Опадање. Пустош. Сурогат. Паралела. Oбућари. Кандидат. Алеф број. Фијаско. Оспораватељи

Мост

У то доба, дешавају се многа задивљујућа открића, која мењају представе које људи имају, о самом нашем бићу. Ајнштајн износи нови поглед на стварност коју видимо, принципијелно различит од механистичког приступа Њутна, који је тада владао у свету.

Ово генијално откриће (за које је недовољно рећи да усхићује, јер је ефекат и много већи од тога, заправо оно обузима читав дух човека) десило се тако што је, возећи се аутобусом у Берну и пролазећи поред куле са сатом, Ајнштајн помислио: уколико би се удаљавао од куле брзином светлости, тада фотони који иду ка њему таквом брзином од куле, не би могли ни да га стигну. И надаље, он наставља да разрађује овакво надахнуће...

Слика коју видимо својим очима — резултат је доспевања фотона у наше очи. При кретању брзином светлости, ништа не бисмо видели. Уколико би кретање било мање, нпр. ако бисте летели брзином од 290 хиљада km/s, а за вама светлост брзином 300 хиљада km/s, oнда фотони не би летели, у односу на вас, брзином од 300 хиљада km/s, него 10 хиљада km/s — 30 пута спорије. За вас би се, сходно томе, све сразмерно успорило 30 пута.

Све је ту тако просто, као када стојите у месту, а ка вама иде ауто брзином 100 km/h — oн вам се и заиста приближава брзином од 100 km/h. Међутим, ако ви не стојите него се возите испред њега брзином од 90 km/h, тај ауто вам се приближава брзином од 10 km/h.

Према Ајнштајновој логици, слика (нашег света) коју у сваком трену видимо, може да се назове једним кадром са филмске траке, а свеукупност свих фотона који још нису долетели до нас — филмском траком. Један кадар са траке — то је један талас фотона, један миг, један трен. Кадрови-тренуци лете ка нама у порцијама-квантима, као таласи код Планка. Запљускујући нас један за другим, они образују слику коју зовемо реалност.

Уколико би се посматрач одмицао од таласа брзином светлости, фотони не би успели ни да дођу до њега. Пошто слику, коју зовемо реалношћу (или стварношћу) и коју ми сами видимо, стварају фотони, посматрач који би се кретао брже од њих ништа не би видео.

На основу тога, Ајнштајн поставља хипотезу према којој је брзина светлости — фундаментално својство нашег бића. Ништа на свету не може да се креће брже од ње. То је био потпуни идејни продор, надахнуће. Све остале идеје воде се као „пре Ајнштајна“.

Познато је да је основе ове теорије изложио Поенкаре, годину дана пре Ајнштајнове публикације. Ипак, бринући за свој углед, одлучио се да их не прогласи за нову парадигму. Научној заједници их је представио као мисаону занимацију, као игру ума, као нешто у стилу — немојте ни да помислите, како ја то озбиљно. Ја то, ето, онако, уопштено...

Тако нешто може да се уочи код свих који су износили генијалне идеје. Оне су толико пробијале границе уобичајеног, да ни сами проналазачи нису могли да поверују у њих. Зато су се опредељивали, или да их прећуте, као што је урадио Гаус када је дошао на идеју о не-еуклидској геометрији, или да их изнесу након увода са гомилом коментара, у стилу, „немојте ово, што ћу сада да кажем, преозбиљно да схватите... Ја на то гледам само као на апстракцију, као што у вишој математици користе летеће крокодиле. “ Коперник је у хелиоцентричкој теорији исто тако видео само апстракцију, јер није могао ни да помисли да његов разум и очи могу да увиде истину која је супротна библијској. Планк је говорио о квантној (порционој) природи сваког таласног зрачења не као о реалности, него као о дозвољеној маштарији.

Минковски је описивао пулсирајући Универзум, у стилу, немојте да мислите како сам полудео, само вам излажем то као некакву фантазију. Поенкаре је износио размишљања, која је нешто касније и званично објавио Ајнштајн, у виду шале и интелектуалне забаве, у стилу — ето, докле све човек може мисаоним путем да стигне. И зато, треба се држати здравог разума и своје идеје усклађивати са реалношћу. Иначе, може да се оде толико далеко, да вас сви изгубе из видокруга.

Будућност је увек неумесна. Притом, она може толико неумесно да изгледа, да пристојни и озбиљни људи не могу себи ни да дозволе да о томе причају као о реалности. Па стварно, како су људи пре раздобља Просветитељства могли и да претпоставе да се Земља врти око Сунца. Каква глупост је то била...

Млади Ајнштајн није имао репутацију. За њега још нико није знао, па није имао шта ни да изгуби, осим своје несвесности. Он је нову теорију прогласио за одраз реалности, а не за забаву и апстракцију која нема везе са реалношћу, као што је то чинио Поенкаре.

Изван сваке сумње, надахнуће научника о природи посматрања, о вези између онога што се види и брзине светлости — колико је генијално, толико је и очигледно. Узимајући за полазну тачку брзину светлости као ограничење, он је са тог полазишта сакупио идеје разбацане широм научне заједнице и саставио их, попут слагалице, у јединствен мозаик. Даље је све то превео у језик математике, и тиме на свет долази чувена теорија релативности — прво специјална, па општа. Од тада, поглед на реалност се преокренуо.

У данашње време, на сличан начин су, примера ради, широм научне заједнице разбацане информације које су довољне да се дође до лека против рака. Међутим, потребно је да их неко сакупи. Потребан је Ајнштајн, кога ће да надахне централна замисао, па да на тој основи сакупи фрагменте и изгради јединствену слику.

Сам Ајнштајн није у својој теорији видео ништа тешко за разумевање. Овако је писао извесном Вилсу: „Овај проблем нема никакве везе са површним размишљањима да је ‘све релативно’... између осталог, то и није филозофска, него чисто физичка теорија“. У истој преписци, на примедбу да је његова теорија превише комплексна да би се разумела, он одговара: „То су глупости, то да је моја теорија изузетно тешка за разумевање, у питању је потпуна бесмислица коју су проширили површни новинари“.

У филозофском смислу, Ајнштајнову идеју није осмислио нити он сам, нити његови следбеници, исто тако као што, примера ради, Планкову идеју о квантној природи зрачења нису са аспекта филозофије осмислили ни сам Планк, ни научници након њега.

У тим идејама, научници су видели само начин како да се изборе са рупом на путу. И како су са њом изашли на крај, тако су наставили путем. Где тај пут даље води — такво питање наука себи не поставља. Даље — то за њу значи само развијати се, проширивати области знања, и повећавати границу незнања. А то куда, зашто, и шта у коначници желимо да постигнемо — то се не разматра. Научна сазнања у том погледу нису била попут стреле која лети напред, него налик на флеку чија се површина само шири.

Да су Ајнштајн или Планк трагали за одговорима на онтолошка питања, другачије би гледали на своје идеје. Ипак, они су само желели да реше конкретне проблеме. Ајнштајн — да обједини теорије Максвела и Њутна. Планк — да реши „ултравиолетну катастрофу“. На онтолошке размере нису ни помишљали. Када су дошли до решења, заједно са целом научном заједницом наставили су уз стабло, ка плодовима. А нико низ — ка коренима.

Ајнштајн је време схватао као својство простора, физичку појаву која може да се растеже, попут гуме. Популаризатори су се ухватили за парадокс такве изјаве и створили гомилу измишљотина, које данас називамо научном фантастиком.

Колико јуче, и ја сам сматрао да је време заиста — особина простора. Али, не попут Ајнштајна, него у смислу да је време заправо — кретање. Потка за то могла је да се уочи на једноставном примеру: ако би све на свету стало, време би нестало. Ако се замисли сат у таквом непокретном свету, који би откуцавао милион година, тих милион година прошло би за трен. За свет који је застао, време уопште не би прошло (прошло би нула времена). До кретања долази у простору, и зато је једно од својстава простора. Ипак, ако је време — одраз кретања, онда није самостална појава, у тој мери у којој је и само кретање. Као што метри и километри мере простор/удаљеност, тако и секунде и минути мере време/кретање.

Данас сам променио своје мишљење о времену. Сада сматрам да је време — осећај. Размере времена се не одређују бројем насталих промена, него размерама осећаја. Сат времена у детињству и сат времена одраслог човека — то су два различита исечка времена. Ипак, нећу сада залазити у то. Ово ћу детаљно да објасним када будем представљао свој поглед на свет — своје схватање кључних момената: шта је наша стварност, шта је то личност, и даље у том смеру. А сада, настављам о Ајнштајновој теми.

Измишљотине, засноване на схватању времена као самосталне појаве, стварале су парадоксе — попут, примера ради, парадоска близанаца. Уколико узмемо двојицу 30-годишњих близанаца, па једног ставимо у ракету која одлеће некуда брзином приближном светлосној и враћа се за 50 година, а другог оставимо на Земљи; пошто космонаут лети огромном брзином, за њега ће, ако је веровати Ајнштајну, време да се заустави. Када се врати на Земљу, брат ће бити старац, а он се скоро уопште неће променити.

Међутим, уколико је све релативно, онда може да се сматра не само да се воз креће у односу на станицу, него и да се станица креће у односу на воз. Може да се размишља како ракета одлеће од Земље, а може и да Земља одлеће од ракете. У том случају, при поновном сусрету браће, старац не би био онај на Земљи, него онај у ракети.

Ради јаснијег схватања овога, замислите да у целом свемиру постоји само планета Земља, и да нема више ничега. И да у тај бесконачни простор са ње одлеће ракета. Виде се само две тачке, планета и објекат, између којих се повећава размак. У таквој ситуацији, не би могло да се каже шта од чега одлеће, ракета од Земље, или Земља од ракете. По којој основи се онда тврди да ће на једној тачки време да прође брже, а на другој спорије?

Ајнштајн је овај проблем „решио“ својим ауторитетом. Он је рекао да близанац у ракети неће да стари, а онај који остане на Земљи хоће. Али, ако је кретање релативно, зашто би било тако? Зато што... Ето, овај геније није надаље аргументовао свој одговор.

Према Ајнштајну, материјални објекат са масом већом од нуле не може да се убрза до брзине светлости, јер би за то била потребна бесконачна енергија. Ипак, ако је све релативно, ја могу да сматрам да фотони стоје, а да се ја од њих удаљавам брзином светлости. У том случају, сада ја летим у односу на фотоне, а не они у односу на мене.

Да бисте ово јасније схватили, замислите два објеката: jeдан нека сте Ви, читаоче, а други — фотон. И више ничега на целом свету нема. Ако би се гледало са стране, изгледа као да се међу вама повећава удаљеност. Али, ко се удаљава, фотон од вас или ви од њега? Ако је све релативно, обе тврдње су тачне. Међутим, ако је тако, онда се може рећи и да ви летите брзином светлости. Испада да материјални објекат може да се креће том брзином.

Таквих парадокса је пуно. Ниједан од њих нема одговор који не би био противречан. На таласу таквих чињеница, може само да се констатује да постоје мишљења која немају вредност сама по себи, него по ауторитетима иза њих. Ајнштајн је управо један такав.

Ако би се занемарила ограничења људских чула, и ако би се замислило да близанци могу да виде један другог и на милијарде километара удаљености, као када су на дохват руке, приликом удаљавања брзином приближном светлосној, они би видели један другог у успореном режиму, а приликом таквог приближавања, у убрзаном — време би се убрзало.

