Основа. Календар. Прогледавање

Основа

Темеље Цркве чини — потпуна „неписменост“ народних маса, у погледу религије. У оквирима ове истине, папа Гргур VII jе добрим хришћанима забранио чак и да читају Библију. Даље се култивисало мишљење како је читати Библију, без тутора — у најмању руку, опасно по душу. У стварности, то није опасно по душу, него по Цркву. За сваку религију, највећа опасност су — паметни људи.

Црква образлаже своју заинтересованост за то да верници не читају самостално Библију тиме што су у њој толико огромна знања, да неискусан човек може да их не схвати — може да на погрешан начин разуме божију реч и падне у јерес. И ето, да се то не би десило, Црква мајчински чува своје стадо од опасних знања која се налазе у Библији.

Религија живи захваљујући чудовишној неукости верника свих могућих нивоа. На првом месту, захваљујући таквој неукости одржава се свештенство. Према истраживачима овог феномена, свештенство се није одликовало неким посебним врлинама, јер нису само они који траже спасење душе ишли у службу Божију, него и многи од оних који су трагали за лакшим животом и начином да се склоне од рада.

Шведски дипломата на следећи начин описује ниво познавања хришћанског учења од стране монаха: „Они су страшно некултурни, необразовани и не умеју да одговоре ни на једну једину ствар, уколико их питате о било чему из Библије, или од светих отаца, или о њиховој вери, реду и животу; кажу да на то не могу да одговоре, јер морају да се држе у простоти и незнању, па не умеју ни да читају, ни да пишу“ (Петер Петрејус, у делу „Историја великог Московског кнежевства“).

Народ је, тек, још много више неук. Стање у коме се народне масе налазе, најбоље илуструје анегдотални извештај епископа Синоду о стању вере, у временима пред бољшевичку револуцију. Он пише како је упитао једну бакицу: „У шта верујеш, Акулина? “, а ова је као одговор одапела: „У Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијег“. Епископ је упитао: „А знаш ли ти, Акулина, за шта су га распели? “ Бака је облизала своје усне, поразмислила на тренутак, па одговорила: „Значи, био је неки разлог“...

Минимална слобода мисли ствара ортодоксну задртост. Већ сам предлог да се преиспита нека догма рађа у срцу простака свештени ужас. За њих, то је позив на богохулство. Светогрђе. Такви верници чине основу сваке вере, а не само хришћанства. Верски штребери и побожне Акулине — ударна су снага сваке религије.

Идеалан верник за Цркву је: онај који не само да ништа не зна, него не сме да има ни могућност да зна — не уме ни да чита и пише. Што мање зна, то тврђа вера. Од човека може да се добије добар верник само у једном случају: уколико никада не размишља, него само верује, верује, и верује. Попут компјутера, дужан је да следи програм, и ни корак у страну. Није ни чудо што се у црквеним круговима сматра да човек треба да зна како да додирне чело када се прекрсти, како да држи свећу, како да приступи и поклони се икони, и то му је довољно. Најважније је да се човек плаши Бога, и да зна како све истине долазе од Цркве, а власт од Бога. Да зна више од тога не само да му не треба, него му и шкоди.

Западна Црква одржавала је своје стадо у стању неукости путем забране превођења Библије и црквених служења са латинског на језик познат народу. Источна Црква је у ту сврху користила старински језик, који је народ већ одавно био престао да користи. На матерњем језику стада, читају се само проповеди и декламују наредбе.

Током већег дела своје историје, Црква је сматрала да прост народ не може да разуме Библију, отприлике онако као што мајмуни не могу да разумеју Питагорину теорему. „Јер мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви путеви Моји, вели Господ. Него колико су небеса више од земље, толико су путеви Моји виши од путева ваших, и мисли Моје од мисли ваших“ (Исаија 55, 8-9).

Али онда, ако је већ тако, зашто се људима предочавају информације из Библије, уколико је у тој мери очигледно да их неће разумети? Мајмуне нико ни не покушава да учи алгебру. На оваква питања, одговарају причама у стилу: син је упитао оца, зашто да чита Библију, кад већ неће моћи ништа да разуме. Отац није ништа одговорио, али је пружио сину прљаву корпу од прућа, и рекао му да оде да захвати воду. Послушни син је отишао, захватио воду и док је донео корпу назад, она је већ била празна. Отац га је поново послао, и то се наставило све док га син није упитао зашто га тера да ради нешто тако бесмислено. А отац му рече: погледај у корпу, била је прљава, али је постала чиста. Тако је и са мојом душом, иако не разуме ништа од онога што је написано, прочишћава се читањем Библије.

Такве приче лепо звуче, али су усмерене на емоције, а не на разум. Међутим, народу ништа осим емоција ни не треба. И због тога се овакве приче толико добро примају, баш срцем. Људи верују да се истина открива путем вере, а не разумевања.

