Ограничење 2 страница

Власт може да има потпуни концентрациони ефекат, само у случају када право на њу полаже један. Ако много људи има то право, онда многи претендују на власт. Ресурси се тад више не троше на јачање државне конструкције, него на њено слабљење и урушавање.

Планета се може упоредити са собом испуњеном надуваним лоптама. Ако у једној лопти опада притисак, суседне лопте почињу да је притискају. Оне ће је потискивати све док не заузму упражњени простор — док се не наслоне једна на другу.

Унутрашњи и спољашњи рушилачки процеси гарантују изгинуће милиона невиних људи. Да би се избегао овакав развој догађаја, мора се бити снажан. За то, потребно је одговарати природи конструкције. И уколико је ваша конструкција изграђена по принципу дрвета, очување величанства-стабла представља главни стратешки циљ.

Уколико је величанство актуелног владара сигурно заштићено, али не постоји механизам његове замене новим, неизбежно је слабљење система након смрти владара. Између кандидата за његово место започиње сукоб, који има све шансе да прерасте у грађански рат. У њега ће неминовно почети да се увлаче спољашње силе — или тако што их претенденти сами позивају да би им помогле у борби за „праведну ствар“, или се спољашње силе укључују саме, без икаквог позива.

Ако људи који образују власт разумеју овакве инжењерске принципе, они најпре утврђују природу система, а затим даље раде на јачању његових кључних чворишта. Уколико су власт преузели људи који не виде њене кључне чворове, ако мисле да је заузимање власти и владање — једна те иста ствар, они се или оријентишу на краткорочне циљеве, крађу или, још горе, на апстрактне представе о добру и злу. Као резултат, све се на крају претвара у највеће могуће зло и за ове владаре у покушају, и за друштво у целини.

Корен

Планете се окрећу око Сунца услед његове апсолутне супериорности. Да би се увидела величина централне звезде у односу на планете које је окружују, довољно је рећи да маса Сунца чини 99. 866% масе целог Сунчевог система. Удео свих осталих планета, укључујући и оне које зовемо џиновима, износи 0, 134%.

Према законима нашег света, тела са већом масом не могу да се окрећу око тела са мањом масом. Уколико би се Сунце изједначило са планетама, хармонију би одмах сменио хаос. Систем би запао у пометњу, све док се не формира нови центар. Пре тога, планете би хаотично ударале једна у другу (замислимо да не могу да излете ван граница Сунчевог система). Као резултат ових судара, појавила би се маса која доминира. Гравитација новог центра приморала би комаде преостале након ове катаклизме, да почну да се окрећу око њега. Сва тела проналазе своје орбите, и у систему се поново успоставља хармонија.

Слично стоје ствари и са величанством — ауторитетом владара. Што је веће, то јаче одржава кључне фигуре у орбити. Уколико се изгуби, одмах ће започети процеси, налик онима који би започели у Сунчевом систему, када би Сунце изгубило масу.

Ауторитет владара који превазилази границу дозвољеног максимума такође је лош за систем, као што је прекомерна физичка доминација централне звезде лоша по небеска тела у њеном окружењу. Када би, у овом случају, гравитација Сунца силно превазишла дозвољени максимум, оно би повукло у себе не само све планете које га окружују, већ би и само себе сабило, услед толике силине своје гравитације. Центрипеталне силе ту добијају приоритет над центрифугалним, и звезда се претвара у црну рупу.

Приближно исто се догађа са државним системом, код кога величина централног детаља премашује дозвољене границе. Он почиње да у себе увлачи СВЕ. Почиње да утиче на оно на шта никако не би смео. Такву ситуацију је створио, примера ради, Стаљин. Апсурдности су се множиле. На пример, појавио се појам „псеудонаука“, категорија у коју су доспеле најперспективније области тог времена, попут генетике и кибернетике. Зато што их Стаљин напросто није разумео. Његов ауторитет се окрутно нашалио са њим самим. Он је веровао да све што је истинито, он може да разуме. Уколико он нешто није могао да разуме, онда је за њега то значило да је у питању нешто лажно.

Почело је заостајање у напредним областима и слабљење у стратешкој перспективи. Да Стаљин није имао ауторитет као сам Бог, појам „псеудонаука“ не би могао да настане. Међутим, он је имао гигантски ауторитет, и тиме постављао крст на најнапредније и најперспективније области, и осигуравао стратешко заостајање СССР-а.

