ДРУГИ ДЕО. ПОГЛЕД НА СВЕТ. Постојање

ДРУГИ ДЕО

ПОГЛЕД НА СВЕТ

«…И упита га Исус: Шта хоћеш да ти учиним?

А слепи му рече: Учитељу! Да прогледам. » (Марко 10, 51)

Постојање

Две варијанте Целине су могуће. Прва: постојање (које је у кретању и мењању) има почетак. Историја постојања, у том случају, може да се представи зраком који избија из полазне тачке. Врх овог снопа, могао би да се упореди са метком, који излеће из цеви. Пређена путања иза метка — то је прошлост. Она је увек коначна, мерљива величина. Све што има почетак, може да буде све веће, али не може да буде бесконачно. Метак је — садашњи тренутак. Он тежи бесконачности, али кретање у сваком тренутку може да се заврши. За оно што је некада започело, не може да се каже како ће постојати заувек.

Друга могућност је: постојање нема почетак. Историја Универзума, у том случају, може да се представи супротним снопом светлости. Он може да се упореди са метком који лети из бесконачности. Сам метак је ту, такође, садашњи тренутак. Путања иза њега је — прошлост. Она је бесконачна и зато ју је немогуће измерити. Сноп тежи у бесконачност и никада не може да се заустави. Кретање које нема почетак, не може ни да се заврши. Као што је речено, оно што се није завршило за бесконачно времена, неће се ни завршити никада. Постојање, у том случају, представља низ светова који се претварају један у други, при чему је наш Универзум — последња карика, у бесконачном ланцу претходних светова.

Анализу започињем од друге варијанте — вечног постојања, које нема почетак, и као последица тога, нема ни завршетак. Оно се састоји од међусобно раздељених целина. Какве су оне и како су раздвојене једна од друге, за размере наше теме, није од значаја.

Сунчев систем је огроман, а ширина границе која га раздваја од простора где се соларни ветар судара са космичким зрачењем, износи на милијарде километара. Брилијант је сићушан, а граница која га раздваја од осталог је свега неколико молекула. Ипак, није важно каква граница раздваја једну појаву или објекат од нечег другог, него то да је било која величина раздвојена. Оно што није раздвојено, није величина и, стога, ни не постоји. Свеукупност на било који начин међусобно раздвојених величина и јесте сво постојање.

Све што постоји, увек се креће. То се добро види код материје — једног од појавних облика постојања. Материја представља кретање елементарних честица, према алгоритму. Ако честице замру, материја нестаје. Камен постоји, све докле се честице које га образују крећу. Уколико би оне стале, камен се не би претворио у прах, не... Он би просто нестао, као слика на укљученом екрану — попут некакве магије, цап! ... и нема је више.

Не може да размишља о постојању, а да се истовремено не мисли на кретање. Ако се замисли су замрле баш све честице које образују свет, реалност би престала да постоји. Свет постоји, док се честице крећу. Без кретања, нема ни постојања.

Сада ћу покушати да оборим ову своју тврдњу. Свакидашњи примери непокретног нису погодни за то. Са одговарајућим зумирањем, види се да се чак и „непокретне“ звезде — крећу. Са супротним, уочава се и кретање којиме се образује „непокретно“ камење.

Једини пример постојања без кретања, који ми пада на памет — било би апсолутно чврсто тело, без унутрашње структуре. Уколико овакав монолит мирује и унутар њега се ништа не креће, јер нема шта да се креће — пошто нема ни честица, ни празнине између њих, у којој би оне могле да осцилују, рекло би се да је то пример непокретног постојања. Међутим, проблем замишљеног монолита је у томе, што га у реалности нема. Он може да се замисли, али би даље морале да се замисле и његова маштовита својства, која нарушавају све физичке законе, што даље искључује могућност преноса замисли у реално.

Антички атомисти Демокрит и Леукип, а затим и Њутн, сматрали су да се свет састоји од даље недељивих честица. Њутн их је називао божанским, и описивао их као „чврсте, тешке, непробојне, покретне честице“; те „примарне честице су апсолутно чврсте: неизмерно су чвршће од тела која се од њих састоје; толико су чврсте да се никада не истроше, нити могу да се икад разбију у парампарчад, на неке још ситније делиће. “

Пошто оно што је божанско не подлеже анализи, енглески физичар чак ни не покушава да се запита о природи ових честица. Он их је, просто, установио са таквим својствима, не замарајући се доказивањем да су и заиста реалне. Ту се мисао Достојевског: „Ако нема Бога, онда све може“ мења у сушту супротност: „Ако има Бога, онда све може“.

Ми уобичајено под монолитом мислимо на структуру која се састоји од идентичних молекула. Између молекула, као и између атома и честица од којих су они, лежи празнина. Због тога је могуће деформисање материје. Апсолутни монолит искључује празнину. То значи да га је немогуће деформисати — мењати му облик, пробити га, расцепити.

