Страсти. Искупљење

Страсти

Цела ова урнебесна ситуација настала је услед тежње римске власти да државном хришћанству изгради јединствен, монолитни карактер. У ту сврху, било је неопходно да се одреди и полазна тачка — давањем одговора на главно питање: ко је Христос?

Сложеност је проузрокована тиме што су Христос и апостоли проглашавали јудаизам за истину, а себе сматрали јудејима. Нико од њих није рекао ниједну једину реч против јудаизма, као целине. Било је негативних исказа о садукејском или фарисејском крилу јудаизма, али није било никакве осуде самог јудаизма.

Када припадници различитих партија, које се залажу за исту идеју, критикују једни друге, то се не сматра осуђивањем саме идеје. Унутарпартијска борба фракција, у којој се лево крило странке спори са десним, такође не треба сматрати негацијом саме идеје. У питању је ништа више од борбе за место под сунцем, што нема везе са идеологијом.

Различите партије које су се залагале за комунистичку доктрину, као и фракције унутар саме партије, увек су биле свесне свог међусобног односа. Партије су се бориле, са оружјем у рукама. Фракције унутар партије су се бориле бирократским методама. Нападајући оне друге, своје супарнике су критиковали за лош поглед на учење, погрешан начин његовог остваривања. Међутим, никада нису нападали саму идеју комунизма.

Тако је и са јудејским партијама, у које је спадала и Христова група — оне су нападале једна другу, али никада сам јудаизам. Напротив, сви они су неумољиво тврдили и објављивали да су му верни, и да су посвећени потврђивању управо јудаизма као истине.

За хришћанство, није било никакве шансе да може да се одрекне јудаизма — а у његовим оквирима, сматрало се да постоји мноштво мањих богова и један главни Бог. Појављивало се питање: ко је, онда, Христос? Да га прогласе за мањег бога није било могуће, зато што је јудаизам, чију је истинитост и Христос признавао, забрањивао да се клања другим, мањим боговима. Да га прогласе главним Богом, значило је одрећи се Бога јудеја, што је такође било немогуће, јер га је и сам Христос признавао, и називао својим оцем. Уколико би се признао јудејски Бог, а притом и Христос признао за Бога, испоставило би се да хришћанство признаје два Бога. Међутим, такво признање уништило би само хришћанство. Ако је Богова више од једног — реч је о паганству. Два Бога нису могла да се сместе у концепцију једнобоштва, на којој је хришћанство инсистирало чак и више него јудаизам. Јудеји су признавали постојање других богова, али су Господина, тј. Господа, сматрали за главног. Хришћани су та бића сматрали не боговима, већ демонима.

Додатне потешкоће стварали су и бројни искази самог Христа и апостола, који су наглашавали да Бог има првенство у односу на Христа, и према томе они не могу да буду једнаки. Исус каже: „јер је Отац мој већи од мене“ (Јован 14, 28). Апостол Павле прави разлику између Бога и Исуса, када каже да: “... ми имамо само једнога Бога Оца... и једнога Господа Исуса Христа“ (1. Коринћанима 8, 6), и „Бог је глава Христу“ (1. Кор. 11, 3).

Ако су Христос и Бог — једно исто биће, тада се реч „Христос“ може заменити речју „Бог“. Уз такво мењање, наведени искази добијају облике: „Бог је већи од Бога“, и „Бог је глава Богу“. Уколико постоји таква жеља, у томе може да се види дубок смисао. Међутим, ако се занемари богословска акробатика, и ако се ствари тумаче здраворазумски, из информација које долазе од Христа и апостола следи да Бог и Христос нису једно те исто.

Па онда, уколико Исус није Бог, ко је онда он? То више није ни важно. У случају да није Бог, значи да је јудејски пророк или учитељ. Информације које долазе од њега и његових ученика не могу никако да се поставе изнад јудејског Закона. И ако је Закон изнад, тада је и јудаизам изнад хришћанства, јер је у Закону речено да су јудеји изабрани. Даље, испада да хришћанство није засебна религија, него крило пророчке партије. Са једном разликом, што код овог крила не постоје крвна ограничења.

