Ограничење 3 страница

Све то ће потпуно да примене и хришћани. Речи ће се променити, али не и суштина — напустити друштво, његове законе и вредности. Начином свога живота изражавати протест против норми друштва, против његовог бесциљног и бесмисленог живота.

Јуродиви и луталице ће својим разбарушеним изгледом говорити да је боље живети у прашини и прљавштини, него као узоран грађанин, из страха од казне. У том контексту је Пичушкин, московски серијски убица, изјавио пред судом: „Живети као ви — то је злочин над животом. Живот се окреће од таквих, и шаље овакве људе, попут мене. “

Они који нису имали довољну веру, да би за њу истрајали до смрти, па чак ни толику, да се удаље од друштва, користили су се бирократским триковима. Таквим људима никада не мањка оправдања. И уопште, људима ретко мањка робе попут изговора и оправдања, такав мањак ретко постоји. Власт је признавала њихову лукавост, као жртву за божанство.

Јудаизам се делио, по односу према комплетности Закона и пророцима. То је била главна линија разграничења. И са обе њене стране, није све било тако глатко и униформно. Унутар оба блока су постојале разлике у мишљењима, али скривеније и мање изражене.

Хришћанство се делило, по односу према приношењу жртве цару. Била је то иста таква линија разграничења. И са обе стране ове линије, није све било глатко. Било је чак и више различитости у мишљењима између хришћанских група, него између јеврејских.

Они који су били спремни на мученичку смрт или повлачење у пусте области, нису сматрали за хришћане оне који су приносили, па макар и формално, жртву Јупитеровом сину, цару. Такве су називали отпадницима, многобошцима и паганима. Апостол Јован каже: „Од нас изађоше, али не бише наши: кад би били наши, онда би остали с нама; али они изађоше и кроз то се откри, да нису наши. “ (1. Јованова 2, 19).

Непомирљивост између првосвештеничке и пророчке партије у јудаизму ублажавали су Храм и Закон. Непомирљивост између оних хришћана који су одбијали да принесу жртву цару и оних који су му се клањали, није имало шта да ублажи. Храма није било. Није постојао ниједан текст чија би божанственост била препозната од стране свих хришћанских група. Није било ничега што би уједињавало супротстављене стране.

Прогони од власти су свакој страни давали одговарајући људски материјал. У партију категоричког одбијања било ког клањања паганском божанству, ишао је материјал високог квалитета, кога је било мало. У партију клањања паганском божанству-цару, што је, суштински гледано, заправо била партија хришћанских пагана, ишао је мање квалитетан материјал, кога је било пуно. Тако је једнима ишао квалитет, а другима квантитет.

Као што су првосвештеничка и пророчка партија јудаизма имале идеолошку платформу засновану на светим текстовима, тако су и у хришћанству традиционална и паганска партија имале своју платформу, такође засновану на светим текстовима.

Платформа традиционалне партије био је став: „Не клањај се другим боговима. “ Платформа паганске партије биле су речи апостола Павла: „Свака душа да се покорава вишим властима, јер нема власти која није од Бога; и све власти су од Бога постављене” (Рим. 13, 1) и апостолa Петрa: „Бога се бојте, цара поштујте” (1 Пет. 2, 17).

На основу тих апостолских речи, хришћани који су се клањали цару, тврдили су да се не клањају њему, већ његовој власти. И како је свака власт од Бога, клањајући се божанској природи власти цара, они се то клањају Богу. Ово је мирило непомирљиво — секуларни римски закон са хришћанским ставом. Чинило се да су тиме, и вуци сити, и овце на броју.

Класични хришћани својим противницима указују на грубу противречност између њихових измишљотина и духа хришћанства. Они се позивају на речи Христа, који је рекао да извор власти може да буде не само Бог, него и тама: „Сад је ваш час и власт таме“ (Лука 22, 53). Указују на речи апостола Јована, који говори да и змија може дати власт: „И даде му змија силу своју и престо свој и велику власт“ (Отк. 13, 2). И апостола Павла, да „наша борба није против крви и меса, него против поглаварства, против власти, против управитеља таме овог света“ (Еф. 6, 12).

