Ограничење 1 страница

Развој

Група лидерског типа може да се очува након смрти свог вође, ако је у њено тело уграђен механизам стварања новог лидера. У монархији, овај механизам је наслеђивање власти по крви. Краљ је мртав — живео краљ! Уколико не постоји такав механизам, група се распада. „Удари на пастира, и стадо ће се растурити“ (Матеј 26, 31).

Док је Александар Македонски лежао на самрти, његов тим је делио наследство. Другови, војни заповедници, спорили су се ко међу њима у себи има више македонског и ко је више веран Александру. Тиме су покушавали да установе своје право да заузму Александрово место или да обезбеде свој део.

Следбеници ишчезлог Исуса такође приступају дељењу његовог духовног наслеђа. Они се сада жестоко споре ко је био ближи Христу, ко има више јудејског у себи. Обратите пажњу: не ко је већи Јевреј, није реч о крви, већ ко има више јудејског у себи, реч је о вери.

Ову чињеницу је корисно да знају хришћани, који сматрају да су апостоли били хришћани. Не, они су били Јевреји, који су исповедали јудаизам и расправљали се међу собом, да би разјаснили ко од њих има више јудејског у себи. На тој основи, апостол Павле се сукобљава са апостолом Петром: „рекох Петру пред свима: Кад ти, који си Јеврејин, незнабожачки а не јудејски живиш, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? Ми смо по природи Јевреји, а не грешници од незнабожаца“ (Галатима 2, 14-15).

Апостол Јован пише: “... говоре о себи да су јудеји, а нису, него зборница сотонина. “ (Откр. 2, 9). У Јеванђељу, исти апостол пише: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер је спасење од јудеја” (Јован 4, 22).

За разлику од српских превода Библије (у којима се махом обе речи, и „Јевреј“ и „јудеј“, преводе искључиво као Јевреј, Јеврејин), у верзијама из којих су потекле може се видети да се реч „Јудеј“ пише великим почетним словом. Шта тиме хришћански творци Библије желе да нагласе — нећу да залазим у ту тему. Она представља област мишљења. Покушавам да избегавам мишљења и радим само са чињеницама.

Павле објављује своју припадност фарисејском крилу јудаизма „фарисеј, син фарисеја“ (Дела 23: 6). Судећи по свему, већина следбеника Христа су — Јевреји из фарисејске линије јудаизма. Јевреји из садукејске партије нису ни могли да буду Христови следбеници — јер они нису признавали пророке. Јевреји из есенске фракције јудаизма су могли бити следбеници, али су они практиковали начин живота који није био јавни и нису ишли да проповедају на трговима. Пошто није било никога осим поменутих група, Христова група, из које ће се касније појавити хришћанство, била је новонастало гранање фарисејске гране јудаизма.

Уколико би у њој биле заступљене све јудејске групе — садукеји, фарисеји и есени, онда би се могло рећи да хришћанство расте из јудаизма у целини. Међутим, Христови следбеници су углавном људи фарисејског крила јудаизма. Стога је исправније рећи да Христова група расте из фарисејства.

Број следбеника Христа након погубљења расте много брже, него за његовог живота. То је и разумљиво, јер је ауторитет човека васкрслог из мртвих бескрајно већи, него човека који није умро. Људи су се у таласима сливали у групу коју је створио Христ. Некада национално-монолитни покрет на челу са снажним лидером сада попуњавају разни људи.

Монолит почиње да се раствара. Овоме доприноси то што непосредног учења самог Христа никада није ни било. Оно што се данас назива његовим учењем — то су записи разних људи о Исусу, из којих су римске власти одабрале оно што су сматрале потребним. Остатак су игнорисали. Надаље, одабране информације проглашавају за свето учење.

Сам Христ за читав свој живот није написао ни реч. Заправо, писао је само једном, и то прстом по тлу. „А Исус саже се доле и писаше прстом по земљи“ (Јован 8, 6). То може да се протумачи као симболично указивање на то да је све већ записано у Закону.

Различити односи према записима апостола и Закона цепају хришћанску партију. Сви почињу да тумаче његове речи и дела на свој начин, према свом разумевању. Почињу забуне и колебања. Оно што је препознато као истинито од једних, то други негирају.