За Римско царство, било је од животне важности да се хришћанство раздвоји од јудаизма — да се међу њима направи непремостива баријера. Да се постигне тако нешто, било је могуће путем очувања концепције једнобоштва, при чему би Христа прогласили за јединог Бога, али да се, притом, и јудејски Господ такође сматра јединим Богом. Сама поставка проблема звучи апсурдно. Ипак, уколико њега не успеју да реше, онда хришћанство није могуће, као нова религија — једноставно, даље би се све претворило или у очигледан трик или у паганско сујеверје.

На први поглед, изгледа да је проблем апсолутно нерешив. Овде се опет могу уочити луди поступци храбрих, чија стваралачка и интелектуална одважност не знају за границе. Технолози Римског царства налазе излаз и из овог ћорсокака. Посежу за теоријом Тројице, која омогућава да се Христ прогласи за Бога, а да се притом избегне многобоштво.

Према овој теорији, Бог је јединство три Лица (хипостаза): Бога-Оца, Бога-Сина и Бога-Светог Духа. Сва три Лица су међусобно идентична, и заједно образују Бога. Фокус је на томе да је свако Лице засебно такође Бог. Наглашавам, не део Бога, већ цеo Бог.

За разумевање Тројице, направићу аналогију са Сунцем — оно је округло, светло и топло. Округлост, Светлост и Топлота образују Сунце. Отац, Син и Свети Дух отприлике на такав начин образују Бога. Чини се да је ту све мање-више јасно, али...

Круг није једнак светлости и топлоти — јер они не поседују геометријска својства. Светлост није идентична кругу и топлоти — јер они не морају да буду извор осветљења. Топлота није идентична кругу и светлости — јер они не морају да поседују одређену температуру. Круг, светлост и топлота — то су различита својства једног објекта, Сунца.

Хришћанска теорија Тројства учи да се Бог састоји од три бића, која су идентична једно другом, и од којих свако поседује сва својства Бога. То је важно, јер уколико су бића различита, то онда није један Бог, него су три Бога. Један је — ако су 100% једнаки и сливени у једно. Суштински, Христос је у потпуности Бог, као Отац или Свети Дух.

Уколико су сва три Лица Тројице једнака, то значи да су она потпуно једнака. И ту настаје читав овај театар апсурда... Христос је рођен „пре свих векова“ — пре почетка времена. Бог-Отац и Бог-Свети Дух нису рођени и постоје вечно. Дакле, Христос је биће које се родило. Док су Бог и Свети Дух — бића која се нису родила. Онај који се родио и онај који се није родио — нису једнаки.

Друга противречност Тројице: aко је Христос Бог, значи да он није човек. У случају да није човек, значи да није искусио муке као човек, док је био на крсту. Тиме се руши кључна догма теорије искупљења људских грехова кроз Христа. „Види, како ти није пало на памет да Христос, да није хтео да страда, могао је као бог да се из тога уклони, а тиме испада да је његово страдање било по сопственој вољи... “ (М. Прившин, „Пехар света“).

У трагању за излазом из ове колизије, 451. године на Халкидонском сабору утврђено је да је исправно сматрати како Христ има две природе — божанску и човечију. Христос је савршени Бог и савршени човек — Богочовек. Тако је он на крсту страдао као човек, и тиме је остварио подвиг искупљења. На питање: пред киме је он искупио људе, једини одговор је — пред Богом. Уколико је Христос Бог, значи да је искупљење извршио пред самим собом. Шта то значи и како да се разуме — детаљније ћу да објасним ускоро.

Црква тврди да јој је откривено од Светог Духа, како Христос јесте Богочовек. Притом, она тврди и да је Свети Дух кроз апостола рекао да је Христос човек: „човек Исус Христос“ (1. Тимотеју 2, 5). Испада да је Свети Дух Цркви рекао како је он богочовек, а апостолу да је човек. И, шта је онда Христос заиста?

