Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 24 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 25 из 37Следующая ⇒

Првом су се чашом обредили,

ал’ ето ти са Кладуше Муја,

с њим поредо његова Алила,

сваки води по тридест Турака;

на селам их Осман дочекао,

од добријех коња одјахали,

одмах сјели за пуну трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

Првом су се чашом обредили,

ал’ ето ти од пећине Ст’јене,

ал’ ето ти Ковачевић-Рама,

с њим поредо од Ст’јене диздара,

сваки води по тридест Турака;

на селам их Осман дочекао,

и они су коње одјахали,

одмах сјели за пуну трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

Првијем се чашам’ обредише,

ал’ ето ти Личког Мустај-бега,

с њим поредо од Орашца Тала

на кулашу коњу великоме

(завргô се дреновом батином,

у батини хиљада клинаца);

сваки води по тридест Турака;

на селам их Осман дочекао,

од добријех коња одјахали,

одмах сјели за пуну трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

Ту њих бијел данак оставио,

и тамо су ноћцу преноћили

све пијући вино и ракију.

Кад ујутру бијел дан освану,

стадоше се Турци опремати,

опремише и себе и коње,

па на добре коње усједоше,

под Удбином поље прегазише,

униђоше у Кунару Турци,

и Кунару здраво прегазише,

па сиђоше у Тељигу Турци;

газе Турци Тељигу планину,

и Тељигу здраво прегазише,

па сиђоше у Динару Турци;

газе Турци Динару планину,

и Динару здраво прегазише,

па сиђоше мору у отоку.

Ту их бијел данак оставио.

У отоци конак учинише,

добре коње Турци изводаше,

па им онда зопцу устакоше,

па сједоше аге вечерати

сира, љеба, ракије и вина

и дебела меса овнујскога;

полегоше санак боравити.

Понеђељник јутро освануло,

јоште није обасјало сунце,

скочио је од Кладуше Мујо,

па он буди свог брата Алила:

„Устан’ горе, мој брате Алиле,

да идемо на Црвене ст’јене —

сехир чинит камене Котаре“.

И одоше на Црвене ст’јене.

Кад изишли на Црвене ст’јене,

ондар Мујо говори Алилу:

„Де се попни јели на кичицу,

и понеси дурбин од биљура,

па му пружи седам кољенаца,

наслони га на јелову грану,

окрени га камену Котару,

па покупи поље под Котаром,

и уфати на граду капију:

јесу ли се отворила врата,

а јесу ли изишли сватови,

хоће л’, брате, у морску отоку? “

У млађега поговора нема,

оде Алил јели у кичицу,

и однесе дурбин од биљура,

па му пружи седам кољенаца,

наслони га на јелову грану,

окрену га камену Котару,

под Котаром поље покупио,

и на граду уфати капију,

па он стаде Мују бесједити:

„А мој брате, Хрњо Мустаф’-ага,

Котару се врата отворила,

из Котара изишли сватови,

међу њима од злата кочије,

прекривене црвеном кадифом;

на њима су четири јабуке,

све од чиста саљевене злата,

и на њима драги каменови, —

при њима се види путовати

у по ноћи кано у по дана;

и ето их право кроз отоку.

Ал’ да видиш, мој брате Мујага,

да ти видиш с јеле гледајући!

А напријед пред сватов’ма, Мујо,

у црвеној чохи веденичкој,

туда иду девет коњаника,

а под њима коњи алатасти,

а напријед јунак на алату,

риђих, Мујо, до рамена брка,

панули му до малих пушака,

необична ока и погледа.

Па да видиш, мој брате Мујага!

За њима је седам коњаника

у зеленој чохи веденичкој,

у зелену, на зеленим коњма,

а напријед јунак на зеленку,

смеђих, Мујо, до рамена брка,

и у њега пали до пушака.

Па да видиш, мој брате Мујага!

За њима је до пет коњаника,

све у црној чохи веденичкој,

све у црну, на вранијем коњма,

а напријед јунак на вранчићу,

црних, Мујо, до рамена брка,

панули му по малим пушкама,

сјају му се токе кроз бркове

кано мјесец од петнаест дана

кад обасја кроз јелове гране;

необична ока и погледа,

необичне слике и прилике.

Па да видиш, мој брате Мујага!

