Серијал. Паганство

Серијал

На Првом васељенском сабору, главна тема је била да се утврди природа Бога. Једна група државних хришћана је стајала иза теорије о јединственом Богу, а друга — да је Бог-Тројство. Разбуктао се спор. Пред Константином се нашло питање: коју групу да подржи?

Црква нас учи да је цара водио порив за истином, да је он заволео пресвето хришћанство и да је трагао за његовим најчистијим обликом. Међутим, реалан мотив је био извлачење политичке користи. Цар је одлучивао на чију страну да се сврста, тако да то буде најпогодније по његову власт.

У том времену, становништво царства је већински било паганско. Значи, теорија многобоштва је више одговарала уверењима која су владала међу већином житеља царства. Подржавајући присталице Тројства, могу једним ударцем да се убију две муве — да се задовоље и пагани и хришћани.

Мотивисан таквим размишљањима, цар доноси одлуку у корист Тројице. Његово мишљење се проглашава за истину дату од Светог Духа, који се спустио на Константина Првог. Црква говори да, чак и уколико је био врховни пагански првосвештеник у том тренутку, то га свакако није омело да буде у непосредном контакту са небесима, с обзиром на то да је имао власт. А свака власт је од Бога. Тако је, кроз Константина, истина откривена свим осталим учесницима сабора.

Ипак, чак и уз све то, на сабору се нашло неколико људи на које се, како Црква тврди, није спустио Свети Дух. Они су одбили да признају мишљење цара за истину и остали при своме — тврдећи да је Бог по својој природи јединствен, а не тројичан.

Њих су прогласили за јеретике и преступнике, па су их право са сабора отерали у изгнанство у дивљину, на места где им је смрт била практично загарантована. Тиме се установљавају основе послушности — да сви схвате какве се перспективе отварају пред онима који се одваже да наступе против власти која је од Бога.

Појављује се питање: како онда Црква може да тврди да је одлука сабора прихваћена у потпуности од свих, једногласно, ако је чињеница да није било њеног стопостотног прихватања? Ево како: приликом бројања гласова, рачунали су се само гласови хришћана. Хришћанима су се сматрали они на које је сишао Свети Дух. Показатељ спуштања Светог Духа на неког: добар хришћанин не може да буде против власти која је од Бога. Ако је против ње — то је поуздано обележје да га искушава сотона и да га је напустила благодат. Глас таквог човека нису ни рачунали, зато што се важе само гласови правих хришћана.

Таквом логиком, било каква да је одлука донета на сабору, она је могла да буде донета искључиво једногласно. Другачије, напросто, није могла да буде донета физички. Чак и да је 90% учесника сабора било против, а свега 10% „за“, свеједно би се на крају испоставило да је 100% хришћана гласало „за“. Зато што су се само они који су гласали „за“ сматрали хришћанима. А за све остале, мислило се да их искушава нечисти дух.

На основу религијског и световног закона, они који нису били сагласни, постајали су оптужени за дупли преступ. На првом месту — против Бога. Противљење власти датој од Бога, изједначавало се са противљењем вољи самог Бога. На другом — против владара. Неслагање са царом значило је и омаловажавање његовог величанства — дакле, најтежи злочин, за који је могло да следи распеће. Само услед велике милости самога цара, јеретике нису разапињали, него су их слали у изгнанство.

Атмосфера васељенских сабора у потпуности је ископирана на конгресима Комунистичке партије, где је свака одлука власти дочекивана „са осећајима огромног задовољства, праћена дугим и непрекидним аплаузима, који су се претварали у овације“. Данас је тако нешто на делу у Северној Кореји. Нема оних који се не слажу, постоји искључиво потпуно и стопроцентно слагање, и све се одлучује једногласно...

Током наредних десетак година, политичка ситуација се мења. Повлађивањем паганству, седењем на две столице — покушавањем да се угоди и паганима и хришћанима, стварају се опасне тенденције. Међу народом, расте број оних који почињу да мисле како је хришћанство заправо — многобоштво, зато што се испоставља да је богова три, а не један. Плус цар, са звањем сина Јупитера, коме се клањају пагански хришћани. А кад се клања сину Јупитера, тада мора да се клања и самом Јупитеру.

