Тврдоћа. Острва. Мноштво. Прости људи

Тврдоћа

Избегавајући красноречивост моралиста или садиста, ја избегавам речи које могу да увреде било кога. Трудим се да се не ослањам на стереотипе, већ да градим на дубоким темељима — на архетиповима (на грчком, arhe — почетак и typos — облик), претходницама саме мисли. Јунг у својој „аналитичкој психологији“ назива архетиповима изворне структуре душе, урођене праобразе, који образују колективно несвесно.

Већина узима за основу произвољно изабрану тврдњу која им се свиди, па даље из тога изводи своје истине, а од њих се после формира одређени модел живота. Зашто се људи никада не баве питањем из чега је настало тврђење које им се свидело, и које су уздигли до статуса апсолутне истине? Претпостављам да подсвесно не желе да знају корене своје истине, баш из подсвесног страха да им се они неће свидети. А онда, истина која је из њих настала ће се пољуљати. Човек не жели да се његове истине пољуљају. Сваку претњу ономе што се већ дубоко укоренило и што је почело да се доживљава „здраво за готово“, људи схватају као животну претњу. Из тог разлога, код њих не постоји расположење да се преиспитају неке „азбучне истине“. Људи су првенствено усмерени на заштиту својих јединих оријентира у животу. Изгубити их — отприлике је као ослепети. Зато људи реагују негативно на необичне информације.

Ко жели да разуме, а не да прихвата на веру — тежи да дође до саме полазне тачке из које се даље развијају све остале сопствене истине. Ја видим ту тачку у тежњи ка добру. То помаже да се схвате праве намере људи, да човек не обмањује — ни друге, а ни самог себе.

Да би свет постао бољи, неопходно је схватити природу човека такву каква јесте, а не онако како је скицирају морализатори. Они човеку приписују квалитете који код њега не могу да постоје, услед самог поретка ствари. Људи стреме ка томе да развију те квалитете, али пошто се не може против своје природе, не преостаје им ништа друго, сем лицемерја. То је такође тежња ка добру. Ако нам добро доноси лицемерство, ми лажемо и своју душу.

Да бисмо ставили тачку на „i“ у односу на тему егоизма, треба још рећи да се наше „Ја“ не завршава са границама нашег тела. Вама блиске особе, оне чију радост и тугу осећате као своје — продужетак су вас самих. Они у односу на које немате таква осећања, то су туђи. Још даљи од туђих су непријатељи — они чија радост вама доноси тугу, а њихова несрећа вас радује.

Једна од мојих страсних жеља је — да живим међу људима, којима је нелагодно када је мени нелагодно. И којима је пријатно, када је мени пријатно. И за мене самог да важи исто у односу на њих: да се ја осећам тужно, када су они тужни, а да сам задовољан, када су они задовољни. У таквој атмосфери нема потребе за дволичношћу. Свако би тежио ка свом добру и склањао се од своје нелагоде. И то би био рај — у коме сви траже своје задовољство, и беже од свог дискомфора.

Све што свако од нас чини, у коначници, чини због себе. Притом, не у вулгарном смислу, већ у фундаменталном. Схватање суштинске природе живота омогућава не само процену људи, већ и филозофских учења. Узмимо за пример, будизам. Он утврђује да је узрок страдања — жеља. Ослобађање од жеље, ослобађа и од страдања.

Сматра се да је oснове будистичке истине поставио Буда. Кажу да су то четири племените истине; прва: постоји патња; друга: постоји узрок патње; трећа: постоји начин да се избегне патња (не желети). Четврта истина је: деловати у складу са тим начином.

Изгледа да је ту све исправно и да се заиста нема ни о чему расправљати. На нивоу емоциј, а у ове четири речи: Патња, Узрок, Начин, Деловање, чак се види и неки дубоки смисао. Заиста, без жеља нема ни разочарења услед њиховог неиспуњења. Према томе, нема патње. Мада, нејасно је како ће одсуство жеља ослободити од патње особу која је пала у руке манијаку. Вероватно будисти имају неки одговор на ту тему, али ја га нисам могао пронаћи. Постоје опште речи, али то не рачунам.

Усредсредимо се на централно тврђење будизма — живо биће долази до стања среће, ако се лиши жеља. Ипак, ако је живот тежња ка добру, онда такав облик живота који ништа не жели, није теоријски могућ. Он, напросто, не би могао ни да прође еволуциони одабир.

Будистичка истина, да је идеалан живот — онај који ничему не тежи и ништа не жели, изгледа као када бисмо рекли да је идеалан квадрат — онај без углова. Међутим, ако би квадрат почео да тежи ка томе (замислимо да је то могуће), онда би престао да буде квадрат. Постао би круг. Уколико живот престане да жели добро за себе, тиме ће престати да буде живот. Биће нешто друго. Не знам тачно шта, али то више неће бити живот. Живо биће без жеља је немогуће због самог стања ствари, као што је немогућ квадрат без углова.

И ако се прихвати такво тврђење, да је идеалан квадрат — заправо круг, испоставља се да је идеалан квадрат — одсуство квадрата. Слично је и са животом: уколико је идеалан — одсуство тежње ка добру (жељама), онда идеалан живот представља одсуство живота.

Уколико би геометар изјавио да је еталон квадрата онај без углова, опало би поверење у њега. Када будисти изјављују да је еталон живота онај без жеља, поверење у њих такође опада. Не поверење према њима као људима, јер су будисти генерално поштени и пријатни људи, који немају намеру да било кога обмањују. Поверење опада према њиховом учењу, ако се размотри сам његов корен.

