Развој. Парадокс. Анализа. Подела. Преврат. Подвизи. Симболи. Ограничење. Хомосексуалност

Црква мења стратегију борбе са својим противницима — више се не труди ни да води спорове са филозофима, нити да их уништи физичики, него да их дискредитује на нивоу личности, кроз представљање приватног живота ових људи у лошем светлу.

Она почиње да се понаша попут човека који губи спор, али му није ни циљ да се дође до истине, него да победи којим год путем. Зато преусмерава пажњу на детаље који немају везе са предметом спора. Немајући шта да каже о суштини предметне теме, он се обраћа противнику: „Види какав ти је нос! И са таквим носом, ти ћеш да судиш о овим стварима! “

Спор посматра публика. Овакви „аргументи“ изазивају узбуђење међу гледаоцима. Противник је збуњен... Пита: „Какве везе има мој нос? “ А провокатор наставља у истом стилу, joш више појачавајући тон: „Не бежи од одговора, него реци ти нама, — показује широким покретом руке према окупљенима, — како то мислиш да са таквим носом расуђујеш о божанским темама? “ Посматрачи почињу да се кикоћу. Човек се, у таквој атмосфери, полако губи и, на крају, потпуно је избачен из колосека. Спор је изгубљен.

Да би се схватило како је Црква добила спор против грчких филозофа, и шта је одиграло улогу носа, неопходно је знати да су антички Грци људе у сексу делили према активној и пасивној улози. Интимну сферу су третирали као игру, у којој је свако играо улогу сходно својој природи. Уколико би се некој особи свиђала женска улога, она би је преузимала. Уколико би се свиђала мушка, преузимала би мушку. Строго везивање за пол, у смислу ако је мушкарац онда обавезно активна улога, ако је жена обавезно пасивна — тога код старих Грка није било.

Никаква улога није ни понижавала, ни уздизала човека, као што глумца у позоришту не понижава улога роба, и не уздиже улога робовласника. Није важно која се улога игра, да ли краља или дворске луде. Важно је како се игра. Показатељ је био квалитет играња, а не друштвени статус улоге.

Грцима није ни на памет падало да оцењују квалитет личности према сексуалном укусу, баш као што нама не пада на памет да оцењујемо особу према томе која јој се боја свиђа, да ли црвена или зелена; каква музика, џез или симфонијскa; каква храна, да ли слана или слатка. Оцењивали су особу према квалитетима личности: да ли је поштена или варалица, да ли је добра или зла, да ли је паметна или глупа.

Било је незамисливо да неко има грижу савести или осећај гордости због својих укуса у сексу, баш као што је за нас неадекватно осећање гордости или гриже савести по питању боје која нам се допада. Појам „непристојан секс“ није постојао, као што данас не постоји „непристојна музика“. Секс може да буде доброг или лошег квалитета, али не може да буде сраман или пристојан. Свако је до своје радости долазио у складу са својим сопственим жељама. Стандарди за овако нешто једноставно нису постојали.

Понашање човека и његове оријентире формирају два основна фактора: спољашњи услови и унутрашњи ставови — виђење добра и зла. Откад је света и века, добрим се сматрало понашање јаких. Они су задавали модел понашања од моде до погледа на свет. Људи увек опонашају јаке, осећајући тако као да су и сами део те силе. Најјачи су — богови, и због тога их људи подражавају. Није важно шта божанство ради. Важно је да је оно снажно и зато свако његово дејство верници оцењују крајње позитивно.

На пример, богови јужноамеричких индијанаца су били крволочни људождери. Индијанци су их подражавали, копирајући њихов модел понашања — такође су се трудили да буду и крволочни и људождери, који су као храну користили људско месо, и у ритуалном и у уобичајеном смислу. Онај који је био највише разјарен и крволочан, тај је имао ауторитет у друштву. Људи су сматрали да, уколико је понашање неке особе налик на божије, онда та особа има одређена својства која имају и божанства.