Поред државног модела по принципу „дрво“, где је стабло окосница система, постоји и принципијелно другачији тип државног модела — „корпа“. У том случају, принцип који омогућава образовање система је — одсуство централног дела.

Издржљивост конструкције „корпе“ произилази из једнакости снаге међусобно испреплетаног прућа. Губитак било којег од њих није претња која може да произведе крах система. Такав модел се уништава само при губитку критичне масе „прутића“. Ако тога нема, све рупе се могу попунити.

Принцип корпе је — републички стил власти, заједничка власт (сам назив „република“ је од латинског res — ствар; publica — општа). Овде централни задатак закона опет нису економија и политика, него како очувати једнакост између „прутева“, и не допустити да један прутић превлада над другима. Ниједан „прутић“ не сме превише да ојача. Што су елементи који образују „корпу“ више уједначени, то је конструкција јача.

Што је за „дрво“ добро — то је за „корпу“ смрт. И обрнуто: што је „дрвету” лоше — „корпи“ је добро. Снага „дрвета“ обрнуто је сразмерна слободи појединца. Снага „корпе“ директно је сразмерна слободи појединца.

У случају модела „дрво“, закон максимално сужава слободу саставних елемената који образују конструкцију. Централном детаљу, стаблу, он даје апсолутну слободу. Код модела „корпе“, закон проширује слободу „прутића“ што је више могуће. Он настоји да достигне тачку од које се даље не може, јер би слобода већа од тога створила хаос.

Због тога, ниједан прутић нема пуну слободу. Сваки својом слободом ограничава слободу другог. Увећање сопствене слободе у таквом систему могуће је само смањењем слободе свог суседа. Ко ово почне да злоупотребљава, тог „корпа“ изопштава.

За „корпу“ је стратешки важно да се не дозволи глорификација појединца, односно увећавање било ког засебног прутића до недопустивог нивоа. За „дрво“ је стратешки важно увећавање стабла. У случају „корпе“, главни задатак тајне полиције је — запазити ауторитарне тенденције и искоренити их. У случају „дрвета”, главни задатак тајне полиције је да уочи неуважавање владара.

Римско царство, по моделу „дрво“, опрезно се бринуло о величанству свог владара. У овој парадигми, владар се сматра божанством. Римски закон је прописивао да сваки житељ царства мора да призна врховни ауторитет цара, по свим духовним и световним питањима.

У сфери политике, прихватање ауторитета владара изражавало се кроз признавање његовог права да доноси најважније државне одлуке, попут започињања и окончавања рата. У духовној сфери, прихватање божанске природе цара изражавало се у томе што му се признавало право да одређује појам религијске истине, да забрани или мења било коју религију, било који култ и да се, како год жели, меша у било која питања религије. То је и разумљиво: њему је, као представнику божанског света, боље видљиво шта је истина.

Као што војници, у знак признавања ауторитета командира, извршавају војне ритуале, тако су житељи царства, у знак признавања божанског порекла цара, морали да изврше обред приношења жртве. Закон је обавезивао људе да, за време приношења жртве, изговарају отприлике следећи образац: „Признајем цара тог и тог, сина Јупитера, врховног поглавара и владара царства, за извор небеске и земаљске истине... “.

Покореним народима таква ситуација изгледала је природном. Кад сте нас победили, значи да су ваши богови јачи од наших. То значи да цар, син ваших богова, божанство у телу, заслужује да му се клања као божанству.

Камен о камен удара кад се Рим суочио са хришћанством. Кључни чвор хришћанства била је максима „клањати се само једном Богу“. Она је израсла из јудаизма: „Који приноси жртву боговима, осим јединоме Господу, да буде истребљен“ (2. Мојсијева 22, 20).

Истребљивање је било прописано, већ и за сам позив на такву жртву. Није битно ко је позивао: пророк, мајка, отац, брат или сестра — правоверни Јевреј, јудеј, имао је обавезу да га доведе код старешина. Када би чињеница била потврђена, даље је следовало окупљање народа да се испуни заповест Бога — убити починиоца каменовањем.

