Учитељи. Настраности

Учитељи

Аргументи за негативан однос према различитим облицима истополног секса заснивају се на томе да, уколико би сви практиковали само такав секс, популација би ишчезла. Они почивају на тврдњама да такав секс доводи до дегенерисаности, малоумности и других недостатака, које су у таквом изобиљу измислили добри верници, како би заштитили људе од сплетки сотоне.

Такви „аргументи“ не могу да претрпе никакво критичко разматрање и представљају ништа више него обично завитлавање. Да је заиста тако, како тврде, онда би античка грчка цивилизација, која је основа модерне цивилизације, била немогућа као таква, јер би се у потпуности састојала од дегенерика. Међутим, ми видимо управо супротно — да висине до којих су се у античко време уздигли, ни дан данас нису доступне модерној цивилизацији која одбија хомосексуалност. Ниво наше данашње потрошње је много већи — то је чињеница. Али, и то да ми данас много уже размишљамо — такође је чињеница.

Мноштво старогрчких мушкараца-филозофа било је хомосексуално, као што је и приказано у Платоновом дијалогу „Гозба“ (познат и под другим називом „Симпозијум“, одакле и данас таква реч). Окупљени разговарају о својим нетрадиционалним укусима у сексу на такав начин, као да не причају о интимним питањима, већ о томе ко шта воли да једе, пије или слуша од музике.

У том дијалогу се, између осталог, говори о томе како се Зевс, приликом стварања човека, ослањао на три природе: мушку, женску и упарену (тзв. андрогинија). Као резултат, настала су три облика привлачења. Они који су припадали напола раздељеним андрогинима, тражили су своју другу половину — мушкарци жене, а жене мушкарце. Они који су створени са мушком природом, тежили су мушкарцима, са женском — женама.

У таквим тежњама, људи из античког периода нису видели никакво нарушавање норми, јер таквих норми није ни било, већ се тежило томе да свако одговора својој природи, датој од богова. Говорећи језиком данашњице, пратити усађени програм сматрало се не само природним, већ и богоугодним. Противно богу је да се ради оно што није у човековој природи, надајући се притом да ће се тако стећи користи.

Услед културолошког амбијента који данас влада, негативно се оцењује чињеница да су светионици старогрчке мисли у младости имали као покровитеље одрасле мушкарце — филозофе, геометре, природњаке. Како кажу, њих је повезивала тесна дружба.

Шта је могло да повезује четрдесетогодишњег Сократа и двадесетогодишњег Платона? Вероватно нешто што се не иде уз устаљен појам дружења. Платон зове Сократа својим богонадахнутим другом. Детаљи дружења се прескачу. Ко разуме, схватиће.

Норме хеленског друштва прописивале су да старогрчки младић треба да стекне старијег ментора који би уједно био и старатељ, саветник, пријатељ, тренер и сексуални партнер. Уз његову помоћ се интелектуално, духовно и физичко усавршавање младића одвијало брже него без тога.

Уколико старогрчки младић не би имао старијег наставника, он би се сматрао у тој мери хендикепираним, као што се до скоро у европској цивилизацији сматрала девојка која нема момка. А још раније, девојка која се није удала. Уосталом, треба рећи да се такав поглед на ствари и до данас одржао међу најнижим друштвеним слојевима.

Данас улогу старогрчког младића игра млада девојка, која тражи зрелог мушкарца. Она има мноштво проблема, а мало ресурса да их решава. Потребна јој је подршка. Шта она може неком да пружи, а да јој заузврат овај решава проблеме? Своју лепоту. Ту лепоту она ставља на располагање ономе ко преузима њене проблеме на себе и наступа у улози ментора. Тако се лепота и моћ међусобно размењују, на обострану корист. Свима је све јасно, никога то не раздражује, о томе се не дискутује и то се не осуђује. Такав је поредак ствари и то се, у данашњем животу, сматра нормалним.

