Распад. Протест. Надгробна плоча

Распад

Цар Теодосије умире 395. год. и оставља западни део царства једном сину, а источни другом. Римско царство се тиме де-факто распада на два дела. Источни део успева да очува јединство и зовемо га Византијским царством. Западни се, током времена, претвара у свеукупност независних краљевина. Ипак, Римско царство је де-јуре и даље јединствено, пошто га обједињава једна Црква. Тако да, у свести његових житеља, оно остаје и царство, и јединствено. Као политички симбол, оно ће наставити да постоји све до XIX века (Свето римско царство германског народа). Међутим, Римског царства де-факто више нема.

Духовни и световни владар Источног дела Римског царства остаје цар. Западни део царства почиње да се распада на краљевства, која нису имала јединственог световног владара. Једно време, то је био Карло Велики, али он није био владар и источних хришћана. Услед овога, духовна власт се концентрише у рукама римског папе.

Ни папа, ни цар, нису могли да признају за главу Цркве никога другог — осим себе. Између њих започиње борба. Цар заснива своје претензије, на полазној тачки да је његова власт од Бога. Као последица, он је једини представник Бога на земљи, највећи ауторитет за сва световна и духовна питања, и као такав, на челу Цркве.

Римски папа, користећи логику традиционалних хришћана, пориче право земаљског владара на духовну власт. Он тврди да је сам Христос завештао власт над Црквом епископу Рима, а први је био управо апостол Петар: „А ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Моју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве од Царства Небеског: и шта свежеш на земљи, биће свезано на небесима, и шта разрешиш на земљи, биће разрешено на небесима“ (Матеј 16, 18-19).

Власт цара ослањала се на материју, а папе на духовност. Цар је остајао без власти, уколико би се смањивале физичке компоненте — злато и војска. Папа је остајао без власти, уколико би ишчезавала духовна компонента — хришћанска вера државног формата.

Папа се постајало као резултат избора. Од свих хришћана, уз божију помоћ, биран је наводно најбољи хришћанин, да стоји за њих пред Богом и буде пастир добрим верницима. Особа у звању папе била је, у оваквој поставци, нешто попут получовека/полубога.

Цар се постајало као резултат крвног наследства. Сматрало се да му је Бог дао власт над одређеном територијом са свим припадајућим ресурсима и људима — поданицима. Очување права на владавину над имовином и земљом, било је могуће само под једним условом — да становништво исповеда хришћанство.

Из тога је следило да је кључни елемент читаве конструкције била управо религија. Ко је у њој главни, тај управља и контролише СВЕ. А главни може да буде само један. Двоје главних — то не постоји. Овај концепт предодредио је даљи развој ситуације.

Два медведа не могу да заједно живе у једном брлогу, а два владара — у једној Цркви. До мира долази када се границе духовне и световне власти подударају. Док се духовна власт папе шири на територију под владавином цара, а световна власт цара на територију под владавином папе — мир није могућ, из принципијелних разлога. У тим условима, загарантована је једино постојана неодрживост читаве ситуације.

Проблем је могао бити решен дељењем јединственог хришћанства на две независне религије. Почетком другог миленијума, накупила се критична маса супротних тежњи између источног и западног дела Цркве. Када се ситуација затегла до крајњих граница, два дела јединствене Цркве међусобно се проклињу и искључују један други из... Цркве.

Раскол Цркве био је предодређен тиме што је потпуну власт, током ере хришћанства, могао да има само онај ко је на челу Цркве. Колико је велики био значај духовне власти у та времена, може се видети из догађаја познатог као „одлазак у Каносу“, из XI века.

Римски папа Гргур VII и цар Светог римског царства Хенрик IV озбиљно су се споречкали. Папа је имао власт над душама царевих поданика. Цар је имао власт над телима поданика, територијом и златом. Међу њима је настао спор око тога коме припада право да поставља епископе. Хенрик је то право приписао себи. Папа је био категорички против. Тада Хенрик, обезбедивши подршку у својим круговима, пише папи: „Ја, Хенрик, краљ Божјом милошћу, са свим нашим епископима, поручујем ти — одступи! “

Као одговор на то, Гргур искључује Хенрика из Цркве и намеће својеврсну забрану на територији његових земаља — интердикт. То је значило да становници ових подручја не могу да се причешћују, родитељи не могу да крсте своју децу, супружници да се венчавају, породице да сахрањују покојнике. За средњовековног верника, то је било страшно у толикој мери, да је у нашем данашњем животу тешко наћи чак и нешто аналогно оваквом ужасу. Као када би власти сада забраниле лекарима да лече болесне. И горе од тога.

Данашњи људи доживљавају смрт као потпуно ишчезавање. Ако болеснике не лече, они умиру, и то се доживљава негативно, управо као ишчезавање. Верници доживљавају смрт као прелазак у рај или пакао. Ако се верници оставе без духовне хране, они то доживљавају још горе, него савремени човек смрт. Хришћани су веровали у то да неће само ишчезнути, него да ће и завршити у паклу, ако Црква престане да се брине о њима.

Црква је ускраћивање могућности верницима да се крсте, венчавају и сахрањују, правдала тиме да што ови признају власт владара-јеретика, који се противи вољи Цркве. Да добри хришћани не би бесповратно изгубили своју душу и да би могли да поступају према савести, папа ослобађа Хенрикове поданике од обавезе да буду верни свом краљу.

После овога, одмах се активирала опозиција краљу. Прогласила га је за нелегитимног владара — јеретика, који не може да влада добрим католицима. Хенрику није преостало ништа друго него да, у покајничкој одећи, чека пред папском резиденцијом у Каноси и тако тражи опроштај, што је трајало цела три дана. Победа папе била је потпуна. Даље, он налази за сходно да врати Хенрика под окриље Цркве.

Власт је, у првом реду, власт над свешћу. И тек након тога, над територијом и економијом. Владар без власти над свешћу представља директора фабрике. Ко има власт над свешћу, може у било ком тренутку да га замени фигуром која му више одговара.

Случај из Каносе био је лекција свим хришћанским владарима. Први који је, након тога, применио поуке на делу и супротставио се римском папи, био је велики кнез Москве Василиј II Слепи. Он је основао национално хришћанство — руско православље.

Средином XI века, раскол из де-факто иде у де-јуре, настанком две независне Цркве. Западна себе назива католичком, од грчке речи „васељенска“ или „универзална“, „свеопшта“. Источна се назива ортодоксном, што значи да живи по догми и правилима, ни корак у страну. Други назив јој је — православна, што значи „која правилно слави Бога“.

Папа задобија духовну власт над западним делом царства, а цар над источним. Касније ће историчари назвати облик управљања у западном делу — папоцезаризам, а у источном, тј. у Византијском царству — цезаропапизам.

Хришћанство утрврђује: ниједан човек не може да буде мерило истине. Ипак, тако је само у теорији. У пракси, од 325. године па све до краја VIII века, појам истине зависио је од једног човека — цара. Не постоји ниједан случај да је Црква самостално, без власти и дозволе цара, донела неку кључну одлуку. Она је била слободна у области украшавања. Међутим, све главне позиције утврђивала је власт. Црква је само обезбеђивала параван.

Истраживачи тог раздобља хришћанства истичу да је мишљење цара било за Цркву попут закона. Оно што је он сматрао хришћанском истином, то је Црква и проглашавала за истину. Уколико би се он, потом, предомислио, за њим би се предомислила и Црква. Цар понекада није чак ни имао обавезу да сазива сабор, да би неповољну хришћанску истину заменио повољном. Било би довољно да он наложи, и истина би се мењала. Богослови блиски двору, и верни свом занату, имали су задатак да оправдају нове позиције.

