Ограничење 4 страница

Вода у којој су крстили човека, сматрала се светом и благодатном. У време обреда крштења, човека би целог урањали у воду. Да би благодат била нераздвојива од новог хришћанина, требало је да се та вода не спере са њега. Зато се људи нису купали.

У свету, до појаве хришћанства, преовладавао је култ здравог и чистог тела. То је био и један од предуслова за сексуалне разноврсности. Сви облици нежности међу људима били су нешто уобичајено. Није било разлога за норме, у смислу који делови тела се смеју љубити, а са којима се то не сме чинити.

До појаве хришћанства, секс се сматрао божанским даром са неба. Од хришћанства, у њему се види замка сотоне и пут право у пакао. Образује се до тада невиђени полни морал. Асексуалност се успоставља као показатељ духовне чистоте — што више човек верује у Бога, то је покорнији, и тим мање секса сме да има. А најпокорнији, свеци, они ни помисао на секс не смеју да имају. И уколико се изненада појави, мора се брзо почети са молитвом и покајањем, јер су такве мисли велики грех.

Kaда се на антички свет, са свим његовим нескриваним задовољствима, спустило хришћанство, у коме се људи цео живот нису купали у славу божију, појавиле су се бројне забране у сфери интимног. На пример, оралне нежности одлазе из живота хришћана, из јасних разглога. Уместо њих, настају јавне и прећутне норме, по којима су такве праксе понижавајуће и недостојне за нормалне људе, јер оне уништавају част и достојанство.

Разлози за забране леже у површном. Уколико се замисли цивилизација у којој се забрањује прање зуба, а охрабрује да се у устима стварају отворене ране и размножавају црви, можете бити сигурни да ће, у таквој ситуацији, настати табуи у вези са пољупцима. Формира се подсвесни начин размишљања како је то понижавајуће за једног пристојног човека, да се љуби — да је то прљавштина и томе слично.

У паганском свету, чак ни руља није дозвољавала себи да се не купа. У хришћанском свету, не само да су људи са друштвеног дна занемаривали личну хигијену, него је тако поступала и највиша елита. На пример, краљица Кастиље и Леона, Изабела од Кастиље, фанатична католкиња, хвалила се како се само двапут окупала у целом свом животу — кад се родила и кад се породила. Вода више није дотицала њено тело. Познајући женску физиологију, може да се замисли колико је изненађујући мирис краљица ширила.

Мушкарци нису били ништа мање „побожни“ по том питању, али се може претпоставити, услед специфичности њихове физиологије, да је од њих допирао не толико оштар мирис. Они нису имали проблем сваког месеца, нису рађали, и због тога је код њих доживотна анти-санитарија била мање изражена.

Подручја на која се спуштало хришћанство имала су не само карактеристичан, него и карактеран мирис. Многи табуи, који су настали у тим условима, и до данас су се очували у низу друштава — код њих су строго регулисана питања места намењених за пољупце. Притом, мало ко ту зна да је лична одбојност коју има према одређеним видовима секса — последица хришћанства, које је успоставило такав програм у подсвести људи.

Патрик Зискинд, у својој књизи „Парфем“, на следећи начин описује смрад у Европи: „Улице су заударале од толиког измета, дворишта су смрдeла на мокраћу, степенице воњале од трулог дрвета и пацовског измета, кухиње од толиког угља и јагњеће масти; собе су биле непроветраване, осећале су се од устајале прашине, спаваће собе на дебеле простирке и влажне душеке, а оштар мирис је долазио из ноћних посуда. Из камина је смрдело на сумпор, из радионица за израду коже се осећало на специфичан начин, из кланица се ширио мирис крви која се згрушавала. Људи су смрдели од зноја и неопране одеће, покварени зуби су им се осећали из уста, мирис супе од лука је долазио из њихових стомака, а из тела, ако нису били претерано млади, стизали су мириси устајалог сира и киселог млека, и онколошких болести. Реке су смрделе, тргови смрдели, цркве смрделе, смрдело је под мостовима и у дворовима. Сељак је смрдео исто као и свештеник, шегрт као и мајсторова жена, сво племство је воњало, па чак је и краљ смрдео као нека дивља животиња, а краљица као стара коза, и то и лети, и зими. “

Хришћанским подвигом се сматрало када се на глави и телу накупе ваши, а у свом кревету бубе. Религиозна заснованост „подвига“— ти инсекти се хране крвљу. Уколико хришћани прихвате причест Христових тајни (ритуалним узимањем вина и хлеба), онда инсекти, пошто се напију хришћанске крви, и сами донекле постају део Христове тајне.