Богови средњовековних Европљана, Христос, апостоли и свеци, подучавали су смирењу: „ако те ко удари по десном образу твоме, окрени му и други“ (Матеј 5, 39). Исус је позивао на љубав и према непријатељу: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Матеј 5, 44). Хришћани су опонашали своја божанства, смирујући се и понижавајући се. Најфанатичнији су тражили начин да умру као Христос — презрени, понижени и на крсту. Због тога су постајали људи од ауторитета.

Хеленска божанства су практиковала хомосексуалне везе. На пример, Зевс, Ерос, Аполон, и друга божанства са Олимпа, били су хомосексуални. Такође, и полубогови — на пример, син божији Херакле или Херкул (чији је отац био Зевс) био је љубавник Јолаја, док је Ахил био партнер Патрокла. Дионис, познат још и под именима Бах или Бахус, имао је мноштво хомосексуалних партнера.

У Спарти “... извршава се приношење жртве богу Еросу, пред ратницима постројеним за битку, јер се верује да њихово спасење и победа зависе од дружбе између људи који стоје у фаланги... И слично, такозвана Света чета у Теби се састоји од љубавника и њихових изабраника, чиме се показује величина бога Ероса, јер су војници овог одреда одабрали смрт у слави, пре него неупадљиви, мизерни живот” (Атенеј, „Гозба софиста“).

Старогрчки верници су опонашали своја божанства, исто као што су индијанци и хришћани своја. И што им је више успевало, то су се тиме више и поносили. Александар Македонски је себе поредио са Ахилом, а љубавника Хефестиона са Патроклом. Старогрчки хомосексуалци су подносили заклетве верности на гробу Херакла и Јолаја.

Вернику било које исповести, неважно да ли хеленске или хришћанске, не пада на памет да негативно расуђује о начину понашања својих богова. Било какви поступци вишег бића оцењују се крајње позитивно и опонашају колико год је могуће.

Индијанцима би било ужасно да неко сматра подражавање њиховог Уцилопоћтлија неумесним, а хришћанима — да неко види опонашање Христа као нешто непристојно. Антички Грци нису могли никако да доживљавају опонашање хомосексуалности својих божанстава и хероја (полу-богова) као прљавштину и срамоту. Ако су божанства успевала да постигну анални оргазам, онда су се обични мушкарци, који су имали ту способност, тиме поносили као хришћани стигмама — ранама на деловима тела на којима су заковали клиновима за крст Христа приликом распећа. Носиоци божанских обележја, није важно да ли су у питању хомосексуалност или стигме, у томе виде везу са природом својих божанстава. Такви себе доживљавају као да су изнад обичних људи — сматрају саме себе одабранима, почаствованим сличношћу са боговима. Сви верници препознавали су посебност таквих људи, и на овај или онај начин показивали свој наклон према њима.

Да би се увидела моћ која лежи у таквом осећању, замислите групу хришћана којима се на васкрс појављују стигме. Они би осећали да су изнад других хришћана. Тај осећај би се још више појачавао услед тога што би други хришћани признавали носиоце христових рана као посебне, на неки начин повезане са Богом. Њима би се клањали као полу-божанствима... „Пустите Божијег човека на миру! Па зар не видите, да су то Божије ране?! Ране Господа нашег Исуса Христа!! Погледајте, погледајте... То су свете ране! Свете ране! (... ) Те ране, то је Божији знак. Ти си изабрани. Додирни ме, свети човече. Додирни ме. Исцели ме. Није ми још много остало. Молим те“ (из филма „Ране“).

Слична осећања су се јављала и код мушкараца-ратника, који су били хомосексуални. Они су се поносили својом способношћу да доживљавају идентичне хомосексуалне радости, какве су доживљавала божанства, осећајући кроз то своју елитност и изабраност. Већина није поседовала такве способности.

Када бисмо могли да одемо у прошлост и кажемо људима из античког периода да су њихове сексуалне праксе срамотне и непристојне, нас напросто не би разумели. Немогуће је на човека свалити кривицу за опонашање богова. Подражавање силног не може да буде оцењено као негативно, због саме природе човека. Оно што је божанско, може да се оцени само као најбоље могуће.

