Дробљење. Загoнетка

Дробљење

У то доба, цивилизацијом је доминирао хеленизам. Имао је огроман утицај на све културе са којима је долазио у сусрет. Такав утицај на планету данас има западна култура. Она успоставља светске трендове, према којима се развија цео свет.

Садукеји, као религијска аристократија Израела, због свог статуса су били принуђени да се баве не само унутрашњом, него и спољном политиком. То је значило да су се управо они, у првом реду, сусретали са светском културом, која је имала хеленски карактер.

Они су били засићени њоме исто тако као што су данас становништво и лидери свих незападних земаља обавијени западном културом. Чак и ако владари у неким диктатурама изолују своје становништво од овог утицаја, они сами не могу да га избегну.

И Рим је био прожет хеленским духом. Када је покорио Израел и начинио га једном од својих провинција, Рим се суочио са питањем како да одржава своју владавину над њим. Културолошка блискост римске власти и јеврејског првосвештенства предодредила је одлуку Рима да подржава садукеје, при устројавању односа са покореним Израелом.

Садукеји су одговорили на сигнал од Рима и почели да сарађују. Првосвештеничка партија завредела је статус поузданог пријатеља Рима. Садукејима је одговарала римска окупација. Расуђивали су да, под крилом моћне империје, спољашњи непријатељи неће узнемиравати Израел. Истина, уочавала се противречност оваквог приступа у односу на Закон у коме се каже да Израел треба да доминира светом уз улогу духовног лидера. Међутим, у то време, гледано према чињеницама, Израел је плаћао порез Риму, што је било у супротности са Божијом речју: „И бићете ми царство свештеника и народ свети“ (2. Мојсијева 19, 6). „И учиниће те Господ Бог твој главом, а не репом, и бићеш само на висини, а нећеш бити доле“ (5. Мојсијева 28, 13).

Али, где сте то видели свештенике који не умеју да заобиђу незгодне појединости? Као што и трговци увек налазе оправдање за свој посао, чак и ако је апсолутно штетан по здравље људи (као, на пример, пушење), тако и свештеници могу да оправдају било шта.

Садукеји изјављују да су недокучиви путеви Господњи, и да ће се можда управо кроз римску окупацију испунити божанско пророчанство. Остаје само да се изненадимо тиме што се, на крају, баш то и догодило (о чему ћу детаљније говорити у другој књизи).

У овом периоду, међу народом расте месијанско расположење. Многи очекују Месију — ослободиоца Израела од римске владавине. Свако са довољно харизме могао је да у пророчком покрету и атмосфери очекивања — претендује на улогу учитеља и вође.

Садукеји нису могли да признају никаквог месију, и то не само из религиозних, већ и из техничких разлога. Као што код наследне монархије крв одређује право на власт, тако је и код наследног свештенства крв играла пресудну улогу. Докле год модел остаје одржив, носиоци краљевске крви не могу да признају власт човека друге крви над собом. Слично томе, свештеници по потомству нису могли да признају особу из друге касте за свог вођу.

На то се надовезују и политичка питања. Садукејима није било потребно таласање, које би неизбежно изазвао човек, у коме би народ препознао свог месију. Они су хтели да одрже стабилан положај, и зато су проналазили сопствено добро у римској окупацији.

Фарисеји нису хтели да признају никога као месију из политичких разлога, али у другом контексту. Они су себе сматрали вођама ослободилачког покрета. У окупацији су видели повод за дизање устанка и узимање власти од садукеја. Тачније, за прерасподелу власти, при којој би садукеји остали религијска власт, а њима би припала политичка.

Коришћењем пророчанства o владавини светом, фарисеји су покушавали да усредсреде све снаге Израела на себе. Због тога би људи требало да их признају за своје једине учитеље. У таквој ситуацији, свако ко тврди да је пророк или месија постаје препрека на путу ка циљу. Необична ситуација, али гледано према чињеницима, пророчкој партији могли су да засметају само пророци.

Фарисеји су, дакле, принуђени да иступају против пророка. Међутим, како се супротстављати своме сопственом учењу? У потрази за решењем, таквим да и вук буде сит и овце на броју, фарисеји објављују да су сви нови пророци, који се надаље појаве, лажни. Овоме је ишло у прилог то што Закон каже: ако пророк позива ка другим боговима, он је лажни пророк и мора да буде убијен. „Ако устане међу вама пророк... и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо... и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо. Немој послушати што ти каже тај пророк... јер вас куша Господ Бог ваш... А онај пророк да се погуби“ (5. Мојсијева 13, 1-5).