За њима су до три коњаника

у бијелој чохи веденичкој,

а под њима коњи ђогатасти,

а напријед јунак на ђогату,

плави су му до рамена брци.

Па да видиш, мој брате Мујага!

Што је младо Влашче уз кочије

на вранчићу коњу од мејдана,

он не има браде ни бркова,

а левши је од сваке ђевојке.

Па да видиш, мој брате Мујага!

Што је момак јандал од сватова

на дорату коњу од мејдана,

гарила га мрка наусница,

све му доро зечки поиграва,

а јунака пјеном пребацује.

Па да видиш, мој брате Мујага!

Што ј’ острагу јунак за сватов’ма

на путању коњу од мејдана,

смеђих, Мујо, до рамена брка,

и у њег су пали по пушкама,

и покрили пушкам’ тепелуке, —

сјају му се токе кроз бркове

кано мјесец кроз јелове гране

кад обасја од петнаест дана;

око главе пера и челенке,

девет пера, дван’ест челенака,

а трин’есто ноја тице крило,

па се крило на чекрк окреће,

те казује који вјетар луше;

а путаљ га главом заклонио;

необичан јунак погледати.

А остало кићени сватови“.

Онда рече Хрњо Мустаф’-ага:

„Мој Алиле, мој брате од мајке,

добро није, нити му се надај.

Све јунаке по имену знадем.

Што је напр’јед девет коњаника

у црвеној чохи веденичкој,

а под њима коњи алатасти,

оно ти је девет Томковића;

што је напр’јед јунак на алату,

што му риђи по рамену брци,

необична ока и погледа,

оно ти је Томковић Илија;

оно су ти све браћа рођена,

оно су ти под каменом гује.

Што за њима седам коњаника

у зелену, на зеленим коњма,

мој Алиле, мој брате рођени,

оно ти је седам даничића;

а напријед јунак на зеленку,

смеђих, брате, до рамена брка,

панули му брци по пушкама,

оно ти је Даничићу Буро;

оно су ти све браћа рођена,

оно су ти под каменом гује,

којих жешћих у Приморју нема.

Што за њима до пет коњаника,

све у црну, на вранијем коњма,

оно ти је све пет Мркоњића;

што је напр’јед јунак на вранчићу,

црни брци пали до пушака,

сјају му се токе кроз бркове

кано мјесец од петнаест дана

кад обасја кроз јелове гране,

необична ока и погледа,

необичне слике и прилике,

оно ти је Петар Мркоњићу;

оно су ти све браћа рођена,

сви изгинут један за другога,

не побјећи један од другога;

жешћих гуја у Приморју нема;

оно су ти гује присојкиње.

Што за њима до три коњаника

у бијелој чохи веденичкој,

у бијелој, а на ђогатима,

оно су ти сва три Кулишића,

оно су ти три брата рођена;

што је јунак напр’јед на ђогату,

што му плави до рамена брци,

оно ти је Нико Кулишићу;

оно су ти приморски хајдуци,

све изгинут једно код другога,

неће побјећ један од другога.

Што је младо момче уз кочије

на вранчићу коњу од мејдана,

а не има браде ни бркова,

а љевши је од сваке ђевојке,

оно ти је ђевер уз ђевојку,

оно ти је курвино копиле,

а на име од Сења Тадија;

жешће гује у крајини нема

у Турчина ни у каурина.

Што је јунак јандал од сватова,

гарила га мрка наусница,

на дорату коњу од мејдана,

па му дорат зечки поиграва,

господара пјеном пребацује,

оно ти је од курве копиле,

оно ти је цури ђувегија,

а на име од Задра Тодоре;

три године био у Млецима,

па оковô себе и дората,

не море га сјећи оштра ђорда,

ни пробити пушка из кубура.

Што ј’ острагу јунак за сватов’ма

на путању коњу од мејдана,

смеђих, брате, до рамена брка,

и у њега пали до пушака,

и покрили пушкам’ тепелуке,

сјају му се токе кроз бркове

кано мјесец од петнаест дана

кад обасја кроз јелове гране;

око главе перје и челенке,

девет пера, дван’ест челенака,

а трин’есто ноја тице крило,

па се крило на чекрк окреће,

те казује који вјетар пуше;

а путаљ га главом заклонио,

необичан јунак погледати; —

оно ти је Стојан Јанковићу,

оно ти је стари мејданџија,

љута, брате, под каменом гуја;

додијô је цару и ћесару,

у Латинској краљу латинскоме.