Докле је тачно то „донекле“ — у средњовековној Цркви се о томе посебно и нашироко дискутовало. Уважени људи трошили су много времена и стваралачких способности, на размишљање о томе како треба да се односи према инсектима који су се насисали хришћанске крви. Или према мишевима, који су у црквама понекад долазили у контакт са хлебом и вином — телом и крвљу Божијом.

Није познато какве је то последице имало по мишеве, али на ваши се одразило тако што су их у хришћанском свету називали божијим или небеским бисерима. Што је на човеку више било оваквих „драгуља“, то је више имао повода да се горди.

Заљубљени младићи, желећи да дају девојци комплимент, говорили су јој како има предивне, крупне вашке. Песници су писали својој љубави стихове, у којима су са усхићењем говорили о тим паразитима на њима, алудирајући тако на побожност и непорочност свог предмета обожавања.

Државници тог времена су веровали да су буве, које би се напиле хришћанске крви, биле способне да решавају врло одговорна питања. На пример, у Шведској им је поверено чак и питање избора градоначелника. Бува се са тим одлично носила. Победник избора би постајао кандидат чију би браду она изабрала, и тај би освајао градоначелничку столицу.

Ипак, даље од било кога другог по том питању отишли су, наравно, хришћански свеци. Да би се исправно оценило оно што следи у тексту, неопходно је направити разлику између биографије и житија. Биографија — то је опис стварног живота човека, а житије — опис чудеса у крајње преувеличаном светлу, како би се нагласила светост одређене особе.

Пример житија: црквена литература нам предочава да је руски светац из XIV века, Сергеј Радоњешки, још као беба одбијао мајчино млеко средом и петком, јер су то дани поста (у среду су Христа издрали, у петак распели).

Житије — то су крајње благонаклони митови и легенде. Њихов циљ није преношење чињеница, већ стварање чудесних прича којима се утврђује вера код народних маса. Са тог становишта, погледајмо сада житије св. Лавра, које описују мноштво његових богоугодних дела. Тежећи богоугодности, он међу низом својих оригиналних поступака има и следећи духовни подвиг — окупљање на себи инсеката који сишу крв. Као резултат, доспео је у стање да га ове крвопије прекривају дебелим слојем. Црква га је за то дело уздигла у свеце.

Још егзотичнија пракса било је сакаћење тела да се изазове гнојење рана, труљење меса и размножавање црва у таквим ранама. Хришћани који су се специјализовали за овако нешто, у славу божију, такође су били поштовани као свеци. Најпознатији у овом случају је свети Симеон Столпник. Био је тако густо прекривен црвима, да су они падали са њега. А он их је у својој понизности подизао, и у славу божију враћао назад на себе.

Читајући све те ствари достојне великог изненађења, подсећам вас да имате стално на уму како је реч о житијама светих, а не о подацима из неког документарца. У реалности, највероватније да тога није ни било, зато што је тако нешто противно самој природи. Међутим, чињеница да су управо овакве приче састављане, говори сама за себе.

И све су то још донекле неутрални подвизи. Најегзотичније је — када су, у славу божију, подвижници себе лишавали „сувишних“ делова тела. Попут, на пример, Оригена, који је умро од мучења током владавине цара Деција у III веку. То је био највећи ранохришћански мислилац који је подучавао о реинкарнацији и „апокатастази“ — доспевању душа свих живих бића, након очишћења, на небеса. Тако је он протумачио следеће у Јеванђељу: “… има оних који су се родили ушкопљени; а има и оних које су људи ушкопили; a има и оних који су — ради Царства Небеског — сами себе ушкопили. Ко то може да прихвати, нека прихвати“ (Матеј 19, 12). На основу те фразе, он је јавно сам себи одсекао пенис. Да се, не дај Боже, случајно не би саблазнио.

