Ограничење 5 страница

Правити добра дела без допуштења власти — није могуће. Основа за такав став — грађани немају потпуне информације. Уколико им се дозволи да чине велике ствари без координације са влашћу и сагласности исте, врло брзо ће или они сами, или као резултат деловања непријатеља, урадити нешто што изгледа добро, али заправо подрива стабилност друштвене конструкције. Немогуће је да обичан човек разуме разорну природу овакве ситуације, јер би за то требало да има све информације и то потпуне, што није могуће.

Једини начин да се заштити од тога је — да се ограничи активност, у односу на размере. Да раде самостално, људима је дозвољено само у размерама свакидашњег. Добро, које превазилази границе свакидашњег, може да се реализује само уз сагласност власти.

„Циљ тоталитарног васпитања никада није било усађивање било каквих уверења, него уништавање саме способности да се она уопште и формирају“ (Хана Арент, „Извори тоталитаризма“).

Ограничење

Колико је дубоко и на све могуће начине државно хришћанство проникло у друштво, може се судити по томе што оно не само да се удомило код свакога у кући, већ се завукло у кревет, испод ћебета и право у веш. Црква је објавила почетак ере сексуалног аскетизма.

На таласу овакве објаве, секс поприма боје порока, прљавштине, вулгарности и анималног задовољства. Појављује се расуђивање да човек није животиња, да би се тиме бавио. Међутим, уколико би се овакво размишљaње разрадило до његовог логичког завршетка, онда би се унос хране испоставио чак још више као животињска функција. И уколико животињске функције нису за пристојног човека, онда прва ствар која треба да се уради, заправо је да се преиспита однос према храни, а не према сексу.

Испоставило се да је Бог дао човеку способност за сексуално уживање, али је истовремено заповедио да се она загаси, закопа дубуко и заборави. То је, отприлике, као да је Бог дао човеку способност да може да се слади укусном храном, али је наредио да се такав капацитет закопа, рекавши како је јести укусну храну — противно Богу. Наглашавам, није реч о штети по здравље ако се преждерава, него о проглашавању самог укуса хране и начина њеног сервирања сотонским искушењима. Пристојни људи би требало да једу искључиво у мраку храну која је безукусна и спремљена без кулинарског искуства. Питање је, зашто онда даје способност, чије је коришћење грех?

У хришћанској ери, један од показатеља узорности и пристојности постаје фригидност, асексуалност и неукост у интимним питањима. Наслађивање сочним речима из сексуалне сфере, као и сам секс, склизнули су у категорију непристојног.

Уколико претпоставимо да Црква није иступила против сексуалних апетита, већ против гастрономских, речи „језик”, „уста“, као и „кашика“, „виљушка“, „стољњак“ и сличне, данас би се сматрале непристојним жаргоном. Али, среће нису имале речи о сексу.

До хришћанства, видели су га као извор емоционалног и естетског ужитка, али и практичне користи — јер понекада даје могућност да се реше ситуације, које су иначе нерешиве или тешко решиве на друге начине. Никога није збуњивало, нити реметило, то што су људи са већом сексуалношћу користили овакав свој таленат не само у репродуктивне, емоционалне и естетске, него и у практичне сврхе.

Као што данас нико од нас не види ништа срамно у томе што једна особа, у жељи да орасположи другу, лепо јој сервира за столом укусну храну — тако раније нико није видео ништа срамно у коришћењу интимности да се произведе добро расположење код човека.

У давна времена, секс је стајао у истом реду са другим могућностима човека. О таквом односу према њему сведочи и Библија. Аврам говори Сари да искористи своје женске чари за њихово заједничко добро, не видећи никакав проблем у томе: “... гле, знам да си ти жена, прекрасна изгледом својим; и када те угледају Египћани, рећи ће: Ово је жена његова; и убиће ме, а тебе оставити у животу; реци им да си ми сестра, да ми буде добро због тебе и да ми душа живи ради тебе. И деси се да, кад дође Аврам у Египат, увидеше Египћани како је она лепа жена веома; угледаше је и великаши фараонови и похвалише фараону; и узеше њу у кућу фараона” (1. Мојсијева 12, 11-15).