Прва варијанта, са успоравањем времена, слаже се са Ајнштајновом теоријом. Друга, са убрзавањем, не слаже се — по њој, претпоставља се да би приликом кретања у сусрет фотонима, слика која се види била убрзана. Али, ако је веровати Ајнштајну, ништа не може да се креће брже од светлосне брзине. По томе, ако се две ракете удаљавају једна од друге при чему се свака креће брзином светлости, удаљеност међу њима не би расла за 600 хиљада километара у секунди, него за 300 хиљада километара у секунди. Ако би једна џиновска ракета одлетала брзином светлости у односу на неки непокретан објекат, а унутар ње у истом смеру се кретала мала ракета, по овој теорији, испада да та мала, иако се и она сама креће — заправо само стоји унутар велике, у односу на овај објекат. По Ајнштајну, простор јој не дозвољава брже кретање — или ће се смањити, или растегнути.

Овакво тврђење не може да се уклопи у оквире логике и саме природе ствари. Људски ум негодује, буни се против тога да се мала ракета, без обзира на то да ли лети или не мрда унутар ове џиновске, свеједно у оба случаја креће једнаком брзином. Заправо, тиме испада да су њено стајање и кретање једнаки.

Tврдња да је брзина већа од светлосне немогућа противречи и исходу експеримента француског физичара Аспеа (енг. „Aspect's experiment“). Суштина овог огледа је у томе да су међусобно повезане елементарне честице нанизане на замишљену осу, као када би се зрна грашка набола на иглу за плетење. Ако се једна честица покрене у смеру казаљке на сату, друга са њом повезана се покреће у супротном. Ефекат не зависи од удаљености између честица. И да су на милијарде километара, оне моментално међусобно реагују. То значи да се дејство једног објекта преноси на други, брзином која је већа од светлосне. Информације између објеката размењују се бесконачном брзином — у истом трену.

У истом трену, моментално — то не значи много брзо. То значи за нула времена. Разрађујући даље овакву замисао, долази се до закључка да уместо кретања долази до нестајања на једном месту и појављивања на другом, у истом трену. Уколико брзина може да буде бесконачна, то доводи у питање читаво традиционално разумевање физике. У том случају, свет је устројен према потпуно другим принципима — незамисливим за нас саме.

При бесконачној брзини, губи се традиционално схватање саме брзине. Ми ни не можемо да је појмимо. Уколико се замисли неки објекат који лети бесконачном брзином, чини се да он може да се опази када пређе одређени део простора. Међутим, не може. Да се опази може само оно што лети брзином која може да се изрази бројевима. Оно што лети бесконачном брзином, не може да се опази услед одсуства било каквих величина.

Када нема појма брзине, тада нема ни разлике између мировања и кретања. Ако се замисли најмање могуће зрно које се креће бесконачном брзином по некој затвореној трајекторији, унутар које не постоје празнине између њених саставних делова, добија се монолитни објекат формиран од овог пешчаног зрна. Оно ће истовремено да буде свуда у том објекту и нигде конкретно. Притом, величина овог објекта нема никакве важности, јер ако је брзина бесконачна, свака коначна величина за њу је нула. То значи да ако зрно лети трајекторијом размера ваше патике или града, или читаве галаксије, или чега год већег што можете да замислите, али ипак коначног, оно неће бити зрно, него баш тај објекат по чијој трајекторији лети. У том случају, појмови „великог“ и „малог“ губе баш сваки смисао.

Тврдња да брзина може да буде бесконачна — само је претпоставка. Пре двеста година, брзина светлости је сматрана бесконачном, зато што није било инструмената са довољном тачношћу и прецизношћу, да би се она могла измерити. Међутим, тврдња да брзина може да буде већа од светлосне — није претпоставка, него чињеница. Уверљиви експерименти, у којима су грешке искључене, релативно недавно су спроведени, и то 2010. године на Канарским острвима. Резултати се не слажу са Ајнштајновом теоријом, по којој се немогућност брзине веће од светлосне проглашава за физичку константу.

Претпоставља се да је брзина гравитације већа од брзине светлости. Уколико се замисли да је Сунце нестало у трену, Земља би испала из своје орбите не за осам минута, него у моменту. То значи да је брзина гравитације изнад светлосне. До сада још увек није осмишљен експеримент којим би се утврдило да ли је и заиста тако.

Експеримент са гравитацијом је — теоретисање. Аспеов експеримент је чињеница, а то значи да, уколико брзина стварно може да буде бесконачна, из тога следи да је цео Универзум — јединствена целина. Атоми од којих смо сачињени ми сами, и атоми од којих се састоје звезде, међусобно су повезани. Тиме произилази да астрологија — није сујеверје, као што тврде и религије и атеизам, него другачији одраз онога што говори и овај експеримент. Звезде и заиста утичу на нас, јер су атоми од којих смо сачињени ми, и атоми који образују звезде — међусобно повезани.

Овакво моментално међусобно узајамно дејство не може да се објасни у оквирима теорије релативности. Данас то представља огроман проблем за физику. Ајнштајн је реалност схватао као свеукупност невероватног броја комада материје, између којих је празнина. Изгледа да није био у праву. Све представља један непрекидан континуум.

Дуго пре ових експеримената, Макс Планк је у форми претпоставке говорио како: „Постоји одређена «матрица» у којој се одвија настанак сваке нове звезде, ДНК, па чак и самог живота“. На ово се надовезује и Ајнштајнов колега Дејвид Бом: „Универзум, са свим својим елементима, укључујући и нас саме, у стварности представља гигантски систем као целину, у којој је све међузависно, али је то веома ретко када очигледно. Све што наша свест може да поима и што постоји у свету као засебно — стене, океани, шуме, животиње и људи — све представља нама виљиви ниво устројства света. Међутим, сви ти предмети и појаве се само чине засебним, док су у стварности међусобно повезани на дубоком нивоу више целовитости — скривеног поретка, који једноставно није доступан нашим органима перцепције. Свет је налик на гигантски космички холограм“.

Астрофизичар Фред Хојл, аутор термина „Велики прасак“, изјављује: „Савремена истраживања веома уверљиво сведоче о томе да услови нашег свакидашњег живота не би могли ни да постоје, одсечено од удаљених делова Универзума. Уколико би ти делови на неки волшебан начин били одстрањени из нашег света, све наше представе о простору и геометрији би моментално изгубиле свој смисао. Наши уобичајени утисци су до својих најсуптилнијих детаља тесно повезани са карактеристикама Универзума највећих размера, да је веома тешко чак и замислити како би они могли да се раздвоје једни од других“.

Много пре њих, идеју о холографском Универзуму изложио је монах Кампанела. Он пише како је свако знање, уствари, знање о нашим сопственим стањима. И пошто је суштинска бит свих ствари једна те иста, нама је довољно да дођемо до сопствене бити, како бисмо спознали читав Универзум. Ово је изузетно снажан исказ, и моје размишљање на ту тему је веома слично. Не видим недостатке у овоме. Притом, видим како је могуће проширивање овога, о чему ћемо детаљније када дођемо до теме мога погледа на свет.

Мислим да ограничавање кретања брзином светлости није исправно разумети као особину нашег света, него као границу људске перцепције. Кретање брже од светлости није могуће не у том смислу да је уопште немогуће, него у смислу да човек при таквој брзини ниједним од својих чула не би могао ништа да опази. Свет би за њега ишчезао.

Светлосно ограничење — ограничење је могућности човека. Међутим, то нешто говори о човеку, а не о брзини. Уколико се филм пушта брзином од 24 кадра у секунди, ми га видимо на стандардан начин. Повећавајући или смањујући брзину кадрова, као исход добијамо убрзано или успорено кретање. Ако би брзина била испод неке минималне, не бисмо ни видели кретање. Видели бисмо непокретне слике које споро смењују једна другу. Ако би брзина била изнад максималне за нашу перцепцију, нпр. хиљаде кадрова у секунди, ми уопште не бисмо ни видели никаве слике. Видели бисмо мутан хаос — мрљу на екрану.

Тако је и са фотонима: у случају када би се кретали много спорије од брзине светлости, ми бисмо видели веома успорени свет. Када би се кретали брже од светлосне брзине, човек не би могао ништа ни да уочи. За њега би нестао појам „спољашњи свет“.

Ајнштајн није разрадио размишљање на тему како би се мењала перцепција посматрача, који се креће брзином приближном светлосној, али у сусрет фотонима. Шта би посматрач видео, уколико би се таквом брзином кретао у сусрет самим таласима?

Савремена физика предлаже да се слика коју видимо, и коју зовемо спољашњим светом или објективном реалношћу/стварношћу, схвати као резултат кретања фотона са свих страна према посматрачу. Могуће је много простије објашњење слике коју видимо, са којим ћемо се упознати, када пређем на излагање мог схватања света.

Према размишљањима Ајнштајна, простор и време су суштински иста ствар. Ако време може да се скупља и шири, онда и простор такође може да се скупља и шири. Таква својства може да има сваки коначан објекат. На основу тога, Ајнштајн изводи закључак да је Универзум коначан, и процењује му радијус на пар стотина милиона светлосних година.

Из математичких прорачуна добило се да је Универзум — самим собом затворени простор, тродимензионална хиперсфера. Шта је то заправо — не може ни да се замисли. Да би се боље разумела тема, подсећам да се сфера дефинише као свеукупност тачака које су исто удаљене од центра. У просторима различитих димензија, различите су и сфере. У једнодимензионалном простору, на правој, сферу чине две тачке које леже на њој, једнако удаљене од треће. У дводимензионалном простору, равни, сферу чине тачке исто удаљене од центра, које образују круг. У тродимензионалном простору, тачке са истом удаљеношћу од центра чине површину лопте. Као што видимо, димензионалност сфере увек је за један мања од димензионалности простора. Лопта се налази у тродимензионалном простору, али је површина лопте дводимензионална — раванска. Круг се налази у дводимензионалном простору, али линија која образује круг је једнодимензионална. Тачке на правој налазе се у једнодимензионалном простору, али су саме тачке — нулте димензије.

Тродимензионална сфера могућа је само у четвородимензиналном простору. Да би се замислила тродимензионална сфера, мора да се замисли четвородимензионалан простор. Ако желите да пробате ово, у глави покушајте да држите замисао да бесконачно много тачака образује праву, много правих образује раван, много равни образује запремину. Бесконачно много запремина — то би био четвородимензионалан простор. Скуп тачака подједнако удаљених од неког центра у таквом простору, чини тродимензионалну сферу.

Да избегнемо забуне, рећи ћу да је наш свет четвородимензионалан. Али, четврта димензија није време/простор, као што се сматра од времена победе Ајнштајнових идеја. О четвртој димензији ћемо тек разговарати. До тада, да би се разумело на шта мислим под појмом тродимензионалне сфере, заборавите на схватање времена као четврте димензије. Узмите у обзир да оно није засебна димензија, него је укључено у тродимензионални свет. У том случају може да се разуме (али не и замисли) појам „тродимензионалне сфере“.

Тродимензионална сфера у четвородимензионалном простору — то је математичка апстракција, проглашена за форму нашег Универзума. Развијена је у сврху за коју се у науци и праве апстракције — да би се њоме направио мост за прелазак изнад пропасти.

Незамислива тродимензионална сфера се научницима свидела јер је она, ако и крајње апстрактна, али ипак величина — а величине, чак ни када не могу да се замисле, могу да се сместе у формулу. Она је много удобнија од бесконачности, која не може да се уклопи ни у какву формулу, и која нарушава сваку логику и здрав смисао.