Цара су позиционирали као божанство. Римски закон је прописивао клањање божанству, његово обожавање, под претњом смрти. Јудејски закон је забрањивао клањање било ком божанству, под претњом смрти. Сваки Јевреј који је живео на територији Римског царства имао је избор: или да се поклони цару-божанству, и да га за то убију саплеменици, или да му се не поклони, и да га римска власт разапне. Фактички се јудејски избор у тој ситуацији сводио на избор смрти — или каменовањем, или распећем.

Сваки правоверни Јевреј из тог времена је у тој мери веровао у постојање Господа, као што ви верујете у постојање самог себе. Бирајући од чијих руку да умре, од цара у ликовима војника који разапињу, или од Господа у лику народа који усмрћује каменовањем, јудеј је бирао смрт од војника.

Овакав избор је апсолутно рационалан и разумљив. Нашавши се лицем у лицем са вечношћу, са неминовном смрћу, боље је следити законе вечности, чијим су извором јудеји сматрали Господа, него паганске законе, чији је извор био цар.

Бирајући мање од два зла, Јевреји плаћају порезе и повинују се на све друге начине, али у потпуности одбијају да приносе жртву цару. Рим искушава тврдоћу Јевреја каљеним гвожђем. Убедивши се да то нису празне речи, него да су ови заиста спремни да умру за веру, и да заиста и умиру, власт се суочава са избором: или уништавати поданике, што значи трошити новац на то, или прогледати им кроз прсте и даље убирати порез од Јевреја.

Рим бира порез. Одлука се заснива на чињеници да Римљани нису видели стратешку претњу од јудаизма. То је била локална племенска религија, која није излазила ван граница јеврејског племена. Дакле, њиховим одбијањем није могла да се зарази и читава империја.

Позиција хришћана према забрани клањања „другим боговима“ била је још жешћа од јудејске. Ако јудеји нису били начисто са тим шта човека чека после смрти, а јудејски свештеници, садукеји, чак и скроз порицали живот после смрти, хришћани су о том имали јасан став — после смрти, следи рај са вечним блаженством, или пакао са вечним мукама.

Приношење жртве цару-божанству тумачило се не само као кршење Закона, за које је јудејима било предвиђено каменовање, него и као одбацивање Христа, клањање демонима, што су, по хришћанском учењу, била сва паганска божанства. За ово су следиле вечне муке у паклу. Из тога, произилази да је боље да се на овом свету прође кроз привремене муке, али да се не клања цару-божанству, него да се избегне овоземаљско мучење шрихватањем обожавања цара, али да се онда на оном свету гори у паклу и да се трпе вечне муке.

Хришћани су објављивали: „Господу Богу свом поклањај се и Њему једином служи. “ (Матеј 4, 10). Тежње римског цара-паганина, уједно највишег паганског првосвештеника, према статусу највишег духовног хришћанског ауторитета, биле су хришћанима напросто смешне. Они су тврдили да нико на целом свету, па чак и нека је троструки цар и највиши првосвештеник троструко моћнијег царства, не може да буде духовни ауторитет за њих.

Попут јудеја, и хришћани апсолутно одбијају да поштују римски закон. Они су спремни да признају световну власт цара, да му плаћају порез, да му се у сваком другом смислу повинују. Међутим, одлучно одбијају да испуне главни закон империје — да принесу жртву божанству. И као што је историја показала, многе хришћане је било немогуће поколебати у држању ове позиције.

Колико је немогуће било истовремено испунити римски и јудејски закон, толико је немогуће било испунити римски и хришћански закон. Сваки верник је морао да изабере који ће закон да поштује, а који да прекрши. За кршење римског закона, чекала га је казна од цара. За кршење божанског закона, следила је казна од Бога.

Овим је уочен прави разлог за прогон хришћана. Рим је прогонио хришћане због одбијања да изведу ритуал захтеван на основу закона о величанству. Јудаизам је такође кршио овај закон, али, захваљујући свом национализму, није представљао опасност за Рим. Космополитско учење хришћана представљало је велику опасност за Рим, због свог интернационализма.

Анализа

У почетку, римска власт доживљава хришћане као нову јудејску секту и гледа на кршење најважнијег закона земље, на одбијање да се изврши званична процедура у односу на цара, као на јудејско одбијање, и због тога — гледа кроз прсте и хришћанима.