Апостол Павле, који на једном месту говори у корист власти, на другом месту против власти — веома је необичан лик. Он узима хришћанство под чудним околностима. На путу за Дамаск, изненада га је обасјала светлост. Павле, који је тада још увек носио име Савле, чуо је са неба глас који му се обратио са: “Савле, Савле! Зашто ме прогониш? ” (Дела 9, 4). Са ужасом и потпуно збуњен, овај узвраћа питањем: „Ко си ти, Господе? “ (Дела 9, 5).

Оваква реакција Савла, у тој ситуацији, заслужује додатну пажњу. Да би се уочиле нијансе, треба размислити зашто Савле, зачувши глас са неба, поставља такво питање? Зар није јасно може да се обрат са неба? Ипак, Савле пита: „Ко си ти, Господе? “, односно признаје то биће за господина, супериорнијег од себе, али притом жели и да зна ко је то.

Да би се јасније разумело стање у коме се Савле налази, треба напоменути да јудаизам није порицао друге облике живота који су супериорнији од човека у развоју. Он је те облике живота називао боговима. Најјачег су Јевреји назвали својим господином, господаром: „Наш је Господ изнад свих богова“ (Пс. 134, 5).

Павле одмах прихвата да му са неба говори господар. Међутим, он не може да схвати који конкретно, да ли онај коме се Израел клањао, или неки нови. Није могао да се одлучи, јер је господин са неба говорио фразе из древних грчких трагедија: „Зашто ме прогониш“ (фраза младића, упућена Аполону у потери за њим) и „Тешко ти је ићи против шила“ (фраза из трагедије Есхила). Образовани Савле је био толико збуњен, као када бисте ви чули са неба фразе из данас популарних песама или филмова.

Шта је то било? Можда нека технологија, као код египатских свештеника, који су људима показивали сличне трикове, да докажу своју везу са боговима. Није искључено ни да је Савле сам измислио ову причу. Мада, зашто би? Овде има јако чудних момената.

Било како било, према речима Христа и апостола, извор власти може да буде не само Бог, него и тама, као и змија, а и змај. И ако се то повеже са тврдњом да је свака власт од Бога, власт таме и змије такође су од Бога. Тако се испоставља да је и власт сотоне од Бога. Из овога следи да отпор сотони, коме је Бог дао власт, значи опирање Божијој вољи. У том случају, сотона се испоставља као инструмент у Божијим рукама. Али, и не супротставити се сотони, такође би значило опирање Богу. Настају неразрешиве противречности.

Традиционални хришћани, који се не клањају цару, говоре да речи апостола Павла да је „свака власт од Бога“ значе да се за власт може сматрати само она, која је од Бога. И зато је свака власт од Бога. Док је власт која није од Бога исправније звати самоуправом. Тако да, рећи да је уопште било која власт од Бога — представља извртање речи апостола.

Звучи уверљиво, али за паганске хришћане нема другог излаза. Кад већ приносе жртву цару, онда морају то некако и да оправдају. То може да се уради само на један начин: тумачењем речи апостола у смислу да је било која власт од Бога. Бог је дао манијаку власт над жртвом, Бог је дао власт и Хитлеру. А кренути против власти од Бога — то је грех.

Супротстављене хришћанске партије развијају своје моделе вере у Христа. Вера паганских хришћана сведена је на обред — пољубити све иконе, а онда ићи на приношење жртве паганском божанству, сину Јупитера — цару.

Вера традиционалних хришћана садржана је у одлучности да се прихвати мучење и смрт, или да се склони у пустињу, само да се ни у каквим обландама, у било каквом облику, не клања паганском божанству у телу — римском цару.

Што су се више сукобљене стране спориле, то су више биле уверене у правичност својих позиција, и све више осећале нетрпељивост према својим непријатељима. Јаз између две гране хришћанства овим стално расте и убрзо постаје непремостив.

Прогони настављају да дају мученике. Такође, изнедравају и оне који су се најпре изјаснили као хришћани, али када је долазило до расплета, нису могли да одоле притиску система. Они би приносили жртву цару, а затим тражили изговор за своје понашање. Налазили би га у теорији паганске партије хришћана да је „свака власт од Бога“ и прихватали ово тврђење.

Прогони повећавају број правих хришћана и полу-хришћана. Рим то посматра и коначно признаје да је насилно решавање овог питања неефективно. Да би се уклонио трн из тела царства, мора се тражити принципијелно другачије решење проблема.