Данашњи човек, расуђујући о тој ситуацији кроз призму својих шаблона, подсвесно ће да уочи озбиљан проблем у томе што је Аврам видео чари своје жене као извор „заједничке користи“. Сматраће га за кукавицу, која жртвује Египћанима част своје жене.

Међутим, у то време се част није доводила у однос зависности са сексом, онолико колико се данас не повезује са бојом очију. Част се одређивала према лојалности принципима. Људима је својствено да сопствене принципе сматрају вечним и апсолутним, док су они, заправо, само — програм. Какве су поставке урезали у вашу подсвест, такве ћете и сматрати својим принципима. При томе, усаглашеност са њима ћете да називате чашћу. Исто тако су, у то време, код људи били подстицани другачији принципи, према којима искоришћавање вагине није могло да буде показатељ часности или нечасности.

Осим тога, не заборавимо да се за Аврама бринуо нико други него — сам Бог. И управо он му је указивао на излазе из ситуација. Кад већ Аврам није видео ништа за осуду у томе што треба да принесе у жртву сопственог сина, онда у искоришћавању вагине своје жене није могао да увиди ништа више и лошије, него да је било потребно да се искористи леп глас или веште руке. Повезивање делова тела са чашћу — резултат је сугестије.

У сваком случају, нема смисла да се један обичан, прост човек одрастао у уверењу како је њему познат појам части апсолутан, криви за то што све вреднује кроз призму својих уобичајених ставова. Када је чак и Кант био огорчен тиме што је Аврам био спреман да закоље свога сина према Божијој вољи, сматрајући га због тога кукавицом и моралним изродом, шта онда тек да се каже о обичним, простим људима.

Или да узмемо, у својству наредног примера, још једног библијског јунака Лота, са којим је Бог такође био у директном контакту, и због тога га хришћани поштују. Он је нудио и своје ћерке, да не би било проблема са грађанима који су му дошли на врата: „И позваше Лота и рекоше му: где су ти људи, што дођоше ноћас код тебе? Изведи их нама, да их видимо. Лот изиђе к њима напоље, и затворивши врата за собом, рече им: браћо моја, не чините зло; eво имам две кћери, што не познаше још мушкарца; боље да вам њих изведем, па чините са њима шта вам згодно, само људима тим не чините ништа, јер дођоше они под кров дома мога“ (1. Мојсијева 19, 5-8).

У тој причи, читаоцу напросто избија очи таква развратност Лота. Стварно, какав то отац може да нуди своје невине ћерке руљи. До овакве збуњености долази јер ми расуђујемо о причама из прастарих времена кроз призму шаблона данашњице, користећи такве концепције, попут развратносту, у складу са нашим представама о њима. Заборављамо, притом, да је Лоту у госте дошао Бог. И као што Аврам није видео ништа сулудо у замисли да закоље свог сина у славу божију, тако ни Лот није видео зло у томе да преда девичност свој ћерки у славу божију.

Ту је и прича о ћеркама које нису виделе ништа лоше у томе да имају односе са својим оцем. „И посташе кћери обе носећим од оца свога” (1. Мојсијева 19, 36). Ови примери могу да се наводе малтене у недоглед, зато што их је цела Библија препуна.

У Јеванђељу постоји прича о десет девица, које су дошле код једног мушкарца на „брачно пировање“ (Матеј 25, 1-13). Не бавећи се смислом приче, указујем искључиво на материјал који је узет за давање примера: неколико девојака је дошло да се сексуално уједини са једним мушкарцем.

Уколико се налазите у друштву где се као пример узима рецепт за припремање шницле од човека, неважно је шта желе да вам кажу том алегоријом. Важно је да се ви налазите у друштву људождера.