Уочава се нескривена претња да се државно хришћанство претвори у најобичније паганство. Опасност се назире у могућности да претходно маргинализовани традиционални хришћани поново преузму иницијативу, са новом снагом. То би довело до поновног појављивања проблема, за који се већ сматрало да је решен.

Дворски аналитичари скрећу пажњу цару на то да је, у таквој ситуацији, теорија о Тројици погубна. Неопходно је да се за истину прогласи теорија јединственог Бога. Теорија о његовом Тројству мора да се прогласи за јерес. Константин се слаже са овим закључцима. Међутим, како да се одрекне теорије, за коју су претходно објавили да је дата од Светог Духа? Саветници му предлажу: потребно је да се посумња у то да је Свети Дух заиста био присутан, током одржавања сабора у Никеји.

Полазећи од добијених савета, цар се обраћа богословима блиским његовом двору, са молбом да размотре — да ли се заиста на учеснике Никејског сабора спустио Свети Дух? Засукавши рукаве, богослови пажљиво изучавају све околности у вези са тим. Као резултат, они се изјашњавају да на сабору 325. године није било небеских сила. Бог није услишио молитве учесника сабора. Међутим, ови то нису увидели и самоиницијативно су донели одлуке, при чему су своје мишљење прогласили за информације добијене од Бога.

Због новонасталих околности, цар окупља нови васељенски сабор. Истина, он сам на њега није дошао. Није баш згодно власти од Бога, која располаже апсолутном истином, да прво говори једно, па после друго. Константин је, у своје име, послао представнике.

Године 335. у граду Тиру окупљају се многи од оних који су десет година раније били у Никеји. Да не би погрешили као прошли пут, и да се не деси да опет доживе своје мишљење као божанске информације, учесници сабора се сада још усрдније моле да на њих сиђе благодат. Када су се сви уверили да се на њих спустио баш Свети Дух, тада им се открива да Бог има једно лице, а не три.

Грешка са претходног сабора је уочена, захваљујући проницљивом цару Константину. На основу тога, одлуке Никејског сабора су проглашене ништавним, јер су биле плод лукавства и преваре. Нове одлуке се проглашавају за божански дар са небеса.

И поново су се нашли људи на које се благодат није спустила, који су се, искушавани од сотоне, успротивили одлуци надахнутој Светим Духом. Такав сплет околности их је од хришћана претворио у јеретике, који су заступали сотонско јеретичко мишљење да је Бог Тројичан. Барем према речима Цркве, из тог периода.

У складу са претходно установљеном добром праксом, јеретике право са сабора шаљу у изгнанство. Истовремено, оне које су у изгнанство протерали након претходног сабора 10 година пре, сад враћају назад. Бивше јеретике проглашавају за праведнике. Сада они заузимају места бивших праведника, који су након Тирског сабора постали јеретици.

Следећи цар Констанције, син Константинов, упамћен је по томе што је, за време конфликта са епископима који су му указивали на супротстављеност његових одлука канону, извукао мач из корица, ударио њиме по столу за којим су седели епископи, и рекао: „Ево вам канон! “. Након тога, хришћанским поглаварима постаје јасно ко одређује истину.

Нико није смео да се супротстави врховном паганском поглавару. Државни хришћани нису остајали при својим уверењима до смрти. Могли су једино да присвоје туђе заслуге. Ако би се међу њима нашао неко кога је то збуњивало, одмах је проглашаван за јеретика.

Констанције окупља нови сабор у Милану 355. године, на којем учесници потврђују истину Тирског сабора о природи Бога — да није тројичан, него јединствен. Притом, осуђују Никејску јерес, по којој је Бог Тројство. Још једном се потврђује да је овакву истину открио Свети Дух. Одлука сабора се 100% подударала са мишљењем цара, што је и изгледало потпуно логично: ако је власт од Бога, њено мишљење испољава Божију вољу.

Руковођење са небеса, оличено у Светом Духу који се спуштао, према тврдњама Цркве из тог времена, на учеснике потоња два сабора, усмеравало их је на пут истине. Међутим, ни сотона није дремао за то време, како пишу летописци. Многи су наставили, и поред свега, да се придржавају теорије о Тројици, не обазирући се на то што је Црква обелоданила, иако је тврдила да су јој ове информације прослеђене са небеса.