Хм... Добар трик... Претпостављам да би и карго култ, да су користили овај трик, дуже опстао „изнад воде“. Међутим, Американци нису оставили заповест „не размишљај“ овим домороцима. А иначе би, и дан данас, тако невино и простодушно, попут деце, веровали у божанственост ваздухопловних снага САД.

Позив да се буде попут детета добар је за слепу веру — просто веруј, и одагнаћеш сложене мисли. А уколико почнеш да мислиш — то је то, нестаде вера... Најпре ћеш да увидиш противречности у Библији. Затим ћеш почети да тражиш објашњења, и наићи на благоглагољиве верзије богослова, које су све до једне млаћење празне сламе и пуке противречности. И управо након тога, престаћеш да верујеш.

Идеални верници — то су људи „просте вере“, по обрасцу поменуте руске бакице Акулине, који ништа не знају и не желе да знају. У било којој опасној ситуацији, овакве „бакице“ се окрећу ка ауторитету Цркве. Хватају се за читав низ доскочица које су осмишљене управо за помоћ у таквим ситуацијама. Држе се највећих ауторитета хришћанства — речи разних јуродивих и блажених.

На целом свету нема религије која би одобравала реално изучавање своје прошлости. Не декорације, него управо корена. Из ваљаних разлога, по религију ништа није тако смртоносно као истраживања која разоткривају њене корене. Због тога, она уместо знања негује догматизам. Знања која се преносе на скуповима, према својој реалистичности и корисности, подсећају на науку о змајевима.

Религијско знање је, у научном смислу — или пуко залуђивање, у коме се помно описује ко је шта коме рекао, или ошљарење, засновано на веома површном приступу. Сва сазнања своде се на то како да се уоче и попамте украсни елементи. Учитељи увек заобилазе кључне тачке свих религијских учења. Не са злонамерним предумишљајем. Систем не подстиче истраживање корена оних информација за које се тврди да су свете.

Међу антрополозима се препричава следећа анегдота: једном је међу племе дивљака доспео научник. И овај је почео да задобија поверење домородаца, да упознаје њихов језик. Када је дошло до неопходног нивоа поверења према њему, дивљаци су му дозволили да присуствује њиховом обреду. Дигли су ломачу, окружили је и до краја се посветили своме паганском свештенику. Овај је узвикивао: „Квадрат над хипотенузом, то зна свако дете... “ А домороци су му хорски одговарали: „Једнак је збиру квадрата изнад обе катете! “

Може да се претпостави у каквом се стању од овога налазио јадни антрополог, док није сазнао како је пре њега ово племе посетио и колега, који је домороце научио овим речима. Од тада, они на правилан начин понављају Питагорину теорему, свето верујући у истинитост изговорених речи. Неразумевање је гаранција за максималан ниво вере. Људи мисле да уколико ништа не разумеју, онда информације долазе „одозго“. Иначе би разумели (подсетимо се овде Тертулијана, са његовим „верујем, јер... “).

Ако се погледа непристрасно на технологије које користи Црква, све су крајње сугестивне, готово хипнотичке. Све до једне продиру у душу човека, као што тумор чини у телу. Сваки корак верника мора бити праћен радњом која подсећа на његову припадност Цркви. У ту сврху, измишљена је гомила црквених празника. Хришћанин је дужан да присуствује службама и моли се неколико пута дневно — после спавања, пре јела, након јела, пре рада, после рада, пре спавања. Сви кључни догађаји (рођење, венчање, смрт) нераскидиво су везани за Цркву. Сви обреди су исцрпљујуће досадни. На пример, на Светој Гори молитва траје најмање осам сати сваког дана. Лично сам био на служби у грчком манастиру (Велика Лавра), која је трајала двадесет и пет сати (цео дан + 1 сат).

Бесмислено траћење времена и снаге проглашава се за служење Богу. То што је исцрпљујуће и досадно се оправдава тиме да је у питању жртва Богу, а да притом нема крви. Бог је био стрпљив и обратио нам се. Заправо, путем ужасно досадног исцрпљивања и монотоности обреда извршава се заривање у подсвест. Човек на тај начин бива зомбиран и претворен у менталног роба, окованог од Цркве.

Човек који је свакодневно, од свог рођења, уроњен у такву атмосферу, одраста у размишљањима да је роб Бога, Власти и Цркве. Добрим хришћанима већ две хиљаде година убрзигавају: не треба да се размишља, није потребно да се чачка по прошлости Цркве и да се бави богословским појединостима. Уместо тога, потребно је да се иде у цркву, да се пале свеће, да се пости и да се верује у све, у шта свештеници и хришћанске књиге кажу да треба да се верује. Ето, у томе је сва вера.

