Секс, Блокчејн и Нови свет. СПАВАЈУЋИ БОГ 018. Предговор

Секс, Блокчејн и Нови свет

СПАВАЈУЋИ БОГ 018

« Постоји само једна ствар јача од свих војски на овом свету.

То је идеја, чије је време дошло. »

Виктор Иго

Предговор

Замислите воз у који може да се смести цело човечанство. На челу композиције је — локомотива. У њеној кабини су крупна бочна и чеона стакла. Највећи преглед омогућава доношење одлука на раскршћима, избор правца за целу композицију — десно или лево.

За локомотивом следе путнички вагони. У њима нема предњег стакла. Постоје само велики бочни прозори. На њих се може прислонити образ и гледати напред. Али, хоризонт није исти. Највише што је могуће видети су контуре онога што ће ускоро да се укаже.

Путничке вагоне прате теретни. Они немају прозоре, већ само отворе, кроз које се могу видети трепереће, бљештаве сцене спољашњег света. Међутим, напред се не може погледати, ма колико да се приђе зидовима вагона.

Композиција се завршава цистернама. У њима такође путују људи. Цистерна — то је затворена запремина без прозора и отвора. Ту не допире ни звук, ни светлост, ни мирис спољашњег света. Ако је код људи из вагона и могућ циљ изван оквира вагона, они у цистерни не могу имати такве циљеве. За њих ни не постоји схватање „изван“ цистерне. За њих је схватање „постојања“ ограничено само оним што виде унутар цистерне.

Дакле, прва група људи, која се вози у локомотиви, познаје стварност спољашњег света у оној мери, у којој и стварност унутрашњег простора локомотиве. Они виде циљ иза граница текућег живота и у пракси се оријентишу тиме, као звездом водиљом.

Друга група зна за спољашњи свет. Разумеју да тамо може да постоји циљ. Они могу и да поразговарају о свету изван оквира вагона, да помаштају на ту тему, шта је он заправо и какве се у њему могућности могу отворити. Међутим, пошто у томе не виде никакве циљеве за себе лично, ствар не иде даље од разговора. Сви њихови оријентири су искључиво унутар вагона.

Трећа група људи такође зна за спољашњи свет. Свако ко сумња, може се у то уверити, гвирнувши кроз прорез. Али, отвори и прорези — нису прозор. Кроз њих се не види јасна слика. Зато је свет изван граница вагона за ове људе више апстракција него реалност. Иако они не поричу да ван граница нешто постоји, и да је, као последица тога, могуће тамо имати и циљ. Али, то је само у теорији. У пракси, они су усредсређени искључиво на циљеве унутар вагона.

Четврта група људи — то су они за које ни не постоји појам „спољашњег света“. Ови људи не могу чак ни да претпоставе да постоји некакав циљ изван цистерни, зато што за њих не постоји ни сам појам „изван цистерне“. За њих то звучи отприлике као „изван свемира“. Једина стварност за њих — то је простор унутар цистерне.

Човечанство је овако распоређено широм композиције: у локомотиви се вози мали део — један од милиона (или чак од десетина, стотина милиона). Стоти део процента вози се у путничким вагонима. Десети део процента — у теретним. Приближно 99, 9% човечанства своје путовање завршава у херметички затвореној запремини — у цистернама.

Дуго времена сам се и ја налазио у цистерни. Хоризонти видиљивог били су одговарајући томе, такође и размишљање. Моји циљеви су били једноставни и јасни, у оквирима шта да поједем/попијем, где да нађем новац како бих њиме куповао разна задовољства и ствари (већим делом непотребне). Нисам се питао, са којим циљем све то радим. Пратио сам упутства система, и испуњавао.

Једном се у мени јавило питање: а какав је смисао свега тога? Ето, родио сам се, живим, нешто радим сваки дан... А због чега? Да ли ми је то потребно? Да ли је то што радим исправно? Шта желим, у коначном исходу? Могу ли бар нешто од онога ка чему тежим назвати смислом свог живота? Могу ли да кажем, да сам се због тога и родио?

Преиспитујући своје циљеве, открио сам да ниједан од њих не може да буде смисао живота. Нисам знао одговоре ни на једно питање. Испадало је да је мој живот апсолутно без циља и потпуно бесмислен. С једне стране, било је непријатно увидети ту чињеницу. Али, с друге стране — како још назвати живот, у коме не постоје главни циљ и смисао?

