправља о физици и астрономији. Питање Коперникове теорије било је већ затворено. Галилеја су оптужили за кршење забране да се штити идеја Коперника, која је супротстављена учењу Цркве. Ипак, овај покушава да докаже како није ни мислио да брани јеретичко учење, већ да га само разматра.

Током суђења, није било једног човека који није разумео шта Галилеј заправо ради. Да се на његовом месту нашао било који други научник, прогласили би га за јеретика, а то би значило да мора да буде спаљен на ломачи. Даље би га наговарали да се покаје, најпре уз претњу мучењем, а затим и самим мучењем. Уколико се јеретик не би покајао, припао би му статус непопустљивог јеретика који се не каје, што је значило да га треба живог спалити. Уколико би се, пак, покајао, прогласили би га за јеретика који се каје, за покајника. Таквог би, свеједно, према закону морали да спале, али би ипак могли да му укажу милост Цркве — да га најпре убију, а након тога већ мртвог спале, уместо живог.

Ипак, Галилеј није био обичан научник, већ лични пријатељ римског папе Урбана VIII. Овај је чак посветио и једну песму своме пријатељу-научнику. Њих двојица су често разговарали о устројству света, и папа је био сличног мишљења као Галилеј — док није схватио да нова сазнања разарају темеље целе конструкције. До тада је и он, храбрећи Галилеја, заједно са њим секао грану на којој седи, са целом хришћанском цивилизацијом.

Чим папа постане свестан тога, ограђује се од Галилеја. Он пише: „Галилеј је био мој пријатељ; често сам са њим разговарао, седео за истим столом, али овде је реч о вери и религији“; „Галилеј је кренуо погрешним путем и усудио се да дискутује о најважнијим и најопаснијим питањима, која уопште могу да се постављају у времену у ком живимо“.

Захваљујући пријатељству са папом, Галилеј није ни минут провео у ћелији. Током читавог суђења, он је живео у ватиканским дворовима, где је имао своје засебне одаје. На самом суду, инквизиција га је питала да ли се одриче свог учења, што је овај и учинио. Тиме му је следовао статус осумњиченог да је потпао под утицај јереси — што је суду давало право да га осуди на благу казну. Тако је и учињено.

Пресуда против Галилејa импресионира својом „суровошћу“ — да мора да живи у раскошним одајама до краја свог живота. Уместо затворских чувара, имао је на располагању послугу, уместо затворске, трпеза му је била раскошна, и томе слично. Након пресуде, осуђени је одмах отишао своме дому да служи казну: да се пати, у свом луксузу.

Назвати овакву казну превише благом није могуће, зато што то није ни била казна. За 99, 999% људи из тог времена (а и из данашњег), била би радост и уживање да се нађу у таквим животним условима, у каквим је живео Галилеј.

Ефекат створен Галилејевим „одрицањем“ био је огроман. Учени људи се селе у сигурније, протестантске земље. Декарт је спреман да спали сва своја дела везана за хелиоцентрични модел, разумно просуђујући да, ако је један Галилеј, као лични папин пријатељ, осуђен, шта ће тек са њим да ураде?

„Научник, из Галилејеве генерације / ништа мање памети имао није / И тај је да се Земља врти знао / Али је, такође, и породицу имао“ (Јевгениј Јевтушенко, „Каријера“).

Од тог тренутка па надаље, почиње умирање тела Цркве, која је системски тровала сама себе нелогичним тврдњама. Ако је у време процвата Цркве напреднији део човечанства хрлио ка њој и иступао у њену одбрану, сада почиње обратан процес — напреднији део почиње да се удаљава од ње, и да иступа против ње.

Догађаје који су се одвијали могуће је представити као судар двеју војски. На барјацима једне, исцртан је телескоп. У првим редовима наступају апостоли хелиоцентричног модела — Коперник, Галилеј, Кеплер и остали научници. Као оружје, носе списе са прорачунима. Следе их просвећени људи тог времена, који су умели да разумеју прорачуне и да их упореде са оним што се види кроз телескоп.

У сусрет им се кретала војска на чијим је заставама била Библија. У првим редовима, наступали су апостоли геоцентричног модела — поглавари Цркве. Они су у рукама носили оружје у виду списа са цитатима Библије и светих отаца, који су указивали на то да се Сунце се креће, а Земља не. За њима су ишли неуки људи, који нису разумели прорачуне, нити желели да гледају кроз телескоп (ако би и гледали, нису могли ништа да схвате).

Гледано са стране, у самом почетку тог судара, стицао се утисак да ће црквена восјка да згроми научну, захваљујући својој бројности. Као прво, Црква је имала највећи могући ауторитет који се може уопште замислити, док су научници тада имали статус занатлија. Као друго, простих и неуких људи било је неупоредиво више од учених и просвећених. Међутим, када је дошло до судара двеју војски, геоцентрична је у потпуности уништена.