И коначно, на власт долази цар Теодосије — последњи цар Римског царства. По одлучности и истрајности — човек попут Стаљина и Тита, из тог времена. Вође СССР и СФРЈ су изјављивале да је њиховим државама неопходно политичко јединство, као и једноумље у идеолошкој сфери. На основу тога, све који су сметали општем курсу друга Тита код нас, а тамо друга Стаљина, слали су у логоре и везивали у ланце. А оне који су се отворено супротстављали партијској линији, те су практично на лицу места стрељали.

Теодосије такође објављује да му је потребно једноумље у религијској сфери, како би своје царство претворио у монолитно. Уколико један део сматра да је Бог тројство, други да је јединствен, а трећи се генерално састоји од пагана, ту за јединство нема места. Како би се добила монолитност, неопходно је да се све ово сведе на јединствено мишљење. А оптималан пут ка остварењу оваквих циљева, Теодосије види у забрањивању грађанима да имају сопствено мишљење. У оквиру овакве иницијативе, он издаје посебну наредбу, према којој се забрањује да се размишља о ономе, о чему је власт већ промислила.

Уз подршку Теодосија (тада још увек савладара Грацијана, првог цара који се одрекао титуле врховног паганског верског поглавара), излази дело „Панарион“, у коме се даје преглед свих хришћанских учења, која не признају власт државног хришћанства над собом. Сва та учења се не називају никако другачије, него јереси. Учења Платона и многих других античких филозофа, такође се означавају као јеретичка.

Теодосије сматра за оптимално решење да до монолитности дође на идеји тројичног Бога. Теорија о Тројству је била флексибилнија од оне о једном Богу, што значи да је могла да покрије много шири коридор. Да би се поново усталила, неопходно је било да се замени актуелна позиција Цркве, према којој је Бог јединствен, а не тројичан.

У то време, теорија јединог Бога била је позиционирана као света истина. Да би се овакав проблем превазишао, Теодосије прибегава већ опробаној технологији — ставља пред богослове блиске двору задатак да истраже, да ли је Светог Духа заиста било на оним саборима чијим је одлукама одбачена теорија о Тројству?

Државни чиновници обучени у мантије схватају на коју страну ветар дува и прихватају се посла — претражују и изучавају архиве, са циљем да утврде да није можда на овим саборима било испољавања јереси и мешања нечистог духа. Као што је и било за очекивати, веома брзо откривају да на Тирском и Миланском сабору није било... погађате кога? Према подацима Теодосијевих богослова, на тим саборима је владала једноумна поквареност и недобронамерност. И јединство учесника сабора са Богом није постојало.

Богослови-аналитичари обавештавају Теодосија о резултатима своје експертизе. Чим је владар сазнао како су на претходним саборима јеретици прогласили за истину своје бандитске одлуке и тиме довели добре хришћане у заблуду, он је пуцао од огорчености.

Пошто је био ревносни хришћанин, као што пишу историчари, решио је да исправи ствар. Године 381. сазива Константинопољски сабор. Отворен је молитвом Светом Духу да се спусти. Учесници сабора моле Бога за помоћ, како би се снашли у сложеним питањима.

Када су се сви уверили да се овај пут благодат и заиста спустила на њих, и да сада у то нема никаквих сумњи, одозго им се открива да је природа Бога тројична. Испоставило се да су одлуке Никејског сабора — биле истина. А одлуке Тирског и Миланског сабора — лажи, које нису дошле од Бога, него од његовог противника.

Чим је то откривено, огорчени учесници сабора једногласно одлучују да сабори на којима није било благодати морају да се прогласе разбојничким. На основу тога, лишавају их статуса васељенских. Њихове одлуке о природи Бога бивају анатемисане.

Сви су клицали мудрости свога цара са таквим духовним видом, кога је Бог послао народу у то тешко време, да кроз њега засија светло црквене истине. Владала је потпуна једногласност — није било оних који се не слажу. Нико није морао да буде изгнан.