Хипократ је тврдио да је хомосексуалност веома корисна. Да одраслим мушкарцима доноси подмлађујући и исцељујући ефекат. И да се младићима, кроз семе одраслих мушкараца, преноси мужевност са интелектом и другим пожељним својствима.

Тешко да можемо да озбиљно прихватимо речи лекара, који је живео пре три хиљаде година. Нарочито када оне долазе у конфликт са шаблонима из наше подсвести. Ту одмах на памет пада теорија из тих времена о мишевима, како се у прљавом вешу они рађају сами од себе. Под сличним утицајима, на Хипократове речи о хомосексуалности се гледа као на теорију о мишевима. Још би се могло приговорити и да наука не потврђује овакве закономерности. Зато што све ово и даље остаје у области митова. Ако ћемо да говоримо озбиљно, на целом свету не постоје ни статистички подаци који би могли да осветле то питање, ни некаква научна истраживања. Постоје митови на ту тему, које су створиле присталице и противници хомосексуалности. Постоје дивља племена која проповедају теорију о корисности мушког семена (о њима ће бити речи касније). Међутим, строго научних чињеница нема (ако се чињеницом не сматра хеленска цивилизација, која је била хомосексуална, и коју нико ни до дана данашњег није превазишао у размишљањима).

Данас израз „платонска љубав“ има потпуно супротно значење од изворног. Она се доживљава као синоним љубави без секса, док је према Платону највише испољавање љубави — спој духовног и физичког. Платонска љубав — значи хомосексуалност.

Нема сумње да ће помињање сексуалних односа између младих и одраслих мушкараца, у позитивном светлу, да изазове нервирање код савременог читаоца. Одмах се укључују програми који блокирају критичко размишљање и заливају тему емоцијама — то је нешто одвратно, крајње гадно, срамно и противприродно, према свим показатељима.

На питање зашто, одговор је спреман као запета пушка: јер се код детета још није оформила психа. Оно још не може да доноси свесне одлуке. А када га одрасла особа подстиче на нешто, то је као да га обмањује, правећи тако штету по психу детета.

Међутим, покушајмо да савладамо снажну емционалну баријеру и да сагледамо тему објективно. Да се сруши — може само оно што већ постоји. Не може да се сруши оно чега нема. Уколико постоје психолошке поставке које могу да се сруше, не би се могло рећи да су оне дате од природе. Ове поставке, тј. ставове и уверења, образује окружење у коме растемо. Ко је одрастао у окружењу дивљих животиња, има их једне. Ко у племену људождера, друге. Они који су одрасли у црначком гету имаће треће, а аристократско окружење образоваће четврте.

Као што вода образује облик који одговара форми суда у коме се налази, тако и психолошке поставке детета одговарају окружењу у коме је оно одрасло. Немогућа је ситуација у којој су се код деце из племена људождера образовали аристократски ставови.

Испада да, уколико бисте ви причали детету из племена људождера да се људи не смеју јести, одрасли људождери би имали основ да вас окриве да рушите његову још увек недовољно оформљену дечију психу. Њега су одгајали у уверености да људи могу и треба да се једу, такви ставови се у њему још нису усталили, а ви их својом причом ломите.

И обрнуто, ако одгајате дете у убеђењу да не сме да вређа људе (тим пре, ни да их једе), а представници људождерске цивилизације му говоре да је канибализам користан, они му својим причама сламају још увек недовољно оформљену дечију психу. Исто као у примеру од малопре, где сте ви угрожавали психу детета-људождера.

Савремене генерације одрастају у окружењу које образује одговарајући поглед на сексуалне норме и забране. Замислите да нам је дошао стари Грк из античког доба и почео да говори нашој деци о корисности односа између одраслих мушкараца и омладине. Да ли бисмо могли да га окривимо за то што руши још увек до краја неоформљену дечију психу?