Када се Римско царство поделило, богослови су оправдавали одлуке владара на чијој су се територији налазили. Јединство међу њима постојало је само у једноме: у представљању раскола Цркве као нечега што је исход борбе за истину, а не за власт. У стилу, раскол је настао не због политике, него услед високоморалних квалитета власти. Није могла богом дана власт да се игра са светом истином, која је за њу важнија од свега.

Дворски историчари сведоче о томе како су верници заједно са владаром истрајавали до смрти ради догми, и како су разлике у једном слову, наводно, постајале разлог за рат. На пример, једни су сматрали Христа јединосушним (тј. једнаким Богу, по суштини, али не Богом), а други једносушним (бићем, једним са Богом, по суштини, тј. Богом). Превод у једној речи, на овом месту, могао би да буде различит, али је он учињен тако да се, као и на романизованој верзији старогрчког језика, те две речи пишу тако да постоји разлика у само једном слову «i»: «homo i ousios» и «homoousios».

Према историчарима Цркве, да није било толике ревности у вери, не би ни дошло до раскола на западни и источни део. Као, нема то везе са политиком... Данас има три велика неслагања православне и католичке Цркве. Прво — филиокве. Код католика, Свети Дух исходи од Бога-Оца и Христа. Код православних, не исходи од Христа, него само од Бога-Оца. Друго — безгрешно зачеће. Код католика, мајка Христова је зачета од стране Светог Духа, код православних од свога оца. Треће — непогрешивост папе. Католици сматрају да је реч папе — апсолутна истина. Православни сматрају да — непогрешивих људи нема.

Протест

Средином XV века, над Византијским царством се надвила претња турске инвазије. Оно тражи помоћ од Рима. Рим пристаје, али под условом да се обе Цркве поново уједине у јединствену Цркву, и да се световна власт не меша у духовна питања.

Наизглед, као да је папа мотивисан добром намером — жељом да обнови јединство Цркве. Међутим, заправо се ради о продужетку борбе за власт између папе и цара. С тим што сада папа диктира услове игре: прихвати или моју власт, или власт турског султана.

Нашавши се пред таквим избором, цар се двоуми. Саветници му говоре да је боље у Константинопољу видети и турску чалму, него папску тијару. Међутим, цару се чини да је од два зла мање — власт папе. Зато пристаје на уједињење Цркве.

Потајно се, наравно, нада да ће касније успети да поништи договор. Али, ни папа није наиван — и њему је све јасно, с тим што је он уверен да ће ипак успети да до краја надигра цара. „Она сада поставља своје замке. И нагађа, какву замку ви њој припремате “ (из „Game of thrones“).

Тако започиње уједињавање католичке и православне Цркве. Највише црквене и световне власти католичког запада и православне Византије крајње су заинтересоване да се постигнути договор заиста и реализује. Да би се озаконио, неопходно је било спровести васељенски сабор. То је значило да треба организовати окупљање према свим правилима, призвати Светог Духа, и под његовим вођством организовати обједињавање Цркви.

Правлославци и католици припремају предстојећи сабор онолико савршено, колико је то уопште могуће. Са становишта црквених догми и хришћанске теорије тог времена, све је било потпуно исправно, савршено. Што би се рекло, нема шта да се замери...

У периоду 1438-1445. године, коначно је одржан VIII васељенски Фирентински сабор. Као што се налаже, започет је молитвом којом се призива помоћ са небеса. Када су се сви пристуни уверили да је молитва услишена, и да је благодат, без икаквих сумњи, сишла на пристуне, окупљени католици и православци започињу са радом.

Према тврђењу обеју Цркава, и католичке и православне, на том сабору је био Свети Дух, који је окупљенима саопштио историјску одлуку о уједињењу источне и западне Цркве у Једину Цркву. Посебно се истиче како ту одлуку нису донели људи, него да је тако сам Бог наложио. На тој основи, ово је божанска истина и обавезна је за све хришћане — и западне, и источне. Византијски патријарх је, чак, додатно прогласио како сваки православац који се осмели да оспори одлуку овог сабора, аутоматски сам себе изопштава из Цркве. Све могуће претње и анатеме употребљене су у ту сврху. Хришћански свет је ликовао... Коначно су се сестринске Цркве помириле и ујединиле!

Ипак, радост руских хришћана помрачују политички моменти. Одлука Фирентинског сабора била је неприхватљива за Русе. У том тренутку, њихова држава није имала идеолошку самосталност, већ се по питањима религије потчињавала Византији.

Неколико пута је тадашња руска држава покретала питање стицања духовне самосталности, али су је увек одбијали, уз образложење како не може да се разграђује Јединствена Црква и да се ствара засебна руска црквена организација. Немајући основа да претендују на звање врховног поглавара Цркве, као што су то чинили римски папа и византијски цар, владари Русије били су приморани да се задовољавају статусом световних владара византијске провинције.

За утеху је било то што је Византија, у то време, била слаба. Према чињеницама, руска власт била је политички самостална. Међутим, пошто није имала власт над душама својих поданика, то је руску државу ипак чинило, у целости, нестабилном творевином.

Одлука VIII сабора још више је увећавала њену крхкост. Једно је налазити се под духовном влашћу слабе Византије, а сасвим друго наћи се под духовном влашћу моћног Рима. За Русе, прихватање одлуке Светог Духа, значило је подчињавање Риму. Губитак духовне самосталности произвео би губљење политичке и економске независности.

Пагански Рим је говорио: „Дајте злато, па верујте у шта хоћете“. Католички Рим је говорио: „Ми ћемо вам дати злато, само примите нашу веру“. Хришћанском Риму је било јасно да ће се свако, ко признаје његов духовни ауторитет, неизбежно наћи и под његовом потпуном влашћу. Тако да ће злато, са осталим овоземаљским вредностима, на крају ипак завршити у Риму — не као циљ, него као ћар.

Руски владар Василиј II, звани Слепи, који је иначе био веома побожан човек, видео је у уједињењу Цркве велику ствар. Међутим, као владар, он је схватао да ће јединствена Црква бити оријентисана не на интересе Русије, него на своје сопствене.

Није важно колико су ти интереси чисти и свети. Важно је да они нису у истој равни са интересима Русије. Само је питање времена када ће настати таква ситуација, у којој ће руској држави одговарати да иде десно, а Цркви да та иста руска држава иде лево.

Чим дође до тога, за Василија ће да настане безизлазна ситуација. Са једне стране, он је, као хришћанин, у обавези да приоритетом сматра интересе Цркве. Са друге, као владар и политичар, он мора да приоритетним сматра интересе Русије.

Уколико би хришћанин Василиј признавао информације саопштене од Светог Духа о обједињавању западног и источног хришћанства у јединствену Цркву, независна руска држава претворила би се у област зависну од Рима. Њен владар се тиме претварао у управника, чија се читава власт своди на решавање текућих политичких и економских проблема, унутар граница које је одредио Рим. Ако би се Василиј одважио да дејствује у интересу Русије, а не Цркве, папа би га изопштио из Цркве. Даље следи интердикт и губитак власти. Потом у Каносу, стопама Хенрика. Можда би му папа опростио, у замену за беспоговорно испуњавање наредби Рима. А можда и не би, него би га заменио за другог владара. А старог владара-јеретика, јасна ствар, на ломачу. Да се другима не понови.