Данашњим људима се не свиђа питање о смислу живота. Зато што се на њега нема шта одговорити. Назвати смислом каријеру или новац немогуће је. Рећи да је главни циљ живота — засадити дрво, изградити кућу и васпитати дете... То више личи на слоган, који као да замагљује бесмисленост живота.

Како назвати живот, коме не знаш смисао? Рационалан одговор на такво питање изгледа увредљиво, и људи не желе да се тога лате („Да ми је двадесетак година мање, знао бих... “, из филма „Санта Марија дела Салуте“).

Почевши да размишљам о смислу живота, био сам сигуран да ћу брзо наћи одговор. Али, уместо одговора, појављивала су се нова питања, све сложенија. На пример, шта је то моја личност? Шта је стварност која ме окружује? Да ли је свет одувек постојао или се појавио одједном? Шта ме чека после смрти: нешто или ништа? Одакле долази наше схватање добра и зла, животне норме и табуи?

Нису ме задовољавали одговори религиозног или атеистичког типа, зато што ниједан од њих није имао неoпходну, одговарајућу основу. Предлаже се да у њих човек просто поверује. Али, ја нисам желео да верујем туђим тврдњама, које се не могу доказати. Нисам желео да будем верник старог кова, неважно да ли религиозног или атеистичог типа. Желео сам да знам.

Исправан потез у шаху проистиче из сагледавања целе табле. Није могуће разумети како да се одигра добро, ако се види само део табле. Разумети у чему је смисао живота, може се само из схватања — шта је свет. Без тога, нема одакле ни да се изведе закључак.

Појаснићу на шта мислим на конкретном примеру. Узмимо религиозног човека. Он сматра да је Бог створио свет, животиње и људе. Човеку је Бог рекао да живи према заповестима. Ко гради свој живот са оријентиром на Божију вољу, томе је обећан рај. Ко живи са оријентиром на своју вољу, а она противречи Божијој, томе је загарантован пакао.

Из таквог схватања света, потиче и схватање добра и зла. Добро — то је испуњавање заповести Бога. Злом се сматра њихово нарушавање. Оно што помаже да се доспе у рај, то је добро. Оно што омета, то је зло. На пример, ако секс даје тренутну радост, али води у пакао — то је зло. Ако су пост и молитве тешки и нелагодни, али воде у рај — то је добро.

Из таквих поимања израстају и сва остала: савест, часност, праведност, разумност и све, баш све остало. Настаје систем вредности, норме и табуи, дозвољено и непожељно. Али, главно је да се из представе о свету изводи смисао живота — доспети у рај и избећи пакао. То даје оријентир како градити живот — шта се може, а шта не.

Не дотичем се овде питања, колико је оваква представа верника о свету тачна. Нагласак је на томе, да он има своје виђење света — поглед на свет, из кога проистичу одговори на велика питања: шта је то свет, ко је он сам, шта ће са њим бити након смрти и остало. Из тога са изводе кључни појмови добра и зла, вредности, норме и забране.

Већина назива погледом на свет само видљив део света — своје мишљење, скуп укуса и ставова. Али поглед на део света, неважно колико је велики тај део, није исправно називати погледом на цели свет. То није поглед на свет, већ поглед на део света (неспретан, али тачан опис). Поглед на свет — то је поглед на цео Свет. Не само обухват нашег свемира са свом њему припадајућом громадом времена и простора, него и свега што постоји. Свих могућих замисливих и незамисливих паралелних светова, и других варијанти бића. И још, томе се морају додати разлози за појаву свега што постоји (ако их има). Тако да, сагледавање свега овога, свеукупност свега овога — то се зове поглед на свет. Ако је мање од тога, то није поглед на целину, већ поглед на део целине.

Ако нема обухвата целе шаховске табле, немогуће је осмислити исправан потез. При делимичном захвату, сваки потез је бесмислен. У бољем случају, биће усмерен на тренутну корист. На пример, појести пешака, не видећи да ћеш као резултат тога изгубити краљицу.