Верник се, већ подсвесно, слаже са тим да нема права на сопствено мишљење. Због тога што је он — роб, роб, роб. Раб божији. Робу није потребно да размишља. За њега су решења већ осмишљена. „Како је то добро — усхићују се добри верници — што су за нас већ све осмислили. Иначе, морали бисмо сами... Али, ми сами смо глупи и не бисмо се тога досетили. И сотона би нас ухватио. Али, хвала Богу, заступница наша мајка Црква, све је то предвидела, о свему је промислила у наше име и предала нам то у готовом облику. Наш посао је сада — само да умемо да то испунимо“.

„Колико је добро, — рече димљени сом, — што одлучише на мени овакав поступак спровести!

Сад немам ни сувишних мисли, ни сувишних осећаја, ни сувишне савести — ништа од тога, сада ме не може омести!

Све из мене сувишно су изветрили, прочистили и извукли, и свој живот ћу у миру и спокоју провести“ (М. Салтиков-Шчедрин).

Изненађују реакције верника-интелектуалаца на предочене чињенице. Управо од њих се чују осуде у стилу: како вас није срамота да обичним људима говорите такве ствари? Они живе у складу са заповестима, и то је довољно за њих. А ето, ако се начитају ове ваше књиге, ако крену да проверавају да ли је оно што ту пише истинито, и ако се увере да јесте, шта онда они да раде? На шта онда да се оријентишу у свом животу? И онда, пропадоше људи... Тако да, ваша књига је штетна...

Слажем се, штетна је. Међутим, по кога су штетне реалне информације? Када домороци који се клањају авионима од сламе сазнају за реално стање ствари, шта је ту штетно по њих? Шта је ту штетно по њихове свештенике — то ми је јасно. А по људе? Не видим никакву штету. Корист видим — престаће да траће своје време и снаге узалуд.

На то паметни људи ћуте... И, шта ту да се каже? Јасно је откуда неопходност да се масе држе у стању неписмене хибернације до времена Просветитељства. Поступак освајача Византије, султана Мехмеда II, који је наредио да се запали александријска библиотека, имао је свој смисао. Логика овог поступка била је следећа: уколико књиге говоре оно што пише у Курану, онда су сувишне. Ако говоре различито од тога, онда су штетне. Тако да, обрни-окрени, треба да буду спаљене.

А данас, какав мотив постоји? Друштво је на потпуно другом нивоу развитка, друштвена, политичка и економска ситуација су другачије. Зар је благостање свештеника вредно тога да се широким народним масама не отворе очи на авионе од сламе?

Када подсећам овакве ревносне браниоце хришћанства на речи Христа, у којима назива гладне и жедне истине блаженим, када указујем на речи апостола Јована „Истражујте Писмо“ (Јован 5, 39), као и на остале аргументе против слепе вере, они само одмахују руком. У стилу, мало ли је тога већ написано... Имамо ми нашу истину.

После такве реакције, пада на памет Велики Инквизитор Достојевског. Он је имао своју правду, и истина му је само сметала. Никаквих питања после таквих речи не треба да буде. Не зато што их реално више нема, него зато што нема ту више шта да се прича.

Један део људи прижељкује војничку дисциплину — желе да марширају. Други део жели слободу, али у оквирима који су друштвено прихватљиви, тј. такође желе да марширају. Истински слоган нижих друштвених слојева (људи који живе без осмишљених циљева) — живели ланци!

Психолошки експерименти показују: људи желе да буду као остали. Групи деце дају веома укусне бомбоне, а једном детету дају у истом омоту бомбону врло лошег укуса. Затим их све питају за укус. Најпре питају за мишљење децу која су добила укусне бомбоне. Они сви хвале како су слатке. Онда питају дете које је добило ону бомбону лошег укуса. Оно је такође хвали — тврди за црно да је бело. Зашто? Да би било као и остали. Врло ретко се наилази на дете које говори тако како јесте, не водећи рачуна о мишљењу остале деце. Једноставно, такви људи су ретки изузеци.

Црква је сматрала да што је конструкција флексибилнија, то ће бити издржљивија на разарајуће процесе. И пошто је главна опасност претила од знања, Црква се свим силама опирала знању. Ипак, на крају, ни то није помогло. Наизглед неуништиви зидови тврђаве Цркве, који су се уздизали до небеса у Средњем веку, нису могли да одоле налетима ветрова знања. Као резултат тога, тврђава се урушила. Данас је сведена на руину по којој тумарају и пребирају само они који су глуви и слепи у односу на чињенице. Ипак, као што су јуче природним путем са лица земље потпуно ишчезли култови Афродите или Уцилопоћтлија, тако ће сутра и ове религиозне рушевине у потпуности нестати.

Календар

Анализирајући историју Цркве, са мог становишта, као јединствен моменат у поређењу са другим религијама јавља се чињеница да је Црква сама ослободила силе, које су убрзале њену пропаст. Да бих указао на суштину проблема, почећу од прегледа историјата како су људи доживљавали устројство свемира у целини, и Сунчевог система као његовог дела. Занемарићу небулозе попут Земље са основом налик плочи, коју носе три слона која стоје на корњачи, и размотрићу само оне, мање-више рационалне теорије.