Остаје нејасно како је тaј поступак ускладио са фразом: „Коме је упропашћена јетра или одрезан полни орган, тај не може у сабор Господњи“ (5. Мојсијева 23, 1). Вероватно тако што дописивање апостола, из кога се састоји Нови Завет, има приоритет над вољом Бога, која је саопштена Мојсију и тиме постала део Старог Завета.

Шта све људи нису радили у славу божију. Са данашњих становишта, човек да не поверује, да је то било стварно. Изгледа немогуће да психички здрав човек одлучи да, у славу божију, седи на стубу или гаји црве по телу. Међутим, то не само да је било некада, већ постоји и до дана данашњег. Лично сам, у једном манастиру у Подмосковљу, упознао монаха који се заветовао како се неће купати, у славу божију. Праведности ради, треба рећи да од њега није допирао чудан мирис, био је то напросто мирис сувог тела. Али, назвати то подвигом у славу божију — то је заиста...

Време ће проћи, и нашим потомцима ће хришћанска религија изгледати исто тако невероватним дивљаштвом, као што данас изгледа религија јужноамеричких индијанаца, са својом крволочношћу и приношењем деце у жртву. У овом тренутку, на памет ми падају речи Бернарда Шоуа: „Преобраћивање дивљака у хришћанство јесте преобраћивање хришћанина у дивљачко учење. “

Крађа

Следећи корак римске стратегије одвија се према формули: aко дешавања не можеш да спречиш, предводи их. Рим започиње операцију за прелазак са индиректног, посредног управљања у односу са хришћанима-одступницима, на директно — као у армији.

Како би се то остварило, цар мора да постане врховни верски поглавар хришћана. Његова реч мора да опредељује шта је хришћанска истина, а шта не. Рим се враћа свом првобитном циљу — врховни пагански првосвештеник, што је био цар Римског царства, мора да постане еталон сваке религиозне истине, па тако и хришћанске.

Први корак нове технологије — окупити хришћане на конгрес, уз председавање цара, чија мора да буде последња, по сваком спорном питању хришћанског учења. Тиме ће се потврдити највиши световни статус цара, као и његов статус врховног првосвештеника.

Као велики проблем за одржавање таквог конгреса назирало се то, што цар није био само владар и син Јупитера. По хришћанству, било које разумно биће може да га преузме, у том смислу и ванземаљац, па и син Јупитера. Главни проблем се састојао у томе — што је он био врховни пагански првосвештеник. Председавање хришћанским сабором, од стране онога ко се званично проглашава паганским божанством и врховним паганским верским поглаваром са правом одлучујућег гласа — то није могло никако да прође, и да се смести у оквире теорије хришћанства. Обрни, окрени, и никако. То је било превише, преко сваке мере, чак и за тако попустљиве момке, као што су државни хришћани.

Ситуација би била много простија, када би се Константин I, који је владао у том тренутку, одрекао титуле врховног паганског жреца. Међутим, овај то није могао, чак и да је хтео. Већина становништва и даље је била паганска. Одрицање владара од овог звања могло је да изазове отприлике такве последице, као да се владар неке од исламских држава некада у средњем веку одрекао самог ислама. Тиме би могао да се подигне талас који би однео владара, управо због оваквог одрицања.

Константин је ценио своју титулу. У званичним документима, он се у првом реду потписивао као Pontifex Maximus — врхoвни пагански првосвештеник царства, а затим према својим осталим титулама. Он је био типичан хришћански паганин-многобожац, који је смештао Христа у Пантеон заједно са другим божанствима. Себе је називао тринаестим апостолом, истовремено се клањајући Аполону, Јупитеру, Херкулу, Марсу и другим божанствима. Приносио им је жртве и организовао светковине, у њихову част је подизао статуе и ковао новац. Константин се овековечио у лику бога Аполона. Према хришћанству, Аполон није ништа друго него један од демона. Извајати себе у његовом лику за хришћанина је... као када би поглавар Цркве сада овековечио себе у лику ђавола.

Било који богослов ће у поштеном разговору рећи да не може на свету да постоји хришћанин који, осим хришћанског Бога, признаје и друге богове. Па, не може да постоји, и шта сад? Исто као што хришћанином не може да се назове човек који носи такве титуле какве има Константин. Ипак, за Константина Црква прави изузетак. Њему се може.