Преврат

Према свему што се види, Рим се у потрази за решењем ослањао на анализу операције спроведене против Израела 70-их година I века н. е. У овој провинцији, стално су се дешавале побуне и устанци. Рим је уочио корен проблема — јудаизам. Из њега су се хранила патриотска и месијанска настројења. Срце јудаизма био је Храм. Ако га униште, центрифугалне силе супротстављених страна неће имати шта да задржи. Јудаизам као религија тиме пропада. Као резултат, патриотизам губи своје темеље, а побуне престају.

Рим је управо то и учинио. Када је уништио Храм, даљи догађаји су се одвијали као што је малопре објашњено — јудаизам умире, патриотска расположења нестају. Немирна римска провинција од тада престаје са распламсавањем побуна, и у тишини плаћа порез.

Анализирајући ситуацију коју је створило хришћанство, Рим уочава паралеле са јудаизмом. У Израелу, првосвештеничка партија није могла да призна пророке — то је уништавало њен монопол на истину. Пророчка партија није могла да се одрекне пророка — то је био њен једини начин да се одупре монополу свештеника.

Групе са фундаменталним противречностима, које теже ка циљу какав се постиже очувањем своје основе, уз уништавање основе противника, представљају природне непријатеље. Ако се трећа сила не умеша у ситуацију, оне ће дуго да гризу једна другу, одржавајући тако равнотежу. Међутим, уколико држава подржи једну групу, без обзира колико фанатична и жестока била друга група, против две силе бива осуђена на пораз.

Баш то се догодило са јудаизмом. Када је Рим уништио Храм, он је заправо наступио на страни пророчке партије. Након тога, првосвештеничке практично више није ни било. На сцени је остала само пророчка партија оличена у своје две фракције: есенима и фарисејима. Пошто есенска фракција није преузимала активну улогу, она се губи негде у дубинама векова, након распада Храма. Есене спомиње Јосиф Флавије, а његове наводе потврђују свици са Мртвог мора, списи који су случајно откривени средином ХХ века. На сцени је остала само фарисејска фракција. Она задобија монопол у односу на јудаизам.

Истина, то више није био исти јудаизам који се, пре уништења Храма, састојао од различитих група повезаних у једно. Рушењем центра, јудаизам смењује фарисејизам. Међутим, људима није стало до таквих појединости, па је и смена прошла неприметно.

Рим примењује ову технологију и на решавање хришћанског питања. Суштински, хришћанство је било подељено на две партије. Једна није приносила жртву цару, друга је приносила. Сваки прогон попуњавао је обе партије приновама. Обе партије су се међусобно гризле у борби за монопол на истину, али је у целини одржавана равнотежа моћи. Равнотежа се нарушавала, уколико би се држава сврстала на страну једне од партија.

Природни непријатељ Рима била је партија традиционалних хришћана. Природни пријатељ Рима била је партија хришћана-одступника. Исцртава се нова концепција борбе власти против хришћанства — подршка одступницима. Ова замисао је обећавала, као потенцијално јефтинија и ефикаснија од прогона и додворавања. Зато што овде сав посао пада на плећа природног савезника Рима — хришћанских одступника.

Власт из основа мења политику и примењује принцип „од чега си се разболео, тиме се и лечи”. Ову методу користе у савременој политичкој борби, када противнику стварају аналогни лик, и он мора да се бори са својим клоном, који му одвлачи присталице.

Примера ради, уколико би у данашњој Русији тамошња Комунистичка партија, која је сада актуелна, престала да се покорава Кремљу, њој не би било дозвољено да уђе у Думу. Не методама силе — јер такав приступ није ефективан. Уместо тога, направиће другу комунистичку партију, која ће поделити присталице комунизма на две групе, па бунтовни комунисти неће сакупити довољно гласова да уђу у Думу.

Рим почиње да окупља паганске хришћане у структуру аналогну министарству — министарство по питањима хришћанства. Међутим, ову структуру не називају министарством, него Црквом. Она има све одговарајуће атрибуте — чиновнике, хијерархију, форму облачења, поделу на административне јединице. Места хришћанских окупљања, на којима су вршена богослужења и општење између људи, пре тога су звали еклесија, што у преводу значи — окупљање људи. Сада их називају базилике, што значи царска кућа, императорски дом, министарство, службена установа — подложна вољи цара.