Уколико се налазите у друштву где се као пример узима уједињавање једног мушкарца са десет девојака, неважно је шта желе да вам кажу тим примером. Важно је да се ви налазите у друштву људи веома слободних сексуалних ставова.

Црква предлаже да се израз „објединили се у брачном пировању“ разуме у смислу да су девојке дошле код мушкарца у брачни кревет ради нечега невиног, типа, на партију шаха. Наравно да није тако. Мушкарац се удружио са девојкама, ради неких других игара.

Грађа коју је Христ искористио за ту причу, у својству алегорије, указује на то да су у та времена на ужитак и задовољство који настају услед секса, гледали отприлике као што ви данас гледате на ужитак и задовољство који настају услед хране. Како се коме свиђало, тако је и могао да утоли своје потребе за укусом.

Хајде да покушамо да поколебамо ову последњу тврдњу. На пример, подсетимо се како је Христ довео разбојнике и проститутке на скупове есена. Можда је Христ говорио о десет девојака и једном мушкарцу који су се окупили на брачни пир, да би скандализовао друштвену јавност и скренуо пажњу на своја учења? Зашто да не... Диоген је објашњавао да у својим провокацијама иде преко сваке мере, како би остали људи моглу да имају меру. Претпоставимо да је тако. Само што то ништа не мења... Сама чињеница, да се користе такве методе, не обара тврдњу да је друштво било у одговарајућем расположењу.

До успостављања диктата Цркве, нико није видео грех у томе што одрасли људи, по сопственом договору и уз сагласност свакога ко учествује, раде нешто међусобно, у пару или у ширем кругу. Никоме није на памет падало да регулише приватан живот и личне укусе. Напротив, сматрало се само по себи очигледним, да уколико су људи различити, закономерно ће и њихови укуси по питању хране, секса и музике такође да буду различити.

Није се дозвољавало једино насиље. Преступом се сматрало натерати човека на оно што се њему не свиђа, па тако и имати секс са њим, какав он сам не жели. Уколико би се све одвијало уз међусобну сагласност и ради заједничког ужитка, преступа није било.

Сва жива бића, у својој потрази са сопственим добром, користе таленте које имају. Птице користе крила, рибе пераја, а јежеви бодље. Аналогно томе, и људи искоришћавају своје најјаче стране. Наравно да боксер тражи своје место под сунцем преко песница, музичар помоћу слуха, а математичар путем своје памети. Нема смисла да неко вређа боксера за то што не зна да пева, или музичара и математичара уколико слабо боксују.

Разумно је да се свако служи својим даром, користи таленте који су му дати. И глупо је покушавати да се циљ достигне дејством, за које не постоји надареност. Никоме није падало на памет да замера човеку, за то што своје место под сунцем тражи помоћу својих талената. Него помоћу којих да га тражи? Ако се неко не служи својим талентима, којим ће онда? Туђим? Или треба да се бори за место под сунцем помоћу својих слабих страна? На пример, да математичар уђе у ринг. Наравно да би то било бесмислено и ван памети...

До хришћанства, свакоме је изгледало као очигледно да се коришћење талената може сматрати делотворним или неделотворним, али не и пристојним или непристојним. Са доласком хришћанства, ситуација се мења. Јаки, паметни или музикални људи могу да користе своје најјаче адуте. А ето, људима изражене сексуалности, није важно да ли је мушкарац или жена у питању, друштво забрањује да искористе своје најјаче адуте.

Та забрана је у тој мери неумесна, колико би била и забрана да неко користи своју музикалност. Када би данас неко посаветовао неког светски познатог музичара да нађе себи достојанственије занимање, само зато што је бавити се музиком непристојно и неумесно, такав саветник би свима изгледао као потпуни идиот. Међутим, ако се сугерише човеку који има изражену сексуалност, да се не служи тим својим талентом, јер је то непристојно, такав савет изгледа здравим. Али, ако размотримо саму суштину, то је отприлике као када би се птици саветовало да не лети до свог циља, него да дошета или да у скоковима дође до свог одредишта. Зашто тако? Зато што је тако пристојније, да се шета или скаче до свог циља, него да се до њега долети.