Рекло би се да је спровођење хришћанског сабора којим председава паганско божанство и верски поглавар у једном лицу — нешто из области фантастике. Ипак, лудим поступцима оних који су били довољно одважни да их начине, ми песме певамо... Или, у овом случају, лудом приступу паметних и јаких, који успевају да реше нерешиво и да избегну неизбежно. Рим позива вође хришћанских пагана да узму учешће у сабору, који предводи врховни пагански поглавар и божанство.

У почетку се чак и тако предусретљиви и флексибилни момци, као што су државни хришћани, ограђују од овога. Онда им Рим даје понуду коју не могу да одбију — озбиљне положаје и новац. Брзо се, након тога, сакупља довољан број оних који пристају.

Ово подсећа и на тиме инспирисане Пушкинове речи, када зли Черномор искушава Људмилу. Девојка прво одговара: „Не страше мене злодела власти / Људмила умирати уме / Нису ми потребни твоји шатори / Ни досадне песме, ни забаве / — / Нећу јести, нећу ни слушати! Поразмислила је — и решила кушати“ (Пушкин, „Руслан и Људмила“).

Хришћани су такође поразмислили, и „решили кушати“ — почели да се припремају за конгрес. На њега долазе само они који су на то или одмах пристали, или најпре одбили, а затим се, након добијања добре понуде, латили овога.

У граду Никеји, 325. године, уз председавање цара Константина I, паганског божанства и врховног верског поглавара, одржан је први хришћански васељенски сабор. За читаву историју човечанства, на свету није било таквог религиозног скупа.

Сви који су присуствовали, понашали су се онако како је договорено — никога није збуњивало што се на месту председавајућег налази представник нехришћанских сила. Не у улози посматрача, него баш у улози онога ко одређује хришћанску истину. Тај председавајући имао је право на последњу реч у богословским споровима. Шта је он одредио за хришћанску истину, то се истином и сматрало.

Ако су до сабора пагански хришћани макар званично оспоравали духовни ауторитет цара, онда након сабора то остаје само прошлост. Цар је био у тој мери учињен божанством, колико је уопште могуће да се божанством начини један човек.

Шта ви мислите, да ли може учење које је разрађено уз председавање врховног верског поглавара племена Маја, да се сматра будистичким или муслиманским учењем? Наравно да је питање искључиво реторичко. Очигледно је да не може. Такво учење може да буде шта год да је згодно, само не прави будизам или ислам.

А шта мислите, да ли може учење које је разрађено на сабору уз председавање паганског божанства и врховног верског поглавара, да се назове хришћанским? Исто тако не може. То би било противно стању ствари и здравом смислу. Такво учење ће бити шта год да је згодно, само не хришћанство.

Војска богослова је већ 17 векова у потрази за објашњењем, како се тако згодило, да на првом васељенском хришћанском сабору председава пагански верски поглавар. Међутим, никакав разуман одговор не успевају да пронађу. Сва објашњења само доприносе распламсавању страве и ужаса читаве ситуације.

Они говоре како Константин, када је председавао на сабору, није био пагански првосвештеник. Лаж. До 381. године, сви цареви су имали статус највишег паганског верског поглавара. Сви су приносили жртве паганским боговима и организовали фестивале и светковине у њихову част. Сви су издавали из ризнице, трезора — средства за субвенције ради подршке паганским религијама. И нико у томе није видео ништа противречно, што је пагански поглавар био истовремено и владар хришћана.

Први римски цар који се одрекао титуле Pontifex Maximus — био је Грацијан. Он је наредио, и то 381. године, да се из зграде римског сената изнесу паганска божанства (до тада су их опслуживали обредима и приносили им жртве). Наредне 382. године, Грацијан лишава паганство буџетског новца (до тада је паганска религија била под државним субвенцијама хришћанског царства).

Под притиском чињеница, Црква је принуђена да призна да је Константин I, у време председавања првим васељенским сабором, имао статус паганског верског поглавара. Међутим, она се нада да ће сав ужас ове ситуације да буде избегнут тумачењем како он то није био истински, него само протоколарно.

Tу се опет следи логика одступника по питању приношења жртве — ми држимо прсте у положају крста, и зато се приношење не рачуна. Као део стратегије спашавања ситуације, Црква усваја став да Константин, у време обављања улоге председника сабора, већ није био паганин, него хришћанин. Тврдња гласи: цар се пре сабора тајно крстио.