Ову нову колизију Црква успева да савлада снагом сопственог ауторитета. Она занемарује апостола и проглашава да Христ има две природе, човечију и божанску. На основу тога, проглашава страдање Богочовека на крсту — страдањем човека.

Међутим, теорија да Христ има две природе налази се у противречности са теоријом Тројице. Како сада рећи да је природа Христа идентична природи Бога и Светог Духа, уколико је природа Бога-Оца и Бога-Светог Духа искључиво божанска, и у њој нема ничег човечијег, а природа Христа у себи садржи и божанско, и човечије?

У целу ту збрку укључује се и теорија „филиокве“, која се појавила у време када је из политичких потреба било неопходно направити разлике између Западне и Источне Цркве. Од тада, за православце Свети Дух исходи само од Оца, док од Христа не исходи. Притом, Христос се ничим не разликује од Оца. Међутим, од њега Св. Дух не исходи... Па, како то?

На постојање разлика између Лица Тројице не указује нико други, него сама Црква. Она говори да су Лица различита. Но, притом, она су једнака. Али различита. Шта ћемо са тим? Ништа јасно и разумљиво по том чудесном питању Црква никада није ни изрекла.

Ситуацију је чинило још тежом то што сам Христос никада није назвао себе Богом. Он је себе називао сином човечијим, али то није синоним речи „Бог“. Себе је називао и сином Божијим, и другима предлагао да постану синови Бога: “... да будете синови Оца свог који је на небесима“ (Матеј 5, 45). Уколико су син Божији и Бог — синоними, испоставља се да је Христос свима предлагао да постану синови Бога, тј. да постану такође Бог? Сем тога, јудеји су себе ионако сматрали синовима божијим (за разлику од хришћана, које су убедили да нису синови, већ робови божији).

У Јеванђељу постоје двосмислени искази. Могу да се тумаче на различите начине, према жељи. Примера ради, Христос каже: „Ја и Отац — једно смо“ (Јован 10, 30). Ово може да се протумачи као: Христос је назвао себе Богом. Међутим, сложићете се да ово није јасна и недвосмислена тврдња попут следеће: „Ја јесам Бог“. Богу није својствено да се изражава двосмислено по важним питањима. Када више биће жели нешто да саопшти нижем, оно говори јасно и просто, да не буде забуне. Бог говори човеку веома јасно. На пример, Господ јудеја је Мојсију казао директно: „Ја сам Бог“ (2. Мојсијева 3, 6), „Још говори Бог Мојсију и рече му: Ја сам Господ“ (2. Мојсијева 6, 2).

У речима Христа, нема такве јасноће. Он о себи никада није говорио директно. На непосредно питање: ко си ти? — Исус никада није дао непосредан одговор. Додатне потешкоће изазивају и речи Христа када он на једном месту каже: „Ако ја сведочим за себе, сведочанство моје НИЈЕ истинито“ (Јован 5, 31), a на другом: „Ако ја сведочим сам за себе, истинито је сведочанство моје“ (Јован 8, 14). Па шта онда то значи, да ли је сведочење Христа о самом себи истинито, или није истинито?

Када су га есени питали лицем у лице, ко је он, Христос је избегао директан одговор. „А Јован, чувши у тамници о делима Христовим, посла двојицу од ученика својих да кажу му: Јеси ли ти Онај, Који ће доћи, или другога да чекамо? А Исус одговарајући рече им: Идите и реците Јовану ово што чујете и видите: слепи прогледају и хроми проходају, губави се чисте и глуви чују, мртви васкрсавају и сиромашнима се проповеда јеванђеље. И блажен је онај који се не саблазни о Мене“ (Матеј 11, 2-6).

Питање је постављено веома јасно: да ли си ти онај кога чекамо или не? Да или не? И какав је одговор? Ни да, ни не. Како ту да се човек не присети речи самог Христа: “... нека буде реч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога, од злога је“ (Матеј 5, 37).