Да би успех употпунио, Теодосије издаје и наредбу којом се забрањује расправа на теме, о којима су на сабору већ донете одлуке. Оне који су имали сопствено мишљење, сада је чекала сурова казна. И тако, још једном су истина и лаж заменили своја места.

Године 393. овај владар забрањује олимпијске игре — као паганске светковине. Две године касније, Теодосије укида Милански едикт о верским слободама. Током његове владавине, погубљења цветају као алат за сузбијање неслагања и другачијег мишљења.

Црква проповеда како су прогони хришћана окончани, када је царство прихватило хришћанство. То није тачно. Прогони су се завршили за оне хришћане који су приносили жртву цару. Друге су наставили да прогоне. Власт не може да престане да гони оне који ослабљују царство. Прогони нису могли да се зауставе, услед саме природе државе. Државни систем је, као и раније, био по моделу „дрва“, а самим тим је и закон о омаловажавању величанства морао да буде и даље на снази.

Под Теодосијем, прогони „неправилних“ хришћана су, по размерама и суровости, као минимум били на нивоу из паганских времена, а врло је могуће да су их и превазилазили. То је и разумљиво, јер су Нерон, Аурелије, Диоклецијан и други пагански цареви гонили непријатеље царства. А хришћански цар Теодосије — непријатеље Бога. Осетите разлику.

У овом раздобљу се не појачавају само прогони традиционалних хришћана, сада проглашених за јеретике, него и пагана, који су остајали при вери својих очева. Уништавају се културни и научни споменици. Крајем IV века, хришћански активисти, по налогу епископа Теофила, спаљују 26 хиљада списа грчких филозофа. Крајем VI века, папа Гргур I наређује да се спале радови многих античких аутора.

Од XI века, прогони неисправних хришћана постају у потпуности задатак Цркве. Ипак, како би се испуниле формалности, она неће сама да обавља прљав посао. Понизно ће тражити од власти да казни хришћане са другачијим мишљењем, и то „без проливања крви и одсецања удова“. У преводу, то је означавало спаљивање живог човека.

Религиозну основу за аутодафе (чин вере), Црква, која иначе све прашта, проналази у речима Христа „Ко у Мени не остане, избациће се напоље као грање, и осушиће се, а такво ће грање скупити, и у огањ бацити, и биће спаљено“ (Јован 15, 6).

Заступници концепције „не судите, да вам не би било суђено“, осуђивали су људе на мучења до смрти, јер су се ови дрзнули да самостално размишљају. Последња спаљивања су била, по неким подацима у Мексику, 1815. године, а по другим у Европи, 1825. године.

Након Теодосија, цареви нису мењали мишљење о природи Бога. Међутим, да га је наредни владар после Теодосија мењао, нема основа да се претпостави како се дворски богослови опет не би бавили устаљеним питањем: „А да ли је истина, да је силазио...? “

Ипак, богослови нису остали без посла. Власт је, приликом сваке промене политичке ситуације, мењала и свој поглед на питање: шта је хришћанска истина. Црква је штанцовала потребне одлуке и није могла да их не штанцује — њена архитектура била је тако устројена, да није ни могла да се супротстави власти, већ из самих техничких разлога. „Ко девојку изводи на вечеру, тај са њом и плеше“.

Уколико би неки епископ почео да се супротставља власти, а у историји Цркве је заиста било таквих примера, њега би лишавали чина и терали у изгнанство. Место бунтовника преузимао је онај ко је од раније познат по томе што се слаже са мишљењем „власти од Бога“, и што је спреман да промени своје мишљење, чим устреба. Услед тога, нова истина је проглашавана онолико пута, колико је власт мењала своје погледе на ствари. У читавој историји, нема ниједног јединог случаја када се мишљење Цркве налазило у супротстављености са мишљењем власти (под мишљењем Цркве се подразумева одлука сабора, а не лично мишљење неке особе или групе људи).

Када је власт увидела да се становништво преобраћа из хришћанства у паганство, а иконе — у предмете којима се клањају (аналог идолу), она је 754. године сазвала сабор. На овом сабору, Свети Дух је открио да су иконе — увреда за хришћанску веру, мрске Богу.