Поражена Црква почиње да у потпуности посрће. У оквиру њеног посртања, Галилеј бива лансиран у свест народних маса као проналазач телескопа и човек који је открио да се Земља окреће око Сунца. Како би га представили као мученика науке, осмислили су мит да је предмет расправе током суђења било астрономско питање — да ли се Земља креће или не. Ту је, наводно, Галилеј био приморан да се одрекне свог учења, помоћу мучења — a након што су га мучењем натерали да се одрекне својих ставова, он је на поновљено питање, инквизиторима одговорио: „Ипак се окреће! “

У питању је потпуна измишљотина у пропагандне сврхе, јер оно што приказује никако није у складу са праксама из тог времена. Човека би подвргавали мучењу, само у случају када се утврди да је јеретик. Од тог тренутка, његова судбина је била позната — смрт. Мучењем се одрицао своје јереси (тако је Црква спашавала његову заблуделу душу).

Галилеја су могли да муче само у једном случају — да му је трибунал доделио статус јеретика. Међутим, јеретик не би могао остати жив. Чињеница да је Галилеј преживео суђење указује на то да му није приписан статус јеретика. Он је био у статусу осумњиченог за кривоверство. Из тога следи — да нису могли да га муче.

Ради бољег разумевања, ево сличног примера: ако сте ви „административни прекршилац“, вама не следују робија или смртна казна. Да би на некога применили такве мере, та особа мора да има статус „кривичног преступника“.

Аналогно томе, у то време, уколико би човеку био додељен статус „осумњиченог за јерес“, на њега не би могло да се примењује мучење. Са њим су најпре разговарали, у најнепосреднијем смислу, добронамерно му указујући на његову грешку. Када би је човек признао, захваљивао би мајци Цркви за бригу. Инквизитори би му, даље, прописивали казну за ум — на пример, да у току наредних годину дана по сто пута чита „Оче наш“ свакодневно, и да се клања до земље сто пута. Да би га мучили (или чак само претили мучењем), неопходно је да му измене статус у „јеретик“.

Ако се претпостави да се тако нешто десило у Галилејевом случају, и да је он након тога изјавио како се Земља ипак окреће, њему више ни сам папа не би могао да помогне. После такве изјаве, постао би јеретик; a даље, следовала би му једна од две могућности: или да га живог спале, или да га задаве, па онда спале.

О томе ко је измислио ову фразу, постоје две верзије. Прва, да годину-две по смрти Галилеја, његов поштовалац (који тачно — за то постоје различите могућности) наручује код уметника Бартоломеа Муриља, или код неког из његове школе, слику која приказује Галилеја у затвору, на чијем је дну био натпис „Ипак се окреће“. У овом случају, аутор фразе је купац слике. Можда и сам уметник, јер је фраза била покривена рамом; откривена је тек 1911. године, током рестаурације. Сама слика потиче из 1643. или 1645. године.

Према другој верзији, фразу је измислио књижевник Барети, стварајући сопствено име кроз антицрквену пропаганду. У антологији „Италијанска библиотека“ («The Italian library») коју је објавио 1757. године, односно 124 године након суђења Галилеју, Барети пише: „Само што је Галилеј пуштен на слободу, погледао је према небу, а затим спустио поглед ка земљи, закорачио и замишљено изговорио: «Eppur si muove» (Ипак се окреће)“. Извори из којих је писац могао да дође до ових информација своде се на његова сопствена размишљања. Међутим, није искључено ни да је знао за фразу са слике, а остало смислио у свом стваралачком заносу. Како год било, фраза је постала нашироко позната и ево већ стотинама година се не доводи у питање, барем када је реч о широј јавности.

Поражена Црква изгубила је свој највиши статус и улогу звезде водиље. Оставши без дотадашњег ауторитета, она се од најважнијег путоказа претвара у питање културне традиције. Од тада, за њу постоји само један једини пут сопственог очувања — да се дистанцира од бављења погледом на свет, и фокусира на елементе народног фолклора и свакидашњице. Управо њиме је и пошла, и тиме се преселила на друштвену маргину,

Раније, пре целе ове ситуације, заузимала је водећу позицију у питањима погледа на устројство света. Од времена Галилеја, она почиње да сферу свог утицаја ограничава на регулисање свакидашњег живота. У складу са тим, и сама међу својим верницима активно промовише идеју како поглед на свет — није њена тема. На њој је да се брине о томе да ли се поју псалми, извршавају обреди... И то је све. Данас је то званична позиција Цркве.

Када је Галилеј тврдио да Црква мора да нас учи како се доспева у рај, а не како је устројен Сунчев систем, представници Цркве су му одговарали да институција која представља Бога на Земљи не може да се не бави питањима устројства света. Она може да се не бави темама типа како се шије одећа или спремају колачи, али да се не бави темом устројства света — то је нереално. У супротном, хришћанско учење се, од идеје о погледу на свет, срозава на ниво сујеверја, скуп народних традиција и идеја о томе како треба да се проводи дан — што доликује „сујеверним бакицама“, било кога да су рода, узраста или друштвеног статуса. Ипак, прође време, и ето — Црква сада, у новонасталим условима, тврди управо супротно.

