Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 19 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 20 из 37Следующая ⇒

са сабљама сандук отесаше,

саранише војводу Кајицу,

чело главе копље ударише,

на копље му сокола метнуше,

за копље му коња привезаше,

по гробу му оружје простреше;

од Маџара унку начинише,

обградише гроба Кајичина,

да Маџари к њему де долазе,

да му мртву не претресу тело.

Кука краљу кано кукавица:

„Јô Кајица, моје чедо драго!

Дико моја свагда на дивану!

Сабљо бритка свагда на мејдану!

И крепости међу војводама!

Сува злата смедеревски кључи!

Десно крило од српске крајине!

Како ће те преболети баба?

Како ће те оставити сама,

да ми чуваш на Бељацу стражу,

брез промене докле је крајине? “

41 ОБЛАК РАДОСАВ

Pоранио Облак Радосаве

низ широко поље Годоминско.

Кад је био насред Годомина,

сретоше га дв'је госпође младе:

једно љуба Бијелић-војводе,

а друго је Златокосић-Павла;

носе младе двоје ђеце лудо.

Кад сретоше Ђурђеву војводу,

о скуту му обискоше младе,

љубе Рада у скут и у руку,

па одоше смјерно говорити:

„Богом куме, Облак-Радосаве,

богом куме и светим Јованом!

Крсти нама двоје ђеце лудо,

па ти иди Смедереву граду,

тамо су ни наши господари:

Бијелићу и Златокосићу,

у таваници госпође Јерине,

па их хоће младе да погуби;

но се моли госпођи Јерини

нек их пусти из тавнице клете“.

Ал' говори Облак Радосаве:

„Чујете л' ме, двије моје куме!

Ви узмите двоје ђеце лудо,

па идите двору бијеломе

а ја одох Смедереву граду

молити се Ђурђу и Јерини

нека пусте ваше господаре

из тавнице, да је бог убије! “

То изрече, оде Смедереву;

а кад дође ка Ђурђевој кули,

али сједи Смедеревац Ђурђе,

ево сједи пред бијелом кулом,

и са њиме Тодор од