Ипак, Закон не говори ништа о томе како да се разликује прави пророк од лажног, ако тај није од других богова. Осим тога, нема договора ни међу самим пророцима. Они се непрестано споре ко је од њих прави пророк, а ко лажни. На пример, пророк Јеремија својевремено учи: “... да вас не варају пророци ваши, који су међу вама... лажно вам пророкују. “ (Јер. 29, 8-9). Они којима су те речи упућене, одговарали су му на исти начин.

Фарисеји налазе излаз из те ситуације, рађајући култ сумње према пророчанставима сваког ко се појави и објави да је месија. Они не поричу отворено долазак месије, како не би исекли грану на којој седе, већ подстичу неповерење људи према новим пророцима.

У време Христовог доласка, садукеји отворено поричу све пророке, и древне и скорашње. Фарисеји отворено признају прошле пророке и имплицитно поричу нове. Есени признају све пророке, и древне и нове, и чекају месију који ће их не само растосиљати власти Рима, већ и потпуно ослободити Израел од сваке власти.

У свима онима који су се проглашавали пророцима, есени су били склони да виде дуго очекиваног месију. Оваква позиција их чини природним центром месијанског расположења. Њихова средина изнедрава најпознатијег пророка у то време — Јована Крститеља. Овај фанатични Јевреј живео је у пустињи, хранио се бубама (акридима, сличним скакавцима) и медом: “... а сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му беху акриди и дивљи мед" (Матеј 3, 4). Читао је проповеди на тему живота без власти, у царству добра и правде, позивао је на очишћавање путем воде и припрему за ново царство, где лав и јагње леже једно до другог. Гомиле људи из целог Израела сакупљале су се да га слушају.

Са једне стране, Јован није објављивао претензије на политичку улогу. Садукеји и фарисеји нису имали повода да у њему виде конкурента. Међутим, са друге стране, у политици постоји принцип: „Нас не интересују ваше намере. Нас интересују ваше могућности“ (фраза која се приписује Бизмарку).

Ауторитативна особа је увек опасна, јер иако данас ни на шта не претендује, нема гаранције да ни сутра неће. Ауторитет омогућава да у трену постане политичка фигура и почне своју игру, што мења баланс моћи и меша карте актуелним политичким играчима.

Гледано са те стране, садукеји и фарисеји нису могли да не виде у Јовану Крститељу претњу. Сагласно оваквом виђењу ствари, разумно је претпоставити да разлог за погубљење Јована није био тај што је он изобличио Иродијаду, унуку Ирода Великог, за њене љубавне афере, а ова му се за то осветила. С обзиром на то да је Ирод био ожењен унуком првосвештеника и да је био веома блиско повезан са садукејима, реалнији разлог за погубљење Јована јесте жеља садукеја да се заштите од изненађења, које је његов ауторитет са собом носио. Док цела прича са главом на тањиру представља — параван, који прикрива реалне мотиве, као што је то често случај са историјом.

Појава

У таквој политичкој и религиозној позадини, појављује се Исус Христ, син столара. Јеванђеље му приписује многе натприродне и паранормалне способности које немају научно објашњење. Он лечи болесне, хода по води, храни хиљаде људи са неколико векни хлеба и чини мноштво таквих чудеса.

Ово га одмах издваја од осталих пророка. Око њега се брзо формира партија, попут лавине која нараста, претећи да се по утицају изједначи са партијама првосвештеника (садукеја) и пророка (фарисеја и есена), да их превазиђе и увуче у себе сав Израел.

Формално, група настала око Христа била је фракција пророчке партије. Христ признаје не само Тору, као што су то чинили садукеји, већ и Неви’им и Кетувим. Међутим, сви његови поступци говоре да он не намерава да се стави под вођство фарисеја.

Исусове проповеди биле су блиске есенима: он не признаје власт, говори о животу након смрти и позива на покајање. Међутим, он не дели мистични појам духовне чистоте есена. Не види ништа лоше у томе да дође на њихов празник и са собом доведе разбојнике и проститутке. Замислите, есени се целе године припремају за њихову светковину, у условима најстроже ритуалне чистоте, кад ето Христа са својим друштвом и то тако да скрнаве њихово окупљање. На питање есена зашто долази у такве посете, Исус је одговарао: „Не треба здравима лекар, него болеснима” (Матеј 9, 12); „Послан сам к изгубљеним овцама дома Израелова“ (Матеј 15, 24); „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике к покајању" (Матеј 9, 13). Данас се такав модел понашања на друштвеним мрежама назива троловањем.