Када је код Исуса дошла читава делегација са таквим питањем, он поново ништа не говори о себи, избегавајући одговор општим речима, попут политичара: „И кад уђе у храм и стаде учити, приступише му првосвештеници и старешине народне говорећи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једно, те ако ми кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи? А они размишљаху међу собом говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не веровасте? Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована поштују као пророка. И одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу рећи каквом влашћу ово чиним“ (Матеј 21, 23-27).

Код јудеја, израз „благи“ означавао је повезивање са Богом. Када Христа називају благим, он жестоко одговара на то: „И запита Га један oд поглавара: Учитељу благи! Шта да учиним да наследим живот вечни? А Исус рече му: Што Ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога. “ (Лука 18, 18-19). И, како то да се схвати? Зар у одрицању од статуса „благог“ не лежи и одрицање од звања „Бог“, као што се овде види?

Следбеници су Христа сматрали својим учитељем и пророком, али никако не Богом. Да је он себе позиционирао као Бога, који је дошао да направи нову религију, ниједан јудеј не би пошао за њим. Као прво, из тог разлога што Бог не може да се види. Ко је видео Бога и остао међу живима, тај није видео Бога: “... нећеш моћи видети лица Mојега, јер не може човек Mене видети и остати жив“ (2. Мојсијева 33, 20).

Као друго, у Закону је речено да оно што у њему пише важи заувек. Нема места за нову религију. Тако да Исус никако није могао себе да прогласи за Бога. Јудеји су ишли за Христом, јер су у њему видели човека исте вере, учитеља и пророка — а никако не Бога, који је донео ново учење, као што ће то касније да се објави путем државног хришћанства.

Па чак и сам Христос је у више наврата говорио да није на њему да решава питања, која су у надлежности Бога. Нпр. када му апостоли траже да им повери места са његове десне и леве стране, он каже: “... да седите са Моје десне и леве стране – то вам не могу Ја дати“ (Марко 10, 40). Слично је и према Матеју: „да седнете Мени са десне стране и са леве – не могу вам Ја дати, то је за онога коме је уготовио Отац Мој“ (Maтеј 20, 23).

Занимљиво је и како Христос одговара, када га питају: „Ко си ти? И рече им Исус: Онај од почетка што постоји. “ (Јован 8, 25). Oн ту отворено каже да не постоји вечно, него од неког почетка. Вечно постојећи Бог, као што знамо, не може да има почетак. Шта има почетак, то има и узрок. Бог нема почетак, и зато не постоји његов узрок.

Ако је Христос Бог, а он сам каже да има неко изнад њега, тада се мора појаснити шта се сматра под појмом „Бог“. Традиционално се под тим подразумева биће изнад кога нема ничег, и које може да реши свако питање. Речи Христа указују на другачију слику.

Једино где Исус директно одговара на ово питање, то је у причи са Савлом, који је постао Павле. Међутим, ни ту не каже да је Бог. На питање Савла: ко си ти? — одговара: „Ја сам Христос, кога ти гониш“. У том одговору, чак ни не наговештава да је Бог.

Теорија Тројства се испоставила толико противречном смислу, да ту чак није помогао ни ауторитет Светог Духа (истина, до тог времена, већ је био у значајној мери подривен). „Нисам веровао у Тројицу ни до сад / Бог тројни чинио ми се умудрен сав“ (А. Пушкин).

Искупљење

Уздизање Христа у статус Бога створило је колизију. Апостол пише: “... као што је и Христос љубио нас, и предаде Себе за нас у прилог и жртву Богу“ (Ефесцима 5, 2). У случају да је Христос Бог, испоставља се да је он себе принео као жртву самом себи. Како то уопште може да се разуме?