Питање је реторичко, зато што је одговор очигледан — наравно да бисмо могли, и то бисмо и урадили. На таласу уверености да деца треба да се заштите од информација које уништавају њихову недовољно стасалу психу (психолошке поставке које смо им усадили), замислимо обратну ситуацију — у прошлост је доспео савремени морализатор и почео да подучава старогрчку децу о недозвољености њихових сексуалних односа са одраслима. Да ли би стари Грци могли да га окриве да уништава недовољно ојачалу психу њихове деце? Да, могли би. И у основи кривице био би управо исти аргумент — немојте да сламате недовољно стасалу дечију психу. Дете ће да одрасте и само схвати шта му се свиђа, а шта не. За сада, нека се у њему одржавају такви ставови, какве смо му ми усадили.

Осим у филозофском окружењу, хомосексуалност је била распрострањена и у другом елитном слоју Старе Грчке — у ратничком окружењу. У основи тога лежи инжењерско размишљање о начину стварања најбољег могућег ратника. Старогрчке војсковође и мислиоци су говорили да се ратник најбоље бори не под претњом од казне, нити из политичких циљева — што су све другоразредни стимуланси, него када у тренуцима сукоба има кога да заштити. Љубавници-хомосексуалци се боре храбрије од хетеросексуалаца, зато што у тренуцима боја имају кога непосредно да штите — један другог. Хетеросексуалан мушкарац има децу, жену, домаћинство, и зато је у првом реду склон да очува себе, због породице и имања.

Други резон у корист ратника оријентисаних према мушком полу огледао се у томе што се максимално борбено способна војска састоји од ратника, који нису везани ни за шта ван ње саме. „Не дозволи себи да се вежеш за нешто, што не можеш да напустиш за пола минута, ако осетиш да постаје вруће... Ако сте ми за петама и пратите ме у стопу, како очекујете да одржите свој брак? — Занимљиво виђење... “ (из филма „Врелина“).

Идеалан је сценарио ако војник може да задовољава све своје потребе унутар војске. У том смислу — и сексуалне. Из тог угла, војска састављена од хомосексуалаца испада делотворнијом од хетеросексуалне војске. Мушкарци са жељама попут олимпских богова задовољаваће једни друге, док ће они без таквих жеља да јуре девојке по суседним селима.

Борбена способност чете не одређује се на основу личне храбрости њених појединачних ратника, него по томе са коликим људским губицима она може да се очува као борбена јединица, и после колико жртава у својим редовима се претвара у стадо унезверених животиња — у гомилу, коју је захватила паника.

Када људи око себе гледају смрт, одсечене главе/руке/ноге, тада их обузима исконски страх. Таква паника може да се уочи на броду који тоне. Људи напросто помахнитају од смртоносне страве која леди душу, и нису више у стању да се воде својим разумом. Сада то више нису људи, него животиње на режиму аутопилота. Њихова свест, воља, савест и друга осећања, у потпуности се откључавају. На дело ступају смернице из подсвести.

Према теорији, максимална издржљивост чете може да износи 100%. То значи да се нико жив не предаје пред снагама противника који побеђује, и цела чета се бори све до потпуног сопственог истребљења. У пракси, то се дешавало у веома ретким случајевима, и у античко доба, и данас. Међутим, ако се узме не нека засебна чета, него општи просек, максимална издржљивост варира негде око 50% губитака чланова одреда. Минимални праг издржљивости је — око 5%. Уколико је нижи, ако је убијено мање од 5% а јединица се претворила у гомилу — то већ није војна снага, него група обичних људи са оружјем.

Да би се окренула снага неке гомиле против те исте гомиле, довољно је убити једног-двојицу, што и јесте оно што кад затреба раде снајперисти. Чим маса види убијене, њу захвата талас паничне страве и ужаса. Даље, људи сами себе потискују, стварајући метеж.