Многи посредни детаљи указују на то да Христ није планирао да се придружи редовима есена и фарисеја (у редове садукеја није ни могао да уђе, јер је ту све било наследно). Планирао је да у Израелу створи сопствену групацију. Не нову религију, апсурдно је то било чак и да се замисли у условима атмосфере фанатичне вере Јевреја из тог периода. Циљ је био стварање независне партије пророчког типа.

Да би се разликовала од других група, на првом месту мора да се заснива на сопственом учењу. Исус почиње да га образује. Он признаје Храм, десетину, закон и оријентир на крв. Међутим, истовремено уноси читав ред принципијелно нових тврдњи.

Нпр. Закон каже: „Прелом за прелом, око за око, зуб за зуб; повреда какву је он нанео телу другог, да се нанесе и њему“ (3. Мојсијева 24, 20). Христ каже скроз супротно: „Чули сте да је речено: око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем: не противи се злу. Него, ако те неко удари по десном образу, окрени му и други; а ако неко хоће да се суди с тобом и да ти одузме кошуљу, ти му дај и огртач“ (Матеј 5, 38-40); „Највећи међу вама нека вам буде слуга; јер ко се узвиси, биће понижен, а ко се понижава, биће узвишен" (Матеј 23, 11-12).

Да би се разумела тежина његових речи, довољно је указати на то да се оне не слажу са његовим делима. Он учи: „Који те удари по образу, окрени му и други“ (Лука 6, 29). Међутим, када њега самог ударе у образ, он не реагује тако како је подучавао: “... један од момака који стајаху онде удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш врховном свештенику? Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако је добро, зашто ме бијеш? “ (Јован 18, 22-23). Христос не окреће други образ, већ тражи од овога појашњење.

Апостол Павле је проглашавао Христове речи јединим оријентиром. Међутим, када се ситуација заоштрава, а локална власт спрема да га погуби, он не следи оно Христово „окрени други образ“, већ његов поступак — изјављује да је римски грађанин.

У проповеди на Гори, Христос учи: “... а ко каже ‘безумниче’, доспеће у пакао огњени“ (Матеј 5, 22). И одмах затим, двапут заредом, крши сопствену заповест: „Безумници и слепци! Шта је веће: злато или храм који освештава злато? " (Матеј 23, 17). „Безумници и слепци! Шта је веће: дар или жртвеник који освештава дар? “ (Матеј 23, 19). Уколико се ослонимо на Христове речи, према којима свако „ко каже ‘безумниче’, доспеће у пакао огњени“, произилази да... Занимљив је закључак који произилази...

На основу Христових речи, немогуће је да се разуме његов однос према Закону. Са једне стране, он проглашава Закон за једину истину. “Не мислите да сам дошао да нарушим Закон или пророке, нисам дошао да нарушим, него да испуним” (Матеј 5, 17).

Са друге стране, информације које долазе из Закона, кажу да треба око за око. Док од Исуса, по том питању, долазе другачије информације: „Чули сте да је речено: око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем: не противи се злу. “ (Матеј 5, 38-39).

Закон позива да се воле своји блиски и да се мрзе непријатељи. Христос говори: „Чули сте да је речено: љуби ближњег свога и мрзи непријатеља свога. Али ја вам кажем: волите непријатеље своје, благословите оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне вас” (Матеј 5, 43-44).

На једном месту, Христос изјављује да је дошао да испуни Закон. На другом, позива да се исти наруши. На шта онда Христос позива: на нарушавање или испуњавање? Ако на испуњавање, чему позив да се наруши? Ако на нарушавање, чему позив да се испуни?

Такви потези подсећају на политичке. Политичари увек говоре према ситуацији. Ситуације су увек различите — у једној, објекат треба да се дефинише као бели, у другој као црни. Немогуће је да се избегну противречности, када је циљ да се прилагоди ситуацији, а не да се трага за истином.