Први су се по питању устројства света изјаснили атомисти. Они су сматрали да се свет састоји од бесконачног броја атома. Када се на неком месту сакупи критична маса атома, ствара се вртлог. У центру вртлога, тешки атоми се сједињавају, формирајући материју. Из ње настају планете и читав материјални свет. Лакши атоми се удаљавају на периферију, образујући омотач око материјалног света — сферу. И пошто постоји бесконачно пуно атома, то постоји и бесконачно много света. Нема главног света. Нема ни јединственог центра света. Наш свет — само је један од мноштва.

Управо ову верзију ће за своју основу узети наука, када на њу дође ред да објасни настајање нашег Универзума. Она ће баш тако да образложи да су у почетку атоми били разбацани, а да су се онда сјединили услед сила гравитације. На тај начин образовала се првобитна материја — прашина. Њене честице су почеле да се сједињавају једна са другом, рађајући тако звезде и планете. Из ових система, настале су галаксије и њихови скупови, а у коначници — и нама познат Универзум.

Оваква древна теорија атомизма имала је и своје противнике. Они су тврдили да свет има свој центар. У оквиру ове идеје, појављује се теорија према којој је центар целе васељенске конструкције — непокретна Земља, око које се простире читав Универзум.

Настаје мноштво геоцентричних модела (гео — Земља). На пример, један од најсложенијих је смештао у центар Универзума Земљу, око које се окреће Сунце, а око Сунца су се окретали Меркур и Венера.

Питагорејци су тврдили да центар света чини Велика ватра. Шта је ова централна васионска ватра заправо — то им није био предмет детаљнијег разјашњавања. Око ње се окрећу Земља, Месец, Сунце и остале планете. То је био први модел који је покренуо Земљу (још увек не зауставивши Сунце).

У данашње време, неки научници су склони томе да сматрају како погледе питагорејаца на устројство света потврђује недавно откривена појава, која се назива тамним или црним током. Суштина ове појаве је да се низ галаксија креће усмереним током. Оваква кретања се могу објаснити само присуством непознатог и неописиво моћног гравитационог магнета.

Ниједан познати објекат, нити појава, не уклапају се у улогу тог магнета. Једна од хипотеза установљава могућност да се у улози овог магнета јавља суседни Универзум, који усисава наш Универзум. Уколико је тако, онда се мора преиспитати сам појам „Универзум“. И не би то било по први пут. У почетку су под Универзумом сматрали Сунчев систем. Затим нашу галаксију. Затим свеукупност галаксија. Данас се Универзумом сматра — свеукупност галактичких свеукупности.

Као што и није тешко приметити, увеличавање настаје само проширивањем, дакле искључиво у ширину, без залажења у дубину. Ове теме ћу се тек касније латити. Овде ћу само приметити да се, са тог становишта, улога магнета додељује суседном Универзуму. А онда, то значи да универзума има више од једног — што је теорија мултиверзума.

Мени то изгледа као непотребно умножавање суштине. Одсекавши сувишне целине помоћу Окамове бритве, можемо да назовемо укупност свих постојећих Васиона једном Васионом. И да претпоставимо како она има центар, који су питагорејци називали Великом ватром. Тада наш Универзум и све друге Универзуме, привлачи овај Центар.

Питагорејци су своја становишта заснивали не на резултатима опажања и израчунавања, већ на разлозима утемељеним на њиховим вредностима. Ватра им се чинила највреднијом и најсавршенијом појавом, и, сходно томе, имала је више основа да буде центар читавог устројства света.

Међу мноштвом теорија, преовладао је модел према коме Земља мирује, а друга небеска тела се крећу око ње. У IV веку пре нове ере, Аристотел је извршио темељан преглед идеја о устројству света, које су се до тада накупиле, и саставио геоцентрични модел. Он у центар смешта нашу планету. Око ње се налази девет сфера. По њему, првих седам сфера је прозирно, и за сваку се везује по једна планета: Месец (који се у то време сматрао планетом), Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер и Сатурн. Осма сфера је била непрозирна. Аристотел је ту сместио звезде. У античка времена, сви су се слагали са тим да се звезде налазе на засебној небеској сфери. Аристотел је деветој сфери доделио улогу непокренутог покретача, услед кога се окретало свих осам сфера. Шта је то непокренути покретач, каква је његова природа, одакле се појавио — Аристотел се тога није дотицао.

У III веку пре нове ере, Аристарх са Самоса је изнео читав низ, за то време, револуционарних идеја. Примера ради, у време када су сви сматрали да је Сунце максимално величине једног града, он тврди да је Сунце неупоредиво веће од Земље. Уз то, и да су звезде неизмерно даље од Сунца, него што је Земља. Овај оригинални човек тврди и како се све планете, укључујући Земљу, заправо окрећу око Сунца.