У време развијања своје теорије релативности, Ајнштајн је доживљавао Универзум баш онако као и средњовековни научници после рушења религије — као СВЕ. Ништа, осим непокретног и вечног Универзума, није чак ни могло да се замисли. Када је Ајнштајн установио да је Универзум коначна величина, тиме је заправо тврдио да је постојање — коначна величина. Да постојање има своје границе — то је оно што је заправо тврдио.

Свод

Отприлике у исто то време, Планк, тражећи излаз из „ултравиолетне катастрофе“, износи хипотезу да се зрачење одвија у минималним порцијама — квантима. Прорачуни који су се заснивали на таквој теорији одговарали су резултатима посматрања.

Идеја о квантима испоставља се као веома плодна, и наука брзо установљава квант дужине, запремине, енергије, масе — као доње границе постојања. Као што нема дела елемента мањег од молекула, тако нема постојања мањег од кванта. Том минимуму даје се назив Планкових величина. Мањег од тога нема ничег, за шта би се могло рећи да постоји.

Овакво тврђење се ослања на фундаментално својство материје. На пример, сваки материјални објекат, од честице до звезде, има свој гравитациони радијус. То значи да, уколико се неки објекат сабије до његовог минимума, даље он сам себе сажима силом сопствене гравитације. На крају, сабије се до нуле и нестане, претвори у црну рупу.

Земља има гравитациони радијус од 9 mm. То значи да, ако би читава наша планета била сабијена у куглицу ових димензија (величине нешто крупнијег зрна грашка), даље би је њена сопствена гравитација сабила до нуле — Земља би се претворила у малену црну рупу. Слично је и са Сунцем, ако би било сабијено до нивоа џиновске, трокилометарске кугле, опет би се тиме у коначници добила црна рупа, само нешто већа.

Лоптица се одбија од зида, јер је сразмерна маса зида неупоредиво већа од масе лоптице. Лоптица се неће одбијати од прашине. Ток фотона рефлектује се од посматраних објеката, јер је фотон мањи од молекула који чине објекте. Не можемо да посматрамо објекте мање од Планкових величина, јер су фотони већи од тога.

Да би се посматрао објекат планковских размера, честице усмерене на њега би морале да буду сразмерно мање. Међутим, ако се и допусти нашој машти да замисли да су ови фотони заиста некако постали сразмерно довољно мањи, они би достигли свој гравитациони радијус, и претворили се у микро-микро црне рупе. Ту је још и овакво размишљање у корист недостижности планковских размера — уколико би постојале довољно мале честице у улози фотона, тако да се одбијају од посматраних објеката планковских размера, очи не би могле да их региструју, а није ни могуће направити инструмент који би примао перцепцију насталу од таквих честица. Да се посматра објекат испод Планковог минимума, једноставно није могуће путем материјалних средстава.

Једини начин на који наука може да дође до информација — то је посматрање. Без посматрања, нема ни науке. Посматрати, значи, хватати одређено зрачење. Примера ради, ми видимо столицу захваљујући току елементарних честица које се од ње рефлектују (тако тврди савремена физика). Уколико би се замислила микро-столица у размерама мањим од честице, било би је немогуће посматрати — због тога што честице не би могле од ње да се одбију и да буду регистроване (јер се веће не рефлектује од мањег).

Још су већи проблеми код посматрања самих честица, које су истовремено и талас, и честице. Услед такве њихове природе, тачно може да се утврди само, или њихова брзина, или њихов положај. И једно и друго — истовремено не може да се утврди. Ово се назива Хајзенбергов принцип неодређености, и наука овај проблем не може да реши, управо услед самих принципа на којима се наука заснива.

Делотворност науке сурово је ограничена основним својствима материје. Као што је слика на екрану ограничена величином пиксела (оно што је мање од пискела, не може да се види), тако је научна слика ограничена планковским величинама.

Физичар-теоретичар може да се бави науком, само ако узима за полазну тачку величине изведене из својстава материје. Фундаменталне константе не могу бити изнад одређене границе — нпр. брзина не може бити већа од светлосне. Такође, не могу бити ни испод неке границе — нпр. порција енергије не може бити мања од Планкове величине.

Уколико научник врши прорачуне узимајући као полазиште величине мање од Планкових — онда то није физичар теоретичар, него физичар који фантазира. Он се не бави научном теоријом, него фантастиком — фантазијама које се не могу проверити.

Научна теорија није могућа ван граница планковских размера. Граница научне праксе увиђа се и много пре. Данас је експерименталним путем перципирани минимум времена једнак једној атосекунди: 10^-18 секунде (милијардити део милијардитог дела секунде). Планковско време много је мање: 10^-43 секунде.

Наука је још увек далеко од експерименталног посматрања онога што у теорији може да се израчуна. Надајмо се да ће достићи границе које јој допушта теорија. Ипак, према речима саме науке, немогуће је превазићи границе посматрања, због закона материје и основних својстава нашег бића. Наука, дакле, чак ни не проглашава могућност да икада дође до онога што је изван Планкових вредности. Такво је стање ствари, и то је њен усуд.

Ако се оријентишемо према речима представника научног и религиозног погледа на свет, научне границе су непрелазније од религијских. Религија тврди да се њене границе могу превазићи у откривењу, које се добија усрдном молитвом. Овде не говоримо о самој делотворности ових технологија, него о декларативном стању. Наука чак ни ту не стоји добро — тврди да никада неће моћи да пробије границе утврђене природом материје.

Наука може да се замисли као човек који седи унутар непробојне лопте огромне растегљивости. Може да је надува изнутра колико хоће (занемаримо одакле узима ваздух). Унутрашњост лопте — то је област коју познаје. Што је више надува, већи је обим његовог знања. Али, без обзира на то колико је надува, никада не може да изађе ван њених граница.

Црква је установила само горњу границу — небески свод или куполу. Међутим, није тврдила да иза ње нема ничега, него да је тамо неко друго биће, које је за нас недостижно. О доњој граници, Црква се уопште није ни изјашњавала. Било је размишљања да постоје одређени, даље недељиви комади наше реалности. Било је и мишљења да се свет дели по дубини до бесконачности. Ипак, ништа од тога Црква није проглашавала за своју истину, пошто тога нема нигде у Библији (а ни у светим текстовима других религија).

Наука је утврдила границе и за највеће, али и за најмање, суштински установљавајући два свода — горњи и доњи. Притом су границе које је установила наука много суровије и бесмисленије од религијских. Горња, која је аналогна небеском своду, произилази из тврдње да је форма постојања (Универзума) — тродимензионална сфера. Доња граница постојања иде по планковским величинама. Иза граница постојања, нема бића. Оно се налази искључиво између горњег и доњег „свода“: честице, атоми, молекули, објекти, планете, звезде, звездани системи, галаксије и свеукупности галаксија. Све то заједно чини целокупно постојање, које је споља окружено ничим — непостојањем.

Математичари хрле, у настојању да образложе овакве тврдње. Хилберт у свом делу o бесконачном пише: „Коначност наше стварности установили смо у оба смера: у односу на бесконачно мало и бесконачно велико“; “... истородни континуум, који би морао да омогући неограничено дељење и тиме остварење бесконачности у малом, у стварности се нигде не среће. Бесконачна дељивост континуума је операција која постоји само у људском уму, то је само идеја коју оповргавају наша запажања о природи, уз физичке и хемијске огледе“.

Тврдећи да иза границе не постоји ништа, наука противречи здравом разуму. Сам појам границе означава раздвајање постојећег од постојећег, али никако бића од не-бића. Ипак, наука на основу своје претпоставке самоуверено проглашава да су подручја која покривају чула човека, уједно и апсолутна. Ослањајући се на такву догму, у коју сама свето верује, као што су раније људи веровали у религијске, она се одриче мисаоне спознаје. Оно докле сама чула човека не могу да дођу, тога и нема — тако тврди наука.

Једини аргумент који наука користи за тврдњу да постоји само оно што човек преко својих пет чула може да опази — то је ограниченост могућности самог човека. Снажан аргумент, који као такав више говори о нивоу размишљања научника, када се дотичу питања која излазе изван граница данашњег устаљеног погледа на свет.

Питање Поенкареа о облику Универзума добро илуструје размере научног мишљења. Нико није обраћао пажњу на то да се Универзум у то време схватао као непроменљив и вечан. Ауторитет Поенкареа гарантовао је озбиљан однос према питању. Било је током сто година објављено за крајњи циљ — један од главних проблема математике и физике.

У Средњем веку, ауторитет Цркве је гарантовао озбиљан однос учених људи према питању: шта постане вашка која се напила хришћанске крви? Како мора да се третира, да се не би увредила светиња у њој? Не треба сумњати да су средњовековни интелектуалци налазили живописна и оригинална решења за то најважније питање читавог овог времена.

У наше време, научници су се поломили да схвате какав је облик Универзума. Интелектуални и стваралачки напори математичара и физичара нису били узалудни. Терстон је израчунао да биће које лебди око ничега може да има осам конфигурација. Перелман је доказао како је облик Универзума тродимензионална сфера налик на ђеврек.

Да би се увидела сва апсурдност ових тврдњи, само пар речи о питању које је поставио Поенкаре. Почећемо од тога да је под Универзумом он доживљавао сво постојеће биће у својој потпуности — Целину. Постојање и Универзум су код њега били синоними.

Суштински, Поенкаре је питао какав облик има постојање, да ли: (1) монолитан, попут сира без икаквих рупа, (2) са једном великом рупом (као код ђеврека) или попут сира са мноштвом рупа? Притом, ове рупе би заправо биле празнина, ништавило, не-биће.

Када је Поенкаре ово питао, полазна тачка му је била да је Универзум коначан, вечан и непроменљив објекат, окружен монолитним непостојањем. Он заправо пита: да ли је непостојање само около постојања, или је још и унутар њега? При чему, он чак ни не наговештава шта је, само по себи, то тајанствено — непостојање.

Када су Терстон и Перелман тражили одговор на Поенкареово питање, полазили су од потпуно супротних представа о Универзуму: да је бесконачан, да није постојао одувек (вечно), него се одједном појавио, и да се стално мења.

Већ сама чињеница да се питање поставља на основу једног схватања света, а одговор даје на основу скроз супротног схватања света, указује на то да су све варијанте одговора у стилу разговора глувог са немим — нешто као абракадабра или бесмислица.

Замислите да је Поенкаре сматрао да је Земља равна и да је носе три слона која стоје на корњачи, која плива у бескрајном океану. Полазећи од таквог виђења, он пита: каква је густина течности у којој плива корњача, и колико брзо она плива? Овакво питање прогласили би за главни проблем читавог миленијума. Потом би се утврдило да је свет устројен другачије и да корњаче у течности ни нема. Сложићете се, тиме би питање о густини течности и брзини корњаче одмах отпало. У новој ситуацији, тражење одговора на њега постаје бесмислено. Колико год да је решење математички тачно и оригинално, оно не би имало никакве везе са реалношћу. Па онда, шта бисте рекли, када овакво питање упркос свему, ипак, и даље задржи статус „главног проблема читавог миленијума“?

Колико год да је оригиналан и математички тачан одговор на Поенкареово питање о облику вечног и непроменљивог Универзума — у односу на динамични Универзум, тај одговор може да се примени колико и одговор на питање које је боје коса данашњег краља Француске. Француска данас нема краља. Постојање/Универзум не може да има облик, зато што је облик — граница која раздваја нешто што постоји од нечег другог што постоји.

Пуно говори и то што се Перелман одрекао награде од милион долара за решавање оваквог главног проблема миленијума. Као да је утврдио боју косе данашњег француског краља, па се одрекао награде за одговор који је гласовима публике проглашен за тачан.