Неке противречности могу да се отклоне, уколико имамо на уму да је Христос упућивао своје речи не баш уопштено свакоме, него само својим ближњима — Јеврејима. Позивајући да се воле своји непријатељи, он говори о личним непријатељима унутар граница племена, а не генерално о свим непријатељима. Уколико вас је ударио неко из вашег племена, имате две опције: или да му узвратите, или да окренете и други образ. Прва опција ослабљује цело племе, без обзира на исход туче. Друга опција, као минимум, не ослабљује. Као максимум, ојачава. Постоји шанса да ће нападач да се постиди свог чина, и да се извини. То може да вас зближи, а тиме и да ојача племе.

То објашњава зашто Христ не окреће други образ римском војнику, како их је и учио, него му тражи да објасни зашто га туче. Римског војника није сматрао својим. Био је то странац, а према странцима је приступ други. Минимум — око за око. Максимум — на странца се, у почетку, гледа као на храну, без обзира шта је урадио добро, а шта лоше.

Касније ће државно хришћанство да промени тумачење ових речи, у смислу да је неопходно да волимо уопштено све непријатеље — дакле, било које непријатеље. Уколико је главни од свих непријатеља сотона, овакво тумачење означава да је Христос позивао да се воли и сотона. Међутим, то никако није могуће. Из тога хришћани могу да закључе да је позивао не да се воле сви, већ само своји.

Још је Христос тражио да се преиспита појам „свој“. Традиционално су се под тим подразумевали рођаци и пријатељи. Христос позива следбенике да се одвоје од породице и пријатеља. Тражи да се спале мостови, без повратка. Тако се људи брже стапају у монолит. Он је инсистирао на томе да се својим сматрају — само они који улазе у његову групу.

У томе и лично даје пример, јавно се одричући своје мајке и браће: „И неко му рече: ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: ево мати моје и браће моје“ (Матеј 12, 46-49).

Учитељ инсистира и на томе да људе нејеврејске крви сматра за псе. Одбија да помогне жени само зато што није Јеврејка. Христос јој помаже када се жена понизила до захтеваног нивоа и признала свој статус пса.

„И гле, жена Хананејка, излазећи из оних крајева, вика му: помилуј ме, Господе, сине Давидов. кћер моју много муче бесови. А он јој не одговори ни речи. И приступивши, ученици његови мољаху га говорећи: отпусти је. јер виче за нама. А он одговарајући рече: Послан сам само к изгубљеним овцама дома Израиљева. А она, приступивши, поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима. А она рече: да, Господе! Али и пси једу мрве, што падају са трпезе господара њихових. Тада јој одговори Исус: о жено! Велика је вера твоја; нека буде по речи твојој. И оздрави кћи њена у тај час“ (Матеј 15, 22-28).

Тумачи Библије то објашњавају на следећи начин: да је Христос директно отпустио жену, као што су тражили његови ученици, не бисмо имали овај диван пример који објашњава колико се тешко задобија царство небеско. Оно се заслужује упркос свим препрекама, па чак и понижењима, којима се сами подвргну или могу да буду подвргнути пагани. Христове речи тумаче се у истом духу, да он није послан свим народима, већ само Израелу. Дрвени адвокати објашњавају да је под Израелом Исус подразумевао не Израелце, већ све оне који су прихватали његово учење.

Са таквим приступом, све може да се протумачи на погодан начин. Може се рећи да, ако је говорио о црном, он је уствари имао на уму бело. А говорио је о црном, да би нама било јасније да уствари мисли на бело. Текст као да ишчезава услед таквог тумачења.

Без да то буде на силу, може да се објасни због чега Христос, шаљући ученике да проповедају, налаже: „никога на путу не поздрављајте“ (Лука 10, 4). Ово је неопходно да би се уштедело на времену, јер је тадашњи ритуал поздрављања био веома дуг.

Могу да се објасне његови националистички позиви: “... не идите к незнабошцима и у градове самарјанске не улазите, него идите к изгубљеним овцама дома Израиљова“ (Матеј 10, 5-6). Oн је стварао моћну монолитну националистичку групацију. Међутим, да се у духу хришћанства објасни због чега издваја Јевреје, а људе друге крви сматра неупоредиво нижим — немогуће је, без помоћи тумача еквилибриста.

Загoнетка

Садукеји виде у Христу брзо растућу силу оријентисану на узбуњивање људи. Ово прети да заоштри односе са Римом, што партија свештеника никако није желела. Тиме Христ постаје за садукеје природна сметња и осетљив проблем.

