Идоли. ХРИШЋАНСТВО

Идоли

Уколико одређена особа покаже људима нешто због чега се шокирају услед некаквог сујеверног ужаса, нпр. ако хода по води или надвладава силу гравитације, све што након тога овај чудотворац каже људи сматрају истинитим, ма колика глупост да je у питању.

Може да прича и о округлом квадрату, а у главама обожавалаца неће бити ни помисли да питају, али како је то могуће? Да ли се може таква фигура уопште назвати квадратом? За оваква питања у умовима обожавалаца неће више бити места. Виђење чуда ће онеспособити њихов критички резон и здрав разум. Људи ће се окренути обожавању чудотворца и активираће им се потпуна блокада разума.

Ако ове људе питате из чега следи да су речи човека који може да хода по води, или животиње која изненада проговори људским језиком (замислимо тако нешто) истина, они ће се изненадити: како из чега? Па то је чудо. Слажем се, чудо — то је феномен чија је природа изван граница нашег развоја. Као што су некада давно за варнице настале трењем од ударања камена о камен сматрали да је у питању чудо. Међутим, из чега би ту следило да је човек који је ударао камен о камен представљао сигуран извор истине?

Од посматрања чуда, људи падају у стање умне одузетости, и више им није до анализе. Они доспевају у позицију становника острва Меланезије, који су видели авионе како се спуштају са неба. Код домородаца, није могло бити ни помисли да анализирају оно што виде (уколико замислимо да су то, уопште, били у стању да ураде). За њих, било која реч америчких војника била је света истина.

Информације са таквим статусом се не анализирају, него са страхопоштовањем прихватају. И нема проблема што ништа није јасно. Свете истине уопште није обавезно да се разумеју. То је чак и штетно... Након разумевања, оне губе светост и постају обичан догађај. Али, када ништа не разумеш, а притом свето верујеш — е, то је права бравура.

У улози извора свете истине може бити особа која није извела никаква чуда, али је показала људима другу стварност. Шамани из Јужне Америке дају човеку напитак од кактуса који садржи мескалин (аналог ЛСД-а) или од лијане која садржи ајахуаску (аналог ДМТ-а). Човек услед тога улази у фантастичан свет, који осећа исто тако реално као наш свет. После таквих путешествија, шаман за њега постаје извор истине.

Буда је подучио људе уласку у посебно стање — медитацију. Нешто најближе овом стању је — луцидан сан. Ко жели, може да овлада овом техником, ако је спреман на толику упорност као нпр. код учења неког страног језика. Када се људи доведу у такво стање, доживљавају осећај који би могао да се упореди са пометеношћу домороца коме су на главу ставили кацигу за виртуалну реалност. Оно што виде, потресе их у тој мери да, од тог тренутка, почну да сматрају Буду за извор апсолутне, свете истине. Од тада, он би могао да каже било шта, без икакве бриге да ли то уопште има икаквог смисла. Ученици су све прихватали на веру. Свако неразумевање приписивали су сопственој глупости.

Праведности ради, треба напоменути да Буда никада није изјављивао да су његове речи истините и није позивао на то да му се верује. Он је упозоравао на опасност од било ког облика слепе вере: „Не веруј у нагађања, односно, након што си нешто насумично претпоставио за полазну тачку, немој из тога да извлачиш закључке — не израчунавај своје два, три и четири, пре него што установиш свој број један. Не веруј у нешто само на основу ауторитета својих учитеља, не веруј и не примењуј то у пракси само зато што они верују и примењују у пракси. Ја (Буда) вам говорим, а ви морате сами познати. Вера сама по себи није никоме самом од користи, већ пре може да науди. “

Буда сам себе није издавао за божанство или пророка. Он и није нудио никакав поглед на свет. Ничим се није разликовао од многих других филозофа који су расуђивали о постојању човека и размишљали како да се то битисање олакша. Међутим, он је дао технологију медитације — пружио могућност да се види другачија стварност. То је једина ствар која га разликује од секуларних филозофа. Због тога су га људи, упркос свим његовим упозорењима да му не верују него да све сами истражују, и не обазирући се на његове тврдње да он сам није никакво божанство, ипак учинили идолом.

Најпознатији пример из нашег времена, да је човек уздигнут у статус извора истине тако што је учио људе како да улазе у другачију стварност, то је Ошо, популарна личност са краја XX века. Он није имао никакву концепцију, нити одговоре на велика питања: „Ја немам никакав систем. Системи могу да буду само мртви. Ја сам — асистемски, анархичан ток, не чак ни особа, већ више нешто попут процеса. Не знам шта сам вам јуче говорио. “

Његово учење зависило је од његовог тренутног расположења. Ипак, поседовао је хипнотичку силу и могао да уради ствари које немају никакво рационално објашњење. На основу тога, уздигли су га у статус носиоца свете истине и фасцинирано слушали. Шта год да је рекао, све би сматрали истином. Нико није помишљао да критички сагледа оно што је речено. Зато је Ошо говорио да његова уста изговарају оно што противречи самом себи.