Проблем настаје када не само из Јудеје, већ и из других делова царства, почињу да пристижу сигнали о одбијању хришћана да поштују званичну процедуру. На основу географије одбијања види се да то није јудаизам познат Риму, ограничен оквирима јеврејске националности, већ нешто сасвим другачије, што има међународни карактер.

Рим сада већ не може да игнорише овакав феномен, услед његових размера. Почињу да анализирају шта је то, одакле се појавило и како се према овоме односити. Установљавају да је то грана јудаизма, рођена у Јудеји под Тиберијем — четврта међу значајним групама, заједно са садукејима, фарисејима и есенима. Док је оснивач био жив, група је имала национални карактер. Увлачила је у себе само „овце дома Израелова“. Након смрти лидера, група је добила међународну димензију и почела да апсорбује све, без обзира на веру и племе порекла.

Огроман значај имају легенде око приче са распећем и васкрсењем оснивача. Хришћани тврде да је, за свог живота, вођа покрета у више наврата објављивао своју везу са Богом и обећавао да ће то доказати васкрсењем из мртвих, трећег дана након његовог погубљења. Он се јавио својим ученицима трећег дана, као што је и обећао, а након тога ишчезао. Ова прича веома је погодовала распрострањивању хришћанства широм царства.

Хришћанство је било веома популарно међу најсиромашнијим слојевима становништва, нарочито међу најпрезренијим и најнечаснијим деловима друштва — међу лоповима, проституткама и пролетерима, са све робовима. Пролетер — у преводу значи онај ко није у стању да друштву пружи ништа, осим потомства. Једино што има — то су удови са гениталијама. На груб начин, превод речи „пролетер“ значи нешто у стилу „власника пениса“ или „власнице вагине“.

Стари јудаизам је био везан за биологију. Прави јудеј је могао бити само Јевреј по крви. То је значило да јудаизам не може да изађе изван граница племена. Не-јевреј је могао формално да прими јудаизам, али шта год радио, пут ка врху му је остајао затворен.

Нови јудеји (хришћани) превазишли су крвно ограничење, а и границе Израела. Они су негирали значај крви и друштвеног статуса. Учили су да је најважније — прихватити учење. Остало је неважно. Пљачкаш и проститутка, било какве крви и статуса, када се придруже хришћанској заједници, постајали би једнаки са свим осталим члановима групе.

Рим види да ново учење има потенцијал да се прошири на све становнике царства. У перспективи се назирала огромна претња. Уколико број хришћана дође до критичне масе, царство ће постати попут војске, у којој број војника који не извршавају војничке ритуале премашује критични минимум. Ако се не заустави овај тренд, неминовно је рушење државне конструкције, са свим последицама које из тога произилазе.

Рим закључује да овај феномен представља недобронамерно и опасно празноверје, које разграђује саме основе царства. Шта преостаје власти да уради? Исто што и генерал са војником, који након свих убеђивања, одбија да се придржава војног устава — да га стреља, и то тако да сви виде.

У прво време, Рим покушава да реши проблем путем убеђивања. Овакво решење подсећа на ситуацију у којој официр наговара тврдоглавог војника да ипак ода почаст генералу, јер у његовој тврдоглавости види не толико злу намеру, колико младалачки максимализам. Он му говори — ма хајде, одај му ту почаст, шта те кошта? А војник остаје при своме — нећу, и готово. Па онда, шта ту официр може да уради?

Уколико не стреља војника, он сам ће бити стрељан. А за шта да умре? За туђу глупост? Прво, то није паметно. Друго, то је још и бесмислено, зато што ништа не мења. Уколико војник не промени свој став, свеједно ће бити стрељан. И ако ситуација постане крајње незгодна, разумна одлука официра је: нека све буде по закону.

Када хришћани, након свих претњи и убеђивања, поново одговарају своје тврдо „НЕ“, Риму не преостаје ништа друго него да започне са јавним погубљењима. Циљ је био: да се покаже непоколебљивост Рима и да се, истовремено, очита лекција преступницима — да се прикаже шта следује непокорнима.

Али, власт постиже супротно: што више хришћана погубљују, то више се појављују нови хришћани. Све је тачно онако, као што је и речено: “... ако пшенично зрно, паднувши у земљу, не умре, оно ће остати једно; а ако умре, донеће много плода” (Јован 12, 24).