Настаје мноштво аутономних група. Атмосферу духовног монопола смењује каша од противречности. Свака хришћанска група претендује на то да монополизује истину, оптужујући своје противнике за лаж и безбожност. Свака оне друге назива овцама — јудејским, паганским, филозофским, јеретичким и изгубљеним.

Већина хришћанских група не сматра записе апостола за божанску истину. Говоре како сам Христос није позивао да се поштују записи његових ученика као истинити. Сами апостоли сматрали су своје записе личном преписком, никако не божанским информацијама. Христ и апостоли су само Закон признавали за скуп божанских информација. Апостол Павле тврди: “... проклет да је свако ко не испуњава постојано оно што је написано у закону“ (Гал. 3, 10). Ко испуњава Закон, “ живеће у томе. “ (Гал. 3, 12). „Рушимо ли, дакле, Закон вером? Никако; већ Закон утврђујемо“ (Рим. 3, 31).

О ком Закону апостол говори? О оном истом, о коме је и Христ говорио, када је објављивао да је дошао да га испуни — о јудејском закону. У то време, другога није било. И шта се добија... Црква каже да речи апостола долазе од Светог Духа. Испоставља се да Свети Дух говори да је пут спасења — кроз испуњење јудејског Закона. А Црква каже да се спасење душе остварује кроз праћење њених упутстава, и да је проклет свако ко не испуњава њене захтеве. Како саставити ове две чињенице, да буду заједно?

Теорију о спасењу душе једном вером преузеће као своје знамење протестанти. Они ће се прогласити новим Израелом, продужетком учења апостола, и играће једну од улога у изградњи капитализма. Међутим, то ће бити кроз хиљаду и по година.

Сада нешто о теми шта представљају записи које су оставили апостоли, по виђењима људи који се сматрају светима од стране Цркве. На пример, хришћански светац, епископ из редова ученика апостола, Папије Јерапољски, односио се са омаловажавањем према овим записима. Говорио је да су их апостоли писали онако како ми пишемо писма једни другима. Када је почело мешетарење, сви које то није мрзело су почели да их преводе, на начин на који их сами разумеју, успут их украшавајући сопственим шпекулацијама и добронамерним фантазијама. Све ово се издавало за свету истину.

Епископ Синесије из Птолемаиде пише о кључном чвору хришћанског учења, о Христовом васкрсењу: „То васкрсење, о коме толико говоре, ја сматрам напросто светом и тајанственом алегоријом и далеко сам од тога да се саглашавам са мишљењем гомиле. “ И још: „Божанска истина мора да остане сакривена; народу је потребно нешто друго“. Овај светац пише да ће за себе самог он увек бити филозоф, а за масе искључиво свештеник, јер маса захтева обману, иначе је немогуће радити са њом. За њу су довољне милозвучне речи и величанствени обреди. Узвишене тајне и смисао — гомили нису занимљиви. Њени интереси су у домену неуког, и сујеверја. Вера је за њих увек била и биће скуп традиција, а никако не смисла и значења.

Неки хришћански свеци, попут, нпр. Блаженог Августина који се сматра оцем Цркве, називају записе апостола богонадахнутим информацијама. Августин их изједначава, по тежини, са Законом — таблицама које је добио Мојсије. Ипак, не сматра да су изнад тога.

Не постоји ниједан ауторитативни документ на свету, на који би се могло ослонити у претпоставци да је Христос поставио записе својих ученика изнад Закона. Ни сами апостоли нису оставили за собом информације које би дозвољавале да се претпостави тако нешто. Међутим, Црква ће званично поставити записе апостола далеко изнад Закона.

Закономерност постоји у томе што различито схватање основних момената од стране хришћанских група доводи до истих односа међу њима, као између описаних партија које су формирале јудаизам. Међутим, постоји и разлика, у томе што је супротстављену првосвештеничку и пророчку партију јудаизма, Храм свезивао у једно. Супротстављене хришћанске групе нису имале центар. Тиме су створени услови за још жешћу борбу међу хришћанским групама, него међу јудејским.

Црква говори да су се супротстављени хришћани свађали без злобе у срцу, као што се то чини унутар породице, на братски начин. Могуће је. Међутим, онда мора да се дода како су, када је ствар прелазила са речи на дела, тукли и убијали једни друге, такође у смирењу и без злобе у својим срцима. Али, ту се ништа не може учинити, религијски спорови су — најбеснији и најжешћи.