И још једном лаж. Уколико и замислимо да се цар заиста пре сабора тајно крстио, како су учесници сабора за то знали? Кад се он већ крстио тајно. Црква на то одговара да је Свети Дух и то открио учесницима. И они су знали да пред њима није пагански верски поглавар, него хришћанин. А пагански поглавар и божанство — то је био само формално.

Међутим, Црква нам такође саопштава и како се Константин крстио пред своју смрт, дванаест година након сабора — 337. године. Међутим, ако се он крстио пре сабора 325. године, шта ће њему, већ раније крштеном, још једно крштење? И сама Црква прокламује, да се крштавање обавља једном у животу.

Чак и да се прихвати тврдња Цркве, по којој се Константин крстио два пута, опет се не добија ништа... Ствар је у томе што је, са позиција Цркве, право крштење — у име Оца и Сина и Светога Духа. За било које друго крштење се сматра да није истинско. Међутим, пре сабора још није била установљена догма о Светом Тројству. Дакле, чак и да се Константин крстио цела два пута, не могу се оба подједнако рачунати. Обрни, окрени, испада да није био хришћанин током сабора.

Међутим, чак све и да је био (затварам очи на све изречено и кажем: „Верујем, јер је апсурдно“), то ништа нарочито не мења ситуацију. Зато што, на крају крајева, према хришћанском учењу не може човек, па макар био и светац, а не само обичан хришћанин, да има улогу еталона хришћанске истине. А Константин је на сабору био управо у улози мерила и еталона хришћанске истине. За хришћанску истину је проглашено само оно што је пагански верски поглавар одобрио. Што није одобравао, од тога су одустајали.

Препуштам да остане на савест Цркве објашњење око председавајућег, на првом сабору хришћана. Казаћу још само следећу чињеницу: догме хришћанства разрађене су под председавањем особе, која је званично словила за паганско божанство и врховног верског поглавара пагана. Колико је ова чињеница непоколебљива, толико и нема никаквог смисла, барем у оквирима здравог разума. Покушај да се из овога искобеља, само додатно разоткрива ужас целе ситуације и указује на вредност информација које долазе од Цркве.

У светлу свега реченог, занимљиве су и магловите речи Нострадамуса о „крађи из храма“. Вековима се очувала та нејасност, ко је украо нешто из храма и шта је ту, заправо, украдено. Данас можемо тачно да кажемо: Рим је украо име хришћанства. Њиме је назвао своје министарство за религију, информације и комуникације. Црква је постала масовни медиј за најширу јавност старог света.

Симболи

У светлу претходних информација, занимљиво је изучити корене из којих су израсли хришћански симболи, празници, као и биографија Христа. Почећу од крста. Сумерци, прва писмена цивилизација, користили су крст да означе мистериозну планету Нибиру, која се окреће око Сунца по веома издуженој орбити. Једном у 3500 година, она пролази поред Земље. Њу су приказивали као диск са крилима (у клинописима, крст са детаљима).

После Сумераца, симбол користе древни Иранци и Индуси. Они постављају крст у круг, користећи то као симбол божанства светлости Митре. Око главе Митре су приказани зраци излазећег Сунца, који стварају ореол.

Као последица освајачких похода Рима, култ Митре продире у Римско царство. Његове активне присталице улазе у састав војске и чине значајан део становништва. Тако се у Римском царству почиње са клањањем Митри и његовом симболу — крсту.

Током похришћавања становништва, Рим популарне симболе, празнике и биографије паганских божанстава ставља у службу хришћанства. Истом технологијом су, по распаду СССР и СФРЈ, стари празници и симболи испуњени новим значењем. На пример, 1. мај је некада био дан солидарности радника, а данас је празник пролећа, уранка и тек онда рада.

Новој религији је, у првом реду, био потребан сопствени симбол. Као оптимално решење, власти виде модернизацију популарног симбола у народу — крста, повезујући га са инструментом мучења и погубљивања Христа. Рим преобраћује крст, у почетку симбол тајанствене планете Нибиру, у симбол хришћанства. А даље, развија се операција да све ово добије одговарајући легитимитет.

Појављује се чудесна прича о томе како је осамдесетогодишња Јелена, мајка цара Константина, покренула археолошку мисију — у потрази за крстом Господњим. Бакица је пронашла неког Јевреја, који јој је рекао тајну — где да ископа крст.