Фарисеји виде Исуса као директног ривала, који одвлачи људе од њих. Његове речи о томе да је усмерен на вредности које нису овоземаљске, и да му нимало није до световних послова, новца и политике, фарисеји сматрају популизмом и параваном за истински циљ.

Уколико не желиш да учествујеш у политици, као минимум, удаљи се од друштва, као што је то учинио Јован Крститељ. Истина, њега то није спасило, али је својим делима потврдио да га политика не интересује. Ако човек одлази на саборна места, окупља гомиле пред којима говори, тада се његове речи о занемаривању политике не слажу баш претерано са његовим реалним деловањем, и зато нису превише уверљиве. У крајњој линији, тако су бар фарисеји гледали на то.

Есени игноришу Христа, иако он и од њих одвлачи људе. Ипак, есени нису били оријентисани на квантитет, него једино на квалитет. Сматрају да, ко год им није пришао или је пришао па отишао, није ни био њихов човек. Есени, са ових позиција, Христа као да не примећују. Он им одговара на исти начин. У Јеванђељу нема ниједне речи упућене есенима — ни добре, ни лоше. Дословно, као да у Израелу није ни било такве групације...

Садукеји жестоко нападају Христа. Он им одговара обазриво. „Чувајте се квасца фарисејског и садукејског“ (Матеј 16, 6). Као разлог за то може да се претпостави огроман административни ресурс, у рукама садукеја. Исус нема намеру да заоштрава ситуацију...

По фарисејима који га критикују, Христ није нимало формалан, и користи врло тешке речи. На пример, он их назива злобницима, што је у Израелу у то време било жестока увреда. Он говори: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско пред људима; јер ви сами не улазите и оне који желе да уђу не пуштате. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете из куће удовичке, и лицемерно дуго се молите; зато ћете бити још и више осуђени. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што обилазите и море и копно да бисте задобили следбеника, а када га задобијете, чините га сином пакла, дупло горим од вас самих. ” (Матеј 23, 13-15).

Исус је веома ефективан. Он “... учаше их у синагоги њиховој, тако да му се дивљаше и говорише: одакле овоме премудрост оваква и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати његова Марија, а браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? А сестре његове нису ли све међу нама? Одакле њему све ово? “ (Матеј 13, 54-56).

Када овај харизматични човек од дела, необичних способности, високог интелекта и са особинама лидера, почне свима да смета: “... oнда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говорише: шта да радимо? Овај човек многа чуда чини. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и место и народ. А један од њих, неки Кајафа, који је оне године био врховни свештеник, каза им: ви не знате ништа; и не помишљате да је за нас боље да један човек умре за људе, него да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући врховни свештеник оне године, прорече да ће Исус умрети за народ; и не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно. Од тога дана одлучише да га убију. “ (Јован 11, 47-53).

Мајстори политичких сплетки представљају Исуса пред Римом као узбунитеља народа, кршиоца реда и мира. Као резултат овога, Христа погубљују распећем. Било је то ужасно и болно погубљење. Да би удахнуо, распети сваки пут мора помало да се ослони на руке закуцане ексерима. Када више нема снаге за то, умире од гушења. Осим тога, распеће се сматрало једном од најсрамнијих врста погубљења. Рим је прибегавао распећу или за изузетно тешке преступе, или да би тако кажњавао најпрезреније чланове друштва. Према јудејском закону: “... проклет сваки који виси на дрвету“ (Галатима 3, 13).

Изнад главе распетог Христа писало је на латинском, грчком и хебрејском: „Цар јудејски“. Црква ће касније да протумачи ову чињеницу као основу да Библија може постојати само на три наведена језика. Не може се излагати ни на којем другом језику, јер... Ту постоје многе верзије. Ово чудно правило било је на снази све до XVI века.

По погубљењу, почиње низ загонетних догађаја који, рационално гледано, нимало не пију воду, ако се све узме за чисто. Садукеји и фарисеји су били заинтересовани за то да, након погубљења, не дозволе следбеницима Христа да постану аутономна појава. Да би се то постигло, неопходан и довољан услов било је да се испостави да је Исус био преварант.

Доказати тако нешто било је лако. Исус је у више наврата говорио да ће бити погубљен, и да ће трећег дана након смрти поново васкрснути. Према томе, ако његовим следбеницима покажу мртво тело свог учитеља трећег дана након погубљења, то би значило да није устао из гробнице, што значи да је — преварант. Хришћанска партија се после тога гарантовано гаси.