Ако је живот по својој природи тежња ка добру, онда нирвана, рај и друга места вечног спокојства и блаженства нису могући. За образложење ове тврдње, подвлачим да се рајем назива место у коме живо биће по имену „душа“ пребива у вечном блаженству. Она ту не може да тежи добру, јер не може се као жеља третирати оно што већ имаш. Живот који не тежи ка свом добру — није живот, већ нешто друго. Уколико би живо биће које се налази у рају тежило ка свом добру, то би био доказ да се оно не налази у рају. Немогуће је бити у стању блаженства и желети блаженство. Појмови „раја“ и „живота“ су неспојиви. „Рајски живот“ — то је нешто аналогно фрази „квадратни круг“.

Уколико се живо разликује од мртвог постојаним стремљењем ка добру које је немогуће угасити, то значи да оно не може да има коначан циљ. Ако замислимо такав циљ, када би он био достигнут, живом бићу не би преостало ка чему да тежи. Међутим, живот без тежње и стремљења ка нечем — није живот.

Као последица, на линији живота нема коначне станице, до које када стигнемо објављује се: „Воз не иде даље, молимо вас да изађете“. Испоставља се да је сваки циљ живог бића — привремен. Живот увек жели нешто ново, веће. Постигавши један циљ, ужива се у томе неко време. Али, свет не тапка у месту. Временом настају нови услови, а у њима је и — ново виђење доброг. Оно што се јуче чинило божанским, сутра постаје уобичајено, а прекосутра је неподношљива досада, па чак и мучење.

То је као са дечијим играњем, још јуче је оно била крајња граница маштања. Родитељи нису могли да вас дозову и одвуку кући, а ако би вас питали о чему сањате, рекли бисте да желите увек да се играте са својим друштвом. И то је заиста одлично...

Ниједном детенцету не пада на памет да мисли за неко друго, нешто у стилу — а да не планира овај нешто против мене? Деца су добродушна и говоре једна другима: ја имам кантицу, а ти лопатицу. Хајде да се играмо! И то је то, потпуно се удубе у игру. И не може се ни помислити да друг у песку жели да ти одузме лопатицу. Како је то чисто стање среће.

Али ето, време пролази, и вас више не привлачи песак да у њему правите куле. Наравно, може да се деси да вам понуде много новца, и ви ћете за њега ако треба и да правите куле у песку, зато што вам је то посао. Али, дечије среће и радости више неће бити. Напротив, мислићете о томе када ће више да се заврши...

Изашавши на нови ступањ развоја, и доспевши у нове услове, живот такође постаје нови. Он заборавља старе циљеве и почиње да тежи ка новим. На овом путу, накупља нова својства. Када их се накупи критична маса, квантитет прелази у квалитет. Живот тада чини продор, скоковиту промену, прелазак у нову фазу. После неког времена, поново долази до критичне зоне, и поново квантитет прелази у квалитет — опет скоковито побољшање и прелазак у нову фазу, на нови ниво на коме се увек откривају нови циљеви. И док живот остаје живот, ја томе не видим краја.

Дакле, дефинисано је најосновније својство живота: oн увек тежи ка свом добру. Преносим сада то својство на разуман живот — на човека. Једно од својстава разума је — да он види границу својих могућности. Другачије говорећи, он постаје свестан да може да погреши. Човек може да сматра за своје добро оно што реално није добро за њега. Питање: како распознати оно што је стварно добро за човека, од онога што се само чини таквим? Ако се оријентише према тренутним осећајима, могуће је кретати се супротно од оног што је заиста добро, а да се притом мисли како је кретање у исправном смеру.

Уколико се помоћу тренутних осећаја оцењују хероин и хемотерапија, прво изгледа као нешто заиста добро, а друго попут кошмара. Па ипак, оцена постаје потпуно супротна, ако се ствари не гледају са становишта тренутних ефеката, него будућих последица.

Са проласком одређеног времена, „добро“ од хероина постаје вук у јагњећој кожи, a поступак лечења се испоставља истински добрим. Тако да, тренутни ефекат — није показатељ доброг и лошег. Дати истинску оцену било чему могуће је једино при условима када су видљиви сви плусеви и минуси. Могуће их је уочити, ако се не разматра само видљив део, већ СВЕ што постоји.

Поново се присетимо аналогије са шаховском таблом — исправан потез је могуће направити само у условима увида у ситуацију на целој табли. Али, како обухватити све? Када схватиш тежину оваквог задатка, осетиш се у позицији пливача који је запливао толико далеко у море, да се обала више не види. Снаге да доплива до обале има, само ако плива најкраћом путањом до ње.

Проблем је у томе што пливач не зна на коју страну да плива. Снага ту може да буде како плус (ако плива ка обали), тако и минус (ако плива паралелно са њом, или још горе, све даље у отворено море, мислећи да се креће ка обали). За пливача је у тој ситуцији највеће маштање — како да се у мислима издигне изнад мора, да увиди у ком правцу и смеру треба да усредсреди своје напоре.

Да би се разликовало оно што је заиста добро, од онога што се само чини таквим, неопходно је имати поглед на свет — виђење целог света, а не само дела света. Пример таквог обухвата је — знање Бога. Ако нисте верник, замислите да он постоји, да бисте на овом примеру схватили поенту. За њега, нема ничег непознатог, нејасног, заборављеног и пропуштеног. Он је обухватио Цело и зна апсолутно све. Ако није тако, онда то није Бог.