Дојучерашњи малограђани, са самог друштвеног дна, показују невиђену снагу духа проистеклу из сопствених убеђења. Ови, од свих презирани људи, умиру за своју веру, осећајући притом да су изнад оних који су их презирали. Нови осећај обнављао је њихов унутрашњи свет и ослобађао огроман потенцијал. Ово је заиста изгледало као велико чудо. Нико није могао ни да помисли да људи нижег соја могу да имају веровања за која су спремни да умру. Рим их је сматрао обичним потрошачима, којима не треба ништа друго, осим хлеба и игара. Мислио је да у њима напросто нема места за високе циљеве, а показало се да ту постоји нешто што нико није ни претпостављао.

Гледајући хришћанe како добровољно иду у смрт, како дају свој живот за неку вишу вредност коју ће, према њиховим речима, примити на оном свету, код грађана царства неминовно се јављају мисли попут оних које је имала змија, из „Песме о Соколу“ Максима Горког: „Заиста мора да је дивота на небу живети, када толико уздише за њим! “ Па, не могу људи тек тако масовно да умиру, ни за шта. Свако може да изговара разне речи, кад је људски језик без костију. Међутим, да се умре за своје речи — знате, то је баш, баш кул...

Дешавало се да су из гомиле окупљене ради забаве, да виде како убијају хришћане, људи иступали и проглашавали се хришћанима, не знајући притом ништа о хришћанству. Закон није предвиђао казну за сам чин проглашавања себе хришћанином. Али, за одбијање да се принесе жртва цару јесте. Од оних који би иступили, било је тражено да испуне закон — да принесу жртву. Ови су одбијали. Према закону царства, осуђивани су на смрт.

Један од најпознатијих случајева — прича о извесном Бонифатију, робу који је живео са својом господарицом. Овај љубитељ телесних задовољстава није имао појма о неком тамо хришћанству. И тако, једном је начуо причу да некакви чудаци одбијају да принесу жртву цару, и да их због тога погубљују. Отишао је да види какви су то болесни људи. Укратко, пошао да одгледа спектакл... Међутим, увидевши силину духа ових људи, он се заразио тиме, и прогласио себе хришћанином. Понудили су му да принесе жртву цару. Одбио је. Био је погубљен. То је цела прича. Бонифатије је умро за учење, које није познавао. Ипак, он је одабрао пре да умре са онима који су се залагали за своја убеђења до смрти, него да живи са онима чија су убеђења — кобасице.

Посматрајући ова дешавања, Рим се налази у растројству. Просто не зна шта да ради. Ситуација је као са морским звездама, када се још увек није знало за њихову способност регенерације (наука ни до данас не зна како њихово тело функционише). На местима где су се звезде масовно размножавале, рониоци су покушавали да их исеку на комаде, претпостављајући да ће их тако уништити. Међутим, што су се рониоци више трудили, то је звезда бивало све више. Из сваког комадића звезде — расла је нова звезда. Онда су се са много већом пажњом усредсредили на овај проблем. Питање је решено кроз привлачење природних непријатеља звезда у ове морске средине.

Рим се дуго надао да ће решити хришћанско питање силом. Последњи покушај је учинио филозоф на трону — цар Диоклецијан. Године 304. под геслом „Да се сатре име хришћанско“ („Nomen сhristianorum deleto“), почиње нови талас прогона. Али, то није решило проблем, већ је створило нове мученике, повећавајући очараност хришћанством.

То што народ види да гвоздени Рим није у стању да сломи хришћане, даје покрету огроман пропагандни ефекат. Људи су у гомилама били спремни да умру за Христово учење, о којем практично нису знали ништа, осим неких уопштених цртица.

Увидевши да физичком силом не може да се реши овај проблем, Рим признаје хришћане за феномен, тј. као различите од обичних маса. Масама треба хлеба и игара. Рим као да каже: да, ви нисте такви, и зато ћемо да тражимо посебан приступ у односу према вама. Власт почиње да комбинује штап и шаргарепу.

Са једне стране, Рим наставља са прогонима — подвргава тортури хришћане у њиховим правима, лишава их имовине, мучи и погубљује. Са друге стране, обећава да ће дати новац за изградњу храмова, дозволити слободу вршења обреда, али под условом да се призна духовни ауторитет цара и изврши обред прописан законом царства.