Јован Златоусти, један од највећих хришћанских ауторитета, даје упутства како хришћанин да се понаша у односу на другог хришћанина, који има различито мишљење по питањима вере. Он пише: “Ако чујеш да неко на раскршћу или на тргу хули Бога, приђи му, и научи га памети. И ако буде неопходно да га удариш, не одустај, већ удари га по лицу, разбиј му уста, освештај руку своју ударцем. “ (Јован Златоусти, „Беседе о статуама“).

Шта је хуљење на Бога, а шта света истина — по том питању, Јован предлаже да се оријентише на мишљење групе која је у том тренутку победила. Ако следимо његову логику, испада да, да је друга група победила, било би и друго разумевање истине.

Касније ће се позив на разбијање уста са другачијим мишљењем претворити у инквизицију. Хришћани ће освештавати своје руке не само ударањем у лице хришћана који другачије мисле, него и мучењем, као и ломачама. Међутим, то ће бити касније, када хришћанство постане централизовано. За сада, оно изгледа као шарени ћилим на коме нема ни наговештаја неке јединствене структуре.

То је и нормално, јер религиозна истина не може да се до краја установи. Истина не може да се дефинитивно установи чак ни у егзактним наукама. На пример, у математици истину не осећају срцем, него је установљавају и доказују. Међутим, чак и ту постоји математичка теорема која негира... тачност математике. Геделова теорема о непотпуности каже да сваки потпун систем садржи у себи противречности. Уколико систем не садржи противречности, онда није потпун.

Ако математика садржи у себи противречности, шта онда рећи за религију, код које се као главни аргумент јавља срце. Срчана аргументација искључује дискусију. Ту доминирају искључиво емоције. Такав спор је заправо обрачун, који утврђује сваког противника у размишљању да је баш он у праву.

Никаквим речима једна особа не може доказати другој приоритет свог мишљења. На пример, десетoро људи је прочитало: „Благо сиромашнима духом” (Матеј 5, 3), и свако од њих је то схватио на свој начин. Свако својим срцем осећа да му се истина отворила. Али, свима се другачије отворила. И свако је спреман на страдање и смрт због своје истине.

Апостол Павле говори о духовној слободи: „Треба и различита мишљења да постоје међу вама, да би се међу вама открили сазрели“ (1. Кор. 11, 19). Овакву мисао понавља и Блажени Августин: „У главном јединство, у спорном слобода, у свему — љубав. “

Слобода ствара мноштво мишљења и, као резултат тога, мноштво група које су међусобно супротстављене. Енергија супротстављања налик је на центрифугалне силе. Да би се заједно одржали слободни верници, потребне су центрипеталне силе.

Сила одбијања је од различитости у мишљењу. Сила сабијања, од институције која има највећи ауторитет у очима верника. Код јудаизма је улогу ове институције имао Храм. За хришћане је улогу Храма одиграла изузетно тешка позиција — клањање једином Богу.

У свакој религији постоји такав Храм. Будизам, таоизам, шинтоизам и друге религије увек су се састојале од школа које имају разна мишљења по секундардним питањима. Али, свака има своју институцију (скуп основних догми, тј. истина), која одржава групе заједно.

На пример, Храм хиндуизма — то је признање три божанства: Брахма (Створитељ), Вишну или Кришна (Одржитељ), и Шива (Разрушитељ). Ова божанства чине вечни циклус стварања-очувања-уништења света. Онај ко то прихвата, сматра се хиндуистом (у реалности је то нешто теже, јер се још морају следити ритуали, али то је већ од другоразредне важности). Најважније је да прихватате хиндуистичку представу о устројству света, као и о његовој природи.

Поред три главна бога, хиндуиста може да верује и у своје сопствене богове, који, према породичном уверењу, живе у њиховом домаћинству. Може да им приноси жртве и да им се клања како жели. Други хиндуисти могу и да не признају његове богове или да чак нису ни свесни њиховог постојања — све то не нарушава целовитост хиндуизма.

Слобода у религији доводи до настајања противника. Са једне стране, такав тренд осигурава да ће се једном разбити на милион делова. Са друге стране, та слобода као да је оживљава, не дајући јој да се замрзне као досадно мрмљање увек једних те истих форми.

