ПРВИ ДЕО. Полазна тачка

ПРВИ ДЕО

ПИТАЊА

« У свему бих да дођем

до суштине саме. » (Б. Пастернак)

Полазна тачка

Да би се разумео смисао живота, најпре треба схватити — шта је то, уопште, живот? Чиме се живо разликује од мртвог? Чини се лако питање, али није све баш тако просто. Ту је као са временом — сви знамо шта је то време, али не можемо да га дефинишемо.

У потрази за одговором, изнећу све кандидате за особину која раздваја живо од мртвог. Почећу са способношћу осећања. Не одговара, зато што и сви мерни инструменти могу да осете, али то није повод да их сматрамо живим.

Можда је одлика живог — способност да се храни? Међутим, шта је то исхрана? То је упијање енергије. Камен који се загрева сунцем упија енергију, али га то не чини живим. Способност исхране такође није особина распознавања.

Ни способност размножавања не одговара. Вирус може да се размножава, али он, као максимум, може да се дефинише прелазним обликом између живе и мртве материје. Он оживљава када доспе у живу ћелију. Пре тога — вирус је мртва материја. Попут флеш диска са информацијама, који нема никаквих манифестација, док се не активира. Информације снимљене на флешу се активирају када се он убаци у USB улаз. Информације на вирусу се активирају када он уђе у живи организам. Сам вирус није жив.

Мишљење такође није знак живота. Вештачка интелигенција ће моћи да мисли, али је то неће учинити живом. Осим тога, живо — не мора нужно да мисли. Нама је познат само један облик мислећег живота — човек. Остале варијанте живота не мисле.

У складу са тим, потреба да се тражи смисао живота, да се задају велика питања, да се имају циљеви изнад тренутних — не одговарају, као главна особина за распознавање живота. Реч је о својству које разликују разумног човека од масе, али не и мртво од живог.

Последња ствар која ми пада на памет је — способност размножавања, рађања и раста. Али у нашем свету, кристали се размножавају и расту, стварајући себи сличне, своју врсту. Још више таквих примера има у квантном свету. Ту чак и вакуум може да рађа честице. Међутим, то није живот.

Након разврставања свих кандидата, дошао сам до закључка да је основно својство живота — тежња ка СВОМ добру. Оно што не тежи добру, не може се одредити као живо. Као што је из круга неуклоњива његова округлост, тако је из живота неодстрањива његова тежња ка сопственом добру.

Мртво не поседује појам о добру, и зато ни нема тежњу ка томе. Уколико се камен стави на ограду, од које са једне стране расте маховина, а са друге ради машина за дробљење камена, он ће пасти тамо где то одреди случај. Ако се претпостави да би ништаван напор у једном молекулу камена био довољан да он падне на страну маховине, где би лежао још милион година, а не према дробилици, камен неће показати чак ни наговештај оваквог спасоносног настојања.

Живот ће, у таквој ситуацији, учинити све што може, да се спаси. Најпростија ћелија, која се нашла између пријатног и непријатног окружења, тежиће ка пријатном. Без такве тежње, она једноставно не би ни могла да постоји.

Живот без тежње ка добру не би прошао еволуциони одабир, природну селекцију. Да би се преживело, мора се тежити бољем. Без тога, немогуће је направити и корак на лествици еволуције. Ако се претпостави да је изненада настао живот без тежње ка сопственом добру, он би ишчезао већ у стадијуму рађања. Живе само они који теже да живе. У чему је изражена ова тежња — то је већ друго питање. Прво је — да сваки живот тежи да буде жив. Нема изузетака.

Могу се навести примери који, чини се, оповргавају тврдњу да сваки живот тежи ка свом добру. На пример, риба током мреста полаже јаја, а затим умире. Могуће је присетити се инсеката који на неки начин предају своје тело како би га појело будуће потомство или мајка будућег потомства (код неких врста паука, женка једе мужјака након парења). Међутим, ако се за јединицу живота узме врста, а не појединачан организам, онда је, у тој размери, видљиво да живот увек тежи ономе што је добро за њега.