Ниједан оснивач било ког учења, ни пре Христа ни касније, није изјављивао тако нешто. Нико није стављао своје животно дело у однос зависности према способности да устане жив из гроба. Нико, осим Исуса. Само по себи, ово је крајње необично.

Исто као што је необично и то да садукеји, имајући практично сву моћ власти у својим рукама, нису могли да покажу мртво тело Христа његовим следбеницима и народу. Иако су се, чини се, управо на то припремали. Да ученици не би украли тело скинуто са крста и рекли да је васкрсао: „Сутрадан, након петка, сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата и говорише: господару! сетисмо се да онај варалица каза још за живота: ‘После три дана васкрснућу’. Стога ти заповеди да се чува гроб до трећега дана да га ученици његови, дошавши ноћу, не украду и кажу народу: ‘устаде из мртвих’; и буде последња превара гора од прве“ (Матеј 27, 62-65).

Када су распетог Христа скинули са крста и констатовали смрт, на његову гробницу поставили су стражу. Али, догодило се невероватно и немогуће — мртво тело је нестало. Потпуно је нејасно како је то могло да се деси, уз такве мере предострожности?

Уколико се овом питању приступа са скрупулозношћу криминалистике, постоје две могућности. Прва — догодило се огромно чудо за какво људска историја није знала. Христ је стварно убијен, а затим је заиста васкрсао. То је произвело импулс који не престаје до дана данашњег. У корист те могућности говори пророчанство Исаије, изречено неколико векова пре рођења Христа, које поражава својом апсолутном тачношћу (Исаија 53, 1-12):

„Ко верова проповедању нашем, и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред Њим као шибљика, и као корен из суве земље; не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. Од тескобе и од суда узе се, а род Његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мог би рањен. Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. Али Господу би воља да Га бије, и даде Га на муке; кад положи душу своју у принос за грех, видеће натражје, продужиће дане, и шта је Господу угодно напредоваће Његовом руком. Видеће труд душе своје и наситиће се; праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова. Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли. “

Друга опција је — да је све изрежирано, од стране неког моћног. Нпр. од римског прокуратора, који се није слагао са првосвештеником и симпатисао је Христа: „Од тaда гледаше Пилат како да га пусти“ (Јован 19, 12). Након што је одлучио да напакости свом непријатељу, Пилат је уредио све тако да Исус остане жив. Направио је договор са Јосифом, утицајним чланом Синедриона, који је симпатисао Христа. Затим му је показао тело другог човека, кога је Јосиф „препознао“. Тако да је то било исценирано васкрсење.

„Дође Јосиф, из Ариматеје, знаменити члан Синедриона, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га, је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу“ (Марко 15, 43-45).

Много пре ових догађаја, старозаветни пророк Исаија описао је овај догађај (као што смо видели изнад, читаво 53. поглавље књиге Исаијине говори о овоме). Његове речи могу се сматрати случајним подударањем, на руку онима који ће убудуће искоришћавати хришћанство. Као што мистичном случајношћу можемо да сматрамо историјат појаве шестица на бар коду. Они који су развијали кодове могли су да унесу друге цифре, али су изабрали шестице. Зато што се у Апокалипси говори о три шестице на крају времена. Тако су се програмери нашалили, али је испало да се пророчанство остварило.

Прокуратор је могао да искористи пророчанство Исаије као сценарио, како би максимално узнемирио врховног свештеника и ојачао овоме супротстављену партију фарисеја. У прилог режирању говори и то да се, након погубљења, Христос јавља ученицима без обележја метафизике — не као дух, већ у телу: „Видите руке моје и ноге моје: то сам ја; додирните ме и увидите; јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам. “ (Лука 24, 39). Другим речима, није било детаља по којима је било могуће схватити да је човек умро, а потом васкрсао. Да, он нуди Томи да стави своју руку у његове ране како би се уверио да је Христос васкрсао (Јован 20, 27), али Тома то не чини. Тако да, рећи да је то био човек после крста, не може се. Веровати — може.

Након његове посете, ученици који су се до тада налазили у стању најтеже потиштености, прелазе у стање потпуног одушевљења. Христос им се јавио трећег дана након своје смрти, као што је и обећао. Дакле, он није по речима, већ по чињеницама послат са неба. За проповедање његових речи, ученици су сада спремни да прихвате страдање и мученичку смрт, што ће касније и учинити. Већина апостола ће бити разапета. Неке ће убијати на друге начине. Сопственом смрћу умреће само један апостол — Јован Богослов. Притом, и то случајно. Њега су такође осудили на смрт, али низ невероватних случајности спасио га је од погубљења. Као резултат, он завршава у прогонству на острву Патмос, где пише своје „Откривење Јована Богослова“ (познато још и као „Апокалипса“).