Године 308. Рим укида едикт против хришћана. Сада их нико више не дира, већ њима чине уступке. Године 313. објављен је Милански едикт, који изједначава хришћанство са другим религијама. Власт позива све вернике на дијалог, схватајући добро да ће на такав позив одговорити само оно крило хришћанства које приноси жртву цару.

Успостављa се близак контакт између хришћана-одступника и власти. Људи брзо усвајају проста и неизговорена правила игре која предлаже Рим: ви сматрате наше мишљење приоритетним, а ми вама пружамо подршку. Уз таква правила, неприметно, и између осталог, представници Рима почињу да се све чешће изјашњавају и о духовним питањима, а њихово мишљење постаје приоритетно за партију хришћана-одступника.

У борби за стицање монопола у односу на бренд „хришћанство“, про-државна партија понизно тражи од власти да забрани њиховим противницима да се називају... хришћанима. Предлаже да се прозову јеретицима, уз логику: кад већ немају мишљење као хришћани са подршком државе, значи да су јеретици — људи са другачијим мишљењем.

Власт почиње да реализује ову замисао. Забрањује да се традиционални хришћани надаље зову хришћанима. Сада се ови прави и истински хришћани називају према имену вође групе или по некој од својствености њиховог учења. Уколико се вођа групе звао Николај, онда су његови следбеници — николаити, ако је Донат — донатисти.

Уз то, треба рећи и да римске власти дуго времена нису одустајале чак ни од покушаја мирења са правим хришћанима. То би жестоко убрзало процес припитомљавања хришћанства. Међутим, ови су били непоколебљиви. Тако је цар послао изасланике са даровима поменутом Донату. Овај их је одбио, уз коментар: „Шта је брига цара за цркву? “. И забранио је својим следбеницима да прихватају милост од власти. Власти су прогнале Доната у изгнанство, где је и умро.

Да би се разумео ефекат овакве дугорочне стратегије, замислите да је древни Рим забранио да се садукеји, фарисеји и есени називају јудејима. Сада их треба звати управо садукејима, фарисејима и есенима. А јудејима се могу звати само они који приносе жртву римском цару (да је имао ту намеру, Рим би лако створио групу јудеја који се клањају цару и дао им монопол у односу на бренд „јудаизам“).

Уз такву политику, кроз две или три генерације, јудеји би, у очима народних маса, били они које власт назива јудејима, зато што приносе жртву цару. Док би прави јудеји, који остају при своме и одбијају приношење жртве цару, били представљени као завађени секташи, који се бескрајно споре на теме: „да ли је Бог све рекао Мојсију или није све“, „да ли има живота после смрти или не", „да ли постоје анђели и демони или не“...

У амбијенту који стварају овакве свађалице, „државни јудаизам“ у коме владају спокој и тишина, и у коме пребива сама милост Божија, народне масе би доживљавале као истински јудаизам. А истински јудаизам, са тим својим многобројним споровима — па, то су прави јеретици... — помислио би обичан Јевреј, малограђанин.

То је управо трик који је римска власт извела са традиционалним хришћанима 314. године. Издала је декрет у коме се наводе обележја хришћанства и јереси. Обележје јереси било је непризнавање духовног ауторитета власти, непоштовање њеног закона (пре свега, о величанству владара), проглашавање независности хришћана од власти. Главно обележје правог хришћанства сада је постало признавање власти, са свим што из тога произилази.

Прави хришћанин, према овом закону, онај је који се клања паганском божанству-цару и то потврђује приношењем жртве. Са друге стране, они који су нарушавали закон и нису хтели да се клањају паганском божанству, од сад су јеретици, одступници и секташи.

У очима људи, хришћани који нису приносили жртву цару изгледали су као гомила разбацаних група, које се бескрајно свађају — међусобно и са властима. Државни хришћани изгледали су много занимљивије. Народним масама се чинило да су они у тој мери прави, да су чак и власти морале да их признају. „То је то, против Бога ни власт неће“ — говорио је римски малограђанин.

Ситуација се изврнула. Пре се хришћанином сматрао онај који НИЈЕ ПРИЗНАВАО духовну власт цара. Онај који ју је признавао, сматрао се одступником и јеретиком. Сад се хришћанином сматра онај који ПРИЗНАЈЕ духовну власт цара. А одступник и јеретик — сад је онај који је НЕ ПРИЗНАЈЕ. Црно је постало бело, а бело — црно.