Добро није, мој брате Алиле!

Дочекати: изгинути листом,

не дочекат: зазор и срамота,

ругаће се нама крајишници“.

Сиђе Алил с високе јелике,

и одоше, друштво избудише,

по отоци бусије метнуше.

До отоке свати дојездише.

Кад су дошли свати под отоку,

Тодор викну грлом бијелијем:

„Стан’те, браћо, кићени сватови!

Уставите бубње и свирале,

угасите свирке свеколике,

да ја јунак пред сватове прођем,

јер отока нигда није сама —

брез хајдука, ја брез мрка вука,

ја брез чете турске, ја каурске“.

Напр’јед прође од Задра Тодоре,

пред сватов’ма уђе у отоку

и за њиме кићени сватови.

Нађе Тодор на друму широку,

нађе Тодор Шарац-Махмут-агу

и код њега старац-Мердан-агу:

држе дуге преко крила диљке,

држе добре коње за дизгене,

код свакога по тридест Турака;

њима Тодор добро јутро виче,

они њему боље прифатили;

мимо њих је Тодор проходио

и сватове здраво проводио.

Мало Тодор кроз отоку иде,

нађе Тодор на друму широку,

нађе Тодор од Авале Порчу

и код њега Топал-Каматара:

држе дуге преко крила диљке,

држе добре коње за дизгене,

код свакога тридесет Турака;

њима Тодор добро јутро виче,

они њему љевше прифатили;

и мимо њих Тодор проходио

и сватове здраво проводио.

Мало иде Тодор кроз отоку,

нађе Тодор на друму широку,

нађе Тодор са Кладуше Муја,

с њим поредо Гојена Алила:

оба држе преко крила диљке,

држе добре коње за дизгене,

код свакога по тридест Турака;

њима Тодор добро јутро виче,

они њему љевше прифатили;

и мимо њих Тодор проходио

и сватове здраво проводио.

Мало Тодор кроз отоку иде,

нађе Тодор на друму широку,

нађе Тодор Ковачевић-Рама,

с њим поредо од Ст’јене диздара:

држе дуге преко крила диљке,

држе добре коње за дизгене,

код свакога по тридест Турака;

њима Тодор добро јутро виче,

они су му бога прифатили;

и мимо њих Тодор проходио

и сватове здраво проводио.

Мало Тодор кроз отоку иде,

нађе Тодор на друму широку

од Цетиње Бојичић-Алију

и код њега Танковић-Османа,

штоно јесте цури муштерија:

оба држе преко крила диљке,

држе добре коње за дизгене,

код свакога по тридест Турака;

њима Тодор добро јутро виче,

оба су му бога прифатили;

и мимо њих Тодор проходио

и сватове здраво проводио.

Мало Тодор кроз отоку иде,

нађе Тодор на друму широку,

нађе Тодор Личког Мустај-бега,

с њим поредо Тала од Орашца:

држе коње добре за дизгене,

бег Мустај-бег преко крила диљку,

Тале држи дренову батину

у којој је хиљада клинаца;

њима Тодор добро јутро виче,

Мустај-бег му бога прифатио,

ал’ му Тале прифатити неће,

већ он скочи на ноге лагане,

па овако говори Тодору:

„Курво једна, од Задра Тодоре,

стани мало да јегленишемо!

Ти чију ћеш одвести ђевојку

на срамоту свим крајишницима?

Не море те сјећи оштра ђорда,

ни пробити пушка из кубура,

а море ли је моја дреновача! “

Па потеже дренову батину,

ал’ се саже Тодор по дорату, —

надвоје му седло разломио.

Кад удари дреновачом Тале,

ту се смјеста заметнула кавга.

Паде тама од неба до земље, —

није тама од бога послана,

већ од брза праха и олова;

земља јечи, а отока звечи.

Неки вели: „Јао моја мајко! “

Неки вели: „Прифати ме, друже! “

Неки вели: „Уклони ме с пута,

да ме добри коњи не погазе“.

Неки друже уз долину струже.

Она браћа што се добро фале,

братац брата познат не могаше,

камоли ће Турчин каурина!