Почињу напади на поштоваоце икона. Сликарима икона одсецали су прсте, пржили руке у врелој води. Насликаним лицима су доцртаване животињске њушке. Талас уништавања статуа, фресака, мозаика и других слика божанског света захватио је царство.

У том периоду, расту снаге ислама, који је настао у чудним околностима (ово је засебна тема). Појављује се претња мешања хришћанства са исламом, у коме је забрањено било какво осликавање људи и животиња, као и Бога и светаца.

Да би се раздвојило од ислама, власт 787. године спроводи нови васељенски сабор. На њему се окупљају већином исти они епископи са претходног сабора. Свети Дух им открива нову истину: испоставља се, да су иконе ипак богоугодне, а не богохулне.

Реч је о политичком решењу, чија је сврха — да се заштити хришћанство од стапања са исламом. Почињу напади на иконоборце. У грло им сипају олово, ломе им руке, исте оне којима су ови претходно уништавали иконе. Иконе поново постају света ствар.

Године 813. настаје нова политичка ситуација. Реакција на њу — преиначавање одлука претходног сабора, лишавање сабора статуса васељенског и признавање за истину одлука са сабора из 754. године. Нова ситуација 843. године изискује да се преиначе одлуке сабора из 754. и да се овај сабор лиши звања васељенског. Утврђује се да сабору из 787. године треба да се поврати статус васељенског и да се признају његове одлуке, као истините. Ово већ више није ни смешно...

Подучено горким искуствима, становништво је или извлачило или сакривало иконе, у зависности од ситуације. Иконе су постале нешто попут застава: oбични грађани су их истицали или скидали, у зависности од тога чија је партија победила — иконобранитеља или иконобораца.

Наравно да су за све одлуке било ког непожељног сабора проглашавали да долазе од нечистог духа, а све одлуке пожељног сабора — надахнутим од Светог Духа. Све се то константно одвијало у складу са истраживањима богослова оданих власти, и сви су се они увек ослањали на непобитне чињенице. Све је било строго у складу са законом. Црквеним.

Паганство

У неким раздобљима историје, коришћење икона је подстицано, са циљем удаљавања од ислама. У другим, иконе су уклањане, да би се борило против паганских тенденција које су се јављале међу народним масама. Увођење/избацивање икона Црква је сваки пут проглашавала за иницијативу, која долази од Бога.

Пошто је ислам стално јачао, а паганство слабило, коначна победа припала је партији иконобранитеља. Да би се превазишле паганске тенденције, створена је теорија по којој се хришћани не клањају икони, већ ономе што је на њој насликано. Ова фина теорија налази се у конфликту са праксом „чудотворних икона“. Уколико је на две иконе исти лик, али верници сматрају делотворнијим да се обраћају чудотворној, онда се као вредност испоставља не оно што је насликано (исти лик), него управо дрво на коме је насликано. Самим тим, од теорије клањања лику не остаје ништа, осим допадљиве стилске фигуре.

Пре хришћанства, код народних маса је већ, за сваку насушну потребу живота, постојао одговарајући заштитник. Паганска божанства су била задужена за очување огњишта, стоке, за трговину, морепловство итд. Доласком хришћанства, ову штафету преузимају иконе, и свеци приказани на њима. Они преузимају стражу од паганских идола, у сваком погледу — постају заштитници занатства, трговине, морепловства, ратарства, сточарства и сл. Појављују се и нови покровитељи. На пример, свога добијају и зајмодавци. Ово је крајње изненађујуће, макар само због тога што је реч о занату који је, према хришћанству, безбожнички. Ипак, унесите у претраживач „светац заштитник“ и остаћете у чуду од овог списка — између осталог, на њему ћете видети да се заштитником зајмодаваца (банкара) сматра лично... апостол Матеј. Запитаћете се, одакле Цркви такве информације? Покушајте да се сами досетите... Тај кога је она позвала у помоћ, најпре јој је открио да је природа зајмодавства безбожничка. Ипак, после јој је открио и то ко је заштитник овог безбожничког заната. Нема логике? Па шта... Чудни су путеви Господњи.