Најпознатија у теорији постојећа супстанца блиска овоме је — неутронијум. То су неутрони, компримовани у монолит. Сматра се да су од њега сачињена језгра неутронских звезда, или чак целе звезде. Најтврђа супстанца у поређењу са њим је као ваздух наспрам метала. По прорачунима, ова материја се не може деформисати методама познатим науци.

Ипак, колика год била густина неутронијума, сама чињеница на то да се састоји од неутрона, као зграда од цигли — говори да, колико год да су они збијени један уз други, гарантовано не образују апсолутан монолит. Ја овде говорим о апсолутном монолиту.

Да бисте визуелно замислили шта такав монолит значи, рећи ћу да чеони судар оваква два замишљена монолита, и то огромном брзином, не би проузроковао њихово деформисање — они би остали непромењени. Ако би се деформисали. или би и најмањи комад отпао од њих, онда нису монолити. То би значило да је у њима празнина, неопходна за деформисање. Апсолутни монолит је бесконачна густина, која искључује празнину.

Немогуће је да се замисли судар два апсолутна монолита — у истој мери, у којој је немогуће да се замисли судар пројектила који баш све што постоји може да пробије, са апсолутно непробојним оклопом. Овде су видљива ограничења људске маште. Можемо мислити о апсолутном монолиту, али не можемо да га уклопимо са стварношћу. Засебно можемо да замишљамо овакав хитац и оклоп, али не можемо замислити њихов судар. Шта би се догодило у тренутку судара, можете ли то да замислите? Не можете. Као што видите, човек је ограничен чак и у својој машти, а да не спомињемо њено превођење у стварност...

Може да се замисли како два монолита лете један према другом, попут пројектила испаљених из снајпера, али шта би се догодило када се фронтално, чеоно сударе — незамисливо је. Појављује се мноштво питања, чији одговори излазе изван оквира физике.

Према истој логици, ако замислиш колико год хоћеш танку монолитну иглу, она се не може сломити, нити чак само савити, било каквим могућим напорима. Зато што у њој нема празнине, а без празнине нема где да се помери, и, услед тога, нема места за деформисање.

На апсолутно чврсто тело не може да се примени ни појам температуре. Топлота или хладноћа су брзо или споро осциловање честица. Али ако нема празнине, нема осцилације. Монолит се неће променити, ни ако га ставимо чак и у средиште Сунца, где је температура на милионе степени, нити у космички хладном простору, где је близу апсолутне нуле.

Не може ни да се постави питање: каква је температура правог монолита? Уколико унутар њега нема кретања, нема ни температуре самог монолита. То није апсолутна нула, при којој се протони и неутрони свеједно крећу, образујући својим кретањем језгро атома. При апсолутној непокретности, нема ни места за сам појам „температуре“. Монолит нема температуру. Ипак, ово су само речи... Не могу да замислим то: „без температуре“.

Монолит очито није материја. Ближи је појму „црне рупе“, али није ни то. Црна рупа привлачи материју и постаје све већа. Наш монолит, према логици ствари, такође би морао да има гравитацију и да привлачи све, попут црне рупе. Међутим, он не може да се повећа (нити да се смањи). Зато што су, и једно и друго — различити облици деформисања.

Због чега не може да се смањи, то је јасно. А зашто не може да се повећа? Монолит може да расте без губљења своје монолитности, уколико је тело које му се доградило и тиме га увећало — такође, монолитно. Уколико није, онда се од тога што му се прилепило, његове размере не мењају. Уколико се на гвоздену лопту налепи са стране комад глине, размере лопте се од тога не повећавају. Гвоздена лопта, каква је била, таква и остаје.

Чини се да би апсолутни монолит имао гравитацију и да би држао немонолитну масу око себе, али сам се не би мењао. Могао би да расте само на рачун других монолитних тела. Ипак, већ смо утврдили да је повећање једног монолита услед додавања њему другог, немогуће. Они се не би могли стопити у једно, јер је деформисање монолита незамисливо.

Долазећи до крајњих дубина, може да се претпостави како црне рупе могу да имају апсолутни монолит у самом свом средишту, око кога расте немонолитна маса. Међутим, колико год да је она велика, не може да пређе из немонолитног у монолитно стање.

Са овим се јавља интуитивно неслагање. Ако се материја сабија, биће све гушћа и гушћа. Чини се да једном она мора доћи до монолитног стања. Међутим, то се само чини. Овде је исто као и са бројевима. Чини се да ће, ако број удвостручите сваке секунде и тако наставите милијарду година, једном он постати бесконачан. Док, ако број делите на пола милијарде година, чини се да ће се једном претворити у нулу. Ипак неће, вредност никада неће постати бесконачна, колико год да је увећавате, нити нула, колико год да је смањујете.