Међутим, уколико се за 100% узму хомосексуални и хетеросексуални ратници из антике, и упореди њихова просечна издржљивост, испоставља се да су први издржљивији од других. Овим се објашњава и због чега су се поједини војни одреди из античког доба састојали од хомосексуалних мушкараца, који су се одрекли жена као полних партнера онолико одлучно, као што се људи хетеросексуалне оријентације не дотичу свог пола, приликом бирања сексуалних партнера.

Царски одред Александра Македонског, 300 Спартанаца, тебанска Света чета — све те непобедиве борбене јединице из античког периода, састојале су се 100% од љубавника и имале максималну ратну издржљивост. Све оне су биле уништене захваљујући војној мудрости и техникама вођења рата противника. И ниједна од њих није била побеђена услед снажнијег духа противника.

Најпознатија од ових је прича о томе како је македонски цар Филип, Александров отац, уништио тебанску Свету чету. У бици код Херонеје, ови су одабрали смрт, уместо да се предају. Сви до једног су погинули, али су са историјске арене отишли непобеђени.

„Постоји прича да је она (ова чета) до битке код Херонеје била потпуно непобедива. Када сe Филип, посматрајући лешеве после битке, нашао на месту где је, након налета прсима на бројне ударе македонских копаља, под пуним наоружањем лежало свих три стотине људи, казали су му да је то одред љубавника и њихових вољених. Заплакао је и рекао: ‘Нека умру најгором смрћу они који их сумњиче да су били починиоци или саучесници било чега срамотног. ’ (Плутарх, „Упоредни животописи“)“.

Македонци су, у тој бици, понудили овој чети Тебанаца часну предају — не уз заробљавање, него да једноставно прекину да се боре и иду куда хоће. Међутим, ови су то одбили. Људи нису имали више куда да оду. Они су изгубили своје вољене и желели су само да легну на земљу. Овај пут, заувек.

Ове израњаване, непоколебљиве људе напросто су морали да измасакрирају. Како говоре летописци, Филип је плакао над телима хероја. Наредио је да се сви сахране уз највише војне почасти. На месту њихове погибије, подигнут је споменик — мермерни лав. Данас су од тог оригиналног остале само руине. Ипак, направљена је реплика, која и данас стоји на месту уништавања овог одреда.

У војсци, сексуалне склоности су се доживљавале као данас гастрономске. Коме се свиђа месо — нека једе. Коме се не свиђа — нека једе шта му се свиђа. Никаквих привилегија није давала хомосексуалност. Једини изузетак били су — елитни делови.

Пошто је већина у масама увек оријентисана на супротан пол, хомосексуалних људи већ по природи има мало, свега око 5%, а уз то са квалитетима врхунских ратника још и значајно мање. Зато је идеална војска о којој су маштали заповедници била немогућа. Таквих ратника је једва било за попуњавање елитних одреда. Већински, војска се састојала од бисексуалаца и хетеросексуалаца. Бисексуалце су користили за пражњење најмлађих ратника. Спартанци, ратничке машине из античког периода, били су још екстравагантнији — извршавали су над убијеним непријатељем чин некрофилије. Хетеросексуалци су се служили услугама проститутки које су пратиле војску, а такође и мештанкама.

Описано се не односи само на Стару Грчку, него и на још нека античка друштва. На пример, у Јапану су се у стара времена неговали односи између мушкараца, у самурајском окружењу. Једно од обележја истинског самураја било је одрицање од жена. Он је имао односе или са мушкарцем-ратником, или са младићем, који се припремао да постане самурај. Такви младићи су се називали шудо (скраћено од фразе „који следи пут самураја“) и уживали велико поштовање. Таква пракса је почела да напушта самурајско окружење као последица доспевања Јапана под утицај хришћанства.

Ради праведности, треба рећи да нису све древне војске неговале у својим редовима хомосексуалност. На пример, староримска војска га није подстицала, него кажњавала. То јој није сметало да буде најмоћнија и најефективнија. Рим је, на крају, покорио Грчку.