Тако се, по први пут, појавио хелиоцентрични модел (хелио — Сунце). Но, на њега је мало ко тада обраћао пажњу. Изгледао је потпуно распарно од општеприхваћених истина у том тренутку, противречио здравом разуму људи из тих времена, али и искуству — сви су уочавали, изнад себе, Сунце које се помера, и осећали, испод себе, Земљу која не мрда. Као референтан остаје Птоломејев модел, према коме је Земља у центру свемира.

Птоломеј је осавременио Аристотелов модел, у II веку пре нове ере. Према њему, кретање планета се одвија по двема орбитама. Једна орбита је већа, око Земље, и то је — деферент. Друга орбита је мања, и по њој се свака планета кретала у круг око замишљене тачке — епицикл. У таквом моделу, није постојала никаква општа закономерност, него се сваки елемент кретао према свом појединачном алгоритму.

Такође, Птоломеј је развио таблице, према којима је било могуће, и то са изненађујућом тачношћу, да се одреди будући положај звезда на небу, предвиде помрачења, и томе слично. Током многих векова, примера ради, ове таблице су користили и морепловци, да се оријентишу на отвореном мору.

Остаје нам само да се изненадимо како је могуће да се, из нетачних замисли о устројству Сунчевог система, добију мање-више тачни прорачуни. А још веће изненађење је што су eгипатски и персијски првосвештеници, ослањајући се на своје фантазмичне представе о устројству целог система, могли тачно да предвиде небеске појаве.

Разликама између фактичког стања и прорачуна до којих су долазили, астрономи нису узроке видели у принципијелно нетачном разумевању Сунчевог система, него у погрешности самих прорачуна. Они су сматрали да несклад између теорије и праксе може да се отклони путем прецизнијих посматрања и прорачуна.

У Библији се небо и земља описују као прве творевине Бога: „У почетку Бог створи небо и земљу“ (1. Мојсијева 1, 1). Сунце и Месец су, према Библији, створени трећег дана: „И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде“ (1. Мојсијева 1, 16).

На основу ових информација, Земља није могла да се окреће око Сунца, јер Сунца још није ни било, када је она већ постојала. Земља је створена као непомична, а два видела (извора светлости), једно дневно и једно ноћно, били су заједно са звездама у покрету, наизменично се смењујући унутар хоризонта.

Пошто је модел Аристотела и Птоломеја био усклађен са Библијом, Црква га је прихватала. Такво признавање значило је, практично, да је Бог њима открио устројство света. Овакво виђење истине предавано је у свим школама и универзитетима Европе.

Уколико се ико усуђивао да у њега посумња, то је могло да се протумачи као оптуживање Цркве за лаж — што је представљало грех, против Бога и сопствене душе. За изношење оваквих виђења, човек је могао да има веома озбиљан проблем. Чак и за једног краља, овако нешто није било пожељно.

На пример, владар Кастиље из XIII века — један од најобразованијих људи тог времена, краљ и астроном Алфонсo X, oтворено је говорио о хелиоцентричном устројству Сунчевог система. Суштински гледано, он је изјављивао да су информације из Библије нетачне. Пошто је био краљ, Црква му за то није могла ништа. Међутим, у очима верника он је био непоуздан човек, маргиналац. Нормални људи не поричу библијске истине.

Ради схватања како су краља доживљавали верници, замислите како бисте ви видели човека који данас сматра да није исправно покојнике сахрањивати у земљу, него да би требало, путем посебне технологије, од њих правити храну. Такав би износио доказе о томе како би та храна била здрава и укусна. Уколико би се чак и замислило да су његове речи реалистичне, и ако би експерти релевантним чињеницама поткрепили тврдњу да од људских лешева може да се добија заиста укусна и здрава храна, свеједно је — нама не би било добро, већ од самог изношења таквих идеја. Било би нелагодно чак и наћи се са таквим човеком у истој просторији. Гледали бисте на њега намрштено, не желећи ни по коју цену чак ни да размотрите да ли је могуће оно што тај говори. Ето, тако како бисте ви гледали на тог човека, тако су гледали на краља који је говорио супротно Библији и Цркви.

Наравно да Алфонсови супарници нису пропустили прилику да искористе овакве његове ставове у борби против њега самог. Овај краљ је имао право на престо Светог римског царства, али није могао да га претвори у практичну власт — јер, ко би подржао човека са јеретичким ставовима? Такав човек је непоуздан...

Из свега што је на тему устројства Сунчевог система речено у Библији, а такође и из тумачења светих отаца, кроз које је, према тврдњама Цркве, говорио сам Свети Дух, испостављало се да је Земља непокретна, центар Универзума, око кога се све окреће.