Да бисмо превазишли сопствену машту, узмимо Грејемов (или Грахамов) број. Да бисте замислили његову величину, у мислима поделите читав Универзум на планковске запремине, и у сваку од њих упишите број. Дужина добијеног броја је незамислива, али и даље мања од Грејемовог броја. Његова величина је изван оквира људске маште. Тако да, ако увећавате број сваке секунде, не дупло, већ за Грејемов број, и тако милијарду година, као резултат се неће добити бесконачаност. Слично томе, ако се сваке секунде број подели Грејемовим бројем и тако ради милијарде година, добијени број неће бити нула.

Колико год да број тежи нули, никада је неће достићи (што исто важи и за бесконачност). Колико год да се немонолитна тела сабију, растојање међу честицама биће веће од нуле. Од старта немонолитно тело, материја, никада не може да постане монолитно (ради упрошћавања, изостављам квантне ефекте и занемарујем питање шта су то честице). Разговор је о суштини, без везивања за било шта конкретно, у овом тренутку.

Наука утврђује како је некада читав Универзум био компримован у једну планковску запремину (и још мање, али то мање она није у стању да опази). Међутим, чак ни таква густина није била апсолутно монолитна. Зато што се монолит не деформише. Ако се десило деформисање (та запремина се разнела на комаде, од којих је настао Универзум), из тога следи једнозначан закључак — првобитна запремина није била апсолутни монолит.

Ни ранија стања Универзума (она су чак изван оквира науке, али могу да се замисле) такође не могу да буду монолитна. Апсолутна густина је немогућа (присећам се Ахила, који није могао да стигне корњачу — упркос убеђењима математичара, овај проблем није решен, него је прескочен, што ћу такође касније појаснити, уз још један парадокс Зенона).

Овакве тврдње представљају плодно тло за веома неочекиване закључке, који ће бити корисни у даљим разматрањима. Овде ћу само, да не правим превелику дигресију, рећи да ми никако не успева да утемељим чак ни саму могућност постојања апсолутног монолита. Не могу да замислим услове у којима би он постојао. Како год окренеш, испада да је апсолутни монолит немогућ. То је само празан израз, која нема везе са реалношћу.

У томе видим додатну потврду моје тврдње да је постојање, заправо — кретање. Не може да се замисли апсолутно непокретно постојање. Мисаоно тестирајући разне опције, не налазим пример таквог постојања. Енергије, мисли, и свега осталог, нема без кретања. Сматрам доказаним да се све што постоји креће — значи, без кретања нема ни постојања.

Не може да се замисли кретање, а да се притом не мисли на мењање. Елементарне честице које чине камен мењају свој положај сваког трена. Камен сада и камен малопре — то су два различита камена. Хераклит је рекао да не може два пута да се уђе у исту реку, јер се река мења. Неки други мислилац је отишао још даље, и казао како је чак и једном немогуће ући у исту реку, јер је она сваког трена нова, другачија. Слично томе, исти камен се не може узети два пута у руку, зато што је сваки милионити део секунде тај камен нов. Честице у њему заузимају другачији положај, попут планета које се крећу око Сунца.

Уколико религијски Бог постоји (а није изван оквира постојања), он се креће. На који начин се то кретање испољава, која је његова брзина — све су то питања другог реда. Главно је, да се све што постоји креће. Кретање значи мењање.

Постојећи Бог — то је низ стања која се мењају. Пре стварања света, он је био у стању да не ствара свет. Током чина стварања, био је у стању да ствара свет. Како су та два стања изгледала — о томе чак не могу ништа ни да замислим. Међутим, могу да утврдим да су то два различита стања. Једном стању претходило је друго.

Немогуће је пронаћи постојеће стање којем не претходи друго, па том другом неко претходно, и тако даље. Такав Бог не може да буде творац постојања. Ако се он мења, онда није апсолутан. Чак и ако се сматра доказаном чињеницом да Бог постоји, из тога следи да је било време када га није било, као што није било ни нашег Универзума. Баш као што је пре Васељене било нешто од чега је она проистекла, тако је и пре постојећег Бога било нешто, од чега је и он проистекао. Међутим, то уопште није слика какву црта религија.

На основу изречених аргумената, сматрам за доказано да све што постоји, постоји кроз кретање. Без кретања — нема постојања. Утврђујући изменљивост света, Хераклит је био у праву. Али, хајде да видимо колико је у праву, када говори о вечности промене. Као и да ли је био у праву његов противник Парменид, када је утврдио позадину две варијанте бића, истинитог и илузорног, где је прва непокретна, а друга се креће као свет сенки.

⇐ Предыдущая 21 22 23 24 252627 28 29 30 Следующая ⇒