Одредивши се према појму Целог, изнећу и начине његове спознаје. Све их је могуће поделити на оне путем откровења (религиозне) и рационалним путем (научне). Суштина знања стеченог кроз откровење — информације човеку долазе из нечовечјег извора. Од другоразредног значаја је шта је сам извор: oблик живота који превазилази човека (на пример, ванземаљци) или нематеријална појава, о чијој природи се уопште ништа ни не може рећи. Најбитније је да, за добијање оваквих информација, човеку није потребно да предузима било какве напоре (осим да се моли). Оне му се једноставно пружају. И човек, не истражујући и не покушавајући да их схвати, прихвата ове информације на веру. За њега, показатељ истине није колико ове информације одговарају логици и чињеницама, него што потичу из божанског извора, који превазилази човека.

Религиозно знање — то је вера у информацију коју није неопходно разумети. Главно је — веровати. Да би се ово лакше схватило, замислите Бога у виду бесконачне библиотеке, у којој постоје апсолутно све информације. Ова библиотека може да се уопште не отвара, а може и да се отвара, у мањој или већој мери. Може и све да се, на некакав чудан начин, одједном пренесе и смести у главу човека (то је откровење). А верник je — власник библиотеке. Он не зна садржаје свих књига, али на основу свог власничког права, изјављује да има апсолутно знање.

Претрага информација у тој библиотеци остварује се молитвом. Религија нас уверава да искрена молитва може да пружи одговор на било које питање, путем откровења. Ако молитва није довољно срдачна, тада верник не долази до неопходне информације. Али, свеједно, он остаје власник знања које није пронашао — ипак влада апсолутним знањем.

Суштина научног начина спознаје — информација човеку долази кроз чула и обрађује се разумом. Он је анализира, структурира, резимира и изводи закључке. Свеукупност информације до које се дошло на тај начин назива се научним знањем. Други назив овог начина је — емпиријски, односно добијање знања путем искуства.

У аналогији са библиотеком, научно знање је — библиотека која никоме не припада. Нико није власник знања која се у њој налазе. Власник постоји само за она знања до којих се дошло. Што нико није сазнао, то не може ни да има власника.

Удаљавајући се од личних симпатија, било негативних било позитивних, према оба начина, сматрам да је најбоље разабрати обе ове опције. На основу анализе, биће уочљиво који је начин делотворнији за обухват Целог. Прво ћу размотрити откровење или, како га још називају, религиозни начин спознавања.

Острва

За време II светског рата, током периода заоштравања односа између САД и Јапана, америчким ваздухопловним снагама била je потребна база за претовар негде у Тихом океану. Оптимално место за то представљала су острва Меланезије, насељена дивљим племенима која нису знала за постојање спољашњег света.

Једног лепог дана, на главе острвљана, у најнепосреднијем могућем смислу, са неба су се спустиле „челичне птице“, из којих су изашли чудно одевени људи са необичним предметима у својим рукама. Показали су дивљацима снагу и моћ свога оружја, након чега су даривали окупљене дивљаке.

Запањени домороци су примили дарове од ванземаљаца и одмах произвели ове власнике чудовишне моћи, од којих су добили необичне дарове, у статус богова. Изразили су жељу да им служе и да им се клањају. Америчка војска се томе није противила. Тако су дивљаци почели да сарађују са „боговима“.

Американци нису наносили увреде домороцима, који су обављали примитивни физички рад, добијајући заузврат дарове: стаклени накит, предмете и друге ситнице, попут празних лименки. Домороци су у свакој прилици доживљавали религиозну екстазу од тога.

У своје слободно време, Американци су им говорили о циљевима свог боравка на острву, о злим „жутим“ силама, против којих се силе добра боре. Из забаве, носећи „бреме белог човека“, подчавали су дивљаке неким од једноставнијих технологија и објашњавали им устројство света. Говорили су им да ће одлетети, онда кад добро дође до победе над злом. Али, да ће се обавезно вратити да провере како су ови домороци усвојили њихове лекције. Претећи прстом у стилу строгог учитеља, обећали су да ће казнити лоше ученике. Дивљаци су побожно слушали божанства...

Рат се завршио и Американци су напустили острва. Дарова више није било. Домороци су мало промислили по том питању и вероватно дошли до закључка како су их богови напустили, јер им нису добро служили. Поставило се питање како вратити ванземаљце са њиховим даровима.

Почели су богословски спорови. Као резултат, меланезијски богослови су дошли до заједничког мишљења: ако су се божанства спустила са неба на челичним птицама, треба призивати према небу. Дошло се до разраде технологија за комуникацију са вишим силама.

Домороци даље стварају средства комуникације са небесима — копије авиона од сламе и дрвећа, изглед писте за узлетање и слетање, радио антене. Слушалице праве од кокоса, а воки-токије и осталу опрему за контакт са вишим светом израђују од сламе.

Житељи острва пажљиво копирају поступке војника: ходају у строју, држе на грудима прутеве који симболизују аутомате, цртају ордење и еполете по телу, исписују “USA” на грудима и изговарају чаробне речи — оне које су запамтили, на енглеском.