Из тога би следио закључак да је хетеросексуални ратник јачи од хомосексуалног. Но, снагу војске не одређују сексуални укуси војника. Тим пре, што их је већина по природи хетеросексуална, и што 100% хомосексуалних војски никада није ни било.

Снагу војске одређује економија државе, архитектура њених борбених јединица, таленат војсковођа, ниво наоружања и друго. Спроведимо мисаони експеримент: узмимо два римска царства, једнака по свим параметрима. Такође, замислимо да једно од ова два рисмка царства има војску састављену 100% од хомосексуалаца, без жена, деце и домаћинстава, а да друго има обичну римску војску.

Шта мислите, ко би победио? Уколико, при свему осталом једнаком, хомосексуална армија има једну предност више — самостално је одрживија, јер њени војници долазе до свега што им треба унутар војске, док ратници друге војске морају да траже неопходно и са стране, у том случају би победу однела хомосексуална војска.

Рим није савладао Грчку због веће снаге духа, него због веће економије и организованости. Европа није савладала самураје зато што је имала хетеросексуалну војску, док су самураји били хомосексуалци, него зато што је барут моћнији од мача.

Савремено друштво одбија хомосексуалност, из емоционалних разлога. Хеленско друштво га је неговало, из практичних циљева. Ако би борбену способност војске повећавало то како војници свирају виолину, међу ратницима би култивисали музицирање. Ко не би знао да код ратника развије љубав према виолини, тај би имао слабију војску у поређењу са оружаним снагама других држава, у којима су војници заволели да свирају на виолини. Земља без слуха за виолинску музику засигурно би била покорена.

* * *

Свака цивилизација сматра да су њене представе о добру и злу — једине истините, непроменљиве и логичне. Вера у то се ослања на информације које се позиционирају као да су одозго. Стари Грци су се ослањали на мишљење својих богова, а хришћани својих.

Након што је хришћанство ишчезло, његове главне вредности су и даље опстале. Само што сада такви ставови ни у чему више нису утемељени. Преименовали су их у општељудске вредности, које се данас сматрају вечним и природним. Међутим, њихове једине основе сада леже у навикама људи. Под њих су се подвукли аргументи из категорије „недовољно оформљена психа детета“. Нико није покушавао ни да изанализира ову ситуацију дубље, зато што постоје табуи, којима се спречава било каква анализа.

Критичка анализа је открила потпуно другачију слику. Не постоје истинити ставови и смернице у односу на секс. Истина је увек релативна. Проглашавати за истину ставове засноване на навикама, значи једино да сте ограничени својим програмима и да сте у потпуној зависности од њих.

Медвеђу услугу нам у овоме чине неукост и нулти степен интелектуалне слободе. Људи се оријентишу на оно што им систем пропише. Веома су зависни од важећих норми. Није важно каква је појава заиста — много је важније како је уобичајено и устаљено да се размишља о тој појави. Људи су верни својим шаблонима, јер од њих у потпуности зависе.

Настраности

У Тори постоји овакав исказ: „Ако неко легне са мушкарцем, као са женом, обојица су учинили одвратност: да се погубе, њихову крв на њих саме" (3. Мојсијева 20, 13). Чини се да се тиме недвосмислено забрањује хомосексуалност. Међутим, у Библији постоје искази из којих се може закључити да су стари Јевреји јудејске вере, као и Грци, сматрали да је хомосексуални секс нешто нормално.

На пример, Давидове каже свом другу Јонатану: “... већа ми је била љубав твоја од љубави женске“ (2. Самуилова 1, 26). Или још и: „И кад сконча Давид разговор са Саулом, душа Јонатанова прилепи се за душу његову, и заволе га Јонатан као своју душу. И узе га Саул тај дан, и не даде му да се врати кући оца својега. И учини Јонатан савез са Давидом, јер га љубљаше као душу своју. И скиде Јонатан са себе огртач, који ношаше, и даде га Давиду, и другу одећу своју, и мач свој, и лук свој, и појас свој. “ (1. Самуилова 18, 1-4). Црква, као што је и било за очекивати, инсистира на другачијем разумевању ових речи. Ипак, то значи да она пружа само једно од могућих тумачења, а не чврсту чињеницу.