Сада она објављује како уопште не мора да има мишљење о томе какво је устројство света. Како то није њена епархија, него ствар науке. А шта има она са тим... Нема ништа... Њена ствар су крштавање, венчавање, појање. Е да, и још да се читају проповеди о томе колико је важно да се поштују заповести и да се мора повиновати власти, пошто су и једно и друго од Бога. Испада да питања којима се Црква бави, никако не могу да буду — изнад свакидашњег. Оно што је изнад тога, то није њена ствар, и превазилази њене могућности. Каква ју је сјајна и бајна метаморфоза само задесила. Мада, нема ту човек ни чему да се чуди, јер сваки облик живота тежи своме добру. У новонасталим околностима, то је био једини начин за Цркву да преживи и да је не задеси, на пример, оно што је доживео култ Зевса, односно потпуно ишчезавање.

Да моје речи не бисте прихватали на веру (генерално сам против тога да ми неко било шта верује и више се фокусирам на оне који разумеју, него оне који су склони да верују), покушајте да поразговарате са свештеником на тему у шта то треба да се верује, када је реч о устројству света: ономе што се каже у Библији, уз то што кажу свети оци... Или ономе, што нам говори наука? Гарантујем, ако се испостави да је свештеник учен човек и разуме значење питања, или ће да започне да испушта немуште тонове, или ће да завлада непријатна тишина... Зато што, Библија и свети оци говоре о устројству свету једно, а наука друго. Не може да буде тачно и једно и друго. Неко ту није у праву.

Пошто сам већ постављао та питања, могу да посведочим: у најбољем случају, рећи ће вам да се Црква не меша у питања науке и не изјашњава о томе. Завитлавање... Црква се не меша у питање како свој посао раде обућари. Међутим, питањима устројства света она једноставно не може да се не бави, све док своје учење покушава да позиционира као нешто што одређује специфичан поглед на свет. Са друге стране, ако га не позиционира тако, онда Цркве ни нема — од ње остаје само нешто попут празне шкољке.

У доба Галилеја, Црква је окупљала најобразованије и најозбиљније, дубокоумне људе. Они су разумели да је Црква представница Бога и да не може да нема мишљење по питањима устројства света. Као и да не може да има мишљење које се разликује од оног из Библије и од оног изреченог у одлукама светих отаца, доношеним на саборима, јер су од Светог Духа. Све то заједно је предодређивало њене позиције.

Данашња Црква не може баш да се похвали интелектуалним квалитетима својих рабова. Довољно је човеку и само да послуша какву јерес и кривоверство испољавају црквени лидери, када се дотичу научних питања, о којима знају само овлаш, понешто. Такав ниво интелекта наравно да многима од њих ни не омогућава да увиде проблем, који су јасно опажале њихове колеге из Средњег века, чинивши елиту тадашњег друштва.

Погледајте аргументе данашњих заштитника религије, који покушавају да докажу да секвенце о кретању Сунца у светим књигама (не само у Библији, већ и у Тори и Курану) нису контрадикторне у односу на научне чињенице, већ их, напротив, потврђују.

Испада да су у овим књигама информације које су заиста истините, али су их преци, услед њихове неукости, погрешно разумели. Кретање Сунца не треба да се схвата као кретање око Земље, него као његово кретање око средишта сазвежђа. Онда, у том случају, фразе о кретању Сунца заправо су — велико чудо, које је хиљадама година испред науке...

Присетимо се, још Галилеј је на сличан начин покушао да испегла ситуацију, придајући ново значење библијским исказима. Пошто тада о сазвежђима још ништа нису ни знали, него су Сунчев систем сматрали целим Универзумом, он је говорио о кретању Сунца око своје осе. Савремени верници, који знају да се читав Сунчев систем окреће око средишта сазвежђа, ослањају се на најновије податке науке.

Ако се резонује на префиган начин, и то према самом себи, такво тумачење је могуће. Међутим, ако се овакво лукављење остави по страни, мора се признати да Црква тврди следеће: Свети Дух се обраћа кроз Библију, васељенске саборе, пророке и свеце, и говори нам да се Сунце окреће управо око Земље, а не око своје осе или центра галаксије. Недвосмислено нам каже да се планета Земља не креће, а да се звезда по имену Сунце креће. Ту никакви трикови не могу да прођу, па чак ни да се провуку кроз иглене уши.

Остаје још да се дотакнемо последњих бранилаца, оних који причају: па шта све та наука не говори, и колико се то често мења. Данас каже једно, сутра друго. Можда ће кроз сто година и да докаже да се ипак Земља не окреће, него Сунце.

На такве аргументе нема шта ни да се одговори. Није у питању огромна мудрост људи који пуно знају. У питању су толико снажни ставови, да просто речи немам... Логика која убија. Да, можда ће. Можда ће наука да докаже и како Земља стоји на она три слона...

Хришћанско учење је до XVII века било размера погледа на свет. Онда се стрмоглаво урушава. У данашње време, представља само један од видова сујеверја и традиције — достојно људи по моделу „сујеверне бакице“, који нису у стању да критички размишљају.

Хришћани не сматрају истинитим информације које долазе из Библије и од светих отаца, када се тичу устројства света. Сматрају Библију истинитом само у домену свакидашњег живота. Међутим, ако је тако, онда то заправо и нису никакви хришћани. Они ни сами не разумеју шта, заправо, говоре. Уколико је неки извор информација о погледу на свет изнад Цркве, шта је онда Црква?