Митови настају невероватном брзином. Најсмешније фантазије проналазе пут до живота. У народу сазрева очекивање другог доласка Американаца. У таквој атмосфери, настаје учење чија је централна фигура Џон Фрум (још се назива и Џон Брум, Џон Фром) — искривљени жаргон за „Џон фром Америка“. Осликавају га у лику војника из Другог светског рата. Веровања домородаца еволуирају: Џон је обећао да ће се на крају времена спустити са неба да би судио остављеном народу. Једне ће даривати, друге казнити.

Настаје истинска религија са свим одговарајућим атрибутима — митовима, обредима и традицијама. Они међу домороцима који су се највише зближили са Американцима током њиховог боравка преузимају улоге апостола — почињу да проповедају својим сународницима божанско знање.

Појављују се професионалци, који се баве духовним питањима, ритуалима и клањањем Џону — свештеници. Они организују вернике у нешто попут цркве, са циљем да се од небеса измоли повратак богова. Уверавају људе да, када богови виде како их они поштују, опет ће се вратити са новим даровима. Тако је настао феномен данас у свету познат као карго култ.

Смисао живота острвљана постаје служење Џону, изражено у ритуалима створеним на основу начина живота америчке војске. Мештани доспевају у стање масовне хистерије. У таквој атмосфери, чуда почињу и заиста да се дешавају. Нека од њих су сасвим стварна. На пример, ароматска течност се излучује из предмета обожавања. Језиком религије, овакав феномен се назива мироточење. Природа ове појаве још увек нема објашњење.

Међутим, преовладавају комична чудеса. На пример, свештеници су умотавали жене комадима каблова и другим смећем које је остало за војском. Од контакта са „светим“ жицама, даме су падале у транс и говориле неразумљиве речи. Свештеници су укључивали дрвени „радио“, стављали на главу „слушалице“ од кокоса и примали информације одозго — „од Џона“. На основу примљених информација, тумачили су речи жена и износили свету истину народу: „Џон је обећао да ће се враа-тиии-тииии! "

Све је изгледало комично, али чињеница је да су настојања верника донела резултате. После рата, неки туриста је игром случаја доспео на острва и имао то задовољство да први види шта се дешава. Када се вратио, овај је први пренео остатку света причу о карго култу. „Челичне птице” и „богови” у њима поново су се спустили са неба на вернике. А океаном су стигле и огромне „челичне рибе“, са којих је мноштво „богова” сишло са даровима.

Поново се водопад благодати сручио по острвљанима. Уосталом, он ни до дана данашњег није пресушио. Данас су успостављене туристичке туре ка острвима. Мада, сада су организатори ових путовања ти који граде авионе од сламе, али то су већ детаљи.

Култ карго — то је јединствена ситуација која у пуној размери показује природно рађање религије. Искрена вера се ослања на право чудо. „Гвоздене птице“ су заиста сишле са неба. У њима су стварно долетели моћни ванземаљци са прекрасним даровима. У ово нико тамо није могао да посумња, јер су постојали предмети који потврђују такво стање.

Друштво је почело да прилагођава феномен себи. Ако се замисли да су ова острва провела у изолацији не неколико десетина, него хиљада година, нема сумње да би данас на планети постојала још једна светска религија више.

У мање упечатљивим варијантама, слични култови су се појављивали свуда где се развијенија цивилизација сусретала са примитивним друштвом. Изведимо следећи закључак: разуман облик живота, у фази свога установљавања, има склоност ка обожавању другог облика живота, који га превазилази у развоју.

Мноштво

Постоји много религија у свету, и свака од њих тврди да има знање о Целини. Све објављују да постоји нека виша сила која им је дала то знање. Другим речима, све религије добијају своја знања посредством исте технологије, и из једног извора. Али, ево у чему је онда проблем: начин на који их стичу и извор су исти за све — од Бога. Са друге стране, сама знања су различита, код сваке од њих.

Религије говоре: aко је Целина једна, онда је и истинско знање о њој такође једно. Два истинита знања ту не могу да буду. О делу Целине, може да буде истинитих знања колико се пожели. Уколико једна особа посматра оловку са стране, а друга спреда, тада прва види исечак, а друга круг. И обоје су у праву. Међутим, шта је то цела оловка — о томе постоји само једна истина.

У теорији је немогућа религија која би говорила: ja знам дотле, а даље не знам. Све оне утврђују да знају СВЕ — Целину. Знања мањих размера не могу да сачине религију. Подвлачим, није реч о квалитету ових знања, већ искључиво о њиховим размерама. Уколико је знање мањих размера — то није религија, него скуп традиције и сујеверја.

Једна наука може да призна истинитост друге науке. На пример, хемија може да призна истинитост историје. То је зато што хемија не претендује на обухват свега, већ само на знање које се односи на један део. Историја такође може да призна истинитост хемије. Признајући истинитост оне друге, једна другој не сметају. Са религијама је тако нешто немогуће. Апсолутност њихових размера сведочи о томе да ниједна религија не може да призна истинитост неке друге религије. И све то из разлога што свака од њих објављује не да познаје део Целине, него СВЕ — Целину. Религија која признаје знања друге религије као истину — није религија, већ политика и трговање. То значи да разговори о суживоту различитих религија (екуменизам) имају искључиво политичику и комерцијалну природу. Свака религија, само услед те чињенице да је религија, не може да призна истинитост било чега другог, осим себе саме. Уколико може — онда то није религија.

Ако све религије тврде да познају Целину, а свака од њих нам говори различите ствари, у таквој ситуацији само једна религија, у најбољем случају, може заиста да влада истинским знањем о Целом. Све друге су, у мањој или већој мери, у заблуди — као последица тога су лажне.