У Јеванђељу такође постоје занимљиви искази. На пример, на питање Христу, зашто његови ученици не посте, он одговара: „a могу ли синови брачнога дома туговати, док је младожења са њима? “ (Матеј 9, 14-15; Марко 2, 19-20). Oбратите пажњу, чланови брачног дома су истополни људи — синови и младожења. У контексту брачне постеље, то никако није обично дружење.

Распрострањеност хомосексуалности у јудејском и ранохришћанском окружењу потврђују и сексуалне праксе неких од хришћанских група. На пример, најфанатичнија групација раних хришћана, које је државна Црква звала николаитима и који ни по коју цену нису пристали да приносе жртву цару, сматрали су жене изданцима пакла и преферирали да задовољавају сексуалне потребе један са другим.

Не видим основа за претпоставку да до Христа није било таквих пракси, а да су се са његовим доласком појавиле. Као ближа истини се чини хипотеза да је таквих пракси било и дуго пре њега. Нарочито ако се познаје историја Старог света, у коме појам греха у области секса, као такав, није ни постојао. То је искључиво изум Цркве.

У стара времена јесу постојале забране за хомосексуалне везе, али њихови корени нису били у религији, него у политици. На пример, робови нису имали право на везу са слободним младићима. Одрасли Грци могли су да користе робове само за пасивне улоге. Код Римљана су постојала још строжа ограничења, о чему ћу нешто више рећи ускоро. Међутим, сви ти облици регуласања су проистицали искључиво у сврху одрживости друштвено-политичке конструкције, а никако из религијских разлога. Ниједна сексуална пракса није се сматрала преступом пред боговима — грехом.

На то је могуће да се одговори, примера ради, тврдњом да су много пре хришћанства такве забране постојале у будизму. Међутим, будизам — и није религија, него скуп мисли које нико никада није ни проглашавао да су од Бога. Све доктрине будизма — дело су људског разума. У њему чак ни не постоји појам Бога у религиозном смислу. Зато је будизам више филозофско учење, него религијско. Тако да, уколико у њему и постоје сексуална ограничења, да се њихово нарушавање назове религиозним грехом, значи да недостаје знања и додира са реалношћу.

У Новом Завету постоји исказ: “... ако је тако човеку са женом, боље је не женити се“ (Матеј 19, 10). Фраза „не женити се“ не значи и забрану секса. То значи да се указује на постојање друге врсте односа са женом. Не каже се каква је то конкретна друга врста.

Црква учи да је „не женити се“ — синоним за „одрећи се секса“. Међутим, у читавој Библији нема ниједне једине директне забране задовољавања сексуалних потреба. Ономе ко се позива на речи о блудницима и прељубницима, који не могу да уђу у Царство Небеско, одговарам да су у почетку термини „блуд“ и „прељуба“ имали не сексуални, већ друштвени смисао. Ове речи су се користиле да се означе они који обмањују своје ближње на сексуалној основи, а не као што се то данас разуме — као негативна оцена било ког секса, у случају да се он одвија без допуштења Цркве (о чему ће такође бити речи касније).

Утврђујући своју позицију по питању нерепродуктивног секса, Црква проповеда како су житељи Содоме и Гоморе били спржени због хомосексуалности. Овде она искривљује ствари. Суштина преступа становника ових градова није била у неприкладном сексу, него што су били убице, лопови и лажови. „Ево у чему беше безакоње Содома... у гордости, у превеликој ситости и безбрижности бејаше, а не помагаше сиромаха“ (Јез. 16, 49)

У противном, да је неправилан секс сам по себи преступ, Бог би због тога морао да спржи све старогрчке градове. Ипак, ниједан од њих није доживео судбину Содоме и Гоморе. Из тога следи да је савремено тумачење историје Содоме — измишљотина, са циљем да се хомосексуалност прогласи за сатанизам и преступ против Бога.