Крст су баш на том месту и ископали. Појавило се питање његовог препознавања. Аутентичност је утврђена на следећи начин: зауставили су пролазећу погребну поворку, извукли покојника из сандука и ставили га на крст. Мртав човек је оживео, што је значило — крст је аутентичан. Онда га је жена допремила у престоницу. У његову част, установљен је празник — воздвижење крста.

Прича о старици која је предводила археолошки подухват у потрази за крстом и пронашла Јевреја који је знао тајну крста — није шала, измишљена од стране противника Цркве и вере. То је званичан став Цркве, који се налази у свакој књизи о хришћанству.

Даље је било потребно да се сачини званична биографија Христа, у којој се износе кључни детаљи. Власт налази за сходно да не измишља топлу воду по питању стварања божанства и његовог овенчавања славом, већ пресађује на нови терен од раније народу познате биографије античких богова.

Хорус, Дионис и Хермес рођени су у јаслицама. Њима су дошли мудраци, којима је пут указивала звезда. Митра је рођен у каменој пећини. Први који су дошли до новорођенчета да се поклоне, према звездама, били су пастири. Донели су му симболичне поклоне — петла и кључеве. Мардук, Дионис и Адонис били су погубљени, закопани унутар стене, а потом васкрсли. Централни елемент многих античких култова је — погубљење и васкрсавање божанства.

Биографија Христа упила је познате догађаје из живота претходних божанстава. Христос се родио у пећини. Први су дошли да му се поклоне пастири, доносећи дарове. У описима Христових дела, понављају се рецепти из прича о претходним божанствима.

Као што је већ речено, у та времена је успех исцељивања болесног човека највише зависио не толико од умећа лекара, колико од вере болесника у способност лекара да га излечи (ефекат плацеба). Из тог разлога су „лечили“ покретима руку, магичним речима, ритуалима и слично. На пример, Асклепије је лечио пацијенте од слепила мазањем њихових очију слинама. Христос користи управо такве методе. Све су засноване на вери болесног у Исусове могућности.

Код начина на који су представљали Христа (а касније и све свеце), видљиви су и обриси бога светлости Митре. Као што је око главе Митре приказиван ореол од сунчевих зрака, исти детаљ уносе и на слике Христа. Он ће бити упоређен са светлошћу излазећег Сунца, које осветљава људе у тами.

На располагање ће Цркви бити стављен и дан рођења Митре — то је дан зимске дугодневице, након које ноћ почиње да се скраћује, а дан продужава. Овај дан се сматрао победом живота над смрћу. Тада су организоване светковине, певање песама, игранке.

Дан зимске дугодневице је код старих Египћана био дан рођења бога Озириса. Код словенских племена — празник бога Сунца Дажбога или Коледа. У Риму је тај дан нашироко обележаван као дан рођења неприкосновеног Сунца.

У Библији нема чак ни назнаке о дану рођења Христа. Да би испунила ову празнину, Црква прибегава опробаном средству — 431. године окупља Ефески сабор, како би се од Светог Духа сазнало када је дан рођења Христа. А уз то, и како треба звати Христову мајку — да ли Богородица (која је родила Бога) или Христородица (која је родила Христа).

Црква говори и како је Свети Дух открио окупљенима, да Христову мајку треба звати Богородицом. Према хришћанству, најпре је Бог-Христос створио своју мајку, а онда је мајка родила Бога-Христа. Како то разумети — велика је тајна, недокучива разуму.

Окупљенима на овом сабору, такође је откривено да се Христос родио истог дана када и Митра, и друга божанства — на дан зимске дугодневице. У Римском царству се живело према календару Јулија Цезара, по коме се дан зимске дугодневице равнао са временом 24. на 25. децембар. Тај датум се узима као дан рођења Христа, и од тада такође назива — Божић (примера ради, на руском се назива „Рождество Христово“).

Бог као да је рекао Цркви, да је датум рођења Христа записан непосредно на небеској сфери. Фраза „Рођење Христа“ суштински представља синоним за „Дан зимске дугодневице“. Датум 25. децембар Црква проглашава за Рођење Христа.