Како год окренеш, за Василија је са једне стране било лоше, са друге још горе. Морао је да изабере, да ли ће да буде лош хришћанин, који се окреће против Светог Духа, али зато добар политичар; или добар хришћанин, који следи информације добијене од Светог Духа, али зато лош политичар, који допушта подчињавање сопствене земље.

На таласу тих мисли, Василиј размишља да је уједињење источне и западне Цркве — добра ствар, али ипак... „А шта је са мојом влашћу? — пита се. — Ако се будем руководио информацијама од Светог Духа, моја власт ће нестати. Русија постаје римска провинција, а ја — њен управник. Ако се не будем руководио њом, испада да устајем против Бога. “

Двоумећи се између вере и власти, Василиј одлучује да су информације од Светог Духа — наравно, нешто заиста добро, али... власт је боља. Он се окреће ка искуству византијских царева, који су сматрали да ако имаш власт, увек можеш да божанску истину подвргнеш исправкама. А ако власт немаш, онда је све изгубљено...

На основу таквог размишљања, Василиј се одлучује на озбиљан и одважан поступак, који је „скинуо“ од византијских царева. Он не чека своју Каносу, већ преузима иницијативу. Пресеца Гордијев чвор — не прихвата одлуке VIII васељенског сабора. Ако се тумачи строго према тадашњим чињеницама, хришћански владар се одрекао информација саопштених, према речима и источне и западне Цркве, од Светог Духа.

У мислима, Рубикон је већ пређен. Остаје да се нађе прикладан начин како да се не прихвати непожељна одлука. Али, велики проблем — један хришћански владар не може тек тако да се одрекне информације, за чији су извор обе Цркве прогласиле Светог Духа.

Василиј до краја користи технологију византијских царева. Руска Црква то описује овако: увидео је кнез својим унутрашњим видом, да одлука VIII сабора није била од Бога. Није очима, пошто је био слеп. Њега су рођаци ослепели, због тога што је раније ослепео он њих, учинивши то, како је записано у једном од његових животописа, „без злобе у срцу“ (ма, ситница: посвађали се мало добри људи, шта све човек не уради у афекту... ).

Тако да, када је слепи кнез Василиј увидео истину, није више смео тај добри и побожни хришћанин да се узда у своје мишљење. Како би дефинитивно одагнао мисли које га море, наложио је богословима да растумаче: а да ли им је то заиста Свети Дух саопштио одлуке, донете на Фирентинском сабору? Да није то можда... Некаква грешка... Непријатељ никада не спава.

Дворски богослови, или тачније речено — богослови блиски власти, свуда су иста сорта, и врло добро разумеју шта пише између редова. Ни руски богослови нису изузетак. И они су уложили огроман труд, као што су својевремено и римски, а затим и њихове византијске колеге, да би утврдили како је на VIII сабору све било исправно. Међутим, проблем је у томе — што руководства небеског ту није било!

Како су богослови препознали да одлуке сабора нису биле од Светог Духа? Помоћу каквих сила су достигли такве дубине? О томе нам летописци ништа не говоре, јер „тајна је ово велика“ (Ефесцима 5, 32). Једино што нам казују, то је да се ова тајна открила богословима, по њиховој искреној молитви. Бог их је чуо и открио им истину. А ови су увидели да информације са VIII сабора нису биле од Светог Духа. Утврдили су да је, у најбољем случају, то био хир и мишљење учесника сабора. У најгорем, као извор информација на том сабору испостављало се биће на које је и да се помисли страшно...

Оваква тврдња звучи нарочито забавно, када се узме у обзир да руски богослови нису себе никада постављали изнад грчких. По питањима хришћанства, руски су увек сматрали грчке учитељима, а себе, у најбољем случају, мајсторима једног реда ниже. А ето, мајстори реда ниже побили су тврдњу учитеља — супротну мишљењу Василија, и уздигли своју — сагласну са мишљењем Василијa, изнад мишљења православних и католичких богослова.

Oслањајући се на закључак богослова блиских своме двору, по питању присуства Светог Духа васељенском сабору, Василиј смењује вођу руске делегације, која је Русију представљала на овом сабору. Разлог је очигледан — некомпетентност. Ако није могао да уочи да на сабору није било Светог Духа, какав је то вођа... Такве треба изударати!

Уз подршку Василија, настаје нова организација која себе проглашава самосталном Црквом. На њено чело, власт доводи Јону — понизног човека, од раније послушног за све што каже „власт од Бога“. А уколико она промени своје мишљење, па шта... Са новим мишљењем, он се већ у старту слаже... Такав је то био истински верник...

Формално, Василиј Слепи није постављао поглавара руских хришћана, него га је препоручивао. Устоличавао га је сабор руских епископа. Ту технологију ће потом, један кроз један, ископирати комунисти. Они такође неће постављати на дужност, него препоручивати. Те кандидате ће, затим, на партијским скуповима након тога да „бирају“.

У духовном смислу, то је био потпуни преседан. Василиј II, секуларни владар, није имао права да оспори одлуку васељенског хришћанског сабора, ништа више него било који сељак. Говорећи још конкретније, овај није могао, чак ни у теорији, да има таква права — то није била његова јурисдикција. Ипак, није имао куда — или да изгуби власт, или да оспори информације од Светог Духа.

Иза тога, Василиј Слепи ствара, прву у свету, националну џепну цркву. Најосновнија карактеристика те цркве — она се не потчињава никаквим саборима и налази се под пуном влашћу владара. На самосталну унутрашњу, а тим пре и спољашњу политику, оваква црква није смела ни да помисли. „У мојим годинама, једно никако не смеш — да се дрзнеш, и кренеш да расуђујеш“ (Грибоједов, „Горе од ума“). Даље од тривијалних питања, она није смела да залази, ни под разно. Као што је у Римском царству, па потом у Византијском, на челу Цркве био цар, тако је у Русији, на чело руске Цркве, фактички стао велики кнез.

На Василија се обрушио сав хришћански свет. Одакле то, како сме да не прихвати божанску одлуку... Али, ово је трајало само до маја 1453. године, када је Византија пала. Рим није успео да је заштити од Турака, због политичких околности које су наступиле.

У православним срединама и дан данас влада мишљење, како су католици преварили православце. Свака превара има свој циљ. Какав је претпостављени мотив могао да има папа, да тако превари Византију? Уколико се не залази у воде религијског мрачњаштва, да је папа некакав антихрист, и да је желео да нашкоди православној вери; aко се не залази у политички идиотизам, и не претпоставља да је папа преварио Византију, како би царство предао Турцима, мотив ове преваре никако не може да се увиди.

Напротив, све указује на то да је папа желео да задобије Византијско царство, најсочнији комад тадашњег света, да га узме у своје руке. Ту замисао је могао да реализује само на један начин — да не дозволи да Византију освоје Турци. Али, за организовање војне помоћи било је потребно време. Папа није могао ни да се усредсреди на ово, све док није био начисто: хоће ли Византија под власт Рима, или не? У ту сврху, био је неопходан сабор. Док се он не спроведе, цар је могао у сваком тренутку целу ствар да опозове.

Цар се предуго бавио „трговањем“. Припрема сабора одузела је јако пуно времена. И додатно, сам сабор је трајао седам година. Када се све окончало, није преостало довољно времена да се окупе снаге. Да се све завршило годину раније, папа би успео да окупи неопходне снаге. Ситуација би се развила другачије. Међутим, све се завршило, баш тада када се завршило. Рим, једноставно, није успео.