А да видиш Јанковић-Стојана!

Он острагу иде за сватов’ма;

кад нагази на прву бусију

с својим слугом Јероглавац-Марком,

који јунак за бога не знаде,

Стојан нађе двије аге Старе,

нађе Стојан Шарац-Махмут-агу

и код њега старац-Мердан-агу,

обојици савезао руке,

па их даје Јероглавац-Марку,

Марко веже за јеле зелене.

Ондар Стојан иза гласа виче

по имену од Задра Тодора:

„Ђе си, побро, од Задра Тодоре?

Какве тебе савладаше виле

данас, брате, у морској отоци,

и твојијех девет Томковића? “

Тодор му се у лугу одзива:

„Брате драги, сердар-Јанковићу,

нијесу ме савладале виле,

већ ето ме теби по авазу“.

Ал’ ето ти од Задра Тодора,

с њиме иде девет Томковића;

они воде Личког Мустај-бега

свезанијех руку наопако,

с њим поредо Тала од Орашца, —

сав је Тале у крв огрезао,

јер се не да савезати Тале,

јер је Тале јунак на мејдану;

с њиме воде Бојичић-Алију

од Цетиње, града каменога,

с њим поредо Танковић-Османа;

дадоше их Јанковић-Стојану,

Стојан даде Јероглавац-Марку,

Марко веже за јеле зелене.

Онда Стојан иза гласа виче

по имену Даничића Бура:

„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?

Какве тебе савладаше виле

данас, брате, у морској отоци,

с твојом браћом до шест Даничића? “

Ђуро му се у лугу одзива:

„А мој брате, сердар-Јанковићу,

нијесу ме савладале виле,

већ ето ме теби по авазу

са мојијех до шест миле браће“.

Ал’ ето ти Даничића Ђура,

и он води од Авале Порчу

свезанијех руку наопако,

с њим поредо Топал-Каматара;

дадоше их Јанковић-Стојану,

Стојан даде Јероглавац-Марку,

Марко веже за јеле зелене.

Ондар Стојан иза гласа виче

по имену Петра Мркоњића:

„Ђе си, брате, Петре Мркоњићу?

Какве тебе савладаше виле

данас, брате, у морској отоци,

а са твоја до четири брата,

до четири брата Мркоњића? “

Петар му се у лугу одзива:

„А мој брате, Јанковић-Стојане,

нијесу ме савладале виле,

већ ето ме теби по авазу“.

Ал’ ето ти Петра Мркоњића

а са своја до четири брата,

до четири брата Мркоњића,

и с њима су сва три Кулишића;

они воде Ковачевић-Рама

свезанијех руку наопако,

дадоше га Јанковић-Стојану,

Стојан даде Јероглавац-Марку,

Марко веже за јеле зелене.

Састаше се и Срби и Турци,

испунише одсјечене главе,

изнесоше рањене јунаке.

Кад погледа Јанковић Стојане

по дружини и тамо и амо,

удари се руком по колену:

„Јао њему до бога милога!

Нема нама друга најбољега,

нема нама од Сења Тадије!

Богме нам је Таде погинуо“.

Онда Стојан иза гласа виче:

„Ђе си, брате, од Сења Тадија?

Какве тебе савладаше виле

данас, брате, у морској отоци? “

Стојан виче, нико не одвиче.

Опет Стојан иза гласа виче:

„Ђе си, брате, од Сења Тадија?

Јеси ли ми данас у животу? “

Онда јунак у лужини викну:

„Ђе си, брате, од Задра Тодоре?

Погибох ти данас у лужини“.

К њему Тодор трчи по авазу.

Кад допаде Тодор до Тадије,

али на њег нагазила гуја,

љута гуја са Кладуше Мујо

с својим братом Гојеним Алилом;

хоће Мујо цуру и кочије,

да он с њоме бјежи на Удбину,

али не да од Сења Тадија,

већ се туку дрвљем и камењем,

најпотље се с Мујом уфатио,

уфатио у кости јуначке,

па се носе по зелену лугу;

Тадија је пјенам’ запјенио,

запјенио пјенам’ бијелијем,

а Мујо је пола крвавијем;

а око њих Алил опскакује,

голу носи сабљу у рукама,

па удара од Сења Тадију, —

седам га је ударио пута,

седам му је начинио рана,

седам рана од седам педаља.