Корени негативног односа према хомосексуалности не налазе се у природној одбојности према истополном сексу, како данас подучавају морализатори у покушају. Ове празне речи указују на потпуно неразумевање теме. Корени изразито негативних ставова према хомосексуалности су у томе што, према хришћанству, сва паганска божанства представљају демоне, ђаволе и остале непријатеље Бога. Ствари које они раде су безбожничке и мрске богу. Ако је то хомосексуалност, онда је такав секс богохуљење. Да су имали обичај да један другом поклањају цвеће, онда би поклањање цвећа било безбожништво. Оцена се не даје према природи дела, већ према његовом извору. Није важно шта божији противници раде. Важно је да су они непријатељи, и било какво њихово понашање због тога је злобно, срамотно, прљаво и неприхватљиво за особу која воли Бога.

Када би човек код себе откривао обележја налик божанским, он је у томе увиђао огромну повољност за себе и на све начине неговао таква обележја. Ако би откривао жеље које су својствене сотони, у томе би увиђао огроман минус за себе, и то би јасно указивало на чињеницу да је њиме овладала нека нечиста сила. Себе би доживљавао као невероватног грешника, и размишљао како да се избави од такве несреће, а у међувремену прикривао на све могуће начине ову напаст која се на њега наврзла и трудио се да се излечи од те пошасти. Уколико би добри хришћани сазнали за његове сотонске жеље, они су се свим силама трудили да извуку ову душу из сотониних канџи.

Откад је света, људи се у свом понашању оријентишу према својим божанствима. Када старе богове смењују нови, код људи се јављају нови обрасци за подражавање. Тако, оно што је јуче било најпожељније, сутра може да се испостави најнепожељнијим. Све тече, све се мења. Непроменљива је само увереност људи у то да је понашање њихових богова — апсолутно добро, да је вечна и света истина. Чак и када заборављају своје идоле, остаје навика да сматрају добрим и злом, оно што су сматрали њихови религиозни преци.

Црква је 2000 година говорила о безбожништву хомосексуалних жеља. Када су људи веровали у њеног бога, негативна оцена хомосексуалности била је природна и разумљива. Међутим, када је оваква вера ишчезла, негативан став према хомосексуалности изгубио је своју основу. Сада он опстаје искључиво по инерцији и захваљујући неукости народних маса, чија се истина увек налази у пароли „тако треба“. Коме тако треба, због чега — таква питања су јој увек непотребна и сувишна.

Хришћанска цивилизација је дуго времена доминирала над светом. Ставови Цркве зарили су се у друштво до коштане сржи. Њене норме и забране продрле су у крв и месо. Хомосексуалност и друге сексуалне праксе, које Црква није одобравала и које је проглашавала за богохулништво, и до данашњег дана сматрају се противприродним блудом, похотом, прљавштином и нечим одвратним.

Чињенице се налазе у озбиљном конфликту са убеђеношћу морализатора у то да се секс дели на природан и здрав, са једне стране, и противприродан и болестан, са друге. Природан — када води до стварања потомства. Противприродан секс — када се не мисли о стварању потомства. На основу тога, хетеросексуалност се проглашава природном, а хомосексуалност противприродном. Ниподаштавање хомосексуалности се сматра испољавањем природне реакције здравог човека на нарушавање норми, тј. шаблона.

Када би се плавуше две хиљаде година сматрале глупачама, на основу тога што су то плавуше, оне би и заиста постале такве у очима целог друштва. Када хомосексуалце током две хиљаде година сматрају безбожничким изродима, у којима живи сатанска пожуда, у очима друштва се о њима образује одговарајућа слика. У нашој подсвести је записано да су они нека злобна, хистерична и непријатна створења, без икаквих принципа, и којима у потпуности владају њихови пороци. Према таквој особи, само гађење и презир... У најбољем случају, као испољавање великог човекољубља, према њима је могућа толеранција и трпељивост у стилу: ви сте болесне наказе, али нисте ви криви за то и зато нека вам буде, живите такви. Али тамо негде на периферији друштва, далеко од наших очију, да се та ваша зараза не шири на нашу децу.

⇐ Предыдущая 8 9 10 11 121314 15 16 17 Следующая ⇒