Власт је сагласна да хришћани не испуњавају обред одиста, него само формално. У сваком бирократском систему постоје рупе у закону. Може да се купи од чиновника потврда о испуњавању закона, а да се он фактички не испуњава. Или, може се договорити да се неопходне речи изговоре за себе (а да их сам човек и не изговори). Или, да се плати да нека друга особа принесе жртву за тебе, јер ти не можеш (на пример, болестан си).

Међутим, хришћани су полазили од чињенице да, кад већ Бог све види, онда нема смисла у оваквом лукављењу. Или стојиш пред Богом у вери, или је бесмислено стварати привид тога пред људима. Куповина потврде од чиновника и други трикови, у хришћанској средини сматрани су издајом вере. Зато што је хришћанин — ко се клања ЈЕДНОМ Богу. Ко обожава два бога, Христа и Јупитеровог сина, у суштини није хришћанин. Тај је или пагански хришћанин, или хришћански паганин. Пагански хришћанин — за приношење жртве божанству-цару, хришћански паганин — за признавање Христа.

Када уз помоћ лицитирања, трикова и уступака, власт не успева да подстакне хришћане да се придржавају закона, шта јој преостаје да уради? Ево ви лично, да се нађете на месту чиновника, шта бисте урадили? Пред вама је поштен човек, који се држи својих убеђења. Није починио никакво злодело и уопште ништа од онога што се обично сматра за преступ. Међутим, према закону, он је починио озбиљан преступ против државе.

Уколико се на ситуацију гледа са становишта обичног човека, смртна казна за тако нешто несразмерна је преступу. Човек није никога убио. Није опљачкао. Он једноставно не жели да изврши некакав обред прописан законом. Са таквих позиција, обичан човек може да гледа, на пример, на фалсификатора. Није никога убио, није опљачкао. Само је урадио нешто са парчетом папира. А њему за то зверску казну, као што је сипање топљеног олова у грло. Већ од саме помисли на овакву казну, код обичног човека почиње да расте праведна љутња. Које је то мрачњаштво...

Међутим, ако се појава оцењује са становишта државних размера, на њу се не може гледати кроз то како изгледа обичном човеку, па чак ни какве тренутне резултате ствара (они чак могу бити позитивни по део целине), него према коначном исходу.

Уколико би се суди по мерилима свакидашњице, поступци као што су фалсификовање или вређање величанства су ништавни. Ипак, баш они разарају кључне чворове система, што на крају доводи до његовог урушавања. То може да изазове такве последице, какве не би произвео један убица, уколико би сваки дан, не правећи паузу уопште, радио ништа друго, него нон-стоп секао људе.

Па, колико то људи може да убије један злочинац, серијски убица? Нека буде и на хиљаде људи. Ово се у целој историји није десило, али рецимо да је могуће. Међутим, чак ни поступци овог искључиво хипотетички могућег манијака неће утицати на стабилност система. А ето, уништавање његових кључних чворова ће утицати. Ако систем почне да се руши, рачун ће да оде на стотине хиљада, на милионе.

Да би се избегли милиони невиних жртава, мора се свима ставити на знање да је кршење закона недопустиво. Немогуће је да се то објасни широким народним масама. Обичан човек размишља у својим размерама. Из тог разлога, држава формира подсвесни табу на таква дела. Зато се преступници погубљују на такав начин, да се сваком ко то извршење казне гледа, диже коса на глави. Они који су гледали, даље преносе своја осећања онима који нису били присутни на погубљењу. Као резултат тога, код већине ће и помисао на то да се „направи парче папира“, јер „нема ту ничег посебног“, да буде апсолутно блокирана. Људи неће чак ни да гледају у ту страну. Сада ће бити заузети својим пословима. Ниједна њихова помисао на преступ неће превазилазити границе свакидашњег. Сви њихови преступи биће сведени на одлазак код комшинице, док је њен супруг на послу, крађу у радњи или на пијаци, када се трговац окрене на другу страну, или, у крајњој линији, на убиство због љубоморе или из користи. Окрутна погубљења су била сигурна технологија за производњу поузданих људи, који поштују закон.