Ако се члан заједнице жртвује да би спасио целину, као што, на пример, мрави разнесу сами себе, прскајући притом киселином нападача, из тога не следи да живот не тежи ономе што је добро за њега. Из тога следи да је мравињак, као целина, жив организам. Мрав у њему представља једну ћелију. Мравињак жртвује своје појединачне ћелије управо онако како звер, ухваћена у замку, уме да одгризе сама себи ногу.

Живот без стремљења ка добру је — оксиморон, што означава спајање онога што се не може спојити, као у случају округлог квадрата, црне белине, живог леша, хладне топлоте и других незамисливих ствари. Као што нема квадрата без углова, тако нема живота без тежње ка добру.

Живо биће може да сматра да је за њега добро, оно што за њега није добро. Може да прави грешке и добија супротно од жељеног. Једино што живот не може, ни под којим условима — то је да не тражи своје добро. Прећутну суштину бизниса изражава формула: „Није важно о чему причају са вама. У коначници, са вама причају о новцу. “ Прећутну суштину живота изражава формула: „Није важно чиме се оријентишете. У коначном исходу, оријентишете се сопственим добром. “

И као што се сви објекти са масом већом од нуле увек подчињавају општем закону гравитације, тако је и сваки живот у било којој ситуацији подложан потрази за својим добром. Имајући избор да изађете на улицу кроз врата или кроз прозор, увек ћете изабрати бољу опцију. Да сте поступили другачије, сада не бисте ни читали овај текст. Међутим, уколико га читате, то значи да сте, од свих могућих опција до сада, изабрали најбољу — у потрази за својим добром.

Добро — то није само тежња ка позитивном. Није битно да ли је то добро интелектуалне или емоционалне природе, тренутно или дугорочно, попут доспевања у рај. Важно је да и бекство од негативног такође изражава тежњу ка добру.

У том контексту, чак и самоубица тражи своје добро. Када живот постане неподношљив, човек настоји да се извуче из зоне нелагодности на било који начин. Од две лоше опције, бира ону коју сматра бољом. И уколико сматра да је живот гора опција, а боља — да се убије, он се и убија. Тежња ка бољој опцији и јесте тежња ка добру.

Не могу да замислим ситуацију у којој би било који облик живота прекршио ово правило. Анализирајући сваки конкретан пример, где се чини да човек не тежи свом добру, већ се брине за друге, довољно је доћи до корена ситуације и испоставља се да је покретачки мотив — жеља за својим добром. Алтруизам, уколико се дође до самих корена, представља — празан појам.

Из тврдње да је сваки човек, само на основу чињенице да је жив, оријентисан ка своме добру, следи да су сви људи егоисти. Да, то је управо оно што говорим: сви људи су — егоисти. Нема изузетака. Не егоисти у смислу значења те речи у свакодневном говору, већ у суштинском смислу. Живот је по својој природи егоистична појава, као што је вода по природи мокра (иначе није вода).

У нашој култури, реч “егоиста“ има изузетно изражену негативну конотацију. Тврдећи да су сви људи егоисти, савршено ми је јасно како то звучи човеку коме су током целог живота говорили да је егоизам — нешто лоше. Да је добро — најпре мислити о другима, а тек онда о себи, по принципу шта остане. За човека са таквим ставовима, назвати све егоистима — једнако је називању свих подлацима. Природно, то ће изазвати одговарајућу реакцију. Људи ће одлучно рећи, не, драги ауторе, грешиш, нису сви егоисти. И подсетити се хероја који су дали своје животе за друге. Сетиће се многих добрих и поштених људи за које су појмови части, дужности и савести стајали изнад сопственог добра. Сетиће се тонућег „Титаника“, на коме се толико људи понашало на начин који се не може описати као тежња ка сопственом добру.

Негативна реакција таквих људи на моје речи потврђује тезу да свaки живот тежи добру. Склањање од нелагоде је, такође, тежња ка добру. Непријатно вам је да читате како су сви људи у својој основи егоисти, и ви се склањате од тога.

Да овај последњи пасус читалац категорички настројен не би сматрао триком, изнећу и јачу потврду да се свако оријентише према сопственом добру. Замислите да имате смртно болесну блиску особу — мајку или дете, супружника или пријатеља. Одлазите са посла и целу ноћ седите уз болесног, бринући се за ту особу.