Посебно бих напоменуо да не негирам значај математичких проблема у чијим основама леже апстракције. Тиме се развија апстрактно размишљање и доприноси излажењу ван граница устаљених истина. Међутим, тачан прорачун густине океана у коме плива корњача — није разлог да се сматра како Земљу заиста носе три слона. Тачно решавање питања Поенкареа о облику Универзума — није разлог да се сматра како постојање има облик ђеврека или сира са рупама, око кога је непостојање.

Ћелија

Откад је света и века, људи су покушавали да схвате шта је то наша реалност, и да је систематизују. На пример, Еуклид је покушавао да осмисли простор. Као полазну тачку, узео је низ тврдњи које су му се чиниле као очигледне истине (аксиоми), и на њима је изградио геометрију. Данас се таква технологија трагања за истином назива аксиоматском.

Декарт је покушао да у свему овоме успостави поредак, тиме што је видљиве контуре геометрије заменио знаковима, којима се могу правити формуле и установљавати геометријске истине, као у алгебри: ако је a = b, и ако је b = c, онда је a = c.

Лајбниц поставља пред себе веома амбициозан задатак, вековима испред свог времена — да целокупно знање преведе у језик знакова, уз помоћ којих се истина не би осећала интуитивно, него израчунавала. Заправо, имао је већ тад на уму програмске језике.

Пред крај XIX века, физику су почели да доживљавају као део математике. Физика је, у преводу, природа. То значи да су математику почели да доживљавају као одраз природе, као да је нека врста њене скице. Уколико би се математика уредила, природа би се пред човеком нашла у виду формула кроз које може да се не измишља, него израчунава истина.

У томе може да се уочи покушај научника да пређу границе огледа и науку преобрате из посматрачке институције типа „оно што видим, о томе и певам“, у науку истинске спознаје „не видим, али знам“. Суштински гледано, то је био озбиљан онтолошки покушај.

Хилберт износи став према коме знање о свету може да се систематизује, као што је Еуклид урадио са геометријом. Његова, базирана на једним аксиомима, није била ни боља, ни гора од других геометрија (Лобачевског или Римана), изграђених на другим аксиомима.

Испоставило се да има много геометрија, и да је свака тачна — за своје аксиоме. Хилберт је систематизовао основе свих геометрија, што га је инспирисало на подухват још већих размера — установљавање основа аритметике, из чега би даље следиле основе математике, и изградња система који обухвата сва знања. Ако је први на списку проблема који су се налазили пред Хилбертом био онај у вези са бесконачношћу, други је био уређивање аритметике. Веровао је да се са ослонцем на верне аксиоме, може постићи циљ.

Расел и Вајтхед покушавају да реше овај проблем — да успоставе овакве основе математике. Као полазну тачку, узимају неоспорне и очигледне изворне аксиоме. Из њих доказују наредне тврдње, па наредне, па наредне, итд. У коначном исходу, настаје монументално дело од три тома «Principia Mathematica» („Принципи математике“).

Да би неко удаљен од света математике (што је већина људи, укључујући и мене самог) могао да оцени колосалне напоре аутора „Принципа“, рећи ћу само да је ауторима било потребно око 350 страна да изграде довољно снажну основу за доказ да је: 1+1 = 2.

Вероватно ће се читалац овиме веома изненадити, јер заиста није јасно какви су то колосални напори потребни да би се доказало како нема противречности у тврдњи да је 1+1 = 2? Многима се ово неће свидети, јер из даљине мирише на непотребно паметовање.

Оно што се нама чини несумњиво очигледним, у стварности може да буде веома комплексно и тешко разумљиво, ако чак уопште и може да се схвати. На пример, шта је то јединица? Одмах може да падне на памет нпр. једна јабука. Међутим, пробајте да замислите да на свет гледате из угла неутрина, једне од најзагонетнијих елементарних честица. За вас би нестали сви објекти, видели бисте само празнину. Ви видите, али сте остали сте без видљиве слике пред собом и немате на шта да се ослоните. И опет вас питам: шта је то јединица? Ако сте се довољно задубили у тему, вероватно вам је јасно каква су то чудовишна апстракција, заправо, бројеви.

Постоје две математике. Једна је повезана са светом физичких објеката — то је аритметика. Код ње, улогу доказа преузима оглед. Једна јабука + једна јабука = две јабуке. Међутим, аритметика не може да каже колико би било једна јабука + један ветар или коза. Оглед говори да би то било једна јабука и један ветар (и коза би била засебно).

Да рачун не би зависио од реалних објеката, мора бити одвојен од физичког света. Тако настаје математика, као ни за шта везана дисциплина, која користи апстракције, засноване на ономе што не постоји — на цифрама. И ето баш ту, сада одвојено од огледа, постаје итекако неопходно доказати да је 1+1 = 2. Управо такав задатак је задао Хилберт, а Расел и Вајтхед га решили: пронашли како се „свима је јасно да је 1+1=2“ строго доказује.

Све би било добро, да и за математику несрећа није дошла одакле је нису очекивали. 1931. године, тада тек 25-годишњи Гедел објављује две теореме које доказују немогућност аксиоматског система, из кога не би могла да се изведе и њему самом супротна тврдња.

Тај младић је похађао Хилбертове часове, где је овај говорио о могућностима које се указују пред човечанством, ако би се адекватно засновала аритметика, па математика, и даље овај систем пренео на сва људска знања. Гедел је доказао да је то немогуће.

Теорема о непотпуности строго доказује да је сваки у довољној мери потпун систем, по свој природи и сам себи противречан, односно у себи садржи тврдњу по којој је иста ствар и црна и бела. При томе, обе тврдње се подједнако уверљиво доказују, или ниједну није могуће оповргнути. Ако систем у себи не садржи противречност, онда није потпун.

Да би се јасно увидела истинитост доказа Геделове теореме, неопходно је знати математику. Ја нисам математичар, и зато ми је лакше да суштину ове теореме схватим не кроз алгебарске ознаке, него преко исказа „Ја лажем“, који је Гедел превео у формуле.

Немогуће је рећи да ли човек који каже: „Ја лажем“ — говори истину или лаже. Ако говори истину кад каже да лаже, то значи да лаже, односно да не говори истину. У томе је противречност — истина испада неистина. Уколико лаже, то значи да говори истину, па истина и у том случају постаје лаж. Дакле, кад неко каже: „Ја лажем“ — да ли тај говори истину или лаж? Немогуће је да се одговори на ово питање.

На нету има много интелектуалне разоноде на ову тему, чији се исходи предлажу као решење. Ипак, реалније је да су овакви исходи одраз неразумевања теме, слично као код Зенонових парадокса, за које понекад људи умеју да тврде како су их решили већ на свом првом предмету током студија на математичком факултету.

Када слушам овакве ствари, сетим се приче по којој се Ајнштајн нашао у неком друштву, где се заподенуо разговор о томе ко се чиме бави. Када је он рекао да се бави физиком, нека девојка се веома изненадила тиме и прокоментарисала како је она још у школи завршила са тим предметом. Тако су и многи са овим парадоксима завршили одмах.

Авај, људи су обично такви, склони да се не задубљују у суштину, него памте оно шта се прогласи за истину и, на таквој основи, иду даље. Некада су на првој години учили како је Земља центар свемира. Затим о флогистонској теорији. Данас их уче како је свет искључиво материјални. И сваки пут им је све јасно, питају се како не можеш да разумеш.

Како ту опет да се не присетим Ајнштајна, који је на питање како су му уопште пале на памет тако парадоксалне идеје о времену и простору, одговорио: „Нормалан, одрастао човек, уопште и не размишља о проблематици простора и времена. По његовом мишљењу, он је о томе већ добро промислио када је био мали. Ја сам се толико споро интелектуално развијао, да сам о простору и времену почео да размишљам тек када сам већ био матор“.

Језик којим се служимо представља довољно потпун систем. Он може да се преведе у математичке симболе и да се напише програм који ће да уочи сваки несклад или грешку. Самим тим, као и сваки довољно потпун систем, језик је противречан. Он омогућава формулисање неограниченог броја противречних исказа — парадокса.

На пример, раније поменути парадокс Расела са брицом. Или, парадокс у вези са жељом: уколико вас ја замолим да ми не испуните ниједну жељу, ви нећете моћи да поступите у складу са тим — зато што, било да решите да то испуните или не испуните, свеједно ћете ми испунити жељу (или тако што сте испунили било коју моју жељу, или тако што сте ми испунили жељу — да ми не испуните никакву жељу), и тиме прекршити оно што сам вас замолио. Шта год урадили, упадате у замку овакве противречности.

Човек никада не може да напише своју пуну биографију. Да би била заиста потпуна, морао би да опише и себе, који пише ту биографију. То за собом повлачи и неопходност описивања себе, који пише биографију о оном ко пише биографију... И тако у недоглед.

Логика и разум граде своје тврдње полазећи од аксиома — истина прихваћених на веру, услед њихове „очигледности“ (аксиоматски метод). Геделова теорема показала је да је изостанак контрадикције немогућ, у довољно конзистентном систему. Из тога је следило да је сама логика — принципијелно неспособна и неадекватна за своју сврху.

Ударац који је Гедел нанео математици био је стравичан. Математика се од њега ни до данас није опоравила, и сматра се да ни неће никада. Након чудовишног Геделовог открића, чија разорна моћ још увек чак није ни до краја схваћена, математичари одустају од тражења излаза. Једни предлажу да се основе оставе по страни, да се не покушава њихово доказивање. И да се, као у стара добра времена, суштински важне ствари утемеље на интуитивном схватању самих основа математике, у духу „очигледне реалности“. Други предлажу да се противречности отклоне путем формализације, тако што би се, уз већ важећа правила, увеле и неке нове забране (на пример, тако је Расел предлагао да се реше парадокси теорије скупова). Трећи предлажу нешто сасвим треће.

Хилберт је на Геделову теорему одреаговао следећим речима: „Ако је пут математике неистинит, где онда да тражимо истину и постојаност? “ Још говори и да: „Математика, као и било која друга наука, не може да се заснива искључиво на логици“.

Просто се ту намеће питање: а на чему то још може да се заснива математика, осим на логици? Математика се, током читаве прошлости, дичила тиме да је у њој — сушта истина. Она се не ослања на чула, која доводе у заблуду, па могу Земљу која се креће око Сунца да доживе као непомичну. Математика занемарује чула, и темељи се искључиво на логици, на основу које следе прорачуни. Па ипак, ето водећег математичара, како каже да не може само на њу да се ослања. Сад јој треба оставити само јабуке, да их сабира и дели.

Ајнштајн је дао свој допринос и рушењу трона на коме је седела краљица науке, математика. Он изјављује: „Становишта математике, када год описују реалност, могу да се оспоре; када год не могу да се оспоре, она не описују реалност“.

Све ово подсећа на панику на броду који тоне. Логичари, теоретичари скупова, формалисти, конструктивисти, интуиционисти и сви остали математичари, хаотично се комешају у тражењу компромиса, по питању основа математике. Договора ни на помолу.

Кад су се људи, који су у почетку заступали иста схватања основа математике, нашли у таквој збрци, може само да се нагађа где ће да заврше они, који не да не полазе од истих основа, него имају различита виђења и даљих праваца. Радећи са различитим полазним тачкама, само продубљују проблем. У темељима математике — настају све веће пукотине.

Пропаст математике не изгледа застрашујуће (чуј, пропала математика). Обични људи то чак нису ни приметили, као што нису ни да се Земља креће око Сунца, а не супротно. Што би се њима пољуљала вера, јер се Сунце не креће, као што каже Свети Дух.