И они који криве папу, под условом да не подлегну емоцијама, сложиће се: војну помоћ Византији, Рим је припремао не да би се Византије докопао султан, него да би се тог најбогатијег царства докопао папа. Рим није успео да оствари тај циљ, не зато што је тако хтео, него услед ситуације која је настала. Константинопољ је постао Истанбул, Цариград се претворио у Стамбол, крст је замењен полумесецом.

У оваквим новонасталим околностима, Москва започиње своју игру. Њој је потребна легитимност. За сада, она је у очима хришћанског света самозванац — никога не слуша, духовна питања решава по свом нахођењу. То је добро у политици али не и у хришћанству.

Василиј схвата да одмах мора да почне да се бави исправљањем ове ситуације. Да би се разумело како је то могуће урадити, неопходно је имати у виду да се у хришћанству сматра да благодат долази од самог Христа и апостола, путем рукоположења. Свештеници, путем ланца веза, пружају руку један другом по посебном поступку, и то као да успоставља повезаност поколења са даром благодати, који долази од самог Христа.

Руска религијска организација коју је створио Василиј, нарушавајући сва правила, сама себе проглашава Црквом. По хришћанској логици, она је била лишена благодати, јер није било рукоположења. Нико у свету није признавао руску организацију. Та чињеница ју је измештала ван граница хришћанства, ка паганству са хришћанским карактеристикама. У то време, то је била веома опасна ситуација, са великим шансама за лош завршетак.

Самопроглашена руска организација стицала је легитимност, ако би је православни свет оличен у источним патријарсима признао за закониту Цркву. Овакав циљ било је могуће остварити чаробним штапићем материјалног света — новцем. Нека су духовни ауторитети и сто пута духовни, али усмерити их према неопходној одлуци било је могуће само путем приношења материјалних дарова. Руска држава се у том тренутку налазила у затегнутим финансијским околностима — али, за такав циљ, тражила је начин да источним патријарсима стави на располагање финансијску помоћ. Под притиском тако снажног аргумента, оци су почели да мењају своја становишта.

Што више Москва помаже, то се више патријарсима отварају очи. На крају, дешава се чудо — они коначно и потпуно прогледавају. Након довољне финансијске трансакције, источна Црква признаје да су Руси исправно оспорили одлуке VIII васељенског сабора. Испоставља се, осам година раније је нечастиви подмукло представио себе, на том сабору, као Светог Духа. То у почетку нико није приметио, осим Руса. А сада, дошао је ред и на византијске патријархе да прогледају... Ето, каква чуда финансијска моћ може да створи!

Као резултат узајамно корисне сарадње између Москве и источних патријарха, почетком 1589. године, поново се успоставља раније прекинуто преношење благодати, путем рукоположења. У Русији настаје аутокефална (независна) Црква — РПЦ (Руска Православна Црква). Први руски патријарх постаје човек одан властима — Јов.

Претпостављам да ће ова информација веома разочарати део православаца. РПЦ је далеко од хиљаду година. Присуству хришћанства на територији руске државе, да, има хиљаду лета. Међутим, Руској Цркви је тек нешто више од 400 година; одноосно, њена старост је слична старости свих протестантских цркава на свету. Уколико РПЦ и може нечим да се поноси, то је да је прва у свету кренула „протестантским“ путем.

Руску цркву је створио средином XV века владар „свете Рус“ Василиј Слепи (одмах након Фирентинског сабора, који се завршио 1445. године). Побунивши се против власти папе, руски кнез дао је пример и импулс целом свету. Наредни се против власти папе диже немачки богослов Мартин Лутер, који је 1517. године објавио своје тезе, поставивши их на врата Витенбершког универзитета. Подржали су га немачки кнежеви, и настала је немачка црква. Енглески монарх Хенри VIII се побуњује 1534. године, и ствара англиканску цркву. Тим корацима постепено ће кренути и половина европских монарха. Као печурке после кише, широм хришћанског света појављују се џепне (националне) цркве.

Након стицања самосталности, руским хришћанима сада више ни Рим, ни Византија, нису надлежни. Сада су сами себи довољни, и остали сами са собом. Сада је за све који живе на територијама руске државе надлежна само Руска Црква. А за ту Цркву, опет, надлежна је власт од Бога. Круг је затворен — све је постало као у Римском царству...

Jeдни су се руководили принципом немачких кнежева: „Чија је власт, тога је и вера“. Други су се водили крилатицом која се приписује лидеру протестаната Анрију од Наваре: „Париз вреди мисе“. Игром судбине, Анри је био кандидат за престо Француске. Како би постао краљ Француза, који су већински били католици, било је неопходно да се крунише. У ту сврху, било је неопходно да учествује у католичком богослужењу — миси. За протестанте, тај чин је неприхватљив. Како би Анри постао краљ, било је неопходно да промени веру — одрекне се протестантизма, што је овај и учинио. Из разлога што је, попут Василија, сматрао да је вера добра, али власт боља.

Технологија коју је разрадило Римско царство, веома се свидела хришћанским владарима. Помоћу ње, они су могли без грешке да одреде каква одлука Цркве је богонадахнута, а каква долази од нечастивог. Богослови блиски двору доказивали су све што је било потребно власти.

Да се ситуација не би претворила у потпуни циркус, Црква је осмислила прећутно правило: истина је оно што власт, у датом тренутку, сматра за истину. Уколико је власт мењала мишљење, Црква је мењала схватање истине, у складу са тим.

Сумње

Историја Хришћанства и Цркве за мене има лични карактер. У прошлости сам био искрен верник, православац. Далеко од свеца, али ако бих грешио, кајао сам се и жалостио због својих слабости. За мене је синоним за религију увек било хришћанство. Никада, ни на трен нисам размишљао о томе зашто тако сматрам, али сам тако сматрао.

Вера је преовладавала. Из све снаге сам се трудио да испуњавам оно што Црква каже да треба — да постим, да се молим, да децу васпитавам у духу православне вере. Пуштао сам браду, у складу са хришћанском традицијом. Радио све што се налаже, чак се у својој ревности трудио да радим и више од тога.

У својој верској посвећености, живео сам на манастирима на Атосу, у руском манастиру Светог Пантелејмона, и у грчком, Светог Павла. Као резултат тога, био сам толико засићен хришћанским духом да бих, при суочавању са избором — смрт или вера, одабрао веру. Барем сам тако размишљао... Не знам како би заиста било у стварности.

Чистог срца сам веровао у све оно чему нас учи Црква. А она нас учи како је пре две хиљаде година дошао Христос и основао нову веру — православље. На основама те религије, настала је православна Црква — тиме на свет долази хришћанска истина. Она је почела да се шири по целој планети. Затим се од ње расколио римски део, који је почео да себе назива католичким. Када су Византијско царство освојили Турци, православље се преселило у Русију, и од тада га представља Руска Православна Црква.

У тим тренуцима сам сматрао да су Руси — од Бога одабрани народ, а Москва — Трећи Рим. Нисам знао да је организација која се зове РПЦ настала крајем XVI века, после протестантизма. До тада, крштена Русија била је провинција византијске Цркве.

Црква ми је изгледала налик на некакво језгро, које је летело кроз векове. Као што се ситне шкољке и oтпад хватају за дно брода, тако се на Цркву лепило насумично и споредно. Када би га се доста накупило, отпадало би и претварало се у хришћанску јерес и секте. У њима није било истине, јер је сва истина била похрањена у православној Цркви.