Најзначајнији празник хришћанства Васкрс (Ускрс), дан васкрснућа Христа, такође је везан за адекватан распоред светила на небу — у односу на дан пролећне равнодневице. Од тог дана, прва недеља после пуног месеца је — Васкрс. Уколико се подудара са јеврејском Пасхом (даном изласка Јевреја из Египта), онда Црква свој хришћански празник, у склопу задатка одржавања дистанце од јудаизма, преноси на најближу недељу.

Упамтите добро ове чињенице. Оне ће после имати пресудну улогу у рушењу Цркве. То је масиван камен који је погодио сам темељ црквеног здања, и било је немогуће да се спрече даље последице. И овај предуслов за урушавање Цркве, створила је — сама Црква.

А за народ, празник је — само празник. За масе то никада није питање суштине, већ увек форме, повод да се провесели, на законској основи. Како год да се празник осмисли, народ ће да га прославља. Ован не иде на нову капију. Али, ако се она обоји у уобичајену боју — онда иде, као што деца иду у школу. Аналогно томе се понаша и народ: свеједно му је чији дан рођења ће да празнује — Митре или Христа. Важно је да буде весело.

Због свега овога, Цркву ће питати о тим изненађујућим подударностима елемената из животописа Христа и старих божанстава. Међутим, шта ту да се одговори... Може само да се каже како су то сплетке сотоне, који жели да скрене добре вернике са пута истине.

СВИ хришћански симболи, празници и ритуали су или измишљани од нуле, од празног папира, или узимани из паганства и прерађивани. Народ тражи за себе да буде замајан, али у што лепшем паковању. Једна од основних карактеристика квалитета лепог паковања, у овом случају, јесте уобичајеност, могућност да се на нешто лако навикне.

Нема ничег лошег у томе што су ритуали, симболи и празници људско масло. Измишљени су и сви војни ритуали. Међутим, војска не проглашава продукцију својих кореографа даром Духа Светога. Црква позиционира сопствену производњу информација као да је одозго. И пошто се на њу примењује правило „у цареву жену не сме да се сумња“, сматрало се за кривично дело уколико има сумње у било шта, по наведеним питањима. „Где нема питања, ту нема ни сумње“ (Гедел). Ова забрана раширила је црвени тепих за чудовишно спекулисање. Све тврдње су могуће, јер не може да се пита. Треба да се верује.

Праведности ради, треба рећи да сами аутори дела која до данас испуњавају храмове, нису говорили да је њихову руку водио сам Бог. Василије Велики, Григорије Богослов и други аутори црквених служби нису скривали да су све обреде измислили сами. Наравно, не без молитве и призивања помоћи са небеса, али то су већ појединости.

Мартин Лутер, отац немачког протестантизма, увелико је усавршио ову технологију. Тако је, у спору са противницима, писао своју тврдњу кредом, и уколико током спора она на чудесан начин није нестајала, Лутер је то сматрао доказом да је у праву. То је заиста снажан и необорив доказ.

Занемарујући украсе и посматрајући искључиво чињенице, треба признати: Рим је направио јединствени политички инструмент за управљање масама — државну Цркву. Она је у потпуности зависила од њега. Ниједну своју одлуку није могла да донесе самостално.

Ако традицинални хришћани нису никада тражили одобрење власти да би се окупили, онда су државни хришћани на таквом догађају могли да се окупе једино уз допуштење власти. И до данас важи како је једно од обележја сабора, да је васељенски — то што је сазван по вољи цара. Ето, такво је државно хришћанство...

Ради објективности, треба рећи и да је Црква покушавала да постане независна од световне власти у духовним питањима, али су ти покушаји увек жестоко пресецани. На пример, када су свети Мартин и Максим Исповедник одлучили да окупе Латерански сабор без дозволе власти, да се расправља о томе како се усрдније молити за добробит власти, власт то није узела у обзир као олакшавајућу околност. Она је у томе видела неовлашћен поступак — бунт. Побуњеници, без обзира на њихове мотиве, морају да се казне.

Паралела са нашим временом: током 2016. године у Кини, у једној од провинција, људи су, из свог џепа, финансирали изградњу огромне скулптуре Мао Цедунга, високе 37 метара. Власти су ћутале све време, током градње. А онда, уследило је рушење. Разлог — градиоци нису имали дозволу.

⇐ Предыдущая 6 7 8 9 101112 13 14 15 Следующая ⇒