Колико год да сам то питање постављао разним богословима, разуман одговор никада нисам добио. Уместо одговора, увек су мењали тему. Говорили, како је Христос преузео на себе грехове човечанства. Како је безгрешни са собом понео бреме грешних... Да, слажем се, са тим се слажем... Само што вас нисам то питао. Ја питам, не са каквим циљем је свемогући Бог био принесен на жртву, него КОМЕ је био принесен на жртву?

Према аналогији са древним Сумерцима: цар је представљао свој народ пред боговима и, када за то дође време, узимао његове грехове на себе. Тада су га приносили на жртву боговима, искупљајући тиме грехове. На питање, због чега су цара приносили на жртву, постојао је јасан одговор: због грехова народа, које је преузео на себе. На питање, коме су приносили жртву, такође је постојао јасан одговор: сумерским божанствима.

Код хришћанства, постојао је јасан одговор само на једно питање: са каквим циљем је Христос принесен на жртву? Црква одговара: са циљем да искупи грехове човечанства. У оригиналном значењу, смисао речи „жртва“ односи се на откуп новцем, чиме би роб плаћао своју слободу, а осуђеник на смрт — свој живот. Човечанство је било оптерећено грехом, а Христос га је ослободио, исплативши за то откуп, тако што је принео себе на жртву. Ту је све кристално јасно.

Међутим, са одговором на други део питања — коме је принета жртва, коме се плаћа овај откуп — настају толики проблеми, да је средином XII века на ту тему организован и Константинопољски сабор. Циљ је био да се дође до одговора, а да се не разруши теорија Тројице, основа хришћанства, која је уједно представљала и темељ Византијског царства.

Хришћански поглавари и ауторитети, након што су призвали Светог Духа у помоћ, приступили су тражењу одговора. Као део поставке проблема, јављала се и тврдња да Христос није део Бога, већ цео, потпуни и свемогући Бог. Било је неопходно да се одговори: због чега свемогући Бог, који је могао да добије оно што жели без икаквог откупа, плаћа откуп? И коме плаћа тај откуп? Коме приноси себе као жртву? Уколико је Бог свемогућ и изнад њега нема никога, тада је једини одговор — он плаћа жртву самом себи. Међутим, то већ и на сам први поглед изгледа бесмислено. То је као да је сам себи исплатио новац, тако што га је из једног свог џепа пребацио у други. Где је ту исплата?

Уколико плаћа откуп неком другом, то значи да је тај други изнад Бога. То значи да онај ко плаћа, у том случају, није свемогућ. Испада да он није Бог. У таквом односу, Бог постаје онај коме је плаћена оваква жртва. Али, у том случају, ко је онда тај који је плаћа?

Ако је онај ко плаћа откуп заиста свемогућ, тада он јесте Бог. Међутим, из тога следи да то плаћање није у устаљеном смислу, него из забаве. Он би могао да не плати, јер као свемогући није принуђен на тако нешто (нити на било шта). Међутим, у том случају плаћање — није плаћање у традиционалном смислу, него спектакл.

Директно питање: да ли је свемогући Бог могао да спасе људе на безболан начин? Уколико је свемогућ, одговор је само један — могао је. Без да прстом мрдне. Довољно би било да пожели да се сви људи спасу пакла, и сви би се спасили. Притом, спасење би могао да учини безболним, као минимум. Као максимум — да га учини и пријатним.

Дакле, пред Богом је био избор једне од три опције, како да избави људе од грехова: а) безболно; б) да учини избављење пријатним; в) да изазове нелагоду и примора на страдање. За Бога, ту нема разлике по утрошку времена, или по било каквим напорима.

Како објаснити зашто Бог бира трећу? Црква то објашњава пројављивањем љубави Бога према човеку. Да бисте јасније уочили смисао овакве тврдње, замислите хирурга који објављује своју велику љубав према пацијенту. Тај лекар има могућности да операцију изведе безболно. Може да је обави чак и тако, да пацијент осети задовољство током трајања операције. Са друге стране, може и да је изврши тако да буде најболнија могућа.