Међутим, обрушавање математике, краљице науке и највећег поноса људског генија, за коју се испоставило да је прах и пепео, заправо је донело глобални заокрет у развоју. Према размерама, нејасно је и са чиме би ово могло да се упореди. Галилеј, који је изврнуо наопачке представе о устројству света, или Ајнштајн, са открићима сличних размера, не могу да се пореде са овим. Сви они су били унутар оквира система, са савршеним умом, по законима логике. Овде имамо посла са рушењем основа темеља — начина мишљења, принципа логике и разума. Ако је математика противречна, западамо у понор. Нисмо ишли куда је требало. Генерално смо се бавили некаквом глупошћу која нема везе са реалношћу.

Размере овог догађаја могу да се упореде са појављивањем живота. Била је мртва материја, кад одједном — бам! — појавила се жива материја. Тако и овде, ми смо одувек сматрали да исправно размишљамо, и да ћемо путем наших закључака успети да спознамо истину. Али онда, одједном се испоставило да за тако нешто немамо ни шансу. Какве год закључке правимо, само су једна од разних могућности. Има и других, по значају равних.

Поенкаре је писао да је свака полазна тачка у научној теорији, заправо, произвољна. Она, уствари, није никаква сама по себи очигледна истина и одраз реалности, него нешто што су се научници договорили да узму за полазиште. На пример, као што су се сагласили да се у мерном систему служе центиметрима. Тако су могли и инчима, са истим успехом.

Читајући овакве емоционалне речи, многи читаоци вероватно могу да помисле да је то преувеличавање. Математички прорачуни се изводе као и пре, на основу тога лете ракете, раде компјутери, возе се кола, зграде стоје, обућа се шије. У чему је проблем? Е да, нашли су тамо у пределима више математике некакве нерешиве противречности. Па шта?

У праву сте, читаоче. Међутим, само делимично. Пропаст основа размишљања значи да је човек закључан у ћелију онога што му је очигледно, у свакидашњем смислу. Паралела може да се направи са Њутновом физиком. Она је савршена за свакидашњицу. Прорачуни на којима су направљени мостови, аутомобили и обућа, сви они су засновани на Њутновој механици. Па ипак, та иста механика, по самој својој природи, не дозвољава ни подизање, ни спуштање на други ниво. Она јасно утврђује границу спознаје.

Да нема квантне физике, која нам је показала да устаљена механицистичка, узрочно- последична веза — заправо није никаква света истина, да догађаји не морају да имају узрок који ми разумемо, као што се види у квантном свету, ми путем Њутнове физике не бисмо никада изашли изван граница очигледног, у свакидашњем смислу. Не бисмо допрели испод атома, у микросвет, нити бисмо се издигли изнад небеске механике Њутна, у макросвет. Не бисмо сазнали да материја — уопште није оно што наша чула указују да јесте. Не бисмо се бавили питањем: а шта је онда свет? Нама би, ионако, све то „било јасно“. Наша истина би била на нивоу нечег устаљеног, зато што је то свима очигледно.

Ако се на ствари погледа у одговарајућим размерама, очигледност се испоставља као главна препрека на путу ка истини. Из ње настају догме, којима се забрањује постављање питања. Кад има питања, има и шансе да се одговори. Када га нема, тада ни шансе нема.

Да се у човеку не јављају питања, он би остајао на нивоу животиње (код које нема оваквих питања). Човек је то што јесте, а не паметна животиња, баш због великих питања. Она га побуђују на тражење одговора. У томе је снага развоја, која све покреће.

Задржавање у оквирима њутновске физике, за човечанствно би било исто као када би се зауставило на пећинском нивоу развоја. Шта би радили људи, да им је и тада било све јасно? Лизали би зидове пећине и држали се подаље од великих питања, кријући се иза општих речи. Да би се изашло из пећине, било је неопходно да се не бежи од великих питања, већ да се проникне у њих. Међутим, за то је неопходно да се знања која већ имамо не проглашавају за истине. Било каква знања, колико год да се чине очигледним, морамо да сматрамо само за одскочну даску на путу ка истини, а никако не и за саму истину.

Интелект, услед самог стања ствари, не може да човека уздигне изнад интелекта. Међутим, он може да нас уздигне на ниво са кога се може даље уздићи, и доспети изнад интелекта. Разум је само платформа за прелазак на виши ступањ нашег развоја.

Понекад је корисно да се одрекне од свих истина. Да се посумња у оно, у шта се не сумња. Све то да би се пробило изван граница коридора тзв. устаљених истина, које се и чине очигледним, само зато што се над њима нико није ни замислио како то доликује.

Азбучне истине — то је управо оно на шта, у првом реду, мора да се гледа не као на апсолутну истину, него као препреку на путу ка истини. Једино тако постоји шанса да се ослободимо из ћелије у којој се као људи налазимо у текућој фази развоја. „Да би се сазнала истина, неопходно је све подвргнути сумњи, колико год је то могуће“ (Декарт).

Истина је увек изван граница очигледног, и по томе је безумна. „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде безуман да би био мудар. Јер је мудрост овога света безумност“ (1. Коринћанима 3, 18-19).

Фијаско

Доминантан положај науке заснован је на атеизму. Атеизам се, пак, темељи на науци позног Средњег века, по којој је Универзум вечан и непроменљив. Ослањајући се на такве представе, Ајнштајн је развио теорију релативности. Из његових прорачуна следило је: за целу вечност, гравитација је морала да тако статичан свет сажме. Али, то се није догодило.

Да би ово објаснио, Ајнштајн смишља анти-гравитациону силу, која не дозвољава Универзуму да се сабије, и означава је грчким словом — ламбда. Нелагода од овога била је осетна, али пошто нико није могао да пружи никакво образложење зашто за бесконачно пуно времена Универзум није самог себе сабио, помирили су се са таквом ламбдом (данас постоје трендови враћања тој ламбди, да би се објасниле природе црне рупе и енергије).

Совјетски математичар Фридман, према мом виђењу, извео је чудо. Уз претпоставку да, одакле год да посматраш Универзум, видиш увек исту слику, он изводи даље закључке из тога, и доказује да се при таквим условима свемир мора, или ширити, или скупљати.

Из Фридманових прорачуна произашло је да су материја и енергија Универзума, пре око 10 милијарди година, биле сажете до нуле. Као исход непознатих догађаја, од нуле је постала величина и наставила да се увећава — запремина Универзума расте.

По мени, чудо је то што је он статични Универзум преобратио у динамични. Већ за то би му се на гробници могло написати „он је покренуо Универзум“ (према аналогији са натписом на Галилејевом споменику „он је покренуо Земљу и зауставио Сунце“). Како је овај могао пре више од сто година, полазећи само од поменуте претпоставке и имајући од алата једино папир и оловку, не само да установи ширење Универзума као чињеницу, него и да буде релативно близу данашњој оцени старости Универзума — то је невероватно.

Ајнштајн је у почетку негирао тачност овога. Та теорија чинила му се као маштарија. Он је био уверен да је Универзум вечан и непокретан. Зашто га силе гравитације до сада већ нису сабиле у тачку? Како зашто... Зато што постоји ламбда, која то не дозвољава.

Међутим, прошло је нешто времена, и Ајнштајн се одриче своје ламбде, уз признање да је Фридман у праву. Тим пре што је општа теорија релативности налагала како мора да постоји тачка на коју су физички закони неприменљиви. То је био Универзум, сажет до 0.

Током 1930-их, ово је и експериментално потврђено, од стране астронома Хабла. Тиме се рађа теорија „Великог праска“ („Big Bang“). Данас се претежна већина научника слаже са мишљењем да је старост нашег Универзума негде око 13, 7 милијарди година.

Постоје две основне верзије настанка Универзума. Према првој, у почетку су сва материја и енергија биле компримоване у нулту запремину. Наука ово стање назива тачком сингуларности. Затим је, из неког непознатог разлога, та тачка експлодирала попут бомбе. Садржај који је био компримован у њој, распршио се на све стране.

Другу верзију овако описује добитник нобелове награде за физику Вајнберг: „У почетку је био прасак. Не такав прасак какав нам је познат на Земљи, који почиње из одређеног центра и шири се на читав простор, него прасак који се десио истовремено свуда, моментално испунивши читав простор, при чему се свака честица која се појавила распршила на супротну страну од друге честице. У том контексту, «читав простор» може да означава било цео простор бесконачног Универзума, било коначног, затвореног самим собом, попут површине сфере“. Универзум се појавио попут слике на екрану — не тако што се ширио из једне тачке, него као цела слика одмах, у трену.

За нашу тему, није важно како је заправо настао Универзум. Важно је да га није било, до одређеног тренутка. А онда се појавио. Астрофизичар Дејвид Дарлинг о томе пише: „Или није било ничега, из чега би све почело, и онда није јасно како је нешто настало; или је нечег, ипак, било, и у том случају, то нешто изискује објашњење“.

Пре научних открића из XX и XXI века, атеистички поглед на свет имао је под собом, као темељ — податке науке с краја Средњег века. Бога су се одрекли због тога што, ако свет постоји вечно, не може да има почетак. Пошто је религија Богом називала узрок настанка света, тадашња наука је сматрала да за њега, након оваквих налаза, нема места.

Након нових научних открића, представе о свету се кардинално мењају. Данас најнапреднија наука тврди да наш свет не постоји одувек, већ се одједном појавио. Да свет никада није био у стању мировања, него је од првог трена у покрету и променама. Наука каже: Универзум није статичан — него динамичан, не постоји одувек — него се појавио.

Тврдња „Бога нема“ заснована је на идеји средњовековне науке о Универзуму који постоји одувек. Али, ако није вечан, то значи да — постоји узрок. Није важно како се тај узрок назива, важно је да га има. Као и да је основа атеизма — одбацивање овог узрока.

Просечан атеиста-малограђанин може себи приуштити да се не задубљује у суштину ствари, да одмахне руком на све и каже: „Нема Бога“. Ипак, пошто је интелект просечног научника много већи од интелекта просечног малограђанина, научник не може себи да приушти такву реакцију. Остати свесно атеиста у новој ситуацији, могуће је ако се пронађу аргументи за атеистички став. Једини правац по коме се ово може урадити: пронаћи начин да се порекне како наш Универзум има узрок. Међутим, како може да се порекне узрок онога чега није било, а онда се појавило? Још из давних времена је исказ: „Из ничега не може ништа ни да настане“ (лат. Ex nihilo nihil fit). Дакле, ако има нечег, мора да има и оног захваљујући чему то и постоји.

Ако се ово не прихвата, то значи и одрицање од атеизма. Да би се очувао атеизам, започиње научно мудровање, које ништа не заостаје за религијским. Предводници научне схоластике ступају на сцену. Они левим крајем уста изговарају кристално јасно: из ничега не може да настане ништа. Све што је настало има свој узрок. Десним крајем уста, челично говоре: Универзум је настао ни из чега. Пре појаве нашег Универзума, није било апсолутно ничега. И ето, из тог ничега, настао је наш свет. Обе изјаве дају истовремено.

Након што је друштвена заједница чула ове две међусобно потируће тврдње, она уз сво поштовање ауторитета научника, тражи да се појасни: може ли из ничега да настане нешто, или не може? Да или не? И тада, схоластичари настпупају са аргументом о Јужном полу. Они се правдају како је питање бесмислено. Ако Ајнштајнови прорачуни не могу да се примене на област негативног времена (да зађу у епоху пре настанка света), онда је питање шта је било пре Великог праска, исто као и питање: шта је јужније од Јужног пола?