Ширину размишљања о погледу на свет од институција попут народног фолклора, песме и игре, нико ни не очекује. А уколико се она ту и нађе, са правом се творцу замера, да то није његова епархија. Док су у Цркви људи видели институцију која представља Бога, размишљања о погледу на свет била су питања унутар њене природне поставке, њеног монопола. Верници су је сматрали једином од које може да се, према њеном положају и значају, очекује да осмишљава одговоре на питања погледа на свет.

Данашњи верници тврде управо супротно. Говоре да питања погледа на свет треба да разматра било ко — само не Црква. На основу тога, јасно је да и сами Цркву доживљавају као друштвену организацију која се бави очувањем народне културе, традиције и заната. Интелектуални ниво људи са оваквим размишљањима види се по томе, што они чак ни не схватају да оваквим тврдњама уопште не бране Цркву, него је унижавају, придајући јој значај искључиво за свакидашња питања.

Црква унижена до овог нивоа постаје „као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Матеј 23, 27). У оваквој атмосфери, израста потпуно ново божанство, идол по имену Вера — заштитник сујеверја.

Овај идол, израстао из хришћанског учења, не зависи од самог учења, и баш због тога развија нереалну отпорност. Верник може да се сагласи са свим аргументима против Хришћанства, Библије и Цркве, а да и даље сматра себе хришћанином. Како? Па ето, тако!

Савременог хришћанина карактерише то да не разуме смисао хришћанства. За њега, звати се хришћанином — нешто је попут дефинисања националности или карактера. Називајући себе хришћанима, људи занемарују смисао хришћанског погледа на свет.

До Галилеја, све нелогичности хришћанства су, од чињеница и здраворазумске логике, штитили крилатицом „верујем, јер је апсурдно“. Након Галилеја, штите га новом — „верујем, јер не размишљам“. Овакав штит заклања људе од нелагодности, какву је искушавао народ религиозне епохе. Некадашњи верници муке су мучили услед откривених противречности између Библије и науке, и трагали за начинима да их разјасне. Данашњи верници су неуки, и зато су им такве бриге уопштено непознате.

Немојте ми говорити за шта ви лично сматрате Цркву. Реците ми који је ниво питања којима би она, по вашем мишљењу, требало да се бави. По одговору, сами ћете увидети који јој статус реално додељујете. А потом, запитајте се, у шта ви то заправо верујете?

Верник се, дакле, налази испред две веома снажне чињенице. Религија тврди да је Бог путем одређених канала, кроз пророке и свеце, саопштио да се Сунце врти око Земље. Наука тврди потпуно супротно — да се Земља окреће око Сунца. Ту се не може седети на обе столице. Свиђало се то мени или не, морам да поновим: неко ту није у праву...

У ситуацији када је овако прибијен уза зид, човек може да остане верник само ако заузме став да наука греши, и да је Земља заправо непомична, а Сунце се окреће око ње. Уколико призна научне чињенице, прихвати да Сунце мирује, а Земља се врти, тиме заправо признаје да информације из светих текстова, од пророка и светаца нису тачне.

Наука и религија никако не могу заједно. Ситуација је „qui pro quo“, не могу оба. Или једно, или друго. Уколико се Земља врти око Сунца, то значи да хришћанско учење — уопште није то, за шта се издаје.

„Црква тражи излаз, тврдећи да библијске приче не треба схватати буквално. Да си то рекао некоме пре 400 година, сигурно ти не би гинуло спаљивање на ломачи, праћено молитвом“ (Хитлер, „Разговори за столом“).

* * *

Огромна неукост православног становништва, занемаривање суштине и потпуна усредсређеност на форму, учинили су људе аутистичним на западна открића. У овом случају, интелектуална заосталост се показала као конкурентска предност.

Тако нешто се често дешавало током историје. На пример, ово је веома уочљиво код питања кадровске политике. Одједном особа, за коју је мање-више свима јасно да је потпуна глуперда, доспе на положај, до кога сто пута озбиљнији (у смислу ширине размишљања) и паметнији људи не могу да дођу. Сви се лупају у главу, како је то уопште могуће. Веома једноставно. Понекад се дешава да се глуп и ограничен човек, баш управо захваљујућим тим својствима испостави као оптимални кандидат.

На кратко време, према историјским мерилима, интелектуална заосталост православне цивилизације одложила је њену пропаст. Међутим, закономерности су остале исте — превасходно, акценат на расту знања. Да би православни свет могао да се супротстави нарастајућој сили Запада, било је неопходно да му парира у научном развоју. Да би се правиле добре пушке, морају да се отворе врата знањима.

То значи да заједно са пушкама долази и математика, која заступа идеје Коперника. Стижу телескопи, који омогућавају да се сопственим очима увери у тачност прорачуна. Долази логика, која налаже да се упореди мишљење религије са мишљењем науке, и да свако за себе установи на чијој је страни — научних чињеница или религијских тврдњи.

Почетком XVIII века, у Русији се појављује први значајнији руски научник — Ломоносов, који је и сам отац руске науке. У својим стиховима, он описује суштину новог модела света: „Отворило се бездно звезда пуно / Звездама броја нема, бездну нигде дно“.