Традиционални хришћани се не предају. Они свуда проглашавају то да сакралност одступника нема никакву тежину. Паганска партија прибегава опробаној методи — покорно тражи од власти да заштити побожне хришћане (њих саме) од злих јеретика.

Цар Константин се изјашњава у корист својих пулена. Традиционални хришћани тврде да мишљење цара нема никакву вредност, за та питања. Као одговор, цар шаље вође „јеретика“ далеко, и на дуго. Њихове цркве предаје на коришћење државним хришћанима.

У знак захвалности за такво покровитељство, пагански хришћани проглашавају да власт цара не само да је власт од Бога, па јој се може и треба клањати, него да она има право и да регулише духовни живот хришћана, ако треба и силом.

Присталица паганске партије одступника, Августин, говори да цар може и треба да користи војну силу, како би успоставио црквено јединство. Због тога га, по награди власти, Црква проглашава не само за свеца, већ га назива и својим оцем.

Аналог овог свеца је — Конфучије. Његово учење — није никакво учење. Ту нема ни наговештаја било каквог погледа на свет. Код њега се не може наћи ни реч о томе: одакле се појавио наш свет, шта чека човека после смрти, из чега се изводе појмови добра и зла, и тако даље. У његовим мислима постоји нетривијалан однос према политици, економији и уобичајеним стварима. Међутим, све то нема никакве везе са погледом на свет, из чега следи да се његове поуке никако не могу назвати учењем. То је пре колекција размишљања о свакидашњем, где се сва мудрост своди на једно — да се буде покоран родитељима, који су старији по рангу и узрасту. Али, пре свега, он подучава да треба бити послушан према власти. Кинеске власти су, за такве изјаве, створиле култ Конфучија — он сада наступа у улогама и свеца, и пророка, и представника божанских сила.

Док, на пример, око учења Сун Цуа, озбиљнијег мислиоца у поређењу са Конфучијем, власт није створила никакав култ. Зато што је уместо позива на послушност властима, овај говорио о игнорисању власти. И власт га је за то прогонила.

После монополизације бренда „Хришћанство“, државни хришћани праве следећи корак — почињу да присвајају подвиге традиционалних хришћана. Говоре да њихова Црква стоји на крви мученика за веру, током прогона од стране паганских власти.

Ово је вероватно најчудовишнија обмана у читавој људској историји. Државна црква се 100% састојала од хришћана који су приносили жртву цару. Они никада нису били подвргнути прогонима. Није их ни било за шта прогонити — они нису кршили закон о омаловажавању величанства. Прогоњени су само прекршиоци овог закона — који су вековима проливали крв за своју веру, идући на муке и у смрт за своја убеђења — за одбијање да се клањају цару као божанству.

Државни хришћани су се борили против традиционалних. Поразивши их, положили су своје покојне ривале у сопствене темеље — присвојили су њихове подвиге за себе. До дана данашњег, ова обмана је на делу. Да не би била разоткривена, Црква у представљању историје хришћанства никада не придаје пажњу раном периоду, и не детаљише превише око историјата прогона. Она само каже да је римска власт прогонила ране хришћане због одбијања да се клањају паганским божанствима. Али, никада и нигде не каже (нити ће рећи), да је ово божанство био римски цар. Да је Рим кажњавао хришћане због кршења секуларног закона, а не због вере у Христа и хришћанске догме. Она прећуткује да је, за кршење тог закона, Рим кажњавао не само хришћане, него и људе свих других вероисповести. Било је случајева када би човек који није исповедао хришћанство, услед презира према власти, одбијао да принесе жртву цару. Римска машина би га кажњавала.

Ђаво се крије у детаљима... Цркви не одговара да се расветљавају детаљи. Она је представила цео случај као да је Рим спороводио прогоне, управо због исповедања вере у Христа. Све то како би се у мислима једне просечне особе створила слика Рима као државе-верског фанатика, која је терала људе на клањање паганским боговима, попут Зевса. Даље ту нема места ни за помисао како је управо цар био у улози паганског бога. Црква увек прикрива тај детаљ. Као и чињеницу да је Рим кажњавао нарушиоца закона, невезано за његову религију. Није важно у шта је човек веровао. Једино важно је било да ли је кршио поменути закон или није — управо то је била основа за кажњавање.