Замислимо да постоји та једна истинита религија. Али, како је разликовати од лажних? Код науке такав проблем не постоји. Научници су као критеријум истинитости установили искуство, и кроз њега распознају истинито знање од лажног. А којим путем онда препознати ту хипотетичку једину истиниту религију, међу мноштвом лажних?

Муслимани, хиндуисти, хришћани, шинтоисти, јевреји и сви остали говоре у исти глас: утврдити истину веома је лако. Довољно је да, након што си се помолио, прочиташ свештене текстове (свако се позива на своје), и одмах ће ти бити јасно да то није писао човек, већ се открило одозгоре.

Заиста, у таквим текстовима постоје веома јаке и поражавајући дубокоумне мисли. Замислимо да су те информације дошле из виших извора. Међутим, како знати који су из мноштва ових текстова истинити и стварно добијени одозго, а које су сачинили људи и прогласили како су добијени из вишег извора? Религија је много и све говоре различите ствари. На шта да се ослоним како бих поверовао да је истина у вашим речима, а не речима вашег супарника, са којим се спорите?

Рабини, муле, свештеници, мудраци и представници карго култа уверавају — не треба да верујете наслепо. Потребно је да лично испробате. Истина је попут укуса коме не постоји сличан. Дођите и пробајте — кажу свештеници. Ко има уши, нека чује. Ми ништа не кријемо, све информације су отворене за људе који располажу духовним видом... Стекни духовно искуство и увери се да је истина код нас, док се наши супарници варају.

На први поглед, све то изгледа сјајно и звучи разумно. Међутим, у покушајима да остварите тако лепу замисао, завршавате у слепој улици. За потпуно удубљивање у једну религију, потребан је цео живот. Физички је немогуће посветити се свим верама, како би се одабрала права.

Осим тога, људи имају различите укусе и способности да осећају. Једном се свиђа кад је мирно и тихо, другом — кад је јарко и бучно. Након што добију исту информацију, разни људи стекну другачија мишљења. Уместо истине, ствар постаје питање укуса.

Можда се истинита религија може одредити ако се оријентишемо на појаве које немају научно објашњење — тј. на чуда? Вероватно да, код религије која садржи истинито знање, постоји и стварни додир са вишим световима, што значи да постоје чуда која то потврђују. Насупрот томе, код оних где нема таквих додира, нема ни чуда. Као последица, ове религије не располажу истинитим знањем, дакле или варају себе саме или нас друге.

Звучи уверљиво, али ево у чему је проблем са тим: и код паганских идола постоји мироточење и крвоточење, ништа мање него код хришћанских икона. Будистички свеци остају нетљених тела, баш као и хришћански — код њих се осећа благоухање и излучује маслинаста ароматична течност.

Познати су случајеви у којима су тела „јеретика“ мучених од инквизиције остајала нетљена, док је из њих излазио пријатан мирис. Из разумљивих разлога, Црква никада није обелодањивала ове случајеве. Уколико их је било немогуће сакрити, објашњавали су се као „ђавоља работа“. Тај заводи добре хришћане, зато што жели да их отргне од мајке-Цркве.

Да су се чуда дешавала само у једној религији, она би одавно апсорбовала читаво човечанство. Међутим, њих је било у свим религијама. Овде није реч о преварантима, којих је много, већ о стварним чињеницама које тренутно немају никакво научно објашњење. Нико не зна због чега идол, икона или неки други предмет на који је усредсређена пажња људи (коме се усрдно моле) може изненада почети да истаче нпр. масну и густу течност пријатног мириса. А може и да не дође до тога. Нема никакве закономерности. Нико не разуме природу онога што се ту дешава, али чињенице остају.

Друга категорија чуда: када људи свето верују у исцелитељску моћ обреда који се изводи над њима, физичког поступка или светост одређеног предмета. Тада се може догодити чудо не са предметом, већ са самим људима. На пример, необјашњиво излечење.

Овај ефекат се назива плацебо. За њега такође нема јасних објашњења (уопштене речи се не рачунају). Празна таблета или покрети рукама могу заиста да излече човека. На човеку могу и да не изврше операцију, већ само да му кажу да су извршили. Ради веродостојности, направе имитацију — рез у зони предвиђене операције, који се зашије. Човек види да је „извршена“ операција, а његово уверење да је оперисан може да има исти ефекат као и стварна операција.

Вера у делотворност нечега може како да излечи, тако и да нашкоди, па чак и усмрти. То је тзв. негативни плацебо — ноцебо. Постоје документовани случајеви када су шамани дивљих племена обављали обред смрти на здравим људима, након чега су ови умирали у сну. Људи су у тој мери веровали у свемогућност шаманове магије.

Са човеком се дешава онај ефекат у који верује. Ако верује да ће се његово здравље побољшати — побољшава се. Ако верује у супротно — здравље се погоршава. Пример из нашег живота: самоубици су заменили таблете за успављивање, табелатама са обичном глукозом. То су урадили у нади да ће човек само заспати, и да ће се, када се пробуди, ипак предомислити. У томе ће му помоћи, говорећи му да је прерано за умирање и тако даље.

Као проблем са овом технологијом испоставило се то што је човек који је прогутао шаку таблета „за успављивање“, по запремини једнаку двема кашикама шећера, заиста и умро. Зато што је искрено веровао да је попио коњску дозу таблета за успављивање, која гарантовано води у смрт.