Још у Старој Грчкој се практиковало самозадовољавање. Диоген је то радио на трговима, и гласно изражавао жаљење што се тако не може и глад утолити, трљањем руке по стомаку. Тешко да је ово био општи обичај. Вероватније да је Диоген на тај начин шокирао људе. Међутим, сама могућност да се баш тако нешто ради да би се шокирало, указује на сексуалну разноврсност тога времена.

Да би прогласила самозадовољавање за поступак противан богу, Црква изврће историју старозаветног Онана (Aвнана), тврдећи да га је Бог казнио за чин мастурбирања, али то није ништа више од обичног сплеткарења. Онан је практиковао да са женом свог покојног брата има „прекинут сношај“, како би се то данас рекло. Бог га је казнио за нарушавање Закона, а не за саму мастурбацију (како се још због овога каже, онанисање).

„Ако браћа живе заједно па умре један од њих, немајући сина, онда жена умрлога да се не уда за другога ван куће; него брат његов да отиде к њој и узме је за жену, и да живи са њом. “ (5. Мојсијева 25, 5). Када је брат умро Онану, њему је речено: “... иди к жени брата свога и ожени се њоме, као девер, и подигни пород брату своме. А Авнан, знајући да неће бити пород његов, кад леже са женом брата свога изливаше семе на земљу, да не да пород брату своме“ (1. Мојсијева 38, 8-9).

У Јеванђељу постоји исказ: “... женскобањасти... неће наследити Царство Божије“ (1 Кор. 6, 9-10). Женскобањастима (малакијама) су се у хеленском свету називали људи по моделу „собно кученце“ — или занемоћали пребогати беспосличари било ког пола, или особе које су одржавале висок животни стандард на рачун пружања сексуалних услуга, размажени младићи и девојке. Смисао исказа може да се тумачи као грешност размаженог, испразног живота. Црква тумачи реч „женскобањаст“ не као претерано нежан и свилен, него као хомосексуалац и онај ко мастурбира — а то су смртни грешници (који не могу да оду у рај). Постали су такви, јер је у њих ушао сотона и изопачио њихову природу.

Овај преглед ћу завршити женском темом. Свет античке Грчке био је патријархалан. Положај жене био је скоро на нивоу домаће животиње. Могло је да се искористи њено тело, али да се разговара са личношћу која се крије испод тог тела, могло је само о свакидашњем. Тиме су се сужавале могућности за дискусију високообразованих Грка са женама. Са младићима је био могућ и секс, и разговор о филозофским темама.

Женама се није бранило да траже утеху и љубав у загрљају својих другарица. Судећи по томе што се Црква латила да дискредитује и женску хомосексуалност, постоји основа да се сматра да су жене интелектуалке из античког доба такође досађивале Цркви, ништа мање од мушкараца. И да се трпе интелектуални порази од њих, било је нарочито срамно.

Почетком V века, жена-филозоф Хипатија успешно се у дебатама носила са хришћанима, и побеђивала их је. Црквене власти су на њу нахушкале руљу. Један од аргумената верника био је да она подучава људе филозофији, математици, астрономији, а апостол је лепо рекао: „Жени не допуштам да буде учитељ“ (1. Тимотеју 2, 12).