Рекло би се, где је ту тежња ка своме добру? Овде, напротив, постоје саосећање, самопожртвовање и друге високе људске особине. Међутим, без обзира на то колико богохулно моје речи могу да звуче, уколико погледате корен ситуације — мотив за овакво понашање није добро болесног, већ ваша тежња ка сопственом добру. Нашли сте се између две лоше опције: а) променити начин живота и бринути за болесног; б) оставити га на цедилу, на милост и немилост судбине. Свако бира најбољу опцију за себе — ону која носи мање нелагодности. Ако одбацујете болесну мајку — преузимате неприхватљиву нелагодност. Ако се бринете о њој — преузимате прихватљиву нелагодност.

Каквим речима се описује избор — није важно. Важно је да је, без икаквог увијања и наклоности према традиционалним ставовима, избор између две болне опције сведен на мање болну — тежња ка свом добру. Да у вама сама мисао да оставите болесну мајку или дете на милост судбине не изазива неподношљиву нелагоду, тј. ако би мању нелагоду доносила идеја да одржите свој животни стил и не бринете се за болесника, нашли бисте милион оправдања за такав чин.

Уколико туђа патња не проузрокује човеку нелагоду за њега самог, онда то за њега није нешто чиме се руководи при дејству, него вест. На вести људи реагују општим речима — изразима саосећања. На практично дејство, вести никога не побуђују.

Да ставимо тачку на схватање ове појаве, присетимо се поменутог „Титаника“. Са њега се спасило три на сваке четири жене, и тек сваки пети мушкарац. Разлог је очигледан — мушкарци нису хрлили ка спасавању, растерујући са свог пута жене и децу. Напротив, они су уступали места у чамцима за спасавање ограничених капацитета, женама и деци. Многи милионери и аристократе сами су одабрали смрт у таквој ситуацији. Према многим сведочењима, неки од њих су обучени у смокинге засели у фоаје брода, испијали виски и чекали да ледена вода сасвим надође. Када су им предлагали да се спашавају, на то су одговорали: „Ми смо се обукли како наш положај налаже, и спремни смо да умремо као господа“. Чини се, како је могуће рећи за понашање храбрих и племенитих људи, да га диктирају егоистични мотиви?

Ипак, покушајмо да се ослободимо емоција. Вероватно то неће сваком успети, али треба бар покушати. Кренимо од особина ових људи, који су васпитани као господа. Шта је то васпитање? Укратко, реч је о програму који у нас усађује појмове „доброг“ и „лошег“.

Да бисмо разумели шта је то програм, присетимо се прастарих култура, у којима су жене сматране нечим у рангу домаћих животиња. Крава је потребна на имању да би се музла, кокошке да би носиле јаја, а жене да би рађале децу и опслуживале мушкарце.

Да су код људи који су тонули заједно са „Титаником“ били формирани такви погледи, не би им на памет пало да спашавају жене по цену сопствених живота. Исто као што идеја о спашавању крава и пилића (замислимо да их је било на Титанику) по цену сопственог живота није могла да падне на памет тој племенитој господи.

Уколико би у главама путника превладавали супротни ставови, људи би се понашали потпуно супротно. Племенито дело било би да растерају жене које су јурцале по палуби и закључају их у коморе. Ако би ико од мушкараца страдао у спровођењу ове операције, њих би назвали херојима. У односу на њих, говориле би се узвишене речи — исте какве се данас говоре за мушкарце који су омогућили спашавање жена, по цену сопствених живота.

Испоставља се да племeнитост — није самосталан појам. Он у потпуности зависи од програма установљеног у глави човека. Понашање које одговара програму апсолутни је синоним за појам „племенито понашање“. Код људождера је племенито не допуситити жртви да побегне. Код Европљана је племенито — допустити жртви да побегне.

Јасна ствар je да ниједан носилац програма не сматра скуп својих ставова програмом. Он је уверен да је то природна и сама по себи очигледна ствар, једина истина. А ко не дели овакву истину, тај је потпуни лудак и маргиналац. Међутим, ако се уздигнемо за становиште изнад, увидећемо да је и сама намера да се утврди ко има исправан програм, а ко не — погрешна. Као што је претходно речено, корени основних појмова улазе у наш поглед на свет. Ако једни верују да је свет устројен на један начин, а други — другачије, свако ће имати своју истину.