Сада се подсетимо највећих празника у хришћанству — васкрсења Христовог, тј. Васкрса, и рођења Христовог, односно Божића. Да бисмо схватили колико су дубоко они зацементирани у конструкцију хришћанства, довољно је речи да су пре хришћанства, чак и Руси дан који зовемо недељом, такође звали недеља (од речи „не делати“, не радити). Након похришћавања, дан „недеља“ постаје „воскресение“ (васкрсавање, васкрс), а речју недеља сада се, у руском језику, означава само седмица, седам дана. Подсетимо се да је 431. године, на Ефеском васељенском сабору, Свети Дух открио како се Христос родио на дан зимске краткодневице, а васкрсао на дан пролећне равнодневице. Датуми рођења и васкрсења Христовог записани су непосредно на небеској сфери. Израз „Божић“ — синоним је за израз „Дан зимске краткодневице“, а израз „Васкрс“ — синоним изразу „Дан пролећне равнодневице“. Све се чинило савршеним — највећи празници хришћанства били су везани за размештај небеских тела. Као да је само небо све то тако успоставило.

Међутим, несрећа је дошла одакле је нису очекивали. Током времена се показало да је јулијански календар нетачан. То и није изненађујуће, јер је израчунат на основу модела по коме се Земља не помера, него се око ње окреће Сунце. У почетку је то била малена пукотина, и нико није обраћао пажњу на њу. Међутим, разлика између онога што показују календар и небо сваке године је постајала све већа и већа. Већ до XV века, календарски датуми Васкрса и Божића били су у нескладу са небеским знаковима, за целе две седмице.

Исцртавала се неприхватљива слика: зими, небо је говорило да се Христ родио. Дакле, божићни пост је завршен, а хришћани би морали да славе Божић. Међутим, календар је говорио да се Христ још није родио, и да хришћани морају да посте.

У пролеће, небо је показивало да је Христос васкрсао и да би хришћани морали да славе Васкрс. Али, календар је говорио да Христ још није васкрсао, и да хришћани морају да пребивају у дубокој жалости Великог поста. Чему хришћанин да верује? Ономе што небо показује, или календару? И уколико је већ Црква представница самих небеса, како то да су информације које долазе од ње супротстављене небесима? Како је могло да се објасни, зашто се два највећа догађаја хришћанства која чине основу вероучења, Божић и Васкрс, обележавају две недеље након што небеска знамења кажу да треба?

Црква полако постаје свесна неприхватљивости читаве ове ситуације. Уколико се све пусти да иде само по себи, проблем ће само да нараста. То даље гарантује да ће доћи до таласања — најпре у образованим деловима друштва, а затим ће тема заокупити и народне масе. Пукотина уочена на црквеној конструкцији, уколико не буде затворена, засигурно ће се ширити и продубљивати, а на крају ће срушити и читаву конструкцију.

Да би се она санирала, морао се успоставити прави однос показатеља са неба и из календара. Дакле, уочава се проблем развоја календара који би био усклађен са небесима. Први са таквом иницијативом иступа папа Павле III, a затим се овога латио папа Пије IV.

Астрономи и математичари могу да реше овај проблем — у то време, они су сви до једног верници. То су били углавном монаси доминиканског и језуитског реда. Била је велика част за учењаке и монахе, да календар ускладе са небеским показатељима.

Црква подстиче учене људе тог времена да реше проблем. Међутим, Птоломејеве таблице нису омогућавале да прорачуни буду одговарајуће тачности. Напори учењака остајали су без жељених резултата. Почиње потрага за излазом из овога. Након бројних консултација са учењацима и монасима, Црква долази до тога да се проблем може решити, ако се ствар не ограничи на оквире геоцентричног система.

То је значило да се могу употребљавати и други модели, па тако и хелиоцентрични. Ипак, он је у супротности са Библијом. Црква се налази у сложеној ситуацији. Чини се да не би било прихватљиво да се ослања на информације које су противречне библијским, како би се прорачунавали датуми најважнијих хришћанских празника.

Ипак, проблем мора да буде решен — а друге опције за то нема. Оваква ситуација дотерала је Цркву до дувара. Нашавши се пред двема опцијама: или да се продужи трпети непопударање између онога што показује небо и хришћанских празника, или да се решење нађе по сваку цену — Црква се одлучује за ову другу.

Учењаци добијају благослов да се у својим прорачунима ослоне на било какав модел. Али, под следећим условом: моделе који су у нескладу са Библијом, морају да сматрају не одразом реалности, већ замишљеном математичком апстракцијом и логичком доскочицом.

Ради схватања шта ово заправо значи, замислите да је најбољи начин да се испрограмира алгоритам семафора у огромном граду — да се претпостави како се улицама крећу диносауруси, а не аутомобили. Нико од оних који обављају прорачуне не би заиста сматрао како се улицама крећу ови изумрли рептили. Свима би било јасно да се оваква апстракција користи само у сврху упрошћавања прорачуна уличних алгоритама (уколико замислимо како је могуће да их то на одређени начин упрости).