Кад допаде од Задра Тодоре,

на Алила ршум учинио;

Алил баци оковану ђорду,

Тодор му је савезао руке,

па он дође те говори Мују:

„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!

Пушти мени побратима мога,

жао ми те погубити, Мујо,

јер сам чуо, говоре ми људи,

да си добар јунак на мејдану“.

За то Мујо хаје и не хаје,

а кад виђе од Задра Тодоре,

он потеже тешку топузину,

па удара са Кладуше Муја;

док је њега трипут ударио,

с Тадијом је њега раставио,

а с црном га земљом саставио,

па му свеза наопако руке.

Под Тадију џиде подметнуше,

Тадију су ране освојиле,

рањена га носе Јанковићу,

а везана Муја одведоше

и дијете Гојена Алила.

У кочије Тадију метнуше,

код ђевојке рањена Тадију;

цура дере везене јаглуке,

те Тадији крвцу устављаше.

Отале се свати подигоше,

повезане Турке поведоше,

и дођоше Задру бијеломе;

побацаше Турке у тавницу,

а Тадији хећиме нађоше.

Кад Тадији ране извидаше,

онда Турке за благо пустише,

и вјенчаше Косу за Тодора.

Давно било, сад се спомињало,

кано Ђурђев данак у години,

баш кô добар јунак у дружини.

Тамо расло клење и јасење,

међу нама здравље и весеље!

62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ

Kњигу пише од Котара Јанко,

те је шаље у кршну Кладушу,

а на руке Мујину Алилу:

„О Турчине, дијете Алиле,

тебе вале по кршној Кладуши,

мене вале по равну Котару,

но ми дођи на мегдан јуначки,

да видимо ко је бољи јунак!

А ево ти три мегдана дајем:

први ћу ти мегдан оставити

у Кладуши, а пред твојом кулом,

нек ти види остарјела мајка:

ја како ћеш, Туре, погинути,

јал’ како ћеш мене погубити;

други ћу ти мегдан оставити

а под мојом под вренђијом кулом,

нек ми види вијерница љуба:

ја како ћу, Туре, погинути,

јал’ како ћу тебе погубити;

трећи ћу ти мегдан оставити

под Кунаром у пољу Котару,

а на међи турској и каурској,

ђе је земља крви пожељеља,

гавранови од јунака меса;

дођ’, Алиле, ђе је тебе драго!

Ако ли ми на мегдан не смијеш,

а ти узми дивчик и повјесмо

и вретено дрва шимширова,

па ми преди гаће и кошуљу,

да не мучим љубе Анђелије“.

Кад Алилу књига допанула,

стојећи је Туре проучило,

па се скиде низ бијелу кулу,

невесело по авлији шета,

подметнуло руке под пазуке;

ал’ ето ти од Кладуше Муја,

иде Турчин са зелене лонџе,

пригрнуо зелену мавлуту,

гледа сина нејака Алила,

па га пита силна потурица:

„Што је, сине дијете Алиле!

Ко л’ те зове на мегдан јуначки,

те си га се, сине, препануо?

Каж’ бабајку јутрос на уранку! “

Алил с’ вати руком у џепове,

те му даде лист књиге бијеле.

Кад је Мујо књигу проучио,

те виђео што се у њој пише,

он се руком у џепове маши,

те извади дванаест дуката,

те их даде младу књигоноши,

па му ’вако Мујо говораше:

„Чујеш мене, млади каурине!

Поздрави ми од Котара Јанка:

нек ме чека под Кунар-планином,

довешћу му мојега Алила

у неђељу која прва дође

нек сабљама мегдан подијеле“.

Па он оде на бијелу кулу,

а довати дивит и хартију,

оде писат књиге на кољену.

Прву Турчин књигу накитио,

те је шаље у Коваче равне,

на Турчина Ковачину Рама:

„О даиџа, Ковачина Рамо,

покупи ми по равну Ковачу

пет стотина силних Ковачана,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а под моју под вренђију кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да Алилу будеш у невољу“.

Другу Мујо књигу накитио,

те је шаље у Лику крваву,

на Турчина Личанина Тала:

„О амиџа, Личанине Тале,

покупи ми по Лици крвавој

пет стотина коња и јунака,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а пред моју пред бијелу кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да му будеш здесна у полицу“.