Данас о мушкој лепоти не сме ни реч да се прозбори. Ко прозбори, тај постаје предмет сваке могуће осуде, подозрења и увреда типа „педер“. Због тога, ја чак нећу ни да ризикујем да се овде бавим и темом права мушкарца да буде леп и да тим путем постиже своје циљеве. То не може да се уклопи у наше главе, исформатиране хришћанством...

Према женској сексуалности однос је нешто мекши, али и поред тога над друштвом се и даље надвија убеђеност да је то непристојно. Ипак, о њој бар може да се прича, и зато може да се пита — а зашто би жена морала да иде према својим циљевима неефективним путем, ако има све могућности да прати линију најбољих резултата? Каквог смисла има одрицање од свог најјачег квалитета?

Мени могу на то да одговоре, у стилу да не бринем, јер жене се ионако већ активно служе својим адутима — женским капиталом. Да, служе се, зато што је глупо да се не служе. Исто као што би и за птицу било глупо да се креће према циљу помоћу ногу, а не крила. Ипак, овде није реч о томе ко се чиме служи, него о односу према томе што неко тражи своје место под сунцем на основу својих талената, о томе да је таква намера природна и да не би требало да може да се дискредитује.

Уколико неки мушкарац користи за постизање својих циљева атрибуте које му је дала природа (физичку снагу, рационално размишљање, продорност и друга својства типична том полу), њему не пада на памет да то скрива. Напротив, он то истиче.

Са друге стране, када жена користи своје адуте, као што мушкарац користи своје — она мора да сакрива детаље о томе. Зато што је непристојно да жена корисити своје женске адуте за испуњавање сопствених циљева. Да би се оценила сва глупост ове ситуације, замислите да је непристојно користити мишиће. Пристојно је остваривати циљеве само преко својих вокалних талената. Па, много тога би вокалним путем могли да постигну физички јаки мушкарци, који притом, када се огласе, завијају као некакви вукови?

Уколико се не познаје историјат Цркве, тешко је и скоро немогуће да се разуме због чега је она одједном зашла у ту сферу. То је тако чудно, као да је она почела да регулише употребу тоалет папира. Раздвојила би опције брисања задњице на пожељне нпр. одозго на доле. На дозвољене, нпр. одоздо на горе. И на неприхватљиве — с лева на десно, и контра. Прве би сматрали пристојним и узорним људима. На друге би се гледало са трпељивошћу, уз оправдање да немају снаге за савршенство ове врсте. А ове треће, који су скренули са меридијана, и латили се паралеле, те би сматрали изопаченима. Нормалним људима би био грех пред Богом, а срамота пред људима, само да седе за истим столом са таквима.

Због чега је Цркви требало да уведе појмове еталона и сексуалних норми? Какав је смисао у свим тим, како бројним, тако и апсурдним сексуалним забранама? Главни разлог је тај што се Црква борила за место под сунцем. Због тога, било је неопходно да усклади своје тврдње са здравим разумом. Старогрчка филозофија ју је у томе активно ометала.

Филозофи су исмевали догме Цркве. На пример, да је Бог сам себе принео на жртву, како би спасао људе од себе. Или, у погледу праведности Бога — праведном се сматра реакција, која је сразмерна акцији. На пример, неправедно је за прелазак улице на месту које није за то предвиђено, пешака спалити на ломачи — таква казна није сразмерна учињеном делу. Уколико је неко нахранио птице, неправедно би било наградити га за тај чин неким фантастичним привилегијама.

Бог, ако је веровати Цркви, за преступе начињене током кратког овоземаљског живота, кажњава вечним мукама. За добре поступке, учињене током истог периода, награђује вечним блаженством. Вечна награда у виду раја несразмерна је привременом добру, као што је вечна казна у виду пакла неправедна за привремено зло.