Извртање историје раног хришћанства наопако стварало је одступницима ауторитет и обезбеђивало им симпатије код становништва. Хришћанство постаје безбедно. Сада је свако могао да објави своју веру у Христа, и да истовремено принесе жртву цару. Нико у томе није видео противречност. Напротив, сви су се осећали делом нечег великог и узвишеног. Па сада и безбедног. Још је и сарадња са влашћу откривала разне перспективе.

Људи су се у таласима сливали у слављено хришћанство, сада када је безбедно. Нико није размишљао, зашто је одједном постало тако безбедно? Шта се десило? Рим је и даље остао паганска конструкција по моделу „дрвета“. Значи, његови закони су остали исти. Међутим, ако је изменио свој став према хришћанству, то значи да се само хришћанство променило? Ипак, ако се учење мења — то је већ ново учење... А где је пређашње?

Нико није постављао оваква очигледна питања. Било је довољно да се људима ствари објасне на нивоу приче: раније je било прогона, али су они завршени. Зашто, кад је Рим остао исти? Па, како зашто... Једноставно су се завршили, и то је то... Бог је тако уредио.

Међу новим хришћанима било је различитих људи. Већина се, по обичају, кретала попут стада оваца — куд сви, ту и ја. Неки су нањушили своју шансу, надајући се да ће изградити каријеру. Тако су се у касним СССР и СФРЈ придруживали комунистичкој партији — јер без партијске књижице није било могуће направити озбиљнију каријеру.

Неки су марширали тријумфално, потпуно задивљени историјатом раног хришћанства. Таквих је било много. Они су чинили ниже слојеве хришћанства. И на врху је било таквих, али је тамо било пуно више оних са циљевима далеким од вере.

Подвизи

Било је много људи који су примили хришћанство искључиво због небеских циљева. Они су били спремни да до смрти истрају за своја уверења. Међутим, власти такви људи нису потребни (или тачније, потребни су у појединим тренуцима). Њој су увек потребни људи спремни да промене своја уверења на први позив, као што војници, по наређењу команданта, мењају правац својих дејстава.

Политичка ситуација је слична ратној. Уколико се мења ситуација на бојном пољу, тада морају да се мењају стратегија и тактика. Уколико се мења политичка ситуација, тада морају да се мењају правац и курс који задаје власт. Као што на бојном пољу нема непроменљивих праваца, тако их нема ни у политици. Добар службеник је онај који је, у моралном смислу, спреман да се удружи са оним кога данас осуђује. Политика — то је деловање према ситуацији, а не према убеђењима.

У роману „1984“, Орвел је описао државу Океанију, чија се спољна политика стално мењала. Сваке четири године проглашавала је Остазију непријатељем, а затим Евразију. Министарство истине непрестано је преправљало историју, мењало бројке и чињенице. Врхунском уметношћу се сматрало да се говори очигледна лаж и да се искрено верује у то. Или, да се заборави на било коју чињеницу која је постала неугодна, а да се поврати из заборава чим је поновно потребна. Да се пориче постојање објективне стварности, а да се притом узима у обзир стварност која се пориче — то се сматрало врхунским умећем.

Промене политичког курса су максимално ефективне, ако се у складу са тим мењају и убеђења грађана. Да би она могла да се мењају на овакав начин, морају да буду веома флексибилна, тј. морају да буду убеђења — само на речима. На делу, не сме да буде никаквих правих принципа.

Особе са тврдим уверењима, увек су — потенцијални проблем за власт. Колико год да су били корисни у претходној ситуацији, у наредној ће бити препрека. Држава ће бити принуђена да их одстрани. Уклањање јучерашњих хероја је веома незахвалан посао. Али, шта да се ради, кад све тече, све се мења и увек настаје нова ситуација.

Да би губитке свела на минимум, власт у различитим периодима тражи различита решења. У време Стаљина, ово питање је решено формирањем култа. Показатељ истине није била марксистичка и лењинистичка комунистичка доктрина, него мишљење вође. Све теорије су гравитирале ка његовом мишљењу. Уколико би Стаљин мењао мишљење, теорија би такође била подвргнута промени.