И ето, са таквих позиција, шта бисте ви радили са поштеним, паметним, пријатним човеком који одлучно одбија да испуни оно што закон тражи? Можда бисте га пустили, а на цео случај заборавили? Када би тај био само један, то би могло да се сматра некаквим излазом из ситуације, иако и то тешко.

Да бисте се одлучили на тако нешто, морали бисте да имате гигантску мотивацију за тако нешто... У случају да ствар дође до цара, вас би диреткно позвали на одговорност, као саучесника том државном преступнику. За такво кршење дужности, по правилу, следило је распеће. Која је сврха да себе излажете таквом ризику? Лична наклоност? Нека буде. А ако ње нема, зашто онда?

Замислимо да имате личних симпатија према неком хришћанину. Замислимо да га пустите и да се за ваш преступ није сазнало. Међутим, имате пред собом колико хоћете таквих. У случају да их све пустите, ви више нисте само службеник који је показао слабост, него систематски помагач непријатељу — а тиме, постајете непријатељ и самог цара. За такву оптужбу, гарантовано је да ће вас разапети.

Шта ћете да радите у тој ситуацији? Можда да напустите службу? Можете, али онда морате да разумете, због чега то радите. Какав циљ на крају желите да постигнете? Уколико и ви верујете у то у шта они верују, онда је то разумљиво. Али, ако искрено верујете да је то будалаштина, глупост и секташтво, који је ваш мотив да жртвујете свој начин живота за њихове идеале?

Осим тога, чак и ако претпоставимо да сте као чиновник жртвовали своју личну добробит, то ништа не мења. Чим се склоните, место ће одмах заузети неко други. Значи, људе због којих сте дали отказ, свеједно ће погубити. Испоставља се да чиновник ту није имао никакав мотив. То значи да није имао другу могућност, него да поступа по закону.

Црква говори да је римска власт погубљивала људе већ за само исповедање вере у Христа. То није тачно. Римско царство је било правна држава, и није погубљивало људе због тога што им се у глави јавила одређена мисао нежељеног формата. Управо због тога, Рим никада није порицао ни јудејског Господина (Господа), ни Христа. У римском Пантеону, постојало је место за сва божанства.

У наше време, постоје младићи који се оглуше о позив за војску, због тога што им верска уверења не дозвољавају да узму оружје у руке. Ове младиће кажњавају не због њихових верских уверења, већ због кршења закона о војној служби.

Рим је погубљивао због кршења закона, а не због вере у хришћанско учење (које у то време још није ни било јасно формулисано, и свако је веровао како је хтео). Суштина преступа није била у вери, него у одбијању да се испуни закон империје о приношењу жртве цару.

Подела

У стратешком смислу, хришћани су се налазили пред избором једне од следеће три опције:

а) мученичка смрт;

б) бекство у пустињу;

в) одрицање од вере.

Свако је бирао свој пут, сагласно снази своје вере. Хришћани са најјачом вером су били доследни својим убеђењима, по цену мучења и смрти. Тако настаје институција мучеништва, која образује окосницу растућег феномена: „Пођи и гини беспрекорно / Умиреш не узалуд, јер ствар је снажна / Кад под њом тече крв. “ (Н. Некрасов).

Људи са мањом снагом воље бежали су и склањали се у пустињске области, где су живели сами или у групама. Тако се рађа појединачно, а затим и монаштво у заједницама. Људи у манастирима сматрали су себе живим мртвацима — умрлим за свет и његове радости. Отуд и преовладавање црне боје код одеће, као и мрачна монашка атмосфера.

Други облик бекства од власти било је — удаљавање у социјалну пустињу. Овај феномен ће добити назив јуродивост, јуродство или лудост Христа ради. Суштински, њиме се продужава киничка школа, чији је мото изражен у формули: „Живети као пас“.

Човек нагог тела, одевен само у некакав огртач, дуга брада, штап у рукама, просјачка врећа о рамену. Таква је била слика античког филозофа скитнице, који је то постао не због околности које су га принудиле, већ из идеолошких разлога. Многи киници су распродавали своју имовину, а новац раздељивали странцима, да би се у потпуности предали животу слободном од свих обавеза и околности, какав су сматрали за једини истински. То је целокупној слици придавало некакву чистоту и привлачност.

⇐ Предыдущая 4 5 6 7 8910 11 12 13 Следующая ⇒