Ако нема обухвата целог света, немогуће је одговорити на питање, у чему је смисао живота. Све се сурвава у празнину. Снаге и време се неизбежно расплињавају у рутинским активностима. Водећи такав живот, људи се неизбежно претварају у празне малограђане. Није важно да ли су то богати или сиромашни малограђани, да ли ће постати председници или бескућници. Важно је да су, у сваком случају, осуђени да воде бесмислен живот.

Мисли попут ових су ме пренеле из цистерне у теретни вагон. По први пут у животу сам прогвирио кроз отвор и лично, својим очима, видео да се свет не завршава оквирима вагона. Иза њихових оквира, почиње спољашњи свет. И он уопште не личи на свет унутар цистерни и вагона. Уобичајени простор испоставио се само малим делом бесконачности.

Страсно сам пожелео да видим више. Обрео сам се у путничком вагону. Велики прозори пружали су oгроман увид. Постало је видљиво да свет некуд јури. Али, куда тачно — то се из путничког вагона није видело. И без тога, није било могуће извести главни циљ и смисао живота. То је значило да је неопходно даље се кретати — у локомотиву.

Почео сам да покушавам разне ствари, али ниједан мој покушај није био успешан. Коначно се убедивши у своју беспомоћност, постао сам чврсто уверен да сам не могу ово да постигнем. Осетио сам застрашујући недостатак интелектуалних ресурса.

Задатак би могао да реши само тим. Ситуација је као да смо ушли у пећину, а излаз је затворен великим каменом. Сам га нико неће померити. Потребан нам је заједнички напор. Понаособ никако, да подигнемо камен можемо само, баш као у песмама „Београдског синдиката“, сви заједно.

Уколико бих одлучио да напишем књигу о алпинизму са циљем да зарадим од њене продаје, главни задатак био би како продати што више примерака. Циљна публика, у том случају, били би сви заинтересовани за планинарење, и способни да плате цену књиге. Ту би могли да се уброје и они без руку и ногу, јер новац нема мирис.

Међутим, ако је мој циљ да окупим группу људи која ће се попети на врх, тада се моја добит не мери у новцу, него у људима. У том случају, они без руку и ногу не би били потребни, ни у каквом виду. Потребни би били само људи који су способни за ову врсту екстремног планинарења. У том случају, ја бих бесплатно делио књигу својој циљној публици. Циљ одређује стратегију и врсту дејства.

Ову књигу пишем с једним јединим циљем — наћи људе са сличним размишљањима и ујединити се са њима у тим. Зато ће се ова књига делити на нету бесплатно. У штампаној форми, она излази искључиво на захтеве оних који желе да имају њен физички примерак.

Овим сакупљам критичан број истомишљеника, присталица идеје, око које ће сви заједно, као у песамама „Синдиката“, они који су се окупили и „повезали као честице у атом, сачинили братство... “, у коначници повући за собом цело човечанство, цео овај наш свет. Заједно ћемо помакнути камен и ући из бесмисленог постојања у нови живот.

* * *

Да би мојим читаоцима било лакше да донесу исправну одлуку да ли треба да читају ову књигу или не, одмах износим следеће. Као прво, не препоручујем читање ове књиге верницима. Постоје не баш мали изгледи да ће она поколебати или чак, у потпуности, урушити ваш религиозни поглед на свет и његов уобичајени систем вредности. Као последица, ово може да наруши сав ваш душевни мир.

Обратите пажњу, не тврдим да ће се то неминовно десити. Само кажем да постоје шансе да се изгуби уобичајени поглед на свет и, са њим, душевни мир. Желите да спречите и саму могућност таквих потреса? Онда немојте да се упознајете са овим информацијама.

Као друго, ја не пoстављам мисао у однос зависности према извору. То што не прихватам религиозни поглед на свет који је изнесен у свештеним текстовима, не значи да уједно поричем и дубину мисли из многих исказа, изнетих у њима. Ако религију у целини сматрам заблудом, из тога никако не следи да не може бити дубине у речима верских вођа и поглавара — пророка, филозофа и просто верујућих људи. Напротив, баш управо може, јер су њихова размишљања глобалних размера. Са друге стране, код малограђана такве мисли, у принципу, не могу ни да постоје, због тога што је њихово размишљање у границама свакидашњег, обичног живота.