Све три опције изискују подједнак напор за њега. Хирург бира најболнију. Његов асистент образлаже болесном, да лекар прави такав избор искључиво из љубави према болесном. Како доживљавате такав избор хирурга и образложење које се даје за исти? Зар се код вас не би јавила сумња у ове речи? Како бисте ви објаснили избор треће опције?

Пробаћу да одговорим на то питање. Уколико погрешим, ви ме исправите, молим вас. У случају да хирург има неограничене могућности да пацијент не осећа бол, али он их не користи, већ га сече на живо, то значи да се њему свиђа да људима ствара бол.

Када свемогући Бог, од свих опција, бира ону која његовом вољеном човечанству приређује највеће мучење, такав његов избор није изнуђен као неопходност, већ је нешто друго по среди. Како да се одговори на питање, а да се не повреде осећања верника, због чега Бог — који према теорији Цркве јесте Љубав — бира најкрвавији и најстрадалнији пут, занемаривши све друге без крви, безболне или, чак, угодне?

Одговор на то питање звучи богохулно, јер се овакав избор може објаснити једино тиме да се свемогућем Богу свиђа управо крвава опција. Као што се алпинисти пењу на планину, а могли би ту да слете помоћу хеликоптера или у балону, зато што им се свиђа сам процес — тако и Бог, имајући пред собом бескрајно мноштво опција, бира најкрвавију, јер му се она више свиђа. Другим речима, такав избор није резултат неопходности.

Ако за неко дејство не постоји неопходност, то значи да је његов мотив забава. Ово звучи богохулно, али ми ви помозите да нађем други резон за избор технологије спасења човечанства од стране Бога, а да то није забава. Сам не налазим друго објашњење.

Једини начин да се избегне такав закључак — јесте тврдња, да Бог није имао другу могућност да спасе човечанство. Ипак, то нас доводи до још горег закључка — да Бог није свемогућ. О каквом свемогућем може да се прича, када за њега постоје ограничења?

Одмах се јавља питање: ко је успоставио ограничења, која Бог не може да превазиђе? И није важно какав би био одговор. Важно је да постоји онај који је поставио ограничења. Тај је — моћнији од Бога. Ипак, то је немогуће, јер би то противречило самом појму Бог.

Ако сва претходна питања уопште и могу да се избегну, онда питање коме је заправо Христос био принет на жртву — никако није могуће да се занемари. Нарочито ако се не заборави да су Христос и Бог, у хришћанству — синоними. Када кажемо Бог, под тим подразумевамо Тројицу и Христа. Када кажемо Христос, под тим подразумевамо Тројицу и Бога. Коме је Бог био принесен на жртву? Код кога је он искупљивао човечанство? Коме је платио откуп за ослобађање човечанства од грехова?

Да се плаћа откуп, могуће је једино — или себи равном, или ономе ко је изнад. Немогуће је да јачи приноси жртву слабијем. Ако изнад Бога нема никога, онда не може да се претпостави да је Бог некоме плаћао откуп. Не може да се претпостави како је Бог себе принео на жртву анђелима, демонима или немоћним људима. Нарочито ово последње, звучи веома неприкладно. Ко хоће да откупи роба од господара, тај плаћа господару, а не робу. У случају када роб може да донесе одлуку о свом ослобађању, то значи да он није заиста роб. Он можда игра улогу роба, као што то бива у садо-мазо играма. Ипак, ако није реч о игри, тада је опција откупљивања роба од роба — апсурдан скуп речи.

Изузев људи и анђела/демона (ондосно свих других форми живота и облика постојања), који су још кандидати да им Бог буде принесен као жртва? Једини кандидат је још — Бог. Испоставља се да је он себе принео на жртву самом себи. Таква тврдња звучи у толикој мери чудно, да је тешко пронаћи одговарајуће речи, како би се исказало колико то чудно звучи. Међутим, ја друге могућности не видим. Видим једино да је Бог принесен на жртву Богу. Можда ви видите? Реците...