Људи који нису упознати ни са Библијом, ни са науком, наравно да не могу ни да имају било какве представе о тамо неким противречностима између ова два. Људи по моделу „сујеверне бакице“, и међу мушкарцима, и међу женама, искрено сматрају да су раније били глупи, да нису разумели најпростије ствари, него су се само спорили, и спорили. Залудни људи, шта им је све то требало.

Користећи такве аргументе, особа по моделу „сујеверне бакице“ може зачас да ти објасни саму суштину хришћанске вере, у две речи — просто веруј... Још ако идеш на службу једном недељно, поштујеш традиције и живиш у складу са заповестима... А то тамо што пише у Библији, везано за устројство света и сличне небитне ствари — то ти је све непотребно, или чак штетно. Пуко залуђивање, дубиозе на које се само губи време.

Малограђани сматрају да повезаност човека са неким од погледа на свет, неважно да ли је у питању хиндуизам, хришћанство или марксизам, проистиче не из разумевања самог учења, него по томе колико се верно опонашају спољашњи атрибути. Може човек уопште и да не разуме суштину самог учења, али уколико поштује обреде и традиције, то му даје за право да се позиционира као носилац тог учења. На пример, ако човек никада у животу није ни покушао да схвати како свети текстови Харе Кришна говоре о устројству света, али истовремено води рачуна да случајно не згази бубу папучом, храни се само пиринчем, грашком и другим житарицама и биљкама — то испада довољно да се он, наизглед, сматра следбеником Харе Кришна. И сви остали га доживљавају као правог-правцатог носиоца учења ваишнавизма. Притом, овај га уопште ни не разуме.

Баш тако је било и у ситуацији кад човек у животу није читао Маркса, да не причамо о Хегелу који му је претходио... Ипак, ишао је на демонстрације, махао црвеним барјаком, иступао за владавину народа и против буржоазије, па је таква свеукупност понашања испадала довољном, да се овај назове комунистом — носиоцем комунистичког учења.

Прости верници, без обзира да ли су религиозног или атеистичког формата, увек се сумњичаво односе према дубоким знањима из области баш тог учења, чијим се следбеницима сматрају. Они се залажу за максималну једноставност, а да, притом, никада не могу ни да објасне о чему је ту, заправо, реч.

Паника

Замислите овакав сценарио: човек је читав свој живот просто живео, нису га мучила тешка питања, све му је било јасно. Знао је шта је то свет, какви из тога проистичу циљеви и смисао живота, и према томе, шта је добро, а шта лоше. Знао је шта буде након смрти. Био је убеђен да кршење заповести значи — убијање сопствене душе. Придржавање заповести му даје шансу за спасење душе и oдлазак у рај. Стога, човек је знао шта сме, а шта не сме да ради. Давао је, колико год је могао, за изградњу цркава и манастира, јер је у потпуности поштовао Цркву. Кад оно — испоставило се да је све било огромна превара.

Изгубивши дотадашњи поглед на свет, човеку се све, што му је до тада „било јасно“, срушило као кула од карата. Стари, добри свет нестајао је пред очима, попут сна. И, шта сад да ради? Да у једном тренутку одустане од свега онога, у шта је деценијама веровао? Веома тешко, на граници немогућег.

Признати лажност онога што нас учи религија — уствари, значи признати да си живот проживео узалуд. Не осећаш се само превареним, него много горе. Преваранти преваре за новац, издајници за пријатељство. Црква је преварила за цео живот. Када то схватиш, у почетку се уопште не осећаш као да си преварен и издан, него више као нешто попут живог мртваца — који није мртав, али није ни жив.

У прво време, био сам у таквом стању, да нисам могао ни да се назовем верником, ни да дигнем руке од вере. У глави ми се мотала мисао која ме је опседала — људи Цркве и власти су све изврнули, искривили Христово учење, које је заправо потпуно чисто и живо.

Тада се јавља и спасоносна помисао: да се поврати мир у души, треба само одбацити све површно и лажно, и кренути путем светлости и добра — који нам је показао сам Христ. Само треба да живиш по хришћански, као и сви нормални хришћани, и то је то.

Међутим, проблем је у томе што свако на свој начин разуме шта значи нормално. Неки од хришћана сматрају да је Бог тројичан, неки да је јединичан. За католике, Свети Дух исходи од Христа, а за православце не исходи. Било како било, не може да се живи нормално, а да се не зна које су то норме (нормално, по нормама). Може у стилу сујеверне бакице, за коју је норма — како је навикла. Али, као прави хришћанин... не, не може.

Решавајући овај проблем, и трудећи се да пронађем некакав излаз, у почетку сам покушавао да одредим које то информације долазе од Бога, а које ко зна одакле. Почео сам да разврставам овај религијски шпил на три гомиле: „у ово верујем, у ово не верујем, о овоме ћу накнадно да размислим“; међутим, саплео сам се о питање, чиме да се руководим када раздвајам жито од кукоља?