На пример, према монголском погледу на свет, цео свет је представљао њихово власништво. Када би окупирали неки град чији би им се житељи супротставили, Монголи су сматрали браниоце за нешто попут кривичних починилаца, који власника желе да одвоје од његове имовине.

Уколико читав свет припада теби, зато што је таква воља богова, тада у твом уму нема места за помисао да ти одузимаш туђу својину. Поврат своје имовине — то је добро. Браниоци града су оцењивали дејства Монгола управо супротно, зато што су имали другачији поглед на свет. Они су сматрали град својим власништвом, а на његову опсаду и заузимање гледали као на покушај отимања. Добро је — не препустити своју имовину.

Историја нас учи да нема баш сврхе расправљати се ко има правилан поглед на свет, а ко погрешан, чија су разумевања добра и зла правилна, а чија погрешна. Верници разних вероисповести хиљадама година доказују једни другима да управо они располажу светом истином, а сви други живе у лажи. Неколико векова на ту тему се растеже и спор између атеиста и верника, па ни ту нема никаквог помака, такође.

Из овога следи занимљив закључак. Да бисмо га открили у пуном сјају, присетимо се на нашим просторима популарне фразе да је „снага у истини и правди“. Изгледа као аксиом за који не треба доказ. Звучи прелепо и наизглед се ослања на логику. Правда и истина — то су синоними (на пример, на руском језику, то је и буквално случај, као што ћемо касније и видети). Као што између две тачке постоји само један најкраћи пут, тако може да постоји само једна истина. За исту ствар, нема две истине.

Уколико би и заиста истина била само једна, тада би ту све било исправно — снага је у истини и правди. Међутим, уколико нема јединствене истине, ако постоји више истина, тада се цела емоционално-логичка конструкција овог модела руши. И даље, одговор на питање „у чему је снага? “ остаје отворен.

Еуклидска геометрија утврђује да између две тачке постоји само један најкраћи пут. Ова тврдња је тачна за простор са нултом закривљеношћу. Међутим, у природи нема таквог простора. Он је, као минимум, закривљен услед гравитације. Као максимум, не постоје ни савршено равни материјални објекти. На пример, простор изнад површине Земљине кугле — представља простор са позитивном закривљеношћу. Између две његове тачке, на пример између Северног и Јужног пола, постоји бесконачно много најкраћих путeва — то су меридијани.

Немогуће је чак и помислити апсолутну истину, тј. ону која нема односа ни према чему, ни за шта није везана и тачна је за све случајеве. Свака истина је конкретна. Вук и зец различито виде правду, истину. Као у изреци „док једном не смркне, другом не сване“.

Истина је увек везана за конкретног посматрача, настаје посматрањем и зависи од оног ко посматра. Штавише, чак ни сам посматрач не може увек да уочи једну истину у односу на само један објекат који посматра. На пример, при погледу на Некерову коцку, немогуће је једнозначно одредити каква је она (ово можете лако наћи и погледати на нету).

Дакле, критичко разматрање појмова „истине“ и „правде“, показује да они заправо нису самостални. Међутим, ако је тако заиста, шта је онда извор истине? Ја тврдим, да је њен извор — снага (тј. моћ). Ко нема снаге, тога не може бити ни истина.

Звучи као да желим да провоцирам. Изазива неслагање и жељу да ми се успротиви. Немојте бити нестрпљиви... Реците, шта ви мислите, зашто верници сматрају вољу Бога апсолутном истином? (Ко не верује у Бога, да би одговорио на ово питање, нека замисли да постоји неко апсолутно свемогуће биће. )

Сваку реч Бога верници сматрају апсолутном истином само због тога што је он свемоћан. Чак и ако Бог говори оцу да убије свог сина (принесе на жртву), верницима не пада на памет да посумњају у истинитост те информације. Да Бог нема такву снагу, Аврам не би сматрао његову вољу истином и не би кренуо да убије свог сина.