Проглашавање богоугодности икона, као што су аналитичари из старих времена и претпостављали, претворило се у клањање не искључиво ономе што је насликано, него и у клањање самим предметима. Када о томе не размишљаш, не примећујеш ту ништа чудно. Међутим, кад почнеш да о томе мислиш — шокираш се.

Током 2013. године, у Москви је на десетине хиљада верника чекало у реду да се поклони тамјану (смоли са специфичним мирисом), смирни (масти за помазање мртвих) и злату. Да су мудраци даривали Христу капу, чизме и пеглу, и њих би обожавали и клањали им се, као што се сада клањају деловима одеће (на пример, појасу са хаљине мајке Христове, закачкама, папучама). Немојте да се смејете за папуче, пронађите претрагом под „папуче Спиридона“ одговарајуће резултате и остаћете у чуду од ових чињеница о предмету клањања, који се доводи у везу са светим Спиридоном Тримифунтским.

Као да није довољно, само по себи, што се хришћани клањају предметима, уз то су они још и сумњивог порекла. На стотине манастира и цркава чувају ексере којима је, како они тврде, Христ био прикован за крст. Ексера је било свега четири, али уколико се саберу сви ти који се чувају по разним хришћанским манастирима и црквама, и за које се ово тврди, накупиће их се на стотине.

Осим ових ексера који су се намножили на неки чудесан начин, у храмовима и манастирима се чувају руке, ноге, главе и други делови тела светаца, у таквим количинама да испада да је већина светаца било чудовишно — са по више глава, и много руку и ногу.

У књизи Л. Лаланда „Куриозитети о традицији“ дат је списак манастира Западне Европе, у којима се чувају делови тела разних светаца. Након бројања, испало је да има 20 тела и 26 глава светог Јулијана; 9 глава апостола Луке; 18 глава и 12 руку светог Филипа; 5 тела, 6 глава, 17 руку и ногу светог Себастијана. Јован Крститељ је оставио за собом светој Цркви 12 својих глава, 7 вилица, 4 рамена, 9 руку и 11 прстију.

Запад предњачи по том питању. Ипак, ни православци не заостају. На пример: у Москви се, у Јелоховској саборној цркви чува једна глава Јована Златоустог. На Светој гори, у манастиру Пантелејмон, чува се друга глава Јована Златоустог. Лично сам се приближио, и једној, и другој. Након тога, запитао сам се: како је могуће такво „чудо“... Ни у једном од извора се не помиње да је Јован био двоглави.

У Сирији постоји манастир (с обзиром на то да је тамо сада рат, вероватно је исправније рећи да је тај манастир постојао, мада ко зна, можда и даље постоји) у коме се чува детиња глава... Јована Крститеља. Цар Ирод погубио је Јована када је овај био сасвим одрастао. Када упиташ монахе, како је тако нешто могуће, они одговарају да је то чудо Божије, и да је у њега потребно да се верује, а не да се разматра како је то могуће. Можете ли ви да поверујете у таква чуда божија? Слажем се са вашим мишљењем.

Услед развоја ситуације у овом правцу, она поприма облик карикатуре. На пример, постоје празне кутије у којима се чува „последњи дах Христа“. Постоји перје, које је отпало из крила архангела Гаврила, усник од трубе Јерихона, слама из јаслица у којима је лежао Христос као беба, посуде и остаци хране са последње Христове вечере, кожица Павла, кости од риба којима је Христ нахранио хиљаде људи, мрвице небеске мане.

Обожавање папуча, костију, прстију и других „светих предмета“ стимулише се са једном једином сврхом — да се привуче што више туриста. Побожни ходочасници доносе исте такве приходе, као и безбожни туристи. Разлика је у објектима којима се клањају. Неки ресторанима и продавницама у којима остављају новац, други реликвијама које, према традицији, подразумевају жртву за добро храма. Такав је посао у славу Бога.

„У кући Румјанцева, био је и стан за „луталице“. Најздравији могући, од пијанства отечени горостаси са длакавим брадама; масне косе преко рамена која није ни чешаљ, ни шампон никада видела. То су монаси необичних манастира, ходочасници, који сав свој век ходе од Хитровске пијаце до црквених тремова, или до подмосковских накупаца, и назад.