Астрономи, које је Црква ослободила окова геоцентричности, сада могу да употребе било који модел, заснован на било каквим представама о устројству света, свеједно да ли хелиоцентричним или древно-египатским — само мора да се дође до жељених резултата.

Побожни астрономи-хришћани се са ентузијазмом упуштају у свету ствар. Притом, сви они чврсто имају на уму како је хелиоцентрични модел — само апстракција, а не реалност. Како је свет заиста устројен — то је рекао Свети Дух путем Библије, пророка и светих отаца, који су недвосмислено и бескомпромисно утврдили непокретност Земље.

Широм Европе, научници тога времена испробавају различите античке идеје о устројству света. Убрзо постаје јасно да су прорачуни највише у складу са реалним астрономским запажањима, уколико се ослони на идеју Аристарха са Самоса, према којој Сунце стоји, а Земља се креће око њега. Овај модел зато почињу и да употребљавају, у сврху израчунавања закономерности небеске механике.

Почетком XVI века, током 40 година Коперник пише своје животно дело „О кретању небеских сфера“. Сви прорачуни су били засновани на кружењу Земље око Сунца. Он се односио према хелиоцентричном моделу, као и сви остали — као према мисаоној апстракцији, а не реалности. Да не би доводио добре хришћане у забуну својом сликом која противречи Библији, Коперник није желео да објави свој рад. То је било нешто у стилу питагорејаца, који су своје идеје делили искључиво унутар уског круга људи. Ипак, ако су ови тиме себе узвишавали, Коперник је био мотивисан хришћанском побожношћу.

Резултати Коперника и низа других астронома, који су се ослањали на хелиоцентричност, стварају дуго очекивани календар, који и до дан-данас користимо. Он је тачан, јер се ослања не на геоцентрични, већ на хелиоцентрични модел Сучнечвог система.

Папа Гргур 1582. године озваничава нови календар. У том тренутку, Кеплер је имао 11 година, а Галилеј 18. Ни мали Јохан, ни млади Галилео нису још увек имали појма о некаквом геоцентричном и хелиоцентричном систему.

Прогледавање

Први човек који је покушао да приближи небо, користећи у ту сврху скуп сочива, био је енглески астроном Томас Дигз. Он је почео да експериментише у том правцу 1450. године. Ипак, услед несавршености технологије, није успео да дође до жељених резултата.

Крајем XV века, односно почетком XVI, принцип рада телескопа био је већ добро познат. О њему, као о познатој чињеници, сведочи Леонардо да Винчи. Током XVI века, у Европи се појавила направа названа „чаробна цев“. Она је омогућавала посматрање удаљених објеката, али ју је јавност доживљавала искључиво као играчку. Инструмент је углавном прилагођен за гледање кроз туђе прозоре. Цела ситуација подсећа на употребу барута у Кини — тамо су га први користили, али искључиво за прављење ватромета. Да може да се употреби и на много делотворнији начин, досетиће се тек касније у Европи.

Године 1608. извесни Липершеј, занатлија који је живео од прављења наочара, подноси захтев за патентирање ове направе — цеви са сочивима. Одбијају га, јер не може да се заштити, због исувише једноставног склапања које би свако могао да изведе — стављањем два стакла у исту цев.

Током 1609. направа је већ била нашироко распрострањена, најпре у Италији, а затим и у читавој Европи. Стиже чак и до Русије. Први руски купац, уједно и оснивач династије Романов, набавља телескоп од једног европског трговца. И даље се доживљава искључиво као стварчица намењена за забаву.

Исте 1609. године, енглески астроном Томас Хериот унапредио је направу и први на свету посматрао небо, овако наоружаним оком. Уочио је кратере и висоравни на Месецу, као и пеге на Сунцу. Међутим, своја открића није објавио.

Из неког разлога, у Енглеској тога доба, постојала је закономерност да се сазнања не откривају. Неко би већ претходно откривене ствари, касније поново открио. На пример, Енглез Кевендиш открио је много чега, али ни о чему од тога није ништа саопштио. Овај представник племићког рода био је изузетно чудан момак, али нећемо сада о њему.

Такође, током 1609. године, немачки астроном Симон Мајр кроз цев је уочио четири Јупитерова сателита. Сваком од њих дао је и назив, али опет није дошло ни до какве публикације. Мајр је своје откриће поделио, путем личне преписке, са ужим кругом људи.

О разлозима за овакву тајновитост не може ништа да се каже, са сигурношћу. Црква је тврдила како се сва небеска тела окрећу око Земље. Информације које је открио Мајр представљале су потпуно невероватне чињенице. Оне не само да су противречиле религијским информацијама, него су их у потпуности обарале.

За такав грех, није било могуће да се покаје и, на тај начин, измири са Црквом — зато што је о овоме сведочило и само небо. Можда је овај астроном предвидео такав проблем и поступио у складу са изреком „не дирај лава, док спава“.