Овакав одговор ништа не објашњава. Ипак, пошто он долази из извора од ауторитета, непристрасна јавност га, као таквог, прихвата. Она ћутећи склања главу у страну пред ауторитетом науке, баш онако како је некад раније то чинила пред ауторитетом Цркве, од које су долазила исте такве тврдње, које се не могу разумети. У њих мора да се верује.

Најзадртији фанатици атеизма, уз помоћ софистике, покушавају да превазиђу ову филозофску апсурдност, да би утврдили своју веру у то како пре настанка Универзума није било ничега, а затим је наш свет настао — из ничега је настало нешто. Паралелно са тим, сматрају да ни из чега ни не може ништа да настане, јер то противречи смислу самог бића.

Голим оком могу да се уоче исте потешкоће које су постајале код разумевања светог Тројства, које се и састоји, и не састоји, од делова. Или, код епизоде о Богу који је сам себе принео на жртву, а коме — е, то је већ слепа улица. Међутим, баш као што су и у религији ови апсурди били превазилажени путем истинске вере у њихову апсолутну истину, тако су и у атеизму решавани ништа мањи апсурди путем искрене вере у апсолутну истинитост информација које долазе из науке. Идоли су обновљени, али сама технологија није мењана.

Праведности ради, мора да се каже како су религијски фанатици савладавали апсурдност боље од атеистичких, јер су се ослањали на највише биће, чији су путеви чудни и неисповедиви. Атеистички фанатици немају такву могућност, јер они тврде како све могу да схвате. И пошто овакав избор немају, остају им само гунђање и завитлавање.

Суштински гледано, атеисти су применили методу Киркегора — извели су скок вере. Само, овај пут не религиозне, него научне вере. Човек који се клања пред ауторитетом науке доспева у исту ситуацију, у којој је верник који се клања пред ауторитетом Цркве, кад тврди да је рукама њених пророка и апостола руководио лично Свети Дух. Притом су ти апостоли и пророци говорили не само различите, него и међусобно противречне ствари. Е сад, разуми ти то како хоћеш. Ипак, притом, мораш да верујеш како је то света истина.

Када физичари говоре да Универзум има коначну запремину, али нема границе, ја мислим да они ни не схватају шта говоре. Појам „коначност“ носи у себи појам „граница“. Ипак, када би физичари који се држе старинских ставова признали тако нешто, изгубили би тло под ногама. Због тога, у борби за живот ове врсте, изгарају највише што могу.

Раније су покушавали да покажу коначност без граница на кугли — колико год да по њој идеш, до краја никада нећеш доћи. Данас показују на виртуалној реалности да се може кретати у било коју страну и никада не изаћи изван предела игре. Међутим, све те аналогије указују на карактеристике дела Целине, што није коректно према Целини.

У филму „Плезентвил“, приказане су перцепције човека под утицајем ЛСД-а. У маштовитом граду од две улице, чији су становници мислили да ништа више не постоји; девојка из нашег света доспева у тај свет и пита професорку: шта је на крају улице? Ова се изненађује затуцаношћу таквог питања и одговара јој, као што би малом детету коме није јасна најочигледнија могућа ствар, да је на крају улице — њен почетак. Тај градић подсећа на наше физичаре — са једне стране, свемир је коначан. Са друге — бесконачан.

Верник пита Цркву: ком конкретном пророку, апостолу, сабору, треба да се верује? Кроз њих све говорио је Свети Дух — притом, различито. У шта ту да се верује? Црква одговара да мора да се верује њеном тумачењу. И да нема ту много шта да се паметује...

Атеиста, по истом том кључу, пита науку: у које од међусобно супротстављених тврђења, која се сва сматрају рационалним, да се верује? Оном да из ничега НЕ МОЖЕ да настане нешто, или оном да из ничега МОЖЕ да настане нешто? Или у оба, истовремено?

У научној заједници долази до раскола, као у религијској. Један део, снагом своје воље, изводи скок вере и прихвата немогуће — да две међусобно противречне тврдње могу да буду обе истините. Други део није могао да изведе овакав скок и да на тај начин пређе (прескочи) преко бесмислености читаве ове ситуације. Ти људи почињу да сумњају.

Француска академија наука крајем XVIII века говорила је да камење не може да пада са неба, јер на небу нема камења. Међутим, када се испоставило да камење може чак и са неба да пада (данас се назива метеоритима), академија је изменила став по том питању.

Пре открића до којих се дошло током XX века, наука је сматрала да је свет вечан, и по томе закључила да нема творца. Ипак, када се испоставило да се свет одједном појавио, логична би била измена става по питању његовог творца, као што је француска академија наука урадила по питању камења са неба. Али, истински верујући атеисти не могу да промене своје тврде ставове, као што ни истински религиозни верници нису могли, у доба Галилеја. И баш као што су се религиозни верници хватали за некакву сламку негирајући Галилејеве аргументе, тако се и сада атеистички верници хватају за било какву сламку.

Хришћани су сматрали за веома снажан аргумент против математичких прорачуна, то да је математика — ђавоља работа, његов изум и измишљотина. За материјалисте, снажан аргумент против космолошких открића XX века представљају поређења са Јужним полом. И управо као што су неки од хришћана успели да одрже веру у светост Библије, признајући притом да она нетачно описује Васељену, тако су неки од атеиста успели да одрже веру да се она појавила из ничега, и упаре је са тврдњом да из ничега не може да произађе ништа. Једини коментар — да, заиста су чудни путеви твоји, Господе.

У XXI веку, све је више људи који указују на филозофски апсурд у тврдњи да пре Универзума ничега није било. Данашња наука не прави табу на тему: шта је било, када ништа није постојало? Она каже да одговор лежи ван граница планковске епохе. Тако се, у част Макса Планка, назива најмањи могући узраст Универзума, до кога се у теорији може доћи: 10^-43 секунде. Након планковске, иде космичка епоха, време раста Универзума.

Шта је Универзум био пре тога, како je протекла та 10^-43s, на ту тему наука не може чак ни да теоретише. Шта је ван планковске ограде, то је недоступно за научне хипотезе. Наука се ту налази у положају будисте, кога питају: има ли Бога? — а он, даје одговор тако што ћути. То се у будизму сматра јединим исправним одговором на ово питање.

Наука не може чак ни да постави питање шта је Универзум био пре планковске величине. Раније је празнословила о Јужном полу, подсећајући тиме на ортодоксне вернике. Сада говори: не знам и не могу да знам, јер је то изван оквира мојих могућности. Оно што је било пре Великог праска — то је друго биће, недоступно научној спознаји.

Наука ради само са оним што може да се опази. Сликовито говорећи, колико год да је коначан лавиринт запетљан, наука ће једном, макар у теорији, да премери и спозна. Међутим, када је лавиринт динамичан и бесконачан, наука никада не може да за њега направи потпуну мапу. Она ће увек знати само коначан део, а никада бесконачно све.

Универзум који је заузимао нулту запремину простора, у тој мери је непознаница, као и бесконачни Универзум. Бесконачност и тачка — то су друге врсте постојања, у тој мери недоступне научној спознаји, као што су звезде инсекту који види на 10 cm. Уколико се замисли да је инсект разуман, даље може да се каже како је у стању да изгради ракету и дође до звезде, на њему видљиву удаљеност. Само што то ништа не мења, јер би паметан инсект у својој ракети, да једној звезди приђе тако близу, од ње био и спржен. Ако не може да дође до звезде, он не може ни да је опази — у његовој реалности, нема звезде.

Човек би се од таквог инсекта разликовао по размерама својих окова. Његова ћелија је размера 10 cm, a наша је до недавно била — планковски минимум и хилбертовски максимум. Огромна разлика, али само квантитативно. По квалитету, тј. суштини — исто.

Преласком статичког Универзума у динамички, максимум је формално савладан. Али, не и заиста. Током доминације материјализма, у глави је створена ћелија. Нама је угодно да размишљамо о свету, попут људи у Средњем веку — као о некаквом затвореном простору у коме живимо, а около... Не желимо ни да мислимо шта је. Ми фантазирамо о ономе унутра. Тим пре је наше „унутра“ веће, и ту можемо да градимо различите теорије.

Данас сматрамо крајњом границом теорију мултиверзума — да има бесконачно пуно Универзума. То значи да негде постоји исти такав свет, као наш. И у њему, исти такав ја, који пише овај текст, и исти такав Ви, читаоче. И да је таквих светова бесконачно много.

Аутори оваквих теорија поносе се овим размерама, у њима виде победу слободе мисли. Само што ту нема чиме да се поноси, јер је још у V веку пре н. е. Анаксагора подучавао: „Има градова, насељених људима, обрађених поља, и сијају сунце, месец и остале звезде, све као и код нас“. Истина, он није дошао на идеју да је таквих Универзума бесконачно много, из чега може да се закључи да човек живи увек, само у различитим Универзумима, у различито време и бесконачном мноштву. Може се рећи да смо бесмртни.

Па ипак, ако се ослободи из оквира устаљеног начина размишљања и уздигне до нивоа „постојања“ и „не-постојања као узрока постојања“, све теорије о бесконачним Универзумима губе своју величину и постају попут куле у песку. Оне не представљају кретање према корену ствари, него искључиво у ширину — бесмислено, и безнадежно.

Некада је разлика између науке и религије била глобална — на нивоу схватања света. Данас се она свела на две ствари. Прва није суштинска, него је, заправо, смешна. Наука и религија се споре око тога како је исправно звати биће, које је било пре Великог праска.

Религија наставља да га назива, онако како га је увек и називала — Богом. Наука сматра овај израз застарелим, и предлаже да се ово биће назива сингуларношћу, квантном флуктуацијом вакуума и тако даље. Спор је, заправо, више филолошки, него филозофски.

Није важно како се назива оно што је било пре рађања Универзума. Свако може да га зове како год жели. То је као са лонцем: како год да га називате, он од тога не престаје да буде лонац. Тако је и са узроком нашег бића: како год да се назове, то нема никавог утицаја на оно што он стварно јесте. Важно је то, да узрок не може никако да се оповргне.

Ни друга разлика између науке и религије није суштинска, и такође је смешна. Али, по овоме већ неугледна испада религија. Наука тврди да је узрок нашег Универзума незамислив. Религија такав став дели у апофатичкој теологији, признајући да је Бог принципијелно незамислив. Бог није ни једно, ни друго, ни било шта од могућег.

Међутим, на њену теологију се надовезује богословија, са циљем да незамисливост Бога усклади са народним сујеверјем — да му исцрта видљиве контуре и припише позната својства. Бог мора да буде добар, мио, да воли људе, итд. Овај задатак решава катафатичко богословље, којим се тврди да се Бог може потпуно спознати кроз себе и почиње да изводи жељене особине путем негације. На пример, ако се о Богу ништа не може рећи, онда се не може рећи ни да је зао. А ако се не може рећи да је зао, онда је Бог добар.

Истина, према истој логици се може добити и супторно: ако се о Богу ништа не може рећи, онда се не може рећи ни да је добар. А ако се не може рећи да је добар, онда је зао. Ипак, из разумљивих разлога, богослови ову другу могућност занемарују.

На крају се добија Бог по наруџбини: добар, свевидећи, милостиви итд. А то што људе хушка на секире и тестере, или што их смешта на вечно у пакао, као и сви остали садистички поступци који, како год окренеш, никако не могу да се повежу са добротом и љубављу — на то верници, или жмуре, или причају о чудним начинима божије љубави.

Све то веома мирише на глупости. Ипак, пошто информације о овоме не могу да се занемаре, јер се налазе у Библији, међу народом почиње да се култивише мишљење како је Бог из Старог Завета, за кога је речено да је за седам дана створио све и кога је Христос називао својим Оцем Небеским, а апостоли сматрали Богом — да је то неки други Бог, јеврејски. А ето, наш Бог, хришћански — он је добар и нема везе са јеврејима.