Црква тврди да је раздвојила истину од лажи, руковођена Светим Духом. Није важно како је заиста било. Важно је да она тврди како је тим путем дошла до резултата. Шта ја да кажем, као одговор на питање, како сам раздвојио истину од лажи? Уз помоћ Бога? У том случају, испада да сам пророк и оснивач нове религије. Остаје још да мало ходам по води, да се не би сумњало да сам на вези са Богом, а и да не би било скептичности према мојим пророчким способностима. Међутим, не иде ми то ходање по води. Значи, пророк нисам, и могу само да се руководим својим ставовима, док вршим ревидирање вере. Остаје још да објасним, па макар самом себи, зашто сам своје мишљење прогласио за истину? Уколико нисам, по којој основи сам онда одлучио да су неке информације од Бога, а неке нису?

Нашао сам се у слепој улици. Народна мудрост каже да жена не може да буде напола трудна. Не може да се буде хришћанин, а да се слаже са једним делом учења, са другим не, а са трећим како решиш накнадно. Тачније, може, али то би било хришћанство по моделу „направи сам“.

Ако се ви презивате Петровић, то се може назвати хришћанством према Петровићу. Ипак, то ће онда да буде било шта, само не хришћанство, па чак ни религијско учење. То ће бити скуп Петровићевих ставова. Наравно, овај скуп може да се прогласи божанским, али даље од речи, ствар тешко да ће да крене. Све се своди на то да верник који се тако оријентише, потпада под утицај шаблона и инстинкта, а да, притом, тога није ни свестан.

Колико год да сам силно желео да будем хришћанин, колико год да сам сматрао како нам је Христос донео истину, а Црква је искривила, испало је немогуће да будем „човек који, једноставно, верује“. Зато што вера у Бога — не може да се сведе на изговарање речи: „Верујем у Бога“. То је, заправо, поштовање његових заповести. Међутим, да би се поштовале заповести Бога, а не измишљотине политичара и свештеника, мора да постоји начин да се одреди — које су информације од Бога, а које нису. Испоставило се да начин за то нисам успео ни да замислим, чак ни теоријски. Па онда, шта да радим?

При таквом виђењу ствари, да се остане хришћанин, може само овако — прихвати на веру нешто, у стилу, ево, ова верзија хришћанства је истинита. И то је то, стоп, заустави се, даље не мисли. Јер ако почнеш да размишљаш, одмах се јавља питање: зашто сам баш ту верзију прихватио, а не неку другу? Питање за питањем, одговор за одговором, стижеш до корена, и све се одмах руши. И због тога, једина шанса да будеш хришћанин — лежи у томе да не размишљаш о ономе, у шта си се определио да верујеш. Другим речима, да се сведеш на ниво сујеверне бакице. Само што то онда више није вера, него сујеверје.

Чудна ситуација. Са једне стране — неоспорни, непоколебљиви, челични аргументи, у односу на које не пролази ниједна званична прича Цркве. Ниједан богослов, а сретао сам се са многима, није могао да нађе неку суштинску замерку овим чињеницама. Само празне приче. Са друге стране — жеља да се очува свесна вера, што ни теоријски није могуће.

Одлично разумем људе који позивају на то да се хришћанство раздвоји од Цркве и да се... просто верује! Противречности у Библији спречавају ту могућност, зато што се појављује питање: конкретно, у шта то да се верује? И ту се клупко још више замотава.

“... Од преосталих комадића ваше вере, покушавате да направите нову вазу. Али, не успева: комадићи се слажу, само у свом претходном облику. Или се враћате својој вери, или је заувек одбацујете“ (А. Рибаков, „Деца Арбата“).

Схватање религије од обичног човека подсећа на схватање материје, пре квантног доба. Пре залажења у материју, све је било јасно. Након што су се удубили, открили разне врсте кваркова и бозона, одмах је постало потпуно нејасно — шта је то, заправо, материја.

Тако је и са религијом: док се не зађе до њених корена, у детаље, све је јасно и нема питања. Вековима је окоштавала као таква, са својим огромним ауторитетом. Све у вези са њом се чини као да је испуњено и прожето неком мистиком, неким дубоким смислом.

Али, када се удубиш, као да ишчезава и сама шанса да верујеш у црквене догме. Оне играју искључиво политичку и манипулативну улогу. „Вама је отац ђаво, и похоту оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажов и отац лажи“ (Јован 8, 44).

Једна ствар је када не завлачиш руке у џепове, и не знаш да ли у њима можда имаш паре или немаш. Тада још можеш да верујеш да их тамо има. Али, када прочепркаш мало по џеповима, видиш да су... празни. Почешкаш се по глави, па пробаш поново. Опет нема ништа. Е сада већ знаш сигурно — да пара у џеповима нема. Како сад да и даље верујеш да их, ипак, тамо можда има? Можеш да причаш о томе како је јака твоја вера у то да су оне ипак тамо, само што то неће више да буде вера, него завитлавање, празне речи.

Моје лично мишљење је да — уколико паметан човек располаже овим информацијама и наставља да за себе тврди како је хришћанин, он је лицемер. Лако га је разумети. Уколико је неко цео свој живот посветио хришћанству, ако је оно постало његово друго „ја“, како да одустане од тога? У таквој ситуацији, човеку није до трагања за истином, у таквој ситуацији — циљ је само да се преживи. Пошто је вера постала твој живот, преживљавање се своди на очување размишљања на које си навикао. Само што то већ више није вера... Нема више вере у ономе, који је све схватио. Нема је, ишчезла је...