Међутим, италијански астроном Галилео Галилеј није о томе размишљао као његов немачки колега. Исте 1609. године, он је уперио цев ка небу и угледао четири Јупитерова сателита. Галилеј је одмах увидео комерцијалне могућности свог открића, као и оне за свој углед у друштву (на идеолошке, тј. везане за поглед на свет људи, није ни помислио).

У склопу својих циљева, он окупља најбоље мајсторе тог времена и дорађује у том тренутку још увек несавршену направу. Добивши још боље увећање и јаснију слику, Галилеј организује масовну производњу (масовна се, у оно време, и даље бројала у комадима) и, речено језиком данашњице, почиње да се активно бави oдносима са јавношћу. Добар телескоп омогућава Галилеју да направи сјајну представу, спектакл. И да тиме, уједно, дође до великог броја врло корисних познанстава.

Године 1610. он објављује књигу „Звездани гласник“ која је брзо распродата, и поштена публика имала је прилику да кроз њу сазна доста занимљивих ствари. На првом месту, да има један момак Галилеј, који се бави тако неким чудесним стварима.

У својој знаменитој књизи, он пише: „Међутим, оно што далеко надмашује сва изненађења и што нас је, пре свега, приморало да о томе известимо све астрономе и филозофе, јесте што као да смо пронашли неке четири лутајуће звезде, од којих ниједна никоме пре нас није била позната, како се крећу у интервалима, око неког изванредно светлећег тела из реда познатих, попут Меркура и Венере око Сунца, и час му претходе, час га следе, никада не одлазећи од њега изнад одређене удаљености. Све ово открио сам и посматрао у неколико дана пре данашњег, уз помоћ цеви за гледање коју сам изумео просветљујућом милошћу Божијом. “

Учењак позива водеће личности тадашње Европе да се лично увере у његова открића. Број обожавалаца и мецена Галилеја великом брзином се повећава. Краљеви и кардинали постају присталице хелиоцентричног модела света. Кардинал Монте пише херцегу Тоскане о Галилеју на следећи начин: „Да живимо у Старом Риму, на Капитолијуму би му несумњиво подигли кип, у част његових величанствених дела“.

У његову част, организују се пријеми. Галилеј у својим писмима говори о великим почастима које су му указивалне од првих лица Рима. Удостојен је аудијенцијом код папе Павла V. Како сам Галилеj пише, папа му чак није дозволио да, приликом обраћања, клекне пред њим. Била је то невероватна част, које није био чак ни сваки краљ достојан.

Сви се диве ерудицији, интелекту, марљивом раду, упорности и другим квалитетима Галилеја, који заслужује све могуће похвале. Потпун тријумф, слава, новац и све земаљске вредности... Чак ни Њутн неће добити таква признања. Таква слава припашће само Ајнштајну. И то све упркос чињеници да Галилеј није изнео ниједну нову идеју, нити је његов сам изум. Он је само усавршио оно што је већ постојало, и то добро испромовисао.

Њему се приписује идеја о непокретности Сунца и кретању Земље, иако је ту идеју први изнео Аристарх са Самоса, скоро две хиљаде година пре Галилеја. Међутим, недостатак његове генијалне замисли, у то време, била је њена непроверивост.

Тврдње Алфонса од Кастиље, краља и астронома, нису биле само одраз мисли. Он је и путем прорачуна разлучио архитектуру Сунчевог система. Следећи који ју је увидео кроз прорачуне био је Коперник. Пред крај XVI века, Кеплер се упознао са теоријом Коперника, и такође постао присталица хелиоцентричности. На основу запажања свог учитеља Тиха Брахеа, он установљава законе кретања планета (зовемо их Кеплеровим законима).

Информације о устројству Сунчевог система биле су видљиве и пре Галилеја. Суштинска разлика је у томе, што су биле видљиве искључиво разумом или путем математике. Као што музичар може да чује мелодију гледајући ноте. Ипак, то је редак таленат. За већину, од погледа на ноте настаје само — тишина.

Тако је и са Сунчевим системом — само појединци су увиђали истинско устројство, путем прорачуна. Већина је могла да види само непосредно, својим очима. И Галилеј им је дао такву могућност. Он гледаоцима није пружио написане ноте, него инструмент, и још их је научио да на њему свирају.

Због тога су га запљуснуле салве аплауза и овација. У знак захвалности, приписано му је све: и изумљивање нота, и изумљивање инструмента, и виртуозан комад. Иако скоро ништа од тога да није била његова заслуга. Он је искључиво научио јавност да користи инструмент, у складу са нотама. Галилејев пропагандни таленат и његова пословна прагматичност произвели су ефекат разарајуће бомбе у Европи.

⇐ Предыдущая 13 14 15 16 171819 20 21 22 Следующая ⇒