Може да се претпостави како су ученици украли тело на неки лукав начин, а онда свима испричали да је Христос дошао к њима након смрти, а у својству доказа указали на празну гробницу. Међутим, онда би морало да се претпостави и како им је таква превара дала снаге да умру за обману, коју су сами смислили. Људи могу да у корист обмане коју изводе пошаљу неке друге да умру, то се чак врло често и дешава. Али, да сам човек оде у смрт за сопствену превару — то је нереално. Тако да верзија о крађи тела од стране ученика не може да прође. Одушевљеност ученика може да се објасни само једним — они су заиста, лицем у лице, срели свог учитеља, сматраног погубљеним, живог.

Неопходно је признати за чињеницу да су ученици након погубљења видели живог онога за кога су сматрали да је погубљен. Из тога следи да се рационално објашњење ове чињенице мора тражити у кругу особа које су имале могућност да осмисле и изведу овакво режирање — међу највишим властима.

Режираност објашњава и гласине о Христовом бегу са Магдаленом, по „васкрсењу“. Према једној од легенди, од њих почиње династија Меровинга — француских краљева. Она објашњава зашто садукеји и фарисеји нису могли да покажу тело погубљеног Христа.

У корист режирања још говори и то да, када Христос иде ученицима, на путу га среће мноштво разних људи, али га нико не препознаје. Иако су га до тада увек препознавали јер је, због његових јавних наступа, био веома популаран међу народом.

„Двојица од њих иђаше у онај дан у село које беше далеко од Јерусалима шездесет тркалишта и зваше се Емаус. А они говораше међу собом о свима овим догађајима. И кад се они разговараше и запиткиваше један другог, и сам Исус приближи се, и иђаше с њима. А очи им се држаше тако, да Га не познаше. “ (Лука 24, 13-16).

Драстична промена Исусових ставова такође иде у корист режирања. Пре васкрсења, он је чврсто стајао на националистичким позицијама, говорећи да је послат само Израелу. Након васкрсења, његова националистичка реторика нагло се мења. Сада он говори: “... идите и учите све народе” (Матеј 28, 19); „И рече им: идите по целом свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16, 15).

Преображај националисте у космополиту изгледа споља као испуњавање услова „васкрсења“. Међутим, онда се намеће огромно питање: коме треба да фанатичне националисте претвара у фанатичне космополите. Не питам се о конкретним фигурама, већ о њиховим размерама. Свесно покретање таквих процеса — није људских размера.

Некада сам сматрао да Христово васкрсење доказује свеукупност чињеница. Сада сам се удубио у тему много више. У овом тренутку, мислим да нема апсолутних доказа ни за једно, ни за друго. Постоје верзије. Све може да буде. Чак и оно што не може да буде, може да буде. Али “... ако Христ није васкрсао... узалудна је вера ваша. " (1. Кор. 15, 14).

Уколико се заузме позиција максималне лојалности према верзији васкрсења, ако је Христ погубљен и онда оживео — то је нешто без преседана. Али, ако је Христ заиста васкрсао, то нема никакве везе са учењем које се данас назива хришћанство.

У историји има пуно догађаја без преседана. На пример, холандском уметнику Мирину Дају пробадали су виталне органе хладним оружјем, и то му није нашкодило. Да је овај Мирин имао свој поглед на свет, његова способност управо тако би допринела умножавању обожавалаца, као и способности Христа. Да су се у игру укључиле силе са огромним могућностима, као што се догодило са хришћанством, могла је да буде створена права религија на талентима Мирина. И немојте сумњати, не би мањкало прихватања исте. Људи су увек потпуно спремни да признају неког вишим од себе.

Уколико је Христ стварно умро, а онда заиста васкрсао, несумњиво да је то чудо. Међутим, сматрам да није само васкрсење велико чудо, па чак ни то што је он сам још пре него што се и десило говорио о томе, већ што постоје силе чији се циљеви испуњавају таквим инструментима, као што је стварање религије.

⇐ Предыдущая 2 3 4 5 678 9 10 11 Следующая ⇒