Онај ко се родио у меланезијском племену и клањао сламнатим авионима, а затим сазнао све о томе како је настао карго култ, више не може да настави да верује у оно — у шта је веровао пре него што је све сазнао. Уколико наставља да прича о верности карго култу и продужава да се клања авионима од сламе — то више није верност, него или нешто што се ради из користи, или потпуни идиотизам.

Искрено, не видим никакву шансу да се остане хришћанин, када знаш све о томе како је, заправо, настало хришћанство. Не огромну декорацију целе приче, која се генерално предочава човеку и саопштава путем проповеди, већ саме корене хришћанства и Цркве. Уколико човек располаже оваквим увидом у ситуацију, он више не може себе искрено да зове хришћанином. Може да буде дволичан, да лукави, да се понаша као лицемер — нарочито ако му је извор животних прихода везан за Цркву, ако су му сви пријатељи такође верници. Међутим, да буде верник, то никако више не може.

Лично не видим никаквог смисла у томе да будем лицемер. Коме треба та моја дволичност? Мени? Не, не треба ми. Богу? Ни њему не треба, јер баш он каже: „Истину, истину тражи, да би био жив“ (5. Мојсијева 16, 20). Уколико вера може да се сачува само лицемерјем, каква је онда то вера?

Можда моје лицемерје треба Христу (у случају да занемаримо како он, према хришћанству, и јесте Бог-Тројица)? Тако нешто не може чак ни да се претпостави, јер је баш он рекао: «Благо гладнима и жеднима правде“ (Матеј 5, 6). Христу треба правда, односно истина (као што смо рекли, још при почетку књиге: правда, на руском, уједно значи и истина — у нашим преводима религијских списа, наизменично се користе речи „истина“ и „правда“). Лицемерје никоме не треба.

Изјава

Скрећем вам пажњу на то да се у претходном цитираном исказу каже како је благо, тј. срећа — не ономе ко се наситио и напојио истином, тј. правдом, него ономе ко је ње жедан и гладан, односно ономе ко за њом жуди и чезне. Може да се чезне и жуди за оним што немаш. Ко сматра да располаже истином, тај за њом не може ни да чезне. Кад се напијете воде, након тога више не осећате жеђ.

Пошто се човек стално развија, а ситуација непрестано мења, да се глад и жеђ за знањем засите и утоле, једном и за свагда — тако нешто, чак ни у теорији, није могуће. Уколико би се некако и замислило да је нека особа све постигла и све зна (што је потпуна бесмислица, али ипак да замислимо тако нешто), она би знала све само у датом пресеку времена. Међутим, чим се ситуација измени, у односу на новонасталу би опет била неснађена, попут бебе. Тако да је жеђ за истином толико неутољива, колико је и промена вечна. Не може да се утоли, може само да јој се препусти и буде срећан. Или да се запуши догматским повезом, да окошта тако, и да се постане догматичар, који више није гладан и жедан истине. Међутим, такви хришћани у очима свог Бога више нису блажени — нису срећни. Благо и срећа су само за оне који откривају, који су отворени за ново и који су способни да се растану од старог. Када дође време да се растане...

Дакле, идеално стање за човека је — у трагању за правдом/истином. Притом, он је такође и несавршено биће — из чега следи да не може ни да сазна истину, све докле је човек. Ако Тројица (како хришћани називају свог Бога) на трагање за истином позива човека, несавршено биће, Бог сигурно зна да ће човек, следећи овај позив, неизбежно да греши. Немогуће је да човек не греши, зато што није савршен.

Запазимо следеће: Бог позива несавршено биће, које је сам такво створио, да чини оно у чему ће неминовно да греши. Да је човек идеалан, тада би грешка била искључена. Међутим, човек није савршен, а то значи да су грешке загарантоване. Испада да, позивајући човека да трага за истином, Бог позива човека да на том путу чини грешке.

Да ли може човек да се осуди за грешке, ако је већ од раније било познато да ће их засигурно направити? Не може. Као што човек не може да се осуди за то што не уме да лети, тако не може ни за то што није савршен. Да је човек сам себе створио (ако допустимо да је тако нешто изводљиво), тада би га било могуће приупитати зашто је себе створио несавршеног, и баш због тога направио толико грешака. Међутим, ствар је у томе што, према хришћанству, није човек тај који је себе створио...

Уколико је зграда направљена лоше, то може да се замери ономе ко ју је правио, а не самој згради. Аналогно је и са човеком — уколико има мане, то не може да се замери самом човеку. Сва питања о томе су за Творца човека.

Једино што од човека може да се тражи — то је искреност, да не буде лицемер. Уколико би се замислило да ће Бог, који је човека створио као несавршеног и рекао му да трага за истином, човеку и да суди за његове грешке — тада су све речи о праведности потпуна бесмислица. Онда тек ништа није ни најмање јасно и настаје „луда кућа“, у којој нема везе како се ко понаша. Шта год да радиш, ти онда или не испуњаваш вољу Бога, тј. не трагаш за истином, и бићеш за то кажњен; или испуњаваш вољу Бога, трагаш за истином, али због тога што ниси савршен и правиш грешке, и у овом случају ћеш бити кажњен — за те грешке, односно то што ниси савршен.