Имајући знатижељан ум, желео сам да обухватим цело и да дођем до самих корена. Међутим, говорили су ми да није потребно да размишљам о хришћанским догмама. Према речима Цркве, то представља искушење опасно за душу. Много пре нас су свети људи, који су били проверено паметнији од нас, уз Божију помоћ већ све осмислили. На нама је — да гутамо већ сажвакану храну и да је варимо.

У почетку, уважавао сам ове препоруке да искључим мозак и да не анализирам информације које су позициониране као божанске. Међутим, било ми је тешко да извршавам обреде и следим традиције, уколико не разумем њихову суштину. Моја природа тражила је своје. Желео сам да схватим, да знам.

Као по правилу, човек проучава религију тек након тога што најпре верује у све. И тек после тога, одлучује да схвати — у шта то, заправо, верује. Тако сам и ја започео своје религијско образовање — са настојањем да затварам очи на све што може да поколеба моју веру. Био сам усредсређен, у почетку, само на оно што ме учвршћује у вери.

Почео сам да се удубљујем у богословске и теолошке појединости, и на мене су се сручиле информације. Много информација, разних. Од мене се захтевало да их памтим, не размишљајући, не анализирајући, него да их напросто гутам, као воду. Ипак, ја сам направио страшан грех за једног хришћанина — почео сам да размишљам.

Јављали су се збуњујући детаљи. На пример, ако је Каин имао децу, и ако је једина жена на земљи била Ева, ко је била мајка Каинове деце? Рекли су ми да су Адам и Ева, осим Каина и Авеља, имали много „синова и кћери“ (1. Мојсијева 5, 4). Једну од сестара је Каин узео за жену, а деца су се у том савезу рађала здрава, зато што је ДНК био идеалан.

Бракови између рођака почели су да имају опасне последице у виду нездравог потомства тек када су се у ДНК накупиле грешке. Уколико би се сјединиле две ДНК са различитим грешкама, приоритет је имао здравији део ланца. Ако би се сјединиле две ДНК са једнаким грешкама, тај део ланца био би цео нездрав, порађајући изрод. Што су ближе људи у родбинским односима, то су веће шансе за нездраво потомство.

Потпуно ме је успокојовало овакво образложење. Ипак, појављивала су се нова питања. Пред смрт, Христос је рекао разбојнику који је био распет поред њега: „И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лука 23, 43). На другом месту, Јеванђеље указује на то да Исус тога дана није био у рају. Он је три дана био негде другде, на месту које се у Јеванђељу описује као „у срцу земље“. „Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи“ (Матеј 12, 40). „Он би погребен, и воскресе трећи дан, према Писму“ (1. Коринћанима 15, 4). Дакле, разбојник није могао да доспе у рај тога дана. Како му је онда Христос обећао, „данас ћеш бити са мном у рају“?

Поново су ми објаснили да је узрок оваквих контрадикторности — недовољно добар превод. Реч која је преведена као „данас“, у оригиналу значи и „ускоро“. Правилно није „данас ћеш бити са мном у рају“, него „ускоро ћеш бити са мном у рају“. Разумео.

Библија заиста садржи много противречности, које су то само наизглед. Оне су плод неадекватног превода, као и културолошких и друштвених особености. Нпр. један човек је могао да има неколико имена. Исто тако, једна реч могла је да има и по неколико значења.

Међутим, сем таквих, објашњивих ствари, јављале су се и озбиљније недоумице. На пример, на једном месту у Библији пише: “... и удари дажд на земљу четрдесет дана и четрдесет ноћи“ (1. Мојсијева 7, 12). На другом: „И владаше вода на земљи сто педесет дана“ (1. Мојсијева 7, 24). Па онда, колико се дана увећавала количина воде: 40 или 150?

Богослови као одговор кажу, вода је са неба лила четрдесет дана, и још сто десет се изливала из земље. Али, извините, у Библији нема информација о томе да се вода изливала из земље. Међутим, рекли су ми да тамо постоји израз „велико бездно“, и да су то бездно тумачи Библије схватали као извор, из кога су сто десет дана истицале подземне воде. Већ тада ми је синуло да овакве информације не долазе од самог Бога, него од богослова.

Црква тврди да је руку апостола водио Свети Дух. Па онда, како тада да се разуме што апостол Матеј пише „Давид цар роди Соломона“ (Матеј 1, 6), a Лука пише да није Соломон, него Натан од Давида (Лука 3, 31). Према Матеју, отац Јосифа, Маријиног мужа, био је Јаков (Матеј 1, 15-16). Према апостолу Луки, отац Јосифа био је Илија (Лука 3, 23). Па, чији је био Давид: Соломонов или Натанов? Ко је био Јосифов отац: Јаков или Илија?

Богослови објашњавају ове противречности тиме што један апостол наводи порекло по женској линији, а други по мушкој. Међутим, како се то уклапа са тврдњом да је истински аутор ових информација — нико други, до сам Свети Дух? Зашто би он говорио различито? И, што је најважније, ЗБОГ ЧЕГА би стварао такву пометњу?

Свих ових противречности су и сами апостоли били итекако свесни. Због тога су позивали да се не улази у бескрајне родослове, „који више наводе на препирке“ (1. Тимотеју 1, 4), и апеловали да „лудих запиткивања и родослова и спорова и препирања о закону клони се; јер је то некорисно и сујетно“ (1. Титу 3, 9). Међутим, ако је руку апостола водио Свети Дух, испада да је сам Бог издиктирао оно што изазива велике спорове и препирке. Како то? Зашто би то Бог радио?

На једном месту пише да је сотона побудио Давида на попис: „И уста сотона на Израиља и наврати Давида да изброји Израиља“ (1. Књига летописа 21, 1). На другом месту у Библији пише да је Бог побудио Давида на попис: „А Господ се опет разгневи на Израиља, и надражи Давида на њих говорећи: хајде изброј Израиља“ (2. Самуилова 24, 1). Тако да се поставља питање, ко је побудио Давида на пописивање, Бог или сотона?

Одговарали су ми да је Бог преко сотоне поручио Давиду да изврши попис, односно да је сотона био оруђе у рукама Бога. Но, ако је тако, опет је апсурдно. Ако је Бог поручио Давиду, па нека и путем сотоне, да изврши попис, и ако је Давид то испунио, како онда да се објасни то што је Бог затим казнио Давида, јер је овај испунио његово наређење?

Казна са састојала у томе што је Бог убио 70 хиљада Давидових поданика — људи који нису били ни за шта криви. А како је требало да поступи Давид, да га Бог не би казнио? Да се оглушио о Бога и није испунио његову наредбу — да ли би то било боље?

На једном месту, у Библији се каже: „Обрадоваће се праведник кад види одмазду; руке своје опраће у крви грешника“ (Псалам 57, 11). На другом месту, у истој тој Библији се каже: „Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје“ (Приче Соломонове 24, 17). На питање, шта каже Библија о односу према непријатељима, богослови одговарају да се, наводно, треба радовати ако је твој непријатељ манијак, и ако су га ухватили. Уколико је твој непријатељ комшија или познаник, који је долијао, томе се не треба радовати. Међутим, таква детаљизација о противницима у самој Библији не постоји, у шта се лако убедити читањем тих делова. Проистиче да су слична појашњења — произвољна маштарија богослова.

Многе од оваквих појединости су се богослови трудили да иоле објасне. Ипак, постоји читаво мноштво противречности, које ни не покшавају да рашчивијају, зато што је то немогуће. На њих, напросто, ћуте. Кад год сам био упоран са питањима, њихов одговор су биле познате, већ припремљене доскочице, типа: „Велика је тајна, непостижна људском уму“, „Немоћан је ту људски разум“ или „Чудни су путеви Господњи“.