Никаква закономерност не постоји у овим процесима. Постоје експериментални подаци који указују на то да добар спектакл даје боље резултате у виду оздрављења. Уколико се пацијентима даје лек који у њиховим очима изгледа као најновији препарат, за који им говоре да је последња реч науке, да је у питању веома скуп лек, изводе специјалан обред са необичним покретима тела који прате његово давање, ефекат ће бити загарантовано већи, него ако се препарат даје тек тако, без лепог паковања и театралности.

На аналогне резултате указује и религијска пракса: што је обред свечанији, а представе о светом предмету више сакралне, то је већа и вероватноћа плацеба. Практично сви древни лекари-божанства „лечили“ су своје пацијенте технологијом ауто-сугестије.

Ако би човек веровао у спасоносну моћ деловања божанства или самог његовог присуства, нешто би у њему прорадило и он је бивао излечен. „А када дође у кућу, приступише Mу слепци, и рече им Исус: Верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе! Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи“ (Матеј 9, 28-30).

Јасно је да вера може да помера и планине, али шта је то вера — потпуно је нејасно. Како да се измери и утврди? Рекло би се, ево су две особе, обе болесне и обе верују у чудотворност средства (без обзира на то које је у питању, да ли глукоза у виду пилуле или икона). Једној помаже, а другој не. Код једне се активирају некакви унутрашњи механизми који стварају оно што називамо истинском вером, што резултује плацебо ефектом. Код друге, ови механизми се не активирају — не долази до праве вере, и нема плацебо ефекта.

Наука објашњава исцељења уопштеним речима: да је то ауто-сугестија, самохипноза, активирање унутрашњих снага, и тако даље. Само што то нису никаква реална објашњења, него празне речи. Исто тако може да се каже и како је исцељење уследило управо као последица интервенције небеских сила.

Уколико наука о терапеутском ефекту плацеба говори нешто, па макар и такве опште речи, онда за хируршки ефекат она, у својој немоћи, само шири руке. Ниједна жива душа на свету не зна шта би се за то могло рећи. Ово је тек право чудо — организам сам на себи изводи хируршку операцију. Само што у овим речима нема корисне информације. Добро, чудо па чудо... И шта да се ради?

Кад смо код тога шта је то чудо, постоји занимљив исказ светог Августина: „Чуда се не дешавају у супротности са законима природе, већ у супротности са оним што ми знамо о природи“. Боље то не би могло да се опише. Чуда су — само наш недостатак знања.

Дакле, помоћу технологије „дођи и пробај“ не може да се раздвоји истинито од лажног. Оријентир на чуда такође не помаже. Према чему онда човек да се оријентише? Према лепом изражавању онога ко проповеда? Или према древности религије? А можда, према броју присталица?

Спроведимо мисаони експеримент: у једној дворани, окупљени су представници 100 разних религија. На сцену пред њих иступа по једна религија, да би је оценили. Сваку ће оценити као лажну, са тачно 99 гласова. И само један ће бити за то, да је баш та истинита.

Човек који трага доспева у позицију путника, који треба да одабере исправан пут. Пред њим стоји мноштво табли. На свакој је написано: „Пут ка истини“. Притом, све показују у различитим правцима. Поред сваке табле стоје људи који су посветили читав свој живот баш тој религији, за коју агитују. Све религије су обавијене ауторитетом своје прастарости, побожних прича, иза сваке стоје крв праведника, чудеса и остало. Све имају отприлике подједнаке аргументе. Све говоре о хиљадугодишњем искуству (изузетак је — карго култ), о ауторитету светаца и крви мученика. Са каквим жаром свако хвали своју веру, са истим таквим омаловажава туђу. Па онда, како да се човек осећа? Он може слепо да верује у истинитост једног верског учења и ништа мање слепо у лажност других.

Међутим, човек који размишља не жели слепо да верује. Жели да зна. Нашавши се пред тако богатим асортиманом учења која противрече једно другом, а свако претендује на звање јединог истинитог, човек се у таквој ситуацији губи. Само да му се у глави заврти...

Прости људи

Постоји таква категорија — прости људи. Без икаквих основа, искључиво по навици, они су снажне присталице своје вере. За показатељ истине сматрају своје срце. Оно што им се учини истином, то и сматрају истином. Зашто? Ех, па како то зашто... Зато што срце осећа истину. Оваква логика по њима је очигледна, у тој мери да их изненађује да ту има уопште шта да се прича...

Прочитавши претходна поглавља и мало шта разумевши (ово је главно својство простих људи), један такав човек може да помисли: да, ви нам овде причате разне ствари, позивате на размишљање, као да ту има о чему да се размишља, као да није већ одавно све јасно. Треба просто да се оде у храм (цркву, џамију, синагогу или до статуе идола), да се спроведе обред, изговори молитва, упали свећа (или уради оно што је аналогно томе, у другим верама), и души постане тако топло, тако лепо, да ту никакве речи нису више потребне. По срцу се директно благодат разлије... И сваком човеку постаје све јасно, без икаквог размишљања.

Посаветоваће ме такав један добри и поштени, али наивни човек, да не мудрујем и не уздам се у памет, јер “... слово убија, а дух оживљава“ (2. Коринћанима 3, 6). Рећи ће како се треба уздати у срце, јер оно зна истину. У својству коначног аргумента, цитираће нешто попут: „Збогом – рече лисица. – Ево моје тајне! Она је веома једноставна. Само срцем добро видимо. “ (из Егзиперијевог „Малог принца“).