Апсолутна слобода гарантује апсолутно распршивање. Апсолутно одсуство слободе гарантује стагнацију, са последичним деградирањем и разлагањем. Слобода на крају убија, а исто тако и одсуство слободе. Очување и преживљавање лежи негде између две крајности. Жива религија је као звезда. Сила гравитације је сабија, а сила термонуклеарних реакција је шири. Када преостане само једна сила, звезда нестаје — или је разнесена, или се у потпуности сажме.

Супротстављене групе унутар религије сличне су супротстављеним групама унутар науке. Научници су спремни да се, у буквалном смислу, потуку за своју научну истину (и заиста се понекад потуку). Јединство науке обезбеђује Храм — фундаментални закони. Они који признају Храм, сматрају једни друге поштеним људима који су у потрази за истином. А што се тиче спорова, полемика... Па, добро... Таква је природа човека... Зато се, при споровима, расцветају стотине различитих цветова.

У слободној научној средини, један научник свог колегу препознаје као неког ко дели основне истине и делује у складу са логиком, и искуством. У слободној религиозној средини, као истоверан се препознаје онај ко дели основне истине и чистим срцем тражи одговоре на спорна питања.

Ситуација се изврће, када се наука или религија нађу под ногама државе. Оне што трагају за истином, те свака власт прогони. Појављују се, у идеолошком смислу, исправни научници и верници — поглавари и догматици. Истина је сада — оно што је у складу са мишљењем власти. Ако научник излази ван утврђених оквира, њега називају квази-научником. Ако верник излази ван званично утврђених оквира, зарађује статус јеретика.

Јерес у преводу значи — другачије мишљење. У хришћанству је ова реч испуњена новим смислом — лажно мишљење. Лаж је — непријатељ истине. Онај ко има другачије мишљење, представља непријатеља. И пошто је реч о религијским истинама, испоставља се да тај који има другачије мишљење не само да је непријатељ, већ је непријатељ Бога и представник сотоне. Према њему се треба односити на одговарајући начин.

Од тренутка када наука или религија изгубе своју слободу, појављује се нови центар око којег се окрећу — Власт. Власт никада није усмерена на тражење истине. Она мисли искључиво на очување и ојачавање себе саме (иначе то није власт).

Религија, идеологија, наука и било која активност заснована на стваралаштву, у рукама власти се трансформишу из живих и слободних трагача за истином — у мртве инструменте који принудно раде искључиво унутар претходно утврђених оквира. Као такви, никада не траже истину. Увек траже начин како да на силу повуку све под догму, спуштену по налогу са врха.

Уколико не постоји спољашња сила заинтересована за то да униформише религију, религија сама по себи, у принципу, не може да буде монолитна. Показатељ природности религије је — мноштво мишљења. Када су верници слободни у духовним питањима, они не могу сами од себе да се претворе у централизовани апарат, код кога сви признају једну истину, а за свако удаљавање од ње сматрају да је јерес.

Парадокс

Хришћанске заједнице Римског царства имале су две сличности. Првa је та да су свe признавале ауторитет Христа и уздизале га колико су могле. Како је време пролазило, то је више слика оснивача уздизана. Све док, на крају, Христ није проглашен за Бога.

Овакав развој добро илуструје еволуција превода исказа о Христу. На пример, данас Јеванђеље описује Исуса на следећи начин: „Ево човека, који воли да једе и пије вино, друга цариницима и грешницима. " (Лука 7, 34). Дословни превод оригиналног исказа звучи овако: „Ево изјелице и пијанице, који се дружи са цариницима и проституткама. “ Најпре су изјелица променили у ‘који воли да угоди стомаку’, а пијаница у винопија. И онда додатно смекшали, до савремене верзије.

Јеванђеље описује Христа као великог љубитеља пића, хране и дружбе са женама. Из тога следи да су позиви, које приписују Христу, на гастрономски и сексуални аскетизам, ништа друго него каснија измишљотина Цркве.

Друга заједничка црта раних хришћанских група — за разлику од јудаизма, код њих није било крвних ограничења. Човек било ког племена и порекла могао је да постане хришћанин. Нико није могао да му приговори за његову непожељну прошлост.