Свеукупност таквих аргумената указивала је на то да није потребно расуђивати, него просто, лаковерно и слепо веровати. Замислимо да човек жели искрено и беспоговорно да верује исказима из Библије. Међутим, како да одабере чему да верује, када је за једну те исту ствар, на различитим местима, написано различито?

Примера ради, узмимо даљу причу о Давиду: у почетку га Бог подстиче да спроведе попис становништва, а затим му шаље пророка са на нашем језику непријатним именом Гад, како би Давид изабрао казну за свој народ: глад, пораз од непријатеља или кугу. На једном месту, каже се: „И дође Гад к Давиду, и каза му говорећи: хоћеш ли ти да буде седам гладних година у земљи твојој... “ (2. Самуилова 24, 13). На другом: „И дође Гад к Давиду и рече му: тако вели Господ, бирај: или глад за три године... “ (1. Књига летописа 21, 11-12). Поставља се питање, да ли му је на избор, као једна од опција, стављено седам година или три године глади? У који од ова два библијска стиха верник мора да верује?

Библија описује случај васкрсавања из мртвих. Пророк Јелисије није излечио, него из мртвих васкрсао умрлог човека. „И Јелисије уђе у кућу, и гле, дете мртво лежи на његовој постељи“ (2. Књига о царевима 4, 32). Тада Јелисије “... леже на дете, метнувши уста своја на уста детету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загреја тело детету. Потом устаде, и пређе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дететом. И кихну дете седам пута, и отвори дете очи своје“ (2. Књига о царевима 4: 34-35).

Касније, у Библији се тврди како је први из мртвих васкрсао Христос: “... да ће Христос пострадати, и да ће устати први из мртвих“ (Дела апостолска 26, 23). Па, како је онда? Да ли је из мртвих први васкрсао Христос или су већ пре њега други васкрсавали?

На једном месту, у Библији је речено: „Ко би узео сестру своју, кћер оца својега... да се истреби испред синова народа својега“ (3. Мојсијева 20, 17). На другом месту, речено је како је Аврам узео сестру своју за жену, и да је Бог то благословио: „А управо и јест ми сестра, кћи оца мојега... па постаде ми жена“ (1. Мојсијева 20, 12). Ослањајући се на Библију, како да се одговори на питање: може ли да се узме сестра за жену или не?

Бог кроз пророка Јездру говори да је „синова Асумовијех двеста и двадесет и три“ (Књига Јездрина 2, 19). На другом месту, Бог говори кроз пророка Немију, како је исти тај човек имао 105 синова више: „синова Асумовијех триста и двадесет и осам“ (Књига Немијина 7, 22). Кроз пророка Јездру Бог саопштава да је: „синова Азгадовијех тисућа и двеста и двадесет и два“ (Књига Јездрина 2, 12), а кроз пророка Немију да је „синова Азгадовијех две тисуће и три стотине и двадесет и два“ (Књига Немијина 7, 17). Уочите, најмање по једна, унутар сваког од ова два пара тврдњи, не може да буде истинита.

У Библији се каже да је Исус Навин све освојио: „А све те цареве и земљу њихову узе Исус уједанпут; јер Господ Бог Израиљев војеваше за Израиља“ (Књига Исуса Навина 10, 42). Касније се каже да Исусу Навину НИЈЕ успело да све уједном освоји: „А Јевусеја, који живеше у Јерусалиму, не могаше истерати синoви Јудини“ (Књига Исуса Навина 15, 63).

Библија овако описује, како је цар Давид војевао против цара Адад-Езера: „И зароби му Давид тисућу и седам стотина коњаника и двадесет тисућа пешака“ (2. Самуилова 8, 4). На другом месту, описује се иста та епизода, само са другим бројем коњаника: „И узе му Давид тисућу кола и седам тисућа коњаника и двадесет тисућа пешака“ (1. Књига летописа 18, 4). Дакле, колико му је Давид узео коњаника: 1700 или 7000?

На једном месту у Библији се каже, да „Михала кћи Саулова не има порода до смрти своје“ (2. Самуилова 6, 23). На другом, пише да је било “... пет синова Михале кћери Саулове, које роди Адрилу сину Варзелаја Меолаћанина“ (2. Самуилова 21, 8). У шта да верујем, да Михала није рађала децу, или да их је родила петоро?

У Старом Завету се каже, како је сам Бог, лично, без икаквих посредника, дао Мојсију речи Закона: „И рече Бог Мојсију све ове речи... “ (2. Мојсијева 20, 1). У Новом Завету се тврди да није Закон дат непосредно од Бога, него преко анђела: “... установљен је преко Анђела, руком посредника“ (Галатима 3, 19). Шта је, онда, истина? Да ли је Закон дат непосредно, или путем посредника?

Апостол Павле чешће од било кога другог противречи сам себи, тако да се збуњује у својим сведочанствима. Он пише да је цела Библија (Свето писмо) “... корисно за учење“ (2. Тимотеју 3, 16). На другом месту, пише да су неки делови Библије бескорисни “... због њене немоћи и некорисности“ (Јеврејима 7, 18). Па поново, пише да: „Све је Писмо богонадахнуто“ (2. Тимотеју 3, 16). На једном месту, он каже да не треба да се угађа људима: „Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Галатима 1, 10). На другом месту, каже: “... ја у свему свима угађам“ (Коринћанима 10, 33).

На једном месту, он приповеда да су, када је ишао у Дамаск, његови сапутници чули глас са неба, али да ништа нису видели: „А људи који путоваше с њим, стајаше неми, чујући глас, а никога не видећи“ (Дела апостолска 9, 7). Даље, у истој посланици, говори управо супротно, да сви његови сапутници нису ништа чули, већ само видели: „А они који беху са мном видеше светлост и бише устрашени, али не чуше гласа Који ми говорише“ (Дела апостолска 22, 9). Чему да се верује? Сви су чули, а нико није видео? Или су сви видели, али нико није чуо?

Уз сво поштовање према осећањима верника, након читања ових тврдњи, ствара се утисак да је Павле заборављао шта је писао у претходном писму. Ако је његовом руком руководио Свети Дух, као што тврди Црква, испоставља се да је Бог заборавио шта је сам раније говорио. Ипак, пошто је то немогуће, остаје да се претпостави да Бог нема никакве везе са оним што Павле пише. Павле пише различито, из људске заборавности. Али, ако су информације од Павла, тј. од човека, а не од Бога, због чега оне имају статус божанских?

Ако се апостол Павле збуњује приликом оцене или излагања неког догађаја, други се апостоли додатно збуњују и у математици. Матеј говори: “... и од сеобе вавилонске до Христа, колена четрнаест“ (Матеј 1, 17). Међутим, ако се изброји до Христа, односно не укључујући и самог Христа, добија се тринаест (Матеј 1, 12-16). Исти апостол пише како је Бог открио Петру да Исус јесте Христос: “... тело и крв не открише ти то, него Отац мој, Који је на небесима“ (Матеј 16, 17). Јован пише да је ове информације Петар дознао од свога брата Андреја, који му је пришао и рекао: “... нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу“ (Јован 1, 41-42). Онда се поставља питање, ко је открио Петру за Исуса, да је Христос: Бог или Петров брат Андреј?