То што је Христос, као минимум, по мајци јевреј, што су сви апостоли 100% јевреји, што је за све хришћане највећи празник — извођење јудејског обреда обрезања над Христом, све то се прећуткује, да се не би збуњивало друштво сујеверних бакица.

Било какво описивање Бога јесте његово ограничавање. Називати Бога добрим — значи ограничавати га појмом доброг. Називати га злим — исто. Никаква ограничења се не уклапају са појмом бесконачног и свемогућег. Он је изнад добра, зла и било којих граница. Тако да, и загледати се на ту страну добра и зла, као што је покушао Ниче, не успева.

Никакво дефинисање Бога нема смисла, то једноставно не пије воду. Али, маса све може да прими, да попије. Зато власт у њу насипа жељене представе о Богу и лако их узноси до статуса божанских истина. Фокус је увек на томе.

Наука се са осмехом пита како је религија сазнала својства незамисливог. И ту сада религија одговара у стилу науке. Теолошким крајем својих уста, говори да се о Богу ништа не може ни помислити. Уколико замишљате Бога, то што замишљате — није Бог. Богословским крајем уста, она наводи особине Бога — добар, милостив и тако даље.

Но, вратимо се атеизму, његовим многобројним нескладима, противречностима и апсурдима, да бисмо констатовали како је то тек део његове несреће. Највећа мука атеизма су управо — научна открића, којима се утврђују почетак и старост Универзума. Њима се неоспориво доказује да је наука Средњег века погрешила, тврдећи да је Универзум вечан.

Логично би било да, уколико присталице научног атеизма признају да су становишта средњовековне науке погрешна, признају да су и закључци из њих погрешни. Али, то се није десило. Атеисти тврде, уопште се не збуњујући притом, да колико год да је полазна тачка погрешна, закључци изведени из ње, по њима су... истинити. На предлог да објасне како су извели такво чудо, они преферирају ћутање као одговор, тј. показују слепу веру.

Фанатици никада немају за циљ да траже истину. Њихов циљ је — да заштите своје догме. Уколико оне падну, велика је вероватноћа да ће доћи до разарања читаве животне концепције човека. При сусрету са информацијама које га тако угрожавају, човек укључује свој инстинкт само-очувања. Неважно му је колико је тачна информација која руши његово виђење света, важно је само то што је разорна и доживљава је као смртоносну претњу. Човек се, сходно томе, и понаша — није му циљ да је схвати, него да се од ње заштити. Нека реакција буде и најглупља могућа, најбесмисленија, главно је само да га заштити.

Атеисти мисле да ће да поврате онако снажне ставове, какве су имали у доба Просветитељства, ако узрок Универзума не називају Богом, него бићем које је било пре нашег бића. И ако прогласе да то биће, узрок нашег Универзума, постоји вечно. Или, како још неки знају да тврде, да је то биће имало за узрок неко друго биће, а ово друго, и тако у недоглед (што је, заправо, лоша бесконачност, која такође стеже атеизму омчу око врата).

На томе се атеисти увек заустављају, не доводећи овакво расуђивање до свог логичког завршетка. Ја ћу то за њих да урадим... Узмимо да је, пре нашег света, био неки претходни свет, а пре тог — исто тако неки њему претходни. Добија се ланац светова који се трансформишу један у другог. Овакав ланац нема прву карику у прошлости, и он сеже у бесконачност. Последња карика — то је наш свет.

У таквом случају, Универзум не треба сматрати последњом кариком ланца, нама познатим светом, него укупношћу свих карика. И онда, тиме се добија свет који вечно постоји. Ово омогућава повратак на позиције средњовековне науке, која је установила одсуство творца света на основу вечности самог света (ако је вечан, онда није створен).

Установљавајући овако вечно постојање, атеисти ни не покушавају да га докажу. Ово им се чини као априорно, тј. као да не изискује доказивање. Ни ја нећу, за сада, ништа да кажем о томе да ли је вечно постојање уопште и могуће. Узећу за полазну тачку ову тврдњу да свет постоји одувек, вечно. Хајде да видимо, шта ће из тога произаћи.

Ако за коначно време нешто може десити, за бесконачно времена — то „нешто“ ће се десити 100%. Узмимо да је вероватноћа да ће бачени новчић пасти и зауставити се не на једној од своје две стране (глава или писму), него по својој бочној ивици, ребру, једнака 0, 00001% (једном у милион бацања). Колико ће се пута, онда, ово десити у бесконачно много бацања? Одговор је: десиће се бесконачно много пута.

Теорија еволуције, као основа атеизма, утврђује да је за 3, 7 милијарди година из мртве материје настала жива. Пут од најпростије ћелије до сложених организама пређен је за стотине милиона година. Пре око два милиона година појавио се аустралопитекус. За пола милиона година, развио се у питекантропуса. За сто хиљада година, у неандерталца. Пре највише четрдесет хиљада година, појавио се први човек, кромањонац. Пре десет хиљада година — почеци наше цивилизације. Пре седам хиљада година, појавио се точак. Пре пет хиљада — крчаг. За последњих 400 година, човечанство је из таме средњовековља дошло до покоравања атомске енергије, освајања свемира, откривања ДНК и стварања виртуалног света. Сада се оно налази на самом прагу откривања вештачке интелигенције, способности да ствара светове и насељава их животом. Другим речима, назире се да ће човек стећи могућности, које су раније оцењиванe као божанске — да буде попут Бога.

Ако је за милијарду година настао разуман живот са могућностима Бога, способан да ствара Универзуме (до тога је, по мерилима нашег космоса, остало још веома мало, и зато одлазим нешто унапред), за бесконачно времена — настаће бесконачно много пута.

Оно што се деси за четири милијарде година, за бесконачно времена ће се десити не 1 или 2, него бесконачно много пута. Порицати ову чињеницу, значи тврдити — да се у милион бацања новчић може зауставити по својој ивици, а у бесконачно много — не може.

Кад ови атеисти тврде да свет постоји вечно, и да је пре нас било бесконачно много времена, они самим тим имплицитно сугеришу да је негде тамо, у дубини времена пре нас, гарантовано настао живот. Пошто се он развијао дуже од нас, наравно да је много испред у свом развоју. Његове способности су такве какве ће бити наше, на пример, кроз милион година. Ако ћемо ми ускоро моћи да стварамо светове, који се по својој реалистичности неће разликовати од нашег, као и вештачку интелигенцију, која је изнад интелекта већине људи, онда овај живот, који је настао толико пре нас, већ одавно може да ствара Универзуме и насељава их живим и разумним бићима.

Уколико се изводе закључци из атеистичке идеје о вечном постојању света, немогуће је порицати да је живот настао много пре нашег човечанства. Немогуће је порећи да се он све време развијао. Немогуће је порећи да га је развој довео до стања, да може да ствара читаве светове и да их насељава чиме год жели.

Да би се тaкав развој догађаја негирао, морало би да се тврди како се за коначно време може појавити живот и еволуирати до разумног, а за бесконачно времена се не може појавити живот и еволуирати до разумног. Само што онда атеиста са оваквим ставом није више од атеистичке сујеверне бакице, која не анализира у шта верује.

Дакле, уколико се строго придржава атеистичке представе о свету, не може да се порекне постојање силе која је способна да ствара светове, живот и разум. Шта је наше биће, резултат стихије или производ живота који се развио дуго пре нас до стања „Бога“ — немогуће је одговорити на то, са нивоа нашег развоја. Међутим, из атеистичког виђења света, у чијој основи је тврдња да свет постоји вечно, следи како не може да не постоји живот који одговара одређењу „религиозног Бога“. Ово се може негирати само ако се одлучи да се уђе у двобој против здравог разума. На тај начин а-теизам (негирање Бога), када се доведе до свог логичког завршетка, управо наводи на утврђивање Бога.

Теорија равне земље пропала је када је изведено прво путовање око земље. Атеизам је пропао, када је наука утврдила да се Универзум шири. Открића из астрофизике одсекла су атеизму његову некадашњу научну основу. Научни атеизам остао је то само по свом називу. Према чињеницама, сведен је на пуко сујеверје. Неуки атеисти, по својој слепој вери, надмашују и религијске фанатике. „Наши су свеци — атеисти“ (Макс Штирнер).

Ако се и може рећи да религија има одређену улогу у данашњем друштву, у облику културне традиције, и то понекад чак врло озбиљну, онда атеизам нема никакву. Постоје само празне речи „Нема Бога“, без појашњења шта се под Богом уопште и подразумева.

Уколико се на ситуацију гледа у целини, суштински се понављају процеси који су се десили са религијом, након Галилеја и телескопа. Као што су идеја Аристарха са Самоса, Коперникови и Кеплерови прорачуни, уз Галилејев телескоп, отпочели дискредитацију атеистичких догми, што је довело до обрушавања хришћанске цивилизације, тако су Ајнштајнова и Фридманова открића, уз Хаблов телескоп, иницирали дискредитацију атеистичких догми, што у перспективи неминовно обрушава атеистичку цивилизацију.

Испада да је телескоп попут батине која је сломила кичму и једном и другом учењу. Прво хришћанству, и од тога се Црква више никада није опоравила. Започела је епоха Просветитељства, у којој је телескоп сакупио још већу снагу, и сломио кичму атеизму.

Раздобље Просветитељства се наставља. Његова прва фаза убила је религију. Мислећи људи су се, у време падања Цркве, масовно бавили питањима, попут тога: шта је свет око нас? Други део епохе Просветитељства, започет је утврђивањем динамичности Универзума — које је убило Науку. Као што је Црква, после ударца који је доживела, отпузала у област свакидашњег и одатле више није ни нос промолила, тако је Наука, после ударца који је доживела, отпузала у област заната, и од тада није одатле ни нос промолила, усредсредивши се на то како да се шије, гради, производи, и остало.

Након Галилејевог открића, религија је припала искључиво затуцаним масама, преобративиши се из појаве онтолошких размера у примитивно идолопоклонство — скуп неугледног сујеверја и легион малих божанстава, одговорних за свакодневни живот.

Након космолошких открића, атеизам је припао искључиво затуцаним масама, исто тако се преобративиши из појаве онтолошких размера у идолопоклонство — скуп ништа мање неугледног сујеверја и научних малих божанстава, у облику догми.

Данас атеизам превазилази сваку религију по нивоу своје глупости. Религија и даље држи став да су јој основе истините. То јој даје морално право да истином сматра и своје закључке. Научни атеизам — стварно је идиотизам... Он сматра основе свога учења лажним, чиме себе лишава и моралног права да своје закључке сматра истинитим. Али, то му не смета да их сматра истинитим. Као што се каже, ту мало луд збуњеног...

У поређењу са „научним“ атеизмом, чак и сујеверје бакице има више логике, тј. има озбиљнију основу. Она у нешто верује, то не пориче, и у складу са тим се понаша. Атеизам је — бакица која не верује, која пориче, али се понаша као да верује и не пориче.

Упркос покушајима пост-религијског друштва да пронађе свој поглед на свет, оно је у томе доживело потпуни неуспех. Наука оличена филозофијом није дала ништа, осим што је старе оријентире преименовала у општељудске, универзалне вредности, и обогатила прашњаве полице новим апстрактним размишљањима, из којих не могу да се изведу појмови добра и зла. Наука оличена физиком и математиком, такође није успела. Не успевши да заузме свето место, она заузима стваралачко-занатску раван, где је и до данас.