Ако би му скретали пажњу на то да је јуче рекао супротно ономе што данас говори, он би одговарао: „Моји пријатељи су изненађени, кажу: јуче си говорио једно, а данас — друго. Које да слушамо? Могу да разумем њихову недоумицу. Они се хватају само за речи. Разговори за мене немају никакву вредност, једино што вреди је празнина између речи које сам изговорио. Јуче сам широм отварао врата моје празнине уз помоћ једних речи, данас их отварам прибегавајући другим речима. “

И таква аргументација је пролазила... То показује интелектуални ниво масе — деца у телу одраслих. И као што за дечицу не постоји ништа у шта не би могла да поверују, па до одређеног узраста немају склоност ка анализирању ситуације због одређене сумње, тако и одрасла деца немају склоност ка анализирању. Услед тога, не постоји ништа у шта не би могли да поверују. Као што деца не могу да размишљају о томе одакле поклони испод јелке — јер су тако чврсто уверена да их је Деда Мраз донео, тако „одрасла деца“ не могу да размишљају о томе, на пример, шта је то што називају стварношћу, или шта је то личност. Све им је то толико јасно да могу само да се питају шта ту има неразумљиво. И како таква питања може да поставља одрастао човек... Вероватно се шегачи...

Moгуће је проценити квалитет неке информације, без да се иста и разуме. На пример, да бисте проценили квалитет неке лекције, посматрајте „најслабији" (најглупљи) део публике, и по томе ћете моћи да закључите какав је ниво информације која јој се износи. На пример, ви не знате да наступа Ајнштајн. Не знате ни ко је тај што говори, нити га ишта разумете, о чему говори. Међутим, при погледу на најслабији део аудиторијума (пре свега, то би били веома напредни студенти), вама постаје јасан квалитет информације.

Покушајте коришћењем ове технологије да одредите ниво информација које долазе од религије, или оно што можемо да чујемо од политичара. Нема потребе све слушати и покушавати да се у све проникне. Довољно је да се процени најнижи део корисника одређених информација, да би се схватио њихов квалитет.

Верници западају у интелектуалну обамрлост од посматрања чуда. Наивни људи исту такву одузетост доживљавају и од самих прича о чудима. У свом роману „Рат и мир“, Толстој описује особину народа да потпада под власт највећих могућих небулоза. Он пише да су међу сељацима увек владала нека нејасна говоркања: те о пресељавању свих козака, те о новој вери, те о новом цару, под којим ће све бити тако лако, да ничега неће ни бити. Све ово је било измешано са нејасним представама о антихристу, крају света и чистој вољи. Мистериозне струје народног живота, чији су извори непознати, изненада су све подређивале гласинама о пресељењу на некакве топле реке. Стотине сељака су наједном распродавале своју имовину, и са целим породицама, са све својим женама и децом, хрлиле ка овим обећаним крајевима. Нико од њих није имао појма чак ни какве су то топле реке. За њих је то била привлачна слика која је негде у себи садржала наду у постојање царства добра и правде. На путу ка невидљивом циљу, људи су умирали од хладноће и глади. Преживели су се враћали. Све се смиривало изненада, као што је и започињало, без очигледног разлога. И потом се опет, исто тако чудно, неочекивано, а истовремено једноставно, природно и снажно, појављивало.

* * *

Религија се из звезде водиље преобратила у културну традицију. Чак и ако у њој има зрна истине, она су толико затрпана жељама политичара и свештеника да извлаче практичну корист од религије — користећи је у политичке, економске и друге сврхе, да се од толико кукоља просто не могу ни разабрати ова зрнца истине.

Бенџамин Френклин је говорио: „Тешко да може празна торба да стоји усправно. “ Чак и ако бих био максимално веран религији, и пошао од чињенице да постоји истинита религија, налазио бих се у позицији болесника, пред којим је гомила пилула. Оне се не разликују ни по укусу, ни по облику, ни по боји или мирису. У тој гомили је један — чудотворни лек, а све остало је — отров. Пацијенту се предлаже да изабере управо ту добру пилулу која ће га излечити. Међутим, уколико погреши при избору, чека га смрт.

Ако су све пилуле потпуно једнаке, уколико помоћу пет чула које имам не могу да уочим никакву особину разлике између њих, колико год да то желим, ја не могу да направим исправан избор. Немам на шта да се ослоним.

Тако је и са одабиром истините религије — не схватам како да је изаберем из гомиле лажних. Да се руководи здравим смислом, ту није могуће. Да се направи избор на основу технологије „шта човек срцем осећа“ — таква могућност ми се не чини као добро решење.

„Људи себе сматрају за хришћане или муслимане, пре из неопходности да припадају одређеној групи која обезбеђује емоционалну подршку у овом сложеном свету, него као резултат индивидуалне потраге за истином и смислом. “ (Николас Мозли)

О томе, у свом делу „С оне стране добра и зла“, говори и Ниче: „Сви они се сложно претварају да су људи који су, наводно, дошли до свог мишљења. ” Али, покушајте да закопате мало дубље, и одмах увиђате празнину саговорника. А он ће се још и увредити због чињенице да сте разоткрили његову празнину, са којом се тако лепо саживео.

Претходно наведена разматрања су довољна да би се религиозни тип познања установио као неприкладан за обухватање Целине. Да би увереност у то била апсолутна, осим општих разматрања, преостаје да се сагледа једна конкретна религија.

У ту сврху, може да се узме ислам, будизам, јудаизам или било која религија. Мени се чини да је оптимално узети хришћанство, јер је данашња цивилизација израсла из њега. Ова религија има заједничког и са исламом, и са јудаизмом, у многим кључним чвориштима. Њено разматрање ће укључити непосредно јудаизам и посредно ислам.

Препоручујем и напомињем да ово што следи не треба прелиставати, нити се са овим информацијама треба упознавати овлаш, или на прескок. Оне ће нам дати кључ не само за разумевање критике атеизма, што ће бити следеће, након хришћанства — даће нам кључ и за разумевање корена савременог света.

ХРИШЋАНСТВО

«Благо гладнима и жеднима правде»

(Матеј 5, 6)

⇐ Предыдущая 1 2 3 456 7 8 9 10 Следующая ⇒