Апостол Марко пише да је Исус дозволио ученицима да узму штап на свом путу: „И заповеди им да ништа не узимају на путу, осим штапа“ (Марко 6, 8). Апостол Матеј говори супротно: „Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни двије хаљине, ни обуће, ни штапа... “ (Матеј 10, 9-10). Апостол Лука потврђује речи Матеја, да Христос није дозволио да се узме прут: „И рече им: Ништа не узимајте на пут, ни штапа“ (Лука 9, 3). Коме ту да се верује? Марку, или Матеју и Луки? Да ли је Исус дозволио или забранио да се узме штап?

Апостол Матеј сведочи како је, чим је Исус проклео смокву, дрво одмах пресушило, и како су то ученици одмах видели: “... И одмах усахну смоква. И, видевши то, ученици дивише се говорећи: Како усахну у трену смоква! “ (Матеј 21, 19-20). Апостол Марко тврди другачије, да ученици нису одмах то видели, него тек сутра ујутру: „А ујутру, пролазећи видеше смокву где се осушила из корена. И опоменувши се, Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео, осушила се“ (Марко 11, 20-21).

Апостол Матеј пише да је Исус прво испустио дух, па се завеса поцепала: „А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завеса храма раздрије се на двоје“ (Матеј 27, 50-51). Апостол Лука тврди да је било супротно — најпре се завеса поцепала, а онда је Исус испустио дух: “... и завеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“ (Лука 23, 45-46).

Апостол Марко пише да су обојица разбојника, који су били распети заједно са њим, вређали Христа: „И они што бејаше са њим разапети, вређаше га“ (Марко 15, 32). Апостол Лука говори да је Христа један вређао, а други корио: „Један од обешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други га укораваше“ (Лука 23, 39-40).

Може да се укаже на читав низ несусгласица између апостола, у односу на биографију Христа. Матеј прича да је Христос провео своје рано детињство у Египту, где су избегли његови родитељи, спашавајући се од Ирода. Лука нам говори да Христос и његови родитељи нису нигде избегли.

Црква позива да се просто верује, попут детета. Међутим, како да се то оствари у пракси? Како може да се верује и апостолу Матеју и апостолу Луки, када они говоре различито? Да се верује обојици? Може се рећи нешто тако, да се верује обојици, али то није вера, него празне речи. Не може да се верује да су тврдње, које противрече једна другој, у подједнакој мери истините.

Ако нећемо да се правимо луди, онда морамо да признамо да је надасве чудна цела прича око Јуде. У току две хиљаде година, њега позиционирају као издајицу ради новца. Међутим, уколико је заиста тако, ако је Јудин мотив био новац, онда тек читава ситуација никако не може да прође. Ствар је у томе што је код Јуде била заједничка каса, у којој је било много више од тридесет сребрњака. Здраворазумски је било најлакше, уколико је желео новац, да овај благајник апостола само побегне са свим тим новцем. Међутим, уместо тога, „похлепни“ Јуда узима од садукеја (првосвештеника) смешан новац, за који ништа ни не може да се купи, да би се затим обесио. Где је ту похлепа?

Хтео, не хтео, човек мора да призна — чини се да Јуду ту није покретао новац, него нешто друго. Шта је то он могао да чује од садукеја, што га је натерало да се обеси? Нејасно је. Јасно је само то да је верзија о издаји због новца некакав параван, нешто попут акције којом се прикрива реалност.

Уколико се објективно расуђује, Библија је састављена од контрадикторности. За неке од њих, постоје пристојна објашњења. Ипак, већина објашњења су или потпуно нереална или заснована на аргументима у стилу „чудни су путеви Господњи“.

Ко мора по службеној дужности да тражи објашњења за библијске противречности — нема му се на чему позавидети. У том смислу, богослови су налик на историчаре — имају тежак задатак, јер су принуђени да, са сваком новом влашћу, излазе са новом причом. Отуда и то да, у различитим деловима света, историчари имају различита тумачења историје, која се мењају са променом власти.

Историја не може да се сматра науком. Наука — то је оно што је једнако на свим континентима и у било које време, независно од промене власти. Образац науке — то је математика. При било којој власти, у њој важи да је 2+2=4. Образац „науке“ (под знацима навода) — то су историја и богословија. Представници тих „наука“, при свакој новој власти, стварају нову концепцију и примењују нов приступ у тумачењу чињеница.

Не говорим то да бих кудио професионалне историчаре и богослове — посао је посао. Међутим, не видим основу да се тумачења богослова сматрају божанском истином. Могу да се третирају као културно наслеђе, али не и као света истина.

Верници могу да прихвате и најапсурднија образложења. Код људи постоји особина да не уочавају апсурде, ако су информације из извора који се сматра вишим ауторитетом. Ако су апсурди баш толико уочљиви, људи на то реагују жмурењем и дубоким фразама, у стилу: „А можда то баш тако треба? Можда у томе и јесте истина, коју ја не видим? “

„Васисуалија Андрејевича спустили су стомаком на под. Ноге су му биле млечно беле. Хигијенишвили је замахнуо свом снагом, и прут је звуком поцепао ваздух.

— Мамице! — заурлао је Васисуалиј.

— Свако има своју маму! — рекао је Никита поучно, притискајући Лоханкина коленом. А онда је Васисуалиј у тренутку заћутао. «А можда то тако треба», помислио је, трзајући се од удара и гледајући у Никитине потамнеле нокте на ногама. «Можда је управо у томе искупљење, прочишћење, велика жртва... »

И све док су га шибали, све док се Дуња погубљено смејала, а његова бака викала с прозора: «Тако га, болесног, тако га, јадничка! » — Васисуалиј Андрејевич је усредсређено размишљао о значају руске интелигенције, и о томе да је и Галилеј такође трпео за истину“ (Иљф и Петров, „Златно теле“).

Надгробна плоча

Нико од апостола није себе проглашавао за пророка чијом руком руководи сам Бог. Нико од њих није чак ни наговештавао да информације које дају потичу од Бога, и да би због тога требало да имају статус по коме су изнад јудејског Закона — Торе. И то не услед страха од каменовања. Апостоли се нису бојали смрти и говорили су оно што су сматрали да је неопходно рећи. Своје речи нису проглашавали за божанску истину, не зато што су се бојали казне, него због тога што су били фанатични јудеји, спремни да умру за своју веру. Да нису били такви фанатици, онда не би ни одбацили свој домове, послове и породице, да би кренули за учитељем. Да је њима неко сугерисао како би њихова преписка требало да буде изнад Торе (Закона), они би такав предлог сматрали за чисто светогрђе.

Апостолске преписке до статуса божанских информација и изнад Закона нису дигли они сами, него политичари, који су створили државну религију Римског царства. То су учинили користећи као инструмент Цркву — министарство за питања хришћанства.

У почетку, представници државног хришћанства нису баш разумели како је могуће да се преписка апостола уздиже изнад информација које је сам Бог (или, према хришћанству, Тројица) прогласио за вечне. Од богослова се тражило да докажу како је Бог, када је говорио „дајем на вечно“, заправо хтео да каже „дајем на привремено“.

Богослови не само да су се фантастично снашли са тим проблемом, него су отишли и корак даље. Они не само да су утврдили како је преписка апостола по статусу изнад Божије речи, већ су продужили даље тим путем. Црква је постала толико популарна и утицајна, да су њени представници без по муке почели и да преправљају те исте записе.

Најпознатије дописивање извршено је у односу на речи апостола Јована (Johannine Comma). Изворно, речи апостола гласиле су: „Јер је троје што сведочи на небу, и ово је троје једно. И троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно“ (Прва саборна посланица светога апостола Јована Богослова 5, 7-8).