Импресивно. Изгледа да ту нема о чему да се расправља. Међутим... Нека ти је од Бога све најбоље, добри човече, твоје речи заиста звуче лепо и исправно, али хајде да их применимо у пракси. Као прво, треба признати да је срце склоно да види истину у ономе што је човек већ усвојио. Уколико је одрастао у атмосфери где су до божанског нивоа уздигли авионе од сламе, а онда сазнао целу причу о пореклу карго култа, његово срце би му говорило да, чак и ако су све те приче о ваздухопловним снагама САД тачне, нешто ту ипак не штима. Рекло би му да постоји нешто свето и божанско у сламнатим авионима...

Као друго, све религије тврде да приступ срцу имају како духови истине, тако и духови лажи: “... јер се сам сотона претвара у анђела светла“ (2. Коринћанима 11, 14). Због тога, све религије уче: “... не верујте сваком духу, него проверавајте духове, да ли су од Бога... “ (1. Јованова 4, 1). Како препознати, какав дух има приступ вашем срцу? Нарочито ако оно осећа једно, а срце човека друге вере нешто друго, при чему су и један и други спремни да умру за своју веру. Уколико на то питање одговарамо помоћу срца — опет се затекнемо у слепој улици, врзином колу, у зачараном кругу који као да се затворио.

Уколико вам се сутра јави неко биће и представи као Бог, како ћете одредити да ли оно казује истину или се издаје за оно што није? Вероватно, својим срцем. Међутим, шта ћемо онда са тврдњом да приступ срцу имају и зли, нечисти духови?

На ово питање није реално дати одговор. Остаје да се сакрије иза неке од прича из категорије: „Бог то неће допустити“ или „све је то воља Божија“. За простог човека, таква аргументација је довољна. Уколико верник не спада у ову групу наивних, не остаје му ништа друго него да каже како је грех и постављати таква питања. Зашто би то био грех? Уколико сте хришћанин, зар није сам Христ говорио да су блажени они који трагају за истином... Који трагају, то значи, они који питају, желе да знају. Онај коме је све јасно, тај ни нема шта да пита — он не тражи, значи није блажен.

Многи верници признају: до истине не може да се дође кроз духовно искуство, преко чуда, нити путем свога срца. Уврежено је мишљење да по тим питањима ништа не зависи од самог човека. Све одређује случај, и укус. Наивни људи позивају на то да се за истину сматра оно што је уобичајено у њиховој култури. Оријентишу се на принцип: „где сам се родио, са тим сам се сродио, и томе прилагодио“. Или, како би ово могло и другачије да се каже: какав су програм у мене усадили, такав и испуњавам. Да је неки други, са истом усрдношћу бих следио његову истину. Али, пошто су овај — онда пратим њега.

Испада да ко се родио у Русији, за њега је истина у православљу. Ко се родио у Ирану, за њега је истина — у исламу. Ко се на овом свету појавио у неком племену где се моле дрвеном тотему, за њега је истина — тотем. Па, ако неко баш толико није имао среће и родио се на острвима Меланезије, за њега истина лежи у молитвама авионима од сламе.

Да су се сви они родили на неком другом месту, сматрали би за истину оно што данас сматрају лажним. А оно што данас сматрају божанском истином, сматрали би сатанским лажима. „Био сам свуда по свету, дечко, и увек су ми људи говорили о „истинском богу“. Сви они сматрају да је тај њихов једини прави. “ (дијалог из „Game of thrones“).

Таква технологија утврђивања истине наликује на бацање новчића. Човек који га баца у ваздух као да каже себи: уколико буде глава — сматраћу истинитим ислам. А уколико буде писмо — хиндуизам. А ако се баш деси да се новчић заустави на својој ивици — то значи да је за мене од сада истинито оно што се каже у шаманизму.

Узалуд је и постављати питање, откуд некоме да је принцип „где сам се родио, ту је и истина“ исправан? У којој се то религији каже? Прост човек и јесте прост, зато што ни не покушава да мисли о тим стварима. Оно што му се чини истином, то је за њега истина.

Прости, наивни људи — чине срж сваке верске заједнице. Они искрено верују у све што њихова религија налаже. Никакве чињенице ни не желе да знају. Анализирање верских догми за простог човека, већ само по себи, равно је намери да се богохули. Из тог разлога што, ако немаш намеру да богохулиш, шта ће ти то да анализираш веру? Треба веровати, а не истраживати...

Једном је митрополит Филарет Московски причао са енглеским епископом, и овај га је упитао да ли заиста верује да је кит могао да прогута целог човека — Јону. Митрополит му је одговорио да, када би у Билбији писало да је Јона прогутао целог кита, он би и у то поверовао. Ова прича се износи као модел праве, искрене вере. Међутим, гледано на основу чињеница, ово је модел слепе вере — вере простих људи, који се одричу знања.

Овакав прост човек био је и Тертулијан, који је живео у II веку, и кога је Црква уздигла до статуса хришћанског мислиоца. Он је сматрао критеријумом истине Свето писмо, ауторитет Цркве и сведочанство душе. Остале су записане његове речи: „Нама не треба радозналост након Христа, не треба нам знање након Јеванђеља... Нека радозналост устукне пред вером, нека слава устукне пред спасењем... Не знати ништа против вере — значи знати све“.