Ако је негативан лик изнео снажну мисао, њена снага не јењава због тога што има негативан примарни извор. Ако је позитиван лик изнео слабу мисао, она се не појачава због тога што има позитиван примарни извор.

Мисао треба оценити независно, без везивања за њен извор. Уколико је глуп, негативан и, чак, психички болестан човек који булазни неповезане речи, некада случајно изговорио нешто дубокомислено, снага те мисли никако се не губи због тога што се родила на такав начин. Ако је мисао изнео крволочни манијак или болесни идиот — то не умањује њену вредност. Мисао је слободна од свог извора и носиоца.

То је један од разлога због којих се ја, као аутор, нећу потписати. Желим да људи оцењују ова размишљања не кроз призму „ко је рекао“, него у чистом облику. Управо из тог разлога и сам цитирам религиозне фразе и исказе, притом категорички одбацујући религиозни поглед на свет.

Као треће, oву књигу не препоручујем људима жестоко оријентисаним на моралне поставке, сексуалне норме и табуе, а такође и традиционално и патриотски настројенима, у свим различитим облицима у којима овакви постоје. Као у претходном случају са религијом, постоји ризик да ова књига може озбиљно да поколеба ваше погледе, оставивши их без јасних оријентира — растуреним. Када је реч о истинитости убеђења и уверења, онда је изузетно опасно проверавати њихову издржљивост. Историја јасно показује да, ко почне да се бави питањима у погледу својих фундаменталних уверења, тај ризикије управо да погуби своја фундаментална уверења.

У овој књизи, обраћам се првенствено иновативним људима који не само да могу да прихвате ново, већ су и спремни да у пракси раде оно што у теорији сматрају исправним. Обраћам се онима који имају потенцијал да прекораче границе свих норми и шаблона. За које аргументи из категорије „зато што тако треба“ не представљају оријентире и нешто чиме се руководе при дејству. Таквима има смисла рећи да свако има свој укус у погледу хране, музике, секса и гардеробе. Не постоје универзалне људске вредности и никада их није ни било. Појмови добра и зла су релативни. Свет се дели на своје и туђе. Правда је — литерарни појам. Наш Универзум је на све ово равнодушан.

Често ме питају: а ком узрасту је намењена ова књига? Не знам, зато што биолошки узраст нема никакав однос са размерама човека, његовом памећу, вољом и другим стварима које га чине.

Сви људи се деле на две групе. Jeдни се до својих 40-их, 50-их година развијају, и потом одлучују да је то то, одживели су своје, дошло време да се размишља о својој души. И тихо клизе надоле. Од њих се, чак ни у теорији, не може очекивати тежња ка нечему новом. Они гледају на свој живот као на процес опстанка.

Нема потребе да се за ово дају посебни примери — такви људи чине густе кругове око свакога од нас. Погледајте своје родитеље или друге старије људе. Не очекују ништа од живота. Њихов оријентир није на ново, већ на очување постојећег.

Други људи до својих 40-их, 50-их година живе равно, па се од накупљеног искуства покрену ка врху, попут ракете. Пре тога, као да су чекали своју шансу. Када су се искуство и сплет околности поклопили, они одлазе ка звездама. На пример, Игњасио Лојола, оснивач језуитског реда, са својих скоро 40 година био је инвалид без посла и образовања. Није имао ништа, осим ума, воље и накупљеног знања о животу и људима. И кренуо је од нуле — сео у том узрасту у школску клупу. Међу својим колегама студентима, пронашао је четири идејна истомишљеника — присталица идеје, од којих је израстао језуитски ред. Деценију касније, ово је постала једна од најмоћнијих организација на планети.

Немогуће је знати у шта ће се моја иницијатива улити. Све може да буде, укључујући и оно што се чини потпуно нестварним. Ако се посматра објективно, свет се састоји од онога чега по теорији вероватноће не би могло да буде. Можете сами да замислите какве су шансе биле да ће се ваши родитељи срести. А ваше баке и деке? Да се једна од милијарди случајности није догодила, ланац догађаја био би прекинут, и вас не би било на овоме свету. Али, управо ви сами сте оно што јасно потврђује: све може да буде. И остваривање постављеног циља такође.

⇐ Предыдущая 123 4 5 6 7 8 9 10 Следующая ⇒