Фотографија ситуације

Година је 63. пре нове ере, Помпеј Велики заузима престоницу јудејске државе — Јерусалим. Том приликом, он обилази Храм, центар верског и политичког живота Јевреја. Улази у највећу светињу, где је према јеврејском закону једино врховни јудејски првосвештеник смео да уђе, и то искључиво једном годишње, у стању потпуне ритуалне чистоте. Помпеј је очекивао да ће тамо видети нешто посебно, нешто због чега су Јевреји истрајавали у вери, борили се и умирали. Видео је потпуно празну собу. То је у тој мери запрепастило римског војсковођу, да се и буквално онесвестио.

За шта су се Јевреји борили? Шта су бранили, чему су се молили? Где су били очекивани идоли? Где су, као минимум, свештени предмети? Ничега није било. То је било незамисливо. Око чега се онда вртео религиозни живот Израела?

Јевреји су називали Богом силу, која се јављала њиховим прецима, извела их из Египта и водила четрдесет година кроз пустињу. Ову невидљиву силу сматрали су својим господаром. Отуда и њен назив — Господ, од речи Господин, господар, газда, владар.

Израел тога периода састојао се из мноштва религијско-политичких група. Свака је имала своје особености у погледу на Бога и свет, сопствену филозофију и оријентире. Због неслагања у овоме, све групе су биле на неки начин међусобно супротстављене.

У најкрупнијим цртама, цео Израел је био подељен на три партије. Прва се може назвати првосвештеничком. Чинили су је свештеници по потомству, садукеји. Мојсије је прогласио њихове претке још у пустињи врховним свештеницима — слугама Господа.

Платформа партије првосвештеника огледала се у тврдњи да је Господ дао СВЕ информације Мојсију на планини Синај. Да је Мојсије записао СВЕ информације у корпусу текстова званим Закон (или Тора, Петокњижје — првих пет књига Библије).

Првосвештеници су видели своју мисију у очувању чистоте Закона, тако да нико не сме да дода ни слово или зарез у њега, нити да избрише било шта из њега. Јер Закон “... то је завет вечни“ (3. Мојсијева 24, 8); “... то је обавеза вечна" (3. Мојсијева 24, 9).

Друга партија Израела може се назвати пророчком. Представљале су је две велике фракције — фарисеји и есени. Заузимајући нише без пресека, они се нису сукобљавали. Есени су живели у аскетизму, удаљили се од политике и заговарали слободу од сваке власти. Фарисеји су такође били аскете, али су активно учествовали у политичком животу.

Платформа пророчке партије огледала се у тврдњи да је Господ дао информације Мојсију — али НЕ све, него само део. Због тога, повремено људима шаље информације преко својих изасланика — оних људи, за које се пронашла милост у његовим очима. Такве гласнике, преносиоце божанске воље, називали су пророцима.

На тој основи, пророчка партија, осим Торе, светим књигама придодаје још Неви’им (информације од пророка) и Кетувим (записе мудраца и псалме). Сви заједно: Тора, Неви’им и Кетувим, чине — Танах (за хришћане, ово је први део Библије — Стари завет).

Поред тога, пророчка партија је тврдила да је Господ Мојсију наредио да запише мали део информација које му је пренео. Главни део је наложио Мојсију, према тврдњама фарисеја, да овај запамти и усмено пренесе изабранима. Од тада, просвећени су преносили незаписане информације хиљадама година од уста до уста.

Главна линија раздвајања између партије свештеника (садукеја) и партије пророка (фарисеја и есена) исцртавала се тиме што су садукеји проглашавали апсолутну потпуност Закона — информација од Господа, забележених од Мојсија у Тори. Ови свештеници су говорили да Бог нема потребу да шаље нове информације, јер је он апсолутно све предао Мојсију, а Мојсије је све записао, и ти записи чине Закон. Не постоје информације за које би Господ рекао Мојсију да их не записује, већ само усменo пренесе.

Свештеници су своју позицију аргументовали на следећи начин: да Господ заиста није све рекао Мојсију, већ само део, а из онога што је рекао, није наложио да се све запише, већ само део, и за остало наредио да се преноси усмено — њихови преци би то знали. Ова сведочанства би дошла до њих, као свештеника по потомству. Међутим, ако до њих ништа није дошло, то значи да Мојсије није имао такву наредбу од Господа. Према томе, сви они што себе називају Божијим гласницима који, наводно, од њега преносе свеже информације, представљају пуке самозванце који стављају своје речи у туђа уста. Закон је прописивао да се такви убију каменовањем. Првосвештеници су позивали да се закон испуни, што су људи страсно чинили. Исус је тим поводом рекао: „Јерусалиме! Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш послане теби” (Лука 13, 34).

Са друге стране линије која је поделила јудаизам, налазили су се аргументи противника првосвештеничке партије. Представници пророчке партије, фарисеји и есени, указивали су на места у Закону, где се говори о појави пророка у Израелу. Ако је Господ говорио о њима, значи да је намеравао да шаље информације. Иначе, што би их помињао?

Ови су говорили да информације које доносе пророци имају божански карактер. На то указују чуда која чине и предсказања која се остварују. Фарисеји и есени нису сматрали пророке за самозванце и богохулнике, већ за Божије гласнике.

Првосвештеничка партија је на логику пророчке одговарала тиме, како и сотона може да чини чуда и да буде извор информација о будућности. Фарисеји су се противили томе, а садукеји се противили њиховом противљењу. Крај ових препуцавања није се ни назирао...