Верници себи забрањују критичко посматрање ове сфере, и због тога не виде да фраза „Није Бог у сили, него у истини“ умањује величину Бога. Испада да постоји нека истина која је већа од Бога. Бог није моћан сам по себи, већ због тога што располаже том истином. Ту се појављује мноштво питања на ову тему, ко онда ствара ту истину и шта је уопште она. Но, оставимо ову тему теолозима... Вратимо се на земљу.

Сада се истином сматрају вредности које ствара западњачка цивилизација. Погађајте три пута, због чега? Зато што је на данашњи дан она најјача, најмоћнија на планети. Да је сукоб европске и јужноамеричке цивилизације у XVI веку довео до превласти индијанске цивилизације, у статус општих људских вредности до данас би били уздигнути индијански појмови добра и зла. Приношења жртви би имала статус апсолутне истине (напомињем да људи никада немају проблема са оправдавањем било чега). То би била наредба јачег. Све остало — само је ствар технике.

Људска историја не зна за случај да је јачи уместо свога мишљења признао за истину мишљење слабијег. То се добро види у политици — тамо је истина увек мишљење победника. Не одмах и одједном, јер мишљење има своју инерцију, али у коначници — увек. То се добро види и у моди — кад су комунисти савладали монархију, кожни капути су ушли у моду. Дуго времена након II светског рата у моди је био војнички крој. Човек као да се кроз то утопљавао у силу, постајао је њен део. Људи су увек склонији музици, гардероби, дизајну, начину размишљања и свему осталом, у оном облику у коме долази од моћнијег. Примера ради, потпуна владавина западњачких форми широм света, може да се објасни снагом Запада. Људи толико природно доживљавају западњачку гардеробу или музику (као и остало), да је сматрају својом. Међутим, чим се нека већа сила буде појавила, ова мода ће се брзо променити.

Вратимо се сада мисли, за чије образложење смо направили оволику дигресију —тврдњи да човек увек тежи сопственом добру. Племените аристократе на Титанику имале су свој систем ставова (назовимо га „господским системом“). То је у правом смислу програм записан у људима, на чврстом диску — у крви и мессу, до сржи костију и мозга. Нарушавање ових поставки гарантовало је најжешћу могућу нелагоду. Када су се нашли пред избором — или да наруше сопствена убеђења да би спасили своје животе, или да их плате својим животима, људи су од два зла бирали оно које им је доносило мању нелагоду.

Мотив понашања мушкараца на броду који тоне — то је увеличана копија ситуације када умире блиска особа и оставити је на цедилу значи имати доживотну нелагоду, коју је немогуће пренети на неког другог. Човек ту подноси жртву не због болесног, већ због себе.

Добро разумем колико је тешко читати ове редове људима који су испрограмирани да позитивно оцењују овакав избор. Разумем да не желе да прихвате ову чињеницу. Међутим, могу са њима само да саосећам, јер је ово немогуће оспорити. Да би се то учинило, било би неопходно оповргнути тврдњу да сваки облик живота тежи ка сопственом добру. У покушају да то урадите, можете да се окренете својим ставовима и веровањима, али то ће онда већ бити само питање укуса.

При погледу на ситуацију са одговарајуће висине, корен мотива најплеменитијег господина, ничим се не разликује од корена мотива најкрволочнијег људождера. Обојица имају свој скуп ставова, које сматрају светом истином — обојица теже сопственом добру.

Цицерон је говорио: добро је оно што је искрено. Искрено разматрање питања доводи нас до слома уобичајених истина. Тешко је да се скупи снага, да се издигне изнад емоција и призна — да сваки облик живота у свим ситуацијама, без изузетака, тежи ка свом сопственом добру. Много је пријатније и лакше да се систем сопствених поставки — ставова, убеђења и веровања, сматра истинитим, а туђ лажним.

Људи из све снаге покушавају да се не сложе са тим да је човеку, као и сваком другом живом бићу, својствен — егоизам. Такво признање производи мрачне и суморне унутрашње осећаје, који су заиста веома нелагодни. Сама чињеница заклањања и бежања од ове нелагоде указује на оријентисаност људи према сопственом добру. Тако да, Цицерон није био у праву — људи не могу баш увек да искрено назову добрим. Међутим, то су већ детаљи. Главно је да живот без тежње ка свом сопственом добру није замислив.

⇐ Предыдущая 1 234 5 6 7 8 9 10 Следующая ⇒