По свим другим питањима у хришћанству је било управо онолико мишљења, колико је било група. Свака нова ситуација умножавала је та мишљења, а творци нових мишљења покушавали су да их дигну до ранга свете истине. Јасно, све су биле у међусобном сукобу.

Рим није обраћао пажњу на хришћане. Уопште га није било брига за то ко у шта верује, о којим филозофским и богословским питањима се расправља. Власт је својим поданицима поручивала: „Плаћајте порез и верујте у шта год хоћете. “

Рим је био мирољубив према свим религијама. За божанства која су поштована на његовој територији, изграђен је Пантеон („пан“ – „свеопшти“; „тео“ – „бог“), свеопшта божанска заједница. Свако божанство било ког племена могло је тамо да нађе своје место.

Борбе између религија римска власт никада није устројавала. Рим је живео по принципу: „Бог је на страни великих батаљона“ (фразa која је приписaна Волтеру). Он је своје ресурсе усредсређивао на политичку, војну и економску моћ. Рим се никада није концентрисао на трагање за религиозном или филозофском истином. Никада.

Циљ власти — не трагати за истином (тим пре, религиозном), већ очувати и ојачавати себе. Појмове добра и зла власт дефинише путем максиме: оно што ваља за царство, то је добро, оно што не ваља за царство, то је зло. И пошто се ситуација стално мења, појмови добра и зла на државном нивоу се редовно мењају, заједно са околностима.

Уколико се природа вука промени, његове представе о добру и злу ће се неизбежно окренути наглавачке. Ако замислимо да је вук поново рођен као зец, од тог тренутка он има две перспективе — или да на све гледа са позиције зечијих вредности, или да га у најскорије време поједе први грабљивац који га ухвати.

Храбри зец — то је мртав зец. Конкурентска предност зеца је — његов кукавичлук. И што је плашљивији, то су му веће жансе да преживи. Ко своје снаге гради не полазећи од сопствене природе, већ од апстрактних представа о снази, тај увек завршава као нечија храна. Ово правило тиче се свих облика живота — од микроба до државе.

Ако се држава из монархије претвара у републику, а онда поново у монархију, њене представе о добру и злу не могу да се не мењају. Различите конструкције у различитим условима подлежу различитим мерама за њихово очување. Такав је живот...

Рим се строго придржавао ове политике. Енглески историчар Едвард Гибон описује ово на следећи начин: „Све религијске култове Древног Рима народ је сматрао подједнако истинитим, филозофи — подједнако лажним, а владари — подједнако корисним. “

Једина прогоњена религија у читавој историји Рима било је хришћанство. Да би се разумело због чега је оно толико сметало Риму, одговор мора да се тражи не у црквеним објашњењима која су далеко од тежње да се дође до истине, већ у самим коренима хришћанства, царства и ситуације у којој су се нашли.

Црква објашњава прогон тиме што пагански Рим није могао да прихвати божанску истину, коју су доносили следбеници Христа. Према речима Цркве, ова истина је спаљивала Рим, исто онако као што ђавола спаљује тамјан. Рим је започео прогон хришћана, јер није био у стању да истрпи такву муку.

То је апсурдно и лично у то не верујем. Пре и након погубљења, Христови следбеници су говорили исту ствар. Али ипак, информације „пре“ из неког разлога нису уопште спаљивале пагански Рим. Дуго времена након погубљења такође га нису спаљивале. Па, можда помало... Рим напросто није обраћао пажњу на то хришћанство. А онда је, одједном, хришћанска проповед почела да га спаљује...

Историчари, од којих већина ни не покушава да дође до корена, већ се ограничава на прикупљање украсних елемената, што их чини више архиварима него историчарима, дају мутне верзије у којима се упарује карактер царева са политичком ситуацијом, од случаја до случаја. На пример, кажу како је цар Нерон запалио Рим и за то окривио хришћане. И то је послужило као почетак рађања мржње у римском друштву према хришћанима. Слична објашњења више стварају забуну, него што објашњавају. Међутим, других ни нема.

Питање због чега је Рим одједном почео да прогони хришћане уобичајено се избегава, замагљује општим речима и емоцијама. Људи слежу раменима и говоре: ту је све ионако јасно, пагани су прогонили хришћане, јер су пагани безбожници. Безбожници, звери, шта још о њима има да се прича...