Трећу Мујо књигу накитио,

те је шаље у Наке крваве,

на Турчина Накић-Ибрахима:

„Побратиме, Накић-Ибрахиме,

покупи ми по Наку крваву

пет стотина коња и јунака,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а пред моју пред бијелу кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да синовцу будеш у невољу“.

А четврту књигу оправио,

посла књигу у турску Удбину,

на сестрића Танковић-Османа:

„О сестрићу, Танковић-Османе,

покупи ми по вашој Удбини

удбинскијех на гласу јунака

на пријепис пет стотина друга,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а под моју под вренгију кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да Алилу будеш у невољу“.

Када Мујо књиге растурио,

мало сједе на бијелој кули,

али стаде јека испријека,

зачуше се јасни таламбаси;

гледну Мујо пољу у шрину,

силна војска поље притиснула,

и пред њоме двије поглавице:

једно бјеше Будалина Тале,

а друго је Ковачина Рамо,

с њима равна хиљада јунака.

Далеко их Мујо сусретнуо,

аге води на вренгију кулу,

силну војску у пољу устави.

Мало стаде, задуго не било,

ал’ ето ти Накић-Ибрахима

и са њиме Танковић-Османа,

они воде хиљаду јунака;

њих далеко Алил сусретнуо,

силну војску у пољу устави,

аге води на бијелу кулу.

С њима Мујо сједе лити вино,

а Алил се оде оправљати,

облачити рухо и оружје:

он обуче танану кошуљу,

по кошуљи кадивли-ђечерму,

по ђечерми зелену доламу,

по долами токе Мркоњића,

штоно их је Мујо задобио

од јунака Петра Мркоњића

у Кунари, високој планини;

а на ноге црвене чакшире,

до колена у срму облите,

од колена златом извезене;

па опаса мукадем-појаса,

а за појас девет самокреса —

сви у суво заливени злато,

а покрај њих ножа пламенита,

а на бедро сабљу оковану,

а на главу калпак и челенке,

а покрај њих валку позлаћену,

и пригрну диван-кабаницу

са сувијем окићену златом;

па се скиде низ бијелу кулу,

а слуге му ђога изведоше,

те се ђогу на рамена баци,

па се спусти пољу у ордију,

те он крену силовиту војску,

привати се Кунаре планине;

ту их стиже од Кладуше Мујо

и са њиме турске поглавице.

Куновицу гору прејездише,

спустише се у поље котарско,

али Јанко дошô на биљегу, —

са Јанком су четири сердара,

сва четири од равна Котара,

и са њима дв’је хиљаде војске

Котарана на гласу јунака.

Каде Турци у поље дођоше,

те се мало рахат учинише,

Јанко зове нејака Стојана:

„О мој сине, дијете Стојане,

иди, сине, у турску ордију,

те поздрави од Кладуше Муја:

нек изведе нејака Алила,

нек изведе пољу на биљегу,

да сабљама мегдан под’јелимо,

нека виде војске обадвије

ко ће коме очи преварити,

ко ли кога прије погубити“.

Хитро га је Стојан послушао,

те отиде у турску ордију

пред чадора од Кладуше Муја,

пред Мујом се смјерно поклонио,

а вели му силна потурица:

„Што је, море, Јанково копиле?

Што ли те је оправио Јанко? “

Вели њему Јанковић Стојане:

„Мене јесте оправио бабо

да ти кажем од њега поздравље:

да изведеш твојега Алила

на биљегу њему, на мегдана,

да сабљама мегдан подијеле“.

Њему рече од Кладуше Мујо:

„Хоћу, сине, Јанково копиле,

сад ће Алил на мегдан изићи“.

Па он скочи на ноге лагане,

те опреми нејака Алила,

изведе му ђога дебелога,

те се Туре на ђогина баци,

поносито на биљегу дође,

оде чекат од Котара Јанка;

с десне њему стране до рамена,

до рамена Ковачина Рамо

и до Рама Будалина Тале,

а с лијеве стране до рамена

стоји Туре Накић Ибрахиме

и до њега Танковић Османе,

а за њима Мујо пристајаше,

а за Мујом дв’је стотине друга,

иду виђет побит како ће се.