Након пијане ноћи, један такав грмаљ застрашујућег изгледа излази из овог брлога, тражи на црту чашу неке брље, облачи се у капут скитнице, ставља ранац на леђа, капу на главу и бос креће у шетњу, понекад чак и зими по снегу, јер то је доказ његове светости.

И шта све неће такав један „луталица“ да понуди грешним накупцима, како би ови спасли своју душу! Ту је парче камена одломљено са гроба господњег, ту је део мердевина које је праотац Јаков видео у сну, ту је осовина што је отпала са кочија пророка Илије, и пала са неба“ (Гиљаровски, „Москва и Московљани“).

Грешни накупци, а са њима заједно и остали хришћани, верују како од свих могућих ствари осталих за Христом, апостолима и свецима — највећу моћ има Христова крв. Према предању, Јосиф из Ариматеје ју је накупио у посуду од посебног камена, која је названа „Свети Грал“. Онај ко поседује ту чашу, непобедив је и бесмртан.

Логика из које проистичу овакве тврдње је јасна: уколико су ствари, које је Христос само дотакао, добијале чудотворну моћ — онда материја која је проистекла непосредно из божанског тела има још већу. Уколико се настави тим правцем, не заборављајући притом да је Христ имао и људску природу са свим њеним физиолошким својствима, може да се дође до закључка како је божанску моћ имало све што је потицало од божанског тела. Тим пре, било који делови тела који су чинили његове удове и органе. Уз такво расуђивање, може се доћи до закључка да предмет клањања може да буде и друго, а не само срце и крв.

Било какве супстанце, које се избацују из људског тела, немају никакву вредност и сливају се у канализацију. Било какве супстанце из божанског тела су непроцењиве, према својој природи. Међу њима је толика разлика, као између ваших папуча, и папуча свеца.

На пример, код Сумераца се изузетно вредном сматрала менструална крв царице-полубогиње, плода љубави између богова и човека. Из тог разлога што је тело царице, као и све што се из њега испусти, имало у себи 50% божанског ДНК, а 50% људског.

У Средњем веку, ред језуита је прогласио култ Христовог срца. Након тога, почело је клањање и другим органима Христа. Оцртавале су се склоности верника ка сопственом понижавању. У пориву да се покаже сопствена ништавност пред величином Христа, људи су могли да дођу не само до клањања најразличитијим деловима Христовог тела, него и супстанцама из њега. Црква је пресекла такву тенденцију, прогласивши је за јерес.

Због чега је то јерес? По чему је клањање ексерима, којима су приковали Христа, боље од клањања његовој нози? Зашто се срцу може клањати, а не може, на пример, јетри? На таква питања, Црква није ни покушавала да одговори. Разумних одговора није било.

Уколико се за људску искреност, упарену са људском глупошћу, не би утврђивала ограничења, гарантовано би се појавило мноштво занимљивих култова, који се клањају не само најразличитијим деловима тела Христа и Богородице, него и свим облицима материје која се испушта из тела. Из тог разлога, што је у божанском организму све божанско.

Када би се наводили сви апсурди и све противречности, за које се не могу наћи ни апсурдна појашњења, па чак ни теорије намењене обичном завитлавању — то све не би могло да стане ни у једну засебну књигу. Тако да, ако је некоме ова тема занимљива, могу да се пронађу на интернету информације о томе, у изобиљу.

Ко реши да се по овом питању додатно информише, наићи ће на велику количину података. Треба водити рачуна о томе да се разматрају сва становишта, да се не зауставља на мишљењима једне стране, без обзира на то да ли су у питању атеисти или верници. И да се не подлеже манипулативном приступу који примењују богослови. Чим чујете флоскуле типа: „то је очигледно, за сваког човека који уме да размишља... “; „при пажљивом читању, постаје јасно да... “; „само слепи то могу да не виде... “; „aко сте паметан човек, сложићете се са тим да... “; знајте да су то — обележја манипулације. Коме су овакви коментари намењени, јасно је по томе што се манипулатори чак ни не труде да тако нешто прикрију.

⇐ Предыдущая 10 11 12 13 141516 17 18 19 Следующая ⇒