Какав је мотив Рим одједном могао да добије за прогон? Идеолошки мотив одмах отпада. Рим никада није био заинтересован за филозофију и богословље. Тим пре, у тој мери да на то троши буџет. Организовати прогоне великих размера — то уопште није јефтина занимација. Да би се власт на то одлучила, потребне су озбиљне основе.

Уколико су се раније и дешавали прогони неких од култова, они би били чисто политичког или економског карактера, а понекад чак везани и за проблеме свакидашњице. И увек услед јасног, конкретног узрока. Позната је прича о љубави младића према угледној жени, која му није узвраћала. У очајању и желећи да је има по сваку цену, младић је подмитио свештенике из храма тог култа да саопште жени, како се те вечери у храму мора подати божанству. Све се тако и десило. Обмана је разоткривена. Жена је испричала свом супругу. Испоставило се да је овај веома утицајан. Ствар је стигла до цара. Син Јупитера (император) наредио је да свештеници буду разапети. Храм да се уништи. Култ да се угаси.

Варијанта проблема везаних за свакидашњицу може да се одбаци одмах. Мислити да је хришћанство стварало проблеме по свакодневни живот током триста година — нереално је. Остају економија и политика. И економска верзија, такође, практично одмах може да се одбаци. Нема таквих економских проблема чије би се решавање растегло на триста година.

Преостаје последња опција — политика. Хришћанство је претило целовитости Рима. Да би се ово схватило, неопходно је уочити принципе на којима се заснивао модел римске државе. То омогућава да се схвати одакле неспојивост римског модела са хришћанством.

Рим је био ауторитарна држава — конструкција у којој су сви остали детаљи везани за централни, као што је случај код дрвета. Такав систем постоји, све док постоји стабло. Уколико стабло слаби, цела конструкција се ослабљује сразмерно са слабљењем стабла. Ако стабло нестане (поломи се, изгори или иструли), колико год да су јаке гране које расту из њега, конструкција се руши и претвара у гомилу, налик на узбуњени мравињак.

Стабло конструкције био је цар (император). Очување његовог ауторитета није било резултат његових сујетних амбиција, већ ствар државног значаја. Уколико би се његов ауторитет срозао испод минимума, цело империјално здање би се опасно кривило.

Човека у статусу владара исправно је доживљавати не као особу, већ као институцију. Римски систем је, услед таквог свог инжењеринга, био усмерен на уздизање цара. Постојао је посебан закон „О вређању Величанства“, који је штитио централни елемент система (владара) од унижења и омаловажавања.

Код републике, под „величанством“ се схватала власт државе, код царства — власт цара. Најмање унижење ауторитета власти и цара сматрало се најопаснијим преступом против државе. Казна за то најчешће је била смртна. Притом, ова мера се са преступника ширила и на његове рођаке, чак и ако они нису имали никакве везе са самим преступом. Њих су кажњавали блаже — изгнанством или новчано. Међутим, понекад су и њих такође погубљивали, као пример другима.

Шпански песник Ернандо де Акуња касније ће описати државни модел типа „Дрво“ кроз фразу: „Једно стадо, један пастир, једна вера, један владар, један мач“. Гебелс ће то поновити: „Један народ, једно царство, један вођа“ („Einvolk, einreich, einfü hrer“).

Цар је носио титулу врховног првосвештеника — Pontifex Maximus (данас римски папа ужива ову титулу). Да би максимално узвисили величину цара, њега нису проглашавали за човека, већ за непогрешивог сина Јупитера или другог божанства.

Приписујући му такво сродство, систем је чинио човека управо божанством, у непосредном смислу. Не фигуративно, не тек тако попут метафоре, него се грађанима царства сугерисало да сматрају свог цара истинским, правим божанством, у људском телу.

На пример, када су у табору Атиле, предводника Хуна, дипломатски представници две земље разговарали о владарима, византијски заступници су рекли да је вожд — човек, а цар — божанство. Према томе, они не могу да се упореде. И Хуни су се сагласили...

Чак и када би на престо доспевао човек из народа, биографи би „откривали“ његове очигледне и несумњиве родбинске везе са божанством. У званичним биографијама таквих царева, на пример, каже се да им је мајку посетио Јупитер, Марс и друга виша створења, од којих је зачела и касније родила дете. То је значило да њен син није био човек, већ — полубог, син Јупитера, Марса или неког другог од богова. Божанска природа је објашњавала како је онај ко је рођен међу нижим слојевима друштва могао да постигне оно што људи знатно угледнијег рода нису. Јер он није човек, него полубог — божанство. Тиме је одмах све долазило на своје место.