Након стилског сређивања, речи апостола добијају нови облик: „Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Реч, и Свети Дух; и ово је троје једно. И троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно“ (Прва саборна посланица светога апостола Јована Богослова 5, 7-8).

Даље, са ослонцем на Johannine Comma, и на речи апостола Матеја: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их“ (Матеј 28, 19), добри хришћани су, у побожном стварању митова и без злобе у срцу, дописали: „у име Оца и Сина и Светога духа“ (Матеј 28, 19).

Када су Цркву оптуживали за превару, указујући на прастаре текстове без таквих речи, богослови блиски властима су креирали верзију према којој је ту реч о... грешкама у прастарим текстовима. У стилу, за време прогона учења о Тројици, јеретици су преправљали прастаре књиге, одстрањујући главне речи. Међутим, Црква је позвала у помоћ Светог Духа и тако установила праву истину.

Таква верзија правдања је пропала, уз велику ларму и грохот: у радовима раних заштитника теорије о Тројству не постоји ни једно једино помињање таквих замисли. Оци Цркве, који су били мишљења да је природа Бога Тројична, указивали су, на сложен начин, да постоји око три стотине референци у Светом Писму кроз које се, по њиховом мишљењу, посредно доказује та чињеница (по мом мишљењу — ово је обично завитлавање). Но, ниједан од њих не указује на било какву везу са речима Јована и Матеја. Испада да оци Цркве нису приметили жирафу међу стадом оваца.

Није било начина да се овако нешто прикрије. Богослови су могли само да роне горке сузе. И још од тих времена, они прећуткују ову тему. Ћутање пастира, попут одговора особе која је ухваћена у превари, лако је уочљиво и потпуно неприкладно. Стратегија је јасна: прости људи, чија се вера своди на ритуале и декорацију, неће да залазе у детаље. А они други... колико их је? Тако да, притајићемо се... Здравије је тако.

Дописане речи никад нису ни уклањали. Може свако да се увери, отворивши Библију.

* * *

У Библији постоји огроман број непосредних забрана да се клања било чему, осим Богу. У Старом Завету, постоје следеће забране: „Не гради себи идола, нити какве слике од онога што је горе на небу... “ (2. Мојсијева 20, 4). „Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакога лика у онај дан кад вам говори Господ на Хориву исред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или слику каквог год идола, у лику човека или жене“ (5. Мојсијева 4, 15-16). Пророци такође пишу и: “... нећемо више говорити делу руку својих: богови наши“ (Осија 14, 4).

У Новом Завету, постоје овакве забране: апостол Павле назива безумницима оне који “... заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека“ (Римљанима 1, 23). Па, због чега онда Црква одлучује да представља у разним видовима Бога, када је то већ хуљење на самог Бога и недозвољено, светогрдно безумље?

Људи су одувек имали потребу да стварају бога по свом образу и облику. Када би свиње биле разумне и имале своје богове, они би имали форму свиња. Разумно биће, до одређеног нивоа развоја, ствара себи богове према своме образу и обличју. Изашавши на следећу раван развоја, оно схвата да Бог, уколико постоји, не може да има форму, нити било какве карактеристике. Било какво својство и форма са собом носе одређена ограничења. Што је округло, то не може да буде квадратно. Што је ограничено, то не може да буде Бог. Појам „Бог“ не може да се уклопи са било каквим формама или својствима. Што се уклапа, то није Бог, него фантазија слабо развијеног бића, које покушава да изгланца облик Бога (детаљније ће тек бити више речи о овој теми).

У нашем делу света је та потреба изродила декицу на облаку. Ако желите да видите како то изгледа у највећим могућим размерама, идите у московски храм Христа Спаситеља и подигните поглед ка куполи изнад. Угледаћете брадатог човека у годинама, руку раширених и испружених у лету. Ко је то? Бог? Ипак, Бог не може никако да има форму. Значи, то није Бог. Па, ко је то онда? Можда неки светац? Који, конкретно? И зашто су њега сместили изнад свих других? На та питања нема одговора. „Шта су друго све те цркве, него гробнице и надгробне плоче Бога? “ (Ниче).

Каква мисао може да се јави у глави човека, који се макар неутрално односи према хришћанству или га симпатише, а тек верника, када први пут чита овакве информације? Онаква, каква и код осталих — онај ко то пише мора да се нешто збунио, помешао, а ако и није тако, он просто није дошао до одговарајућих образложења, која вероватно даје Црква.

Чини се, тако нешто не може да буде. Црква је била потпуно свесна свих ових појединости. Не може да се поверује, како за време читавог свог постојања, она није успела да пронађе одговарајућа објашњења. Вероватно је она за све ове протекле векове то лепо сложила по полицама, богослови су то морали да ураде. И пошто је мој ауторитет (једнак нули) неупоредив са ауторитетом Цркве, подсвест наводи на то да се размишља како аутору недостају знања. У стварности, није то тако црно (подсвест ту као да вришти — не, то не може да буде, да за две хиљаде година восјка богослова није на сва ова питања дошла до јасних, концизних и разумљивих објашњења, за све детаље на које је указано).

Хајде да погледамо, шта на ту тему имају да кажу светске лучоноше богословске мисли. Послушајмо, примера ради, Мартина Лутера, професора теологије на Универзитету у Витенбергу. Њега су 1521. године позвали у град Вормс, да објасни своје ставове према римском папи (кога је Лутер, уличним жаргоном речено, жестоко испрозивао). Све је мирисало на ломачу, и ту просто мора да се ода дужно поштовање човеку који је спреман да свесно уради оно због чега ће, са изгледима од 100%, морати да га спале. Међутим, дошло је до такве ситуације да га нису спалили, већ напротив — он постаје духовни ауторитет за Немце. Овако се обратио великом сабору, који је окупљен да га саслуша:

„Уколико Ваша висост и ви, господари, желите да чујете прост одговор, ја ћу да одговорим директно и просто. Ако ме не увере сведочанствима из Светога писма и јасним аргументима разума — јер не признајем ауторитет ни папе, ни сабора, уколико су међусобно противречни, — моја је савест свезана Речју Божијом. Не могу и не желим ни од чега да се одрекнем, јер је лоше и опасно да се поступа противно савести. Бог нека ми помогне. Амин“ (Мартин Лутер, говор у скупштини у Вормсу, 1521. године).

Као што видимо, контрадикторности са васељенских сабора нису биле непознаница ни за саме хришћане. Гомила ових недоследности и противречности није била вест. Само што Црква није подстицала да на њих усредсређује, предлажући да се на њих уместо тога затварају очи, и приписујући светим речима карактеристику да их је немогуће схватити. Противречности су биле савладаване путем вере. Инквизиција је у томе много помогла.

Допуштам могућност да сам понегде нешто и изоставио, неки украсни детаљ пропустио — међутим, ове информацију су, као целина, у потпуности тачне. Црква се, од свог рођења, често сусретала са непремостивим противречностима, и за њих никада није имала прихватљивих објашњења. За читаве две хиљаде година свога постојања.

Напослетку, желим да кажем да ни овде није неопходно да се мени верује. Претражите по нету, за сваку од поменутих контрадикторности и апсурда, па сами извагајте оно што вам предлажу у својству објашњења. Уколико ми укажете на то да сам у заблуди, могу само да вам будем захвалан.

⇐ Предыдущая 12 13 14 15 161718 19 20 21 Следующая ⇒