О паклу и његовим домаћинима, потребно је рећи неке ствари и засебно. Према црквеном учењу, једно од виших створења које је Бог створио, Луцифер, устао је против Бога и повукао за собом део анђела. Бог их је савладао и, као казну, суновратио у пакао. Пали анђели називају се ђаволима. И сада, у њихове обавезе убраја се и да муче грешнике у паклу. А то је тек таква колизија... Ако се ђаволима свиђа њихов посао да као садисти муче жртве, то значи да их Бог није казнио, него наградио. Црква каже да их је казнио... Добро онда, уколико се ђаволима не свиђа њихов посао, него је то казна коју доживљавају као патњу, то значи да га раде из страха од још веће казне, и тада испада да су ђаволи добри и да би са задовољством дигли руке од мучења људи, када би могли. Значи, по томе, Бог и није баш добар, јер домаћине пакла приморава да обављају своје паклене задатке.

Црква говори како је Бог љубав, па онда оправдава његове сурове поступке, као што је убијање беба, уверавајући нас да он то није урадио из зла, него из љубави према људима. Међутим, пошто је човек слаб умом, не може да разуме такву необичну љубав. Најисправније за самог човека је — да не мисли о томе, да прихвати како су неисповедиви путеви Господњи, и да се умири.

Филозофи тврде како је то потпуна бесмислица, која је гора и од најзатуцанијег сујеверја. Заиста, тешко је да се сматра Бог Љубављу, када је Библија препуна рецепата за убијање људи, датих од самог Бога, као и сценама убистава на најзверскије начине.

Да се од овога одбрани, на терену здравог разума, Црква није имала никакве шансе. Свемогући Бог могао би да воли људе, не чинећи им притом зло. Што је више Црква говорила како Бог убија људе из љубави према њима, то је више дискредитовала себе, губила образ и подривала сопствени ауторитет.

Уколико дискредитујућа информација не може да се оповргне, она се уништава кроз уништавање њеног носиоца. Оптимално је да се искомпромитује извор информације. У том случају, компромитујући фактори, иако остају логични, губе на својој тежини.

Ефекат ове технологије се добро види на примеру науке која се зове геополитика. Њена суштина је — да понашање једне земље одређује њен географски положај. Ако је држава копнена, има један начин размишљања и модел понашања. Ако је морска, други.

Рекло би се, све је јасно и потврђује се у пракси. Али, пошто се творац геополитике Хаусхофер лично познавао са Хитлером и пошто је активно сарађивао са Трећим рајхом, тако да су се фашисти током своје експанзије ослањали на његову теорију животног простора, геополитика је после рата постала табу тема. Не због тога што је нетачна, него зато што је њен творац био саветник онога, чије се име не сме помињати. Зато што је он “... урадио велике ствари — ужасне, да, али велике“ (из „Хари Потер и Камен мудрости“).

Управо то се догађа и са еугеником, науком о побољшавању људске природе. Упркос доказима, перспективама и огромним користима, она је доспела под забрану. Генетичари могу да направе било каква открића и да пруже било какве доказе, али еугеника ће и даље бити под забраном. Зато што су се фашисти, у својим експериментима, ослањали на ову науку. И додатно, због тога што су налази еугенике у супротности са теоријом једнакости.

У борби за своје место под сунцем, Црква је у почетку покушавала да се са филозофима носи на пољу интелектуалног размишљања. Претрпевши пораз у томе, она прелази на уклањање извора информација — самих филозофа. Још увек није имала ту моћ да може физички да их уништи. Да затражи од власти решавање проблема са филозофима, онако како је учињено код решавања проблема са традиционалним хришћанима — за то није било могућности. Уколико би власти започеле прогон мислилаца јер ови тврде како је 2+2=4, то би узбунило друштво. Тако да је Црква схватила да се овај проблем не може решити насиљем. И, попут Рима својевремено, кренула је другим путем.

⇐ Предыдущая 7 8 9 10 111213 14 15 16 Следующая ⇒