Први римски цар коме су почели да се клањају као божанству био је Гај Јулије Цезар, по надимку Калигула (владао од 37. до 41. год. нове ере). У његову част, широм целог царства почело је подизање статуа. Таква статуа требало је да се појави и у Храму Јевреја. Међутим, пошто је Калигула убијен, она се никада није појавила у јудејском Храму.

Оно што је започео Калигула, у току неколико наредних векова наставили су СВИ римски владари. Закон је прописивао да сви грађани и поданици Римског царства морају да извршавају приношење жртве пред статуом, одајући тако цару почаст као божанству.

Ауторитет цара су у Римском царству култивисали онолико ревносно, као што се у војсци култивише ауторитет заповедника. Војници га поздрављају, одајући почаст и обраћајући му се на устаљен начин. Уколико то не ураде, морају да буду кажњени.

Можда вам изгледа као да нема ничег посебног у томе када би се војник обратио свом заповеднику другачије од онога како је предвиђено? На пример, није му одао почаст на предвиђен начин, или је прекршио подређеност другим путем — уместо предвиђеног поздрава, при сусрету са генералом поздравио га је са: „Здраво, Петровићу! “.

Да би се разумео смисао овакве строгости, потребно је разумети саму суштину војске. Војска — то је машина од људи. Њена способност за дејство зависи од беспрекорности рада свих елемената који је чине. Што су више рашрафљени, то је мања способност механизма. Ако је зазор испод критичног минимума, машина је онеспособљена. Сада је то скуп делова који раде нехотично. Када је реч о судбини таквог механизма, ту нема недоумица — ускоро ће да се заглави.

Војска се разликује од наоружане гомиле својим уставом — правилима рада машине. Његово нарушавање значи разглављивање машине. Без њега, дисциплина брзо пада испод доње границе. Тиме ишчезава сила која држи све детаље на свом месту.

Војска тиме губи своју способност за дејство, своју ефикасност и капацитете. Војна машина се претвара у гомилу наоружаних људи, опасних и за себе и за становништво. Маса почиње да се дели на супротстављене фракције, угрожавајући и себе саму и све остале. Ово се не може избећи ни на који начин, осим једног — строге дисциплине.

Царство је засновано управо на таквом принципу. Уколико поданици не указују дужно поштовање централном елементу у систему, царство слаби. На то ће да одреагују суседи. Што слабије оно буде, то ће јачи бити притисак спољашње средине на њега.

Притисак се неће повећавати због такве жеље засебних агресивних појединаца, већ због деловања политичких, економских и друштвених закона. Они дејствују исто тако постојано, као и физички. Закон живота је следећи — притисак траје, докле год може да потискује. Притисак се зауставља када наиђе на за њега непремостиву препреку.

Спољашњи притисак ће допринети расту нестабилности у царству, што ће га додатно ослабити — као последица тога, још више ће повећати спољашњи притисак. Хаос ће да нараста, једно ће да умножава друго. И коначно, једном ће садејство свих ових негативних фактора да до краја уништи систем.

Ако се конструкција заснива на принципу „стабла“, главни задатак закона — није економија и политика, као што може да изгледа, него очување величанства врховног владара. Сви други задаци морају да буду подређени оваквом основном захтеву.

Уколико ауторитет владара није одговарајућих размера, без обзира на то колико су велика политичка и економска достигнућа, систем ће урушити унутрашње центрифугалне силе у виду елите, која ће у владару видети себи равног. Равном се не подчињава. Са њим се надмеће. Из тог разлога је, на пример, по доласку на власт цар Максимин Трачанин уништио све који су му помагали да дође на власт. Или Стаљин елиминисао све оне који су се сматрали равним њему. Однос равноправности према владару умањује величанство централног детаља. Божанство не може да има пријатеље. Само подчињене и робове. Ако почиње да око себе ствара пријатеље, онда неизбежно следи слабљење система.

⇐ Предыдущая 3 4 5 6 789 10 11 12 Следующая ⇒