Ал’ ето ти од Котара Јанка

на кулашу коњу помамноме,

носи бојно копље на рамену;

с десне њему стране у полицу

до рамена сердар Смињанићу

и до њега Сењанин Иване,

а с лијеве стране у полицу

до рамена Мандушићу Вуче,

а до Вука Шарићу Цвијане,

а за њима Стојан пристајаше

на његову вранцу помамноме,

за њим иду млади Котарани.

Каде Јанко на биљегу дође,

он дозива нејака Алила:

„Чујеш ли ме, дијете Алиле!

Удри прије — да ти жао није! “

Али вели дијете Алиле:

„Удри прије, од Котара Јанко,

твој је мегдан, твоје позивање! “

Кад то зачу од Котара Јанко,

он покупи дизгене кулашу,

а уд’ри та чизмом и мамузом,

оде кулаш пољем подиграват.

Јанко скиде копље са рамена,

упусти га у прси Алилу;

но је Туре јунак на мегдану,

у руке му копље уватило,

пребило га на дв’је половине,

па потеже копље костоловку,

на Јанка га Туре упустило;

Јанко има коња од мегдана,

кулаш бјеше хендек ископао,

два б’ Алила онђе укопао,

па се кулаш слеже у хендека,

те га Туре копљем претурило,

и у земљи копље саломило.

А кад бојна копља изломише,

Јанко трже мача зеленога,

Алил трже сабљу димишћију,

један другом јуриш учинише:

ману Алил, а дочека Јанко,

на мач оштру сабљу дочекао,

на двије је поле пресјекао,

и Алилу руку обранио,

рука паде у зелену траву;

други пут га ударио Јанко,

удари га по бијелу лицу,

одс’јече му лице до вилице,

синуше му зуби до ресице;

трећи пут га ударио Јанко,

прес’јече га по свилену пасу,

па га тури са коња ђогина.

Мили боже, чуда великога!

Кад погибе турска поглавица,

наљути се млога породица,

те у пољу заметнуше кавгу, —

ев’ се бише половину дана,

Срби турску крдисаше војску,

у Кунару гору наћераше.

Од Турака мало ко побјеже,

осим курва на кулашу Тале

и са њиме Танковић Османе;

од Србаља мало ко погибе,

но се рани Шарићу Цвијане,

и нема им Мандушића Вука.

Њега тражи на кулашу Јанко,

тражио га, па га помињаше:

„Ђе си, Вуче, моја десна руко?

Мене прође моје четовање! “

Тек што Јанко у ријечи бјеше,

ал’ ето ти Мандушића Вука

и он води од Кладуше Муја,

везао му руке наопако,

приведе га од Котара Јанку,

па га Вуче њему поклонио:

„Ето, Јанко, од злата јабуке,

чини с њоме што је тебе драго! “

Јанко бјеше јуначко кољено,

посла Муја у кршну Кладушу,

и овако њему говораше:

„Иди, Мујо, у кршну Кладушу, —

лагат немој, веће право кажи,

а џаба ти живот на мегдану“.

Оде Турчин везан у Кладушу,

Јанко с друштвом ка бијелој кули;

почасти их три-четири дана,

па одоше сваки двору своме,

а он оста мрко лити вино

са Стојаном на бијелој кули.

63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА

Sанак снила Иванова мајка:

ђе је Сење тама попанула,

ђе се ведро небо проломило,

сјајан мјесец пао, на земљицу,

на Ружицу, насред Сења цркву;

ђе звијезде крају прибјегнуле,

а даница крвава ижљегла,

а кука јој тица кукавица

усред Сења на бијелој цркви.

Кад се баба из сна пробудила,

узе штаку у десницу руку,

оде право ка Ружици цркви,

те казује протопоп-Неђељку

казује му шта је у сну снила.

А кад стари баку саслушао,

он јој оде санак толковати:

„Чујеш мене, остарила мајко!

Зло си снила, а горе ће бити:

што је Сење тама попанула,

оно ће ти пусто останути;

што л’ се ведро небо проломило,

и што мјесец пао на Ружицу,

то ће тебе Иво погинути;

што су зв’језде крају прибјегнуле,

то ће остат млоге удовице;

⇐ Предыдущая 20 21 22 23 242526 27 28 29 Следующая ⇒