Може ли да се замисли постојање таквог Бога? Да се у њега верује? Да се сматра праведном изјава, како је он — Љубав? Ја нећу да одговарам на та питања. Нека они, који настављају да себе сматрају следбеницима хришћанског учења, одговоре сами за себе.

* * *

Најпоузданије чињенице су — оне до којих се дође умом. У њих не може да се сумња. Оне су имуне на подвале и субјективност, не изискују потврду у виду докумената. Да би се порекле мисаоне чињенице, мора да се оспори очигледан здрав разум.

Пример мисаоне чињенице: гледам у зграду и установљавам да је није створила стихија, него градитељи. Не располажем видео снимком, нити уопште било каквим документима, који би потврдили моје речи. Ипак, пред мојим очима налази се зграда. Та чињеница, сама по себи, чини моју изјаву неоспорном.

Применом овакве технологије, открива се много тога из историје хришћанства и Цркве, што је било прикривено, искривљено и представљено у лажном облику. На пример, нисам сам својим очима видео како је Рим три века приморавао хришћане да приносе жртву цару. Међутим, ако знам да је закон Римског царства обавезивао његове житеље да цару приносе жртву као божанству, и ако знам да хришћанско учење забрањује клањање божанствима, спајајући те две чињенице — увиђам истински разлог за прогон хришћана.

Након тога, узимам било који званични хришћански уџбеник (сви они су прошли црквену и политичку цензуру) и читам како је, по њима, разлог за прогон заправо нетрпељивост Рима баш према самом учењу. Притом, знам да је Рим гајио лојалност у односима са свим религијама (све су имале своје место у Пантеону). Из тога закључујем, да се у хришћанским уџбеницима не налази истина о овоме.

Религија је — као млеко мртве краве. У њему нема хранљивих састојака, штавише, опасно је пити га. У Библији има мноштво задивљујуће дубоких, тачних и мудрих мисли. Исказ „Царство Божије унутра је у вама“ (Лука 17, 21), од непроценљиве је вредности. У питању је одраз замисли о другој реалности, која није ван човека, него у њему самом.

Нећу се сада задржавати на овоме, на то ћу прећи нешто касније. Овде ћу само рећи да ми још нисмо спремни на прихватање револуционарних идеја о томе шта је то реалност, као што пре нису били спремни на идеје квантне механике. То како ми сада размишљамо није погодно за идеје које су изван парадигме нашег данашњег погледа на свет.

Доводећи до краја овај преглед историје хришћанства, желим да кажем и то да Црква није имала само негативну, него и позитивну улогу. Када се антички свет урушио, Црква је остала једина институција која је могла да ублажи сурове обичаје, а и окупљала је науку и уметност под своје окриље. Ово није никакво удварање Цркви, него само чињенице.

Изражавам захвалност хришћанству за то што ме је подстакло на размишљања широких размера. У мени је произвело жељу да увидим целину, да се не клањам пред ауторитетима, и да се не уљуљкавам у удобности декорације; да будем човечан, у тој мери, да од лажи не правим истину на силу.

Може ли одрицање од Цркве да се сматра порицањем Бога? Ни у ком случају. Да ли то значи да признајем да Бог постоји? Да бих одговорио на то питање, најпре морам да будем начисто са тим, шта је то Бог. Уколико прескочим тај детаљ и одговорим напречац, то значи да одговор дајем напамет, без неопходног разумевања дубине теме које сам се латио. Такав приступ подсећа на сујеверне бакице, и религиозног и атеистичког типа, које се споре на тему „да ли постоји Бог“, а да се претходно ни не позабаве тиме шта свака од страна под Богом тачно подразумева. Свако разуме на свој начин. Сви заједно говоре глупости. Не може да се спори о ономе, за шта не постоји заједничка дефиниција. Ја ћу на то питање да одговорим јасно. Међутим, да би моја јасноћа била адекватно схваћена, морам да припремим њену основу — да изложим сопствени поглед на свет. Када то урадим, биће вам јасан мој одговор на питање — да ли постоји Бог.

Овде желим да кажем да сам створио довољну основу да се одрекнем свих религија, у целости. Све оне се, у данашње време, испостављају као ритуал наиваца и лицемера. Људи причају да верују у Бога; али, немојте да ми причате у шта верујете. Кажите ми на шта трошите највећи део свога времена, и ја ћу вама да кажем у шта, заправо, верујете.

Изучивши корене хришћанства, више не видим никакву могућност да га сматрам за истину. На основу тога, одричем се Цркве, њених тајни, обреда и ритуала. Сам себе изопштавам из Цркве. Не желим више са њом да имам било шта заједничко.

Оваква изјава ствара извесну атмосферу. На памет ми падају две јеванђељске мисли. Прва је: „Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ (Матеј 12, 37), а друга: „Јер ће сваки своје бреме носити“ (Галатима 6, 5). Спреман сам на то.

Амин.

РАЦИОНАЛИЗАМ

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 181920 21 22 23 Следующая ⇒