Нека буде, прихватимо ову необичност и наставимо: робовласнику се плаћа откуп за роба. Ако је Богу понуђена жртва, то значи да је човечанство искупљено од њега. Ако човечанство није искупљено од њега, онда се значење жртве губи. Ако желим да откупим роба, али не плаћам господару тог роба, него неком другом, то не доводи до резултата. Роб се откупљује само плаћањем откупнине за њега господару. И ако се откуп може платити само Богу, испада да је Бог искупио човечанство од себе. А то је већ ван сваке памети...

Црква тврди да је Бог спасао човечанство од греха. И када га је већ тако спасао, тиме испада да је откуп плаћен Греху. Ипак, у хришћанству нема никаквог божанства које се зове Грех. Међутим, ако му је Бог био принесен на жртву, испада да је Грех раван Богу. Али, у том случају се цела хришћанска концепција руши.

Грех може да се успореди са оковима. Да би се ослободило човечанство, мора да се плати откуп газди кључева од тих окова. И ако је откуп плаћен Богу, испада да је Бог газда окова. Испоставља се да се човечанство није ослобађало од греха, у чијој је власти било, него од газде окова, од Бога. И даље поново настаје потпуни апсурд...

Претходно написано личи на некакво измотавање, али како да се говори о једној оваквој теми, а да се притом избегну негативне конотације? Та тема никако не пије воду, тако да било која реч звучи као лудачка бесмислица и ужасна јерес (покушаји да се дође до корена стварају крајње досадну и умарајућу атмосферу).

Не може да се нађе било каква прихватљива теорија по том питању: коме је Христ био жртвован. Григорије Богослов у IV веку пише: „Коме је принета ова Жртва — Оцу? Тако нешто је нечастиво помислити. Отац, који није узео крв Исака и забранио Авраму клање, да ли би заиста пожелео Крв Једнородног Сина? Рећи да је Христ платио откуп ђаволу је нечастиво. Јер, како ђаво може да добије Самог Бога? Човечанство је требало да буде освећено од стране Божанства. А остало, да се преда ћутању. “

У IV веку, док се још државна Црква није у потпуности образовала, позиви да се тема заобиђе могли су да прођу. Ипак, што је већи био њен значај, то је мање било шансе да се ћутањем заобиђу основни проблеми. Оставити да такво питање виси у ваздуху, значило је претњу не само по Цркву, него и по Царство. Одговор је морао бити дат.

Очајни учесници сабора, полазе са следећег становишта: ако је Бог Тројица, можда је једно Лице Тројице принело себе на жртву другим двома (као што је учила и Западна Црква)? Можда је Бог-Христос принео себе на жртву Богу-Оцу и Богу-Светом Духу?

Међутим, ни тако нешто није могуће. Оваква теорија урушавала је нераздвојивост и идентичност сва три Лица Тројице, као и саму Тројицу. Покушавали су на том сабору и на један, и на други начин, и никако им није успевало да избегну потпуну апсурдност, као исход. Остало је још да се прибегне опробаној технологији — да се призове Свети Дух у помоћ. То што он открије, то да се прогласи за истину, и да се о томе више не расправља. Јер, велика је то и недокучива тајна за људски ум. А ако се неко прави паметан након тога, њиме нек се инквизиција позабави. Тако су добронамерни учесници сабора донели одлуку.

Свети Дух није оставио добре хришћане на цедилу и открио им је да је Христос био принет на жртву свој Тројици — то је био званичан одговор Константинопољског сабора из 1157. године. Христос је принео самог себе на жртву самом себи, а такође и Богу-Оцу и Богу-Светом Духу, који су такође били Христос. Ето, занимљив је то био одговор...

Осећајући колико је чудан овакав одговор, њега су обавили прећутним правилом да је дубоко размишљање на ту тему — штетно по душу. Препоручивало се да у глави уопште не треба имати таква питања. Највећа корист за спасење душе је — ако се простодушно верује у тајну формулу коју је Свети Дух даривао на Константинопољском сабору. И тачка.