Постављао је и ово питање: шта имају заједничко Атина и Јерусалим, или Академија и Црква? Наше учење се ослања на Соломона, који је подучавао да Бога треба тражити у простоти свога срца. Још је позивао на одрицање од здравог смисла, а на аргументе који су доказивали бесмисленост његових тврдњи, одговарао са: „Верујем, јер је апсурдно“.

Ова теза била је вековима моћно утврђење хришћанске вере. Многим теолозима омогућила је да себе сматрају непобеђенима у полемици. Када би им доказали да су сви њихови закључци апсурдни, противречни и неодрживи, и када би се испостављало да немају више чиме да узврате — ови би, лежећи на поду од таквих „удараца“, извлачили из џепа чаробно: „Верујем, јер је апсурдно“, и на тај начин одлазили непобеђени. Нема шансе да ико савлада особу која носи такав кец у рукаву.

До Тертулијана, апсурдност је била показатељ да је у питању лаж. Тертулијан је, међутим, преобратио апсурд у показатељ истине. Размотримо на који начин он доказује истинитост Јеванђеља. Он нам говори да човек здраве памети и чврстог разума није могао да састави оно што је написано у овој светој књизи, јер су тамо изнете информације посрамљујуће, сулуде и немогуће.

„Син Божији је прикован на крст; не стидим се тога, јер се тога мора стидети. Син Божији је мртав; то је потпуно вероватно, зато што је сулудо. Био је сахрањен и васкрсао је; то је сигурно, зато што је немогуће. “

Уколико су информације посрамљујуће и луде, то је по Тертулијану доказ за то да им извор није у човеку. Ако је тако, морали бисмо баш сву своју пажњу да усредсредимо на луднице, у којима пацијенти износе сулуде, посрамљујуће и немогуће информације.

Још један прост човек из исте категорије као и Тертулијан — био је дански филозоф Киркегор. Овај је позивао да се са дрва познања вратимо на дрво живота, алудирајући на причу о Адаму и Еви, прогнаним из раја зато што су стекли знања и почели да размишљају. У сукобу вере и разума, он је сматрао да треба бирати веру — снагом воље начинити „скок вере“.

Међутим, прости људи који су филозофи — представљају изузетке. Обични прости људи се не баве размишљањем, из разлога што то није корисно за душу (то им је главно образложење). Ови уобичајени, прости људи једноставно верују у све — у шта је уобичајено да се верује у њиховом окружењу. Па шта да се ради.... и нека их... Генерално је реч о добрим људима.

Занимљиво је како би се теза „верујем, јер је апсурдно“ развила код обичних људи из средине карго култа. Примера ради, потомак првих очевидаца чудесног силаска Американаца са неба је постао цивилизован човек, отпутовао у САД, и постало му је јасно да његови преци нису видели чудо, већ авионе и војнике. Међутим, уколико би био следбеник Тертулијана и Киркегора, уважавајући њихове поуке, морао би да начини скок вере и да настави да верује како војска САД — није војска, већ да су у питању божанства. И даље да настави да се клања авионима од сламе. Јер је апсурдно.

До XIX века су такве технологије одређивања истине, ако се суди према чињеницама, имале пуно следбеника. Од XX века, ова сјајна технологија остаје по страни. Нови човек не жели слепо да верује, неће да сматра апсурд истином и да чини скокове вере. Он жели да разуме. Не задовољавају га аргументи у стилу „тако треба“, или — јер је апсурдно.

Људи данас не могу да прихвате на веру оно што религија тврди. Њима су потребни докази и аргументи. Међутим, пошто ниједна религија не може да их пружи, наши савременици ни не могу да буду истински религиозни. За религије, наше време је исувише светло. „Религије су попут свитаца: да светле, неопходна им је тама“ (Шопенхауер).

Човечанство је одрасло и више не може да има дечију веру, која допушта да се верује у Деда Мраза. Веровање у тог чувеног декицу са врећом поклона остало је у прошлости, попут дечијих играчака. Уколико би данас ванземаљци слетели на неки трг, људи би признали њихову интелектуалну супериорност. Међутим, не би их прогласили за богове.

Вера је изашла из наших живота. Нема више ломача инквизиције и осталог средњовековног дивљаштва. Међутим, људи нису тиме постали бољи. Ломаче нису нестале, због тога што су људи постали бољи или паметнији. Остали су исти. Само се сада више не верује у зле духове.

„Ми данас не убијамо вештице, зато што не верујемо у њихово постојање. Кад бисмо веровали, када бисмо заиста мислили да око нас постоје људи који су продали своје душе ђаволу и добили за узврат натприродну силу коју користе да убијају своје комшије или их нагоне на лудило, или да призивају лоше време, сви бисмо се сложили да ако неко и заслужује смртну казну, то би били ти покварени издајници. Чињеница да не верујемо у вештице можда указује на значајан напредак у области људских знања. Међутим, укидање судова за вештице не може се посматрати као напредак у области морала. Не бисте назвали човека који је престао да поставља мишоловке хуманим, уколико бисте знали да се он само уверио у то да у кући нема мишева” (К. С. Луис, „Хришћанство“).

Данас улогу вештичарења испуњава патриотизам. Раније су све невоље приписиване деловању чаробњака и вештица, жељним да муче људски сој. Сада су нам за све неуспехе криви јудеомасонерија, тајне светске владе и остале завере. Таква је природа друштва — потребан му је громобран. Шта ће имати његову улогу — свеједно је.

⇐ Предыдущая 1 2 345 6 7 8 9 10 Следующая ⇒