Други аргумент је била оптужба за хомосексуалност. Одакле је Црква ископала информацију, да је лезбејска љубав грех — то је забавно размотрити. Ствар је у томе што у Библији нема ни назнака забрањивања женске хомосексуалности. Постоји забрана на секс жене са животињама, по којој она „не сме да се нађе под животињом због односа са њом“ (3. Мојсијева 18, 23). Таква забрана на истом месту постоји и за мушкарца: “... не лези са животињом, да проспеш своје семе и учиниш се нечистим од ње“ (3. Мојсијева 18, 23). Али да се негде укаже, не директно, него чак само у наговештајима на грешност лезбејске љубави, тога нема нигде. Црква решава овај проблем путем тумачења речи: „a жене њихове сменише природно употребљавање неприродним“ (Римљанима 1, 26-27). Из њих, богослови својом мудрошћу изводе закључак, да је лезбејски секс противан богу.

Међутим, зашто лезбејски секс није прозван и осуђен у Библији, ако је противан богу? Зашто је, на пример, зоофилија конкретно жигосана, а о лезбејству нема ни речи. На то богослови одговарају да тога нема у Библији, јер је самог Бога стид да о томе и говори.

Сложићете се, чудно објашњење. Дакле, о зоофилији није срамота да се пише у Библији, а о лезбејству јесте... Селективна стидљивост сведочи о томе какви су аргументи богослова. Међутим, кад нема другог решења, дај шта даш. Само да послужи, по потреби.

На основу оваквих чињеница, хришћански свештеници позивају следбенике да истрају у својој вери (коју претходно нису успели да одбране на интелектуалном попришту). Фанатично настројени државни хришћани хватају Хипатију, скидају је голу, и зверски убијају — живу су је искасапили, а остатке спалили. И то још увек није инквизиција, која ће људе спаљивати живе, али јесте тај исти правац деловања.

Сумирајући исходе овог прегледа, са једне стране пред нама је чињеница да се хеленска цивилизација уздигла до таквих висина и размера размишљања, до којих у историји цивилизације нико није успео да дође. Ту је и чињеница да су грађани из античког доба располагали максималним сексуалним слободама. Симбиоза мудрости и лепоте дала је стваралачке и интелектуалне резултате.

Са друге стране, пред нама су нагађања Цркве о грешности секса, о његовој противности људској природи, о установљавању норми и наредби по којима је секс предодређен искључиво за прављење деце, а не и за доживљавање задовољства.

Пошто је Црква временом постала апсолутна сила, њена нагађања постају важнија од чињеница. И никога не занма због чега је то нерепродуктивни секс постао толики грех и таква одвратност. Сада изгледа као да је свима све јасно, како је то вулгарно и срамота.

У време свог спорења са грчком филозофијом, Црква заступа став да, уколико особа практикује хомосексуалне односе или се самозадовољава, то значи да је њоме овладала нечиста сила. Та сила јој намеће ђаволску логику, којој човек не може да одоли. Тако се појављује и став да не треба да се слуша логика (јер она долази од нечисте силе).

Државни хришћани сада више ни не покушавају да користе здрав разум и логику. Своје непријатеље уништавају — проглашавањем њиховог начина живота богохулним. Ту се спорови не добијају на темељима логике, него на основу оптужби за недозвољени секс.

У дебатама све више преовлађују аргументи у стилу: реци ти нама, како користиш своју задњицу! „Надирите, бога ради / На њега са свих страна / Пробали сте отпозади? / Ту му је највећа мана“ (из стихова Пушкина, намењених кнезу и министру Голицину, иначе хомосексуалцу — уосталом, када се зна да је Пушкин писао овакве стихове својим непријатељима, скуп разлога из којих је могао бити убијен, значајно се проширује).

Свештеници су савладали филозофе не у интелектуалним споровима, него као боксер шахисту — трас противника даском по глави, а потом у лице га удри, у фацу! И то је то, победа је била потпуна. Обореног на земљу, још су успут и ишутирали... Јер „боље је малтретирати друге него себе... јел’ да, рођаци? “ (из филма „Ране“).

⇐ Предыдущая 9 10 11 12 131415 16 17 18 Следующая ⇒