Тако је настала технологија, данас позната као „ортодоксност“. Њен принцип је: ништа није неопходно да се разуме. Потребно је да се верује у то што каже Црква. Чак и ако она говори нешто што никако не пије воду, ако данас каже једно, а сутра томе супротно, неопходно је да се у томе не види никаква апсурдност, него да се смири ум и да се верује мајци Цркви. Неисповедиви су путеви Господњи. И одакле човек да зна, кроз каква искушења га воде ка истини и спасењу (при изговарању тих речи богоугодни хришћанин подиже поглед на горе).

Црква проглашава сва по њу опасна питања несхватљивим за људски ум и саветује да се то прихвати као чињеница. За доброг верника, наоружаног таквом технологијом, све је једноставно: у случају да уочи у речима Цркве бесмисленост, одмах му је јасно — то је искушење од сотоне. Досећајући се своје ограничености и изговарајући молитву, почиње да из себе тера опасне мисли. Спречивши тиме да се саблазни, услед размишљања, он се умирује тиме што се није узгордио, попут Луцифера, анђела светлости. Није осетио укус знања, као Адам и Ева. Уопште, много тога корисног за себе открива добри хришћанин у томе да не размишља ни о чему, када су већ пре њега други добро промислили о томе.

Црква учи: веруј у то што се сматра светом истином, и спасићеш своју душу. Што си више глув за глас разума, то си милији Богу. Што мање мислиш, то су мање шансе сотоне да те искушава, што значи да си више заштићен од јереси. Имај дечију веру и не обазири се на здрав разум и смисао — који долазе од непријатеља рода човечијег. Јер је речено: “... ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Матеј 18, 3).

Подсећам поново, јерес на грчком значи „избор“, „мишљење“. Добрим верницима није потребно сопствено мишљење. Највећа врлина за хришћанина је — потпуна послушност. Управо то је формулисао и отац протестантизма Мартин Лутер, на следећи начин: непослушност је већи грех од убиства, прељубе, крађе и непоштења.

Језуити одлазе и даље: објављују послушност не „до смрти“, него „до греха“. Смисао идеје је у томе, да је умрети за Христа — лако. Са друге стране, згрешити ради Христа, убити или преварити — много је веће. Језуити су шпијунирали и убијали не ради себе, него Бога ради. Поглавар реда, већ помињани Игњасио Лојола, објашњава како је „потпуна послушност слепа, и то слепило представља мудост и савршенство једног човека“.

Цркви нису потребни мислећи, него верујући људи. Слободе не сме бити ван оквира догми. Може да се спори докле год хоће о томе како поставити свећу или шта се сме јести током поста. Међутим, не дај Боже да се бави питањима колико је истине у некој догми.

Теме о Тројству, природи Христа, као и питање коме је намењена жртва Христа, у богословском окружењу се избегавају, заливају лепим речима и емоцијама, маневрише се у празно, без дотицања реалног смисла притом. Из разлога што за ово не може да се пружи никакво објашњење: ни логично, ни фантастично. Онај ко прогласи да је квадрат округао и да има пет углова, након тога је обавезан да саопшти како је то велика тајна, недостижна људском уму, и да се разуме — то ниједном човеку није дато. Може само да се верује у истинитост тако чудне информације. Па, шта ту да се каже верницима... Верујте...

„Први и најпростији ниво дисциплине, који чак и деца могу да усвоје, назива се само-заустављање. Њиме се означава инстинктивна способност да се заустави на прагу опасне мисли. Оно укључује способност да се не виде аналогије, да се не примећују логичке грешке, да се погрешно протумачи чак и најлакши закључак, ако је непријатељски према англо-социјуму, да се осећа досада и одбојност од таквих мисли, које могу да доведу до јереси. Укратко, само-заустављање означава спасоносну неукост“ (Орвел, „1984“).

⇐ Предыдущая 11 12 13 14 151617 18 19 20 Следующая ⇒