Неслагања првосвештеничке и пророчке партије односила су се како на питање да ли је Бог рекао Мојсију све или не, а Мојсије записао све или део, тако и на различитости у погледу на свет. Примера ради, садукеји су одбацивали замисли о награди на оном свету, животу након смрти и васкрсењу мртвих, анђелима и демонима, зато што у Закону нема ничега о томе. „Садукеји, који говоре да нема васкрсења“ (Матеј 22, 23).

Представе садукеја о животу након смрти произвеле су и одговарајући начин овоземаљског живота. Они су резоновали: ако им Господ није рекао ништа о животу после смрти, то значи да га ни нема. На томе је устројено њихово виђење световног живота.

Садукеји су сматрали да, уколико савесно штите Закон, ако се боре против својих непријатеља, додуше, не штедећи притом своје стомаке, али и не допуштајући да се Закон искривљује — врше своју дужност према Богу како треба. И, могу да рачунају на награду.

У дефинисању шта је та награда, полазили су од чињенице да, ако нема загробног живота, то значи да су награда овоземаљска добра. Њихова награда од Господа је — њихов положај у Храму. То је био центар живота Израела, за који је сваки Јевреј давао десетину свог укупног прихода — у питању су биле огромне своте. Садукеји су сматрали да имају право на овоземаљска задовољства, те су сходно томе, од онога што преостане након решавања текућих потреба Храма, живели по принципу „узми све од живота“.

Фарисеји су изгледали веома добро у поређењу са раскалашним свештеницима. Веровали су у живот после смрти, у замисао о награди, у анђеле и демоне. Кључни чвор њихове вере — била је тврдња да човек спашава своју душу искључиво поштујући Закон. Веровање у живот после смрти давало им је снагу да воде скроман живот (затим ће ову теорију као своје знамење преузети протестанти).

Есени су били још веће аскете. Живели су у комунама, избегавали задовољства, нису имали секс, исповедали живот без брака, примали младе у узрасту када су већ постали довољно свесни, чиме су својој заједници обезбеђивали идејну монолитност. Они нису радили на томе да буду популарни међу народом, па је народ преферирао фарисеје, сматрајући их својим вођама и учитељима.

Трећи део Израела може се назвати теретом — чинили су га обични грађани удаљени од теолошких расправа, заузети свакидашњицом, насушним темама. Храму су плаћали десетину, поштовали ритуале, традиције, пост и празнике. Није их било брига за остало.

Покретачка снага Израела биле су две партије, првосвештеничка и пророчка. Јосиф Флавије је поредио представнике свештеничке партије, тј. садукеје, са епикурејцима. Тако су се у древној Грчкој називали филозофи, који су проглашавали задобијање овоземаљских добара и телесних ужитака за смисао живота. Представнике пророчке партије, фарисеје, поредио је са стоицима — филозофима који су учили да је срећа у ослобађању од страсти и смирењу ума. Док је есене, који су такође представљали пророчку партију, поредио са питагорејцима — древногрчким филозофима који су били затворени за заједницу, проглашавајући аутономију душе и чувајући своја знања као тајну од свих који нису припадали њиховом кругу.

Луксузни живот и вишак потрошње наочиглед свих оштро су раздвајали садукеје од осталих јудеја. Друштво је било раздражено: „Везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну“ (Матеј 23, 4).

Сучељавање првосвештеничке и пророчке партије трајало је вековима, никада није престало, и могло је да траје бескрајно. То није била тиха интелектуална расправа на удобним креветима. Радило се о сукобу моћних енергија, где је свака страна била спремна да истраје и умре за своју истину. Јер живот је празина и пустота — у односу на вечност...

Израел није био монолитан. То је било, у религијском смислу, противречно и сукобљено друштво, као што је сада и хришћанство. Као што је јудаизам био подељен на две главне партије, тако је и хришћанство подељено на две партије — католика и православаца, који се већ хиљаду година свађају око тога ко исправније разуме Библију. Или, као што је ислам подељен на шитску и сунитску партију, које се већ хиљаду година споре како треба да се бира муслимански вођа — по крви, из породице пророка, или по врлинама, од свих муслимана.

Поставља се питање: зашто су се хришћанство и ислам поделили по линији својих партија, док се јудаизам није тако расколио? Ово може да се објасни само постојањем снажне, ограничавајуће силе. Таква сила може да се види на примеру језгра атома.

Оно се састоји од неутрално наелектрисаних неутрона и позитивно наелектрисаних протона. Протони се међусобно одбијају ужасном силином. Ипак, језгро задржава своју целовитост услед атомске силе која им не дозвољава да се разлете у различитим правцима.

Јудаизам се састојао од партија које се одбијају једна од друге, али је остао уједињен заслугом Храма. Он је, у јудаизму, имао улогу атомске силе. Сваки Јевреј сматрао га је светињом и враћао му десетину свог прихода. Уколико би се Храм разрушио, јудаизам би се распао, уз гаранцију од 100% да ће се то десити. Групе које образују јудаизам разлетеле би се једна од друге на исти начин као што се протони распрше када атомска сила није у стању да их задржи. Управо по том принципу долази до атомске експлозије. И управо таквом технологијом ће бити разнесен јудаизам.

⇐ Предыдущая 1 2 3 4 567 8 9 10 Следующая ⇒