Карл Маркс пише како је наука од религије наследила задатак да нашем животу и историји да смисао. Али, са висине протеклог времена очигледно је да се са овим задатком није изборила. Свето место је и даље празно. Не зна се куда тече друштво које по инерцији проглашава своју веру у науку. „Ми верујемо у науку, али у шта ми стварно верујемо, ако знамо да се она стално мења и налази на прагу нових открића“ (А. Бард, „Нетократија“).

Изучавањем Универзума и тражењем одговора на питање „шта је то наша реалност“, понавља се ситуација са проучавањем материје. У почетку се материја схватала као нешто чврсто и растегљиво; што се састоји од чврстих, растегљивих и даље недељивих, основних честица. Али, што је више наука зарањала у материју, то је мање тамо налазила материје.

Научници су били налик на дете које расклапа телевизор са циљем да нађе слику. Са првим растављањем телевизора на делове, слика је нестала, али се дете није тиме дало збунити. Наставило је да ради свој посао. Када је демонтирало ТВ до последњег шрафчића и није ништа нашло, било је принуђено да призна: слика се не налази у телевизору.

У својој похвалној истрајности да схвате природу материје, научници су дошли до најситнијих детаља, који се даље не деле. Затим су почели да их сабијају. А онда се десило чудо: фрагменти су, или завршавали процес у својој првобитној величини, или нестајали као некаквом магијом (управо овакви ефекти се уочавају у квантном свету).

Расел је о томе писао: „Људи су полазили од уверења да је свет онакав, каквим га ми видимо. Ослањајући се на овакво убеђење, дошло се до скроз супротног закључка: свет није онакав, каквим га ми видимо. “ Оно што ми доживљавамо као монолитну и растегљиву материју, заправо је... празнина. Наша чула нас варају, на исти начин као што су нас до недавно варала по питању шта се око чега врти — Сунце око Земље или обрнуто.

Макс Планк je у свом нобеловском говору рекао: „Као човек који је посветио цео свој живот најразумнијој од свих наука — изучавању материје, могу вам рећи резултат свих мојих истраживања атома: материје, као такве, нема! Свака супстанца постоји само захваљујући сили, која изазива осциловање честица атома и подржава целовитост микроскопског, сунчевог система атома... Морамо претпоставити да се иза ове силе крије свесни разум, који представља матрицу cве материје. “

Залазећи у дубине материје, наука је открила да се материја састоји од... не-материје. Материја у традиционалном смислу не постоји. Исказ „материја се састоји од... “ немогуће је наставити, а да се притом не изађе изван граница здравог разума. Рећи да се материја састоји од не-материје — то је апсурдно. Али ипак, ово је научна чињеница.

Данас, наука назива термином „материја“ све што може да се било како појми. Таква дефиниција кастрира смисао. Ако је материја — све, онда у овом термину нема смисла. При таквом стању, и појаве попут узрока Великог праска или снова — такође су материја.

Слично је и са изучавањем Универзума — што се више наука упушта у ово питање, то више налази аргументе да он уопште није оно за шта се сматрао миленијумима. Новости из најнапреднијих делова квантне физике и астрофизике дају рационалан повод да се тврди како је Универзум више налик на компјутерску симулацију — виртуалну тродимензионалну компјутерску игру, коју ми називамо стварношћу, реалношћу.

Завршићу ово поглавље тврдњом да, на каквим год позицијама да стоји атеизам, да ли признаје временску одређеност Универзума или утврђује његову вечност, он нема шансе да се очува. У оба случаја, долази се до закључака који су погубни по његове догме. Опрости, атеизму, али ти си мртав. Ти си чак више мртав од свих религија, које се копрцају у сопственој агонији, са дедом који седи на облаку и сличним представама.

Оспораватељи

Да би овај преглед био потпун, размотрићу и последње учење, које има одређени однос према размерама размишљања о погледу на свет, и покушава да се тога дотакне. Оно се назива агностицизам (на грчком: а – негација, гносис – знање ). Агностици оспоравају саму могућност да се имају оваква знања.

Таква тврдња је заиста веома дубока, али је проблем у томе, што у реалности агностицизам као учење не може да се примени. Да би се разоткрила празнина агностика, кренућу од тога да истинске ставове човека не доказују његове речи, него дела. Ако човек изјављује да је прави пут десно, али у реалности иде лево, онда правим путем сматра леви.

Политичари на својим трибинама говоре да им власт треба како би допринели да народ боље живи. Међутим, њихова дела говоре да им је власт потребна искључиво да би они сами боље живели. Истину не показује оно што људи говоре, него оно што раде. Немојте да ми причате о томе шта је за вас истина. Кажите ми на шта трошите своје време и новац, а ја ћу вама рећи шта стварно сматрате истином, а о чему волите да попричате.

Када људи говоре о смислу свог живота, често имам утисак да су им речи дате како би за црно доказивали да је бело. Већина објављује за истину оно што ни не покушава да на делу остварује. Зашто? Једни, јер воле лепе речи — да би тако изгледали боље. Други, по инерцији. Трећи, да тако сакрију своја истинска гледишта.

У случају да се човек изгубио у шуми, и не зна који је правац исправан, његово кретање биће хаотично. Да би знао прави пут, неопходан му је оријентир. Правим путем човек може да иде само у једном случају — уколико зна правац, на пример, оријентишући се према звездама. Чињеница да иде правим путем, сведочи о томе да човек има знање.

Хајде сада да погледамо на живот људи, који себе проглашавају за агностике. Својим речима, они говоре да није могуће знати истину. Гледајући на њихова дела, видимо да им је животни пут прав као стрела. Све своје снаге и време, агностици посвећују стицању овоземаљских вредности. Другим речима, они својим делима говоре да је за њих истинит пут, онај који обезбеђује што бољи свакодневни живот. Па онда, чему ту да се верује, речима агностика, којима се оспорава могућност знања, или делима, која показују знање?

Посебно наглашавам да није реч о квалитету тог знања, него о томе да оно постоји. Човек може добровољно да троши своје време и снаге само на оно што сматра истинитим. Уколико агностик не осећа ни глад, ни хладноћу, ни било какав сличан притисак који би га приморавао да иде баш тим путем, са циљем да би уопште преживео, ако је сит и налази се у топлом, а притом приноси своје снаге на олтар свакидашњег живота, једини разлог због чега би могао тако нешто да ради — то је да, од свих могућих варијанти и праваца, баш тај сматра истинитим, тј. исправним. Према томе, он се не разликује од малограђанина, који ништа није ни чуо о тамо неком агностицизму, али иде истим тим путем.

Правим агностиком би могао да се назове човек који је сишао с ума, кога носе токови догађаја, као што ветар носи опало лишће. Он стварно нема знања, што се и види по његовим делима, која су крајње хаотична и немају никакав конкретан циљ.

Човек који није такав, који је здравог ума, у реалности не може ни да буде агностик. Чак и ако се одрекне свих својих размишљања и одлучи да уопште не мисли, него да живи вођен инстинктима, попут животиње, то не значи да он пориче могућност да има знања. Сама чињеница да он, од свих могућих варијанти бира једну, баш ту животињску, указује на то да сматра да је исправно следити своје инстинкте. Агностицизам, притом, оспорава саму могућност да се има знање, чак је и потпуно негира. Ипак, да је тако, никакав свестан избор не би ни био могућ. Уколико јесте у питању избор — то већ није агностицизам.

* * *

Савесно размотривши религијска учења из којих проистиче одређени поглед на свет, схватио сам да су сва она — или плод политичких циљева, или скуп којештарија изречених на онтолошке теме. Колико год да се то жели, ниједно религијско учење не може да се озбиљно прихвати. Чак и у случају да се претпостави како међу свима њима има једно учење које одражава реалност, њега је немогуће разликовати унутар читавог легиона карго култова и политичких инструмената.

Савесно покушавши да размотрим атеистичко учење, то нисам ни успео да учиним, јер сам уместо атеизма као учења наишао на скуп парола, заснованих на погледу средњовековне науке на свет. Уколико се суди према чињеницама, атеизам није ни дошао до онтолошких размера. Међутим, пошто је на њему била утемељена нова друштвена конструкција након феудализма, њега су почели да позиционирају као оно што никада није ни био, према својој природи. У покушају да буде оно што су од њега очекивали, атеизам се испоставио као још већа апсурдност и бесмислица, него чак и све религије.

Заједничка слика свих учења религијске, научне и агностичке форме, може да се упореди са жбуном. Уколико се погледа одозго, његове гране изгледају као самосталне, и потпуно раштркане тачке. Ако се гледа са стране, уместо тачака виде се линије које се приближавају једна другој, и које се хране из истог корена. Религија, атеизам и агностицизам не могу да издрже иоле озбиљнију критику. Они се чине различитим и међусобно независним, али сви заједно расту из истог корена — узрока постојања.

Чини се да о том узроку говори религија, утврђујући Бога као почетак свега, али то баш и није тако. Према религији, и Бог такође постоји. Међутим, узрок постојања не може да се одреди као постојећи — иначе то није узрок, него један од облика постојања. Највећи могући статус Бога који постоји — творац засебног Универзума, нпр. нашег, али не и самог постојања. Тако да, и религија, и атеизам, говоре само о постојећем (агностицизам ни не зна о чему говори). Религију од атеизма раздваја један детаљ — она у списак свега што постоји укључује још и Бога, док га атеизам искључује. Међутим, ако се уздигне мало изнад, ако се не гради хијерархија оног што постоји, него се сви облици постојања сместе у исту групу, онда ће се у њој наћи и обућар, и ципела — и Бог, и Васељена. Из тога следи да су атеистички и религиозни поглед на свет идентични, на основном нивоу — оба говоре само о постојећем. Но, све што постоји мора да има узрок. Шта је узрок самог постојања?

Преглед историје је показао: човечанство никада није имао рационалан поглед на свет. Било је религиозног. Било је покушаја да се изгради атеистички поглед на свет, али је испало да то није дошло чак ни близу онтолошких размера. На свом врхунцу, атеизам није стигао даље од негирања религијских тврдњи. Сопствену слику никада није ни имао. Као крик ове немоћи, настао је агностицизам — покушај да се искобеља из рушећег понора.

Пост-религијско и пост-атеистичко друштво нема одговор на питање: шта је свет? Има много мишљења о томе, али су сва она искључиво схоластичког карактера, у лошем смислу, и због тога нису ни конструктивна. Показатељ тога је што ни из једног исказа не следе било какви конкретни закључци. Различитим концепцијама се описује свет, али све су бесплодне, у смислу да не дају одговор на основна питања, попут овог: шта чека човека после смрти? Из тих концепција, не могу да се изведу појмови добра и зла, и све остало.

Нека буде и да је свет овакав или онакав, али шта из тога следи? У случају да ништа, онда се све филозофске теорије не разликују од нагађања о томе колико анђела или демона може да стане на врх игле. Узмимо да су оваква нагађања чак и тачна — и, шта онда? Ако ништа, какав је онда смисао таквих концепција? Ако никакав, онда је то само забава за мозгање. Немам ништа против тога, али тако не може да се пронађе смисао живота.

Лично не видим другу могућност да се одговори на питање, у чему је смисао живота, осим да се обухвати Целина — све што постоји, и још оно што не може да се опише као да постоји, али га притом има, бивствује (бирам речи да не кажем „постоји“, него да укажем на то да је изван граница самог постојања). Размишљање мањих размера не омогућава да се изведу закључци о смислу живота, појмови доброг и лошег, норме, табуи и вредности.

⇐ Предыдущая 20 21 22 23 242526 27 28 29 Следующая ⇒