Истина се увек налази у тренутку. Оно што је вођа у том тренутку рекао, то и јесте истина. А он је увек говорио — према ситуацији. Зато што вођа није пророк. Пророк је изнад актуелног момента, он задаје правац. Вођа иде задатим правцем и увек зависи од ситуације. Задатак вође је — да решава проблеме који настају у актуелној ситуацији. Ко не одговара на тренутне изазове, престаје да буде вођа. По правилу, такође престаје да буде и жив. Бивши вождови, а живи — то не постоји. Вођа је увек истински и увек са народом, а народ својим реалним мислима није у будућности. Његов оријентир увек су тренутни циљеви. Зато је задатак вође увек првенствено ограничен на постизање тренутних циљева.

Стаљин је одлично разумео ове ствари. Он је знао да једино тврдо уверење које сме да има чиновник и политичар, то је уверење — да нема тврдих уверења. Уколико чиновник има нека тврда уверења, он остаје на свом месту до прве промене ситуације. Чим она наступи, човек са оваквим убеђењима иде да туца камен.

Говорећи о суштинској беспринципијелности чиновника, ја не желим да осуђујем, у стилу: какви су то неморални људи. Говорим искључиво са инжењерских позиција о томе. Уколико би најситнији делови машине имали своје мишљење о ономе, за шта није на њима да мисле, механизам као целина не би био радно способан.

Комунисти из времена са врхунца култа Стаљина, за говорницама су тврдили — ако нам партија заповеди да променимо наша убеђења, она ће се окренути у жељену страну. Говорили су то у заносу, са страшћу, као да су покушавали да убеде саме себе, да је тако исправно — следити партију, и немати сопствено мишљење.

Ако свако живо биће тежи ка свом добру, људима је неопходан Бог, који ће да указује на то, где је добро. Ако живо биће доспе у услове, где следити партију значи пут ка врху, а следити сопствено мишљење значи да идеш да туцаш камен, човек бира први пут.

Онај ко се окренуо у супротном смеру од изворног курса, увек ће да нађе како да оправда своје поступке и понашање, јер је логика — слушкиња наших жеља. Када су совјетском писцу Шолохову, овенчаном од стране власти СССР-а, западњачки новинари приговорили да пише по налогу партије, он је одговорио: „Не, ја пишем по налогу свог срца. А моје срце припада партији. “ И, шта ту да се каже... Чиста еквилибристика.

„Ако сте и сами лакеј у души, реците му увредљиво да је и он лакеј... лакеј цивилизације, Европе, социјализма!

— Може се чак рећи и: лакеј нелакејства! — приметих ја.

— И то може, потврди преварант“ (И. Тургењев, „Правило живљења“).

Рим је решио проблем истрајавања за убеђења по принципу вентила на парном котлу, кроз који се испушта сувишни притисак ван граница система. У државном хришћанству, улогу вентила играју тзв. духовни подвизи.

То је отприлике као данас са фудбалом, преко кога се испушта сувишни притисак (по статистикама, за време фудбалске сезоне број свакидашњих преступа опада). Једино што, за разлику од фудбала, хришћански вентил изгледа... благо говорећи, чудно и апсурдно.

На пример, државни хришћани су измислили заслуге за то што би се човек обавезао на ћутање до краја живота, у славу Божију. Сложићете се, чудно. Христ и апостоли нигде ништа слично нису ни наговештавали. Они су цео живот говорили, и то пуно говорили... Одакле је Црква узела да је ћутање добро — то нам се ни не предочава.

Мада, подвизи начињени ћутањем — то су само цветови. Плодови тек следе. А зрели плодови — то је тек посебна прича, о којој није згодно ни проговарати. На пример, како вам се чини следећи подвиг — цео живот преседети на стубу, у славу божију? Црква је проглашавала такве свецима, и тиме слала поруку да је коришћење расположивог времена и снага на овакав начин, нешто што је веома угодно Богу. Као и да ови што седе на стубовима тиме заслужују пут право у рај.

Један од релативно безопасних подвига био је да се читав живот, у славу Божију, не купа, не перу руке... Рекло би се, одакле заједно та (не)хигијена и Бог? А ево и одакле... У Јеванђељу постоји исказ у коме Христ није опрао руке пре јела: „Изненади се фарисеј, што Он не опра руке пре вечере" (Лука 11, 38). Из овога су дошли до таквих закључака...

⇐ Предыдущая 5 6 7 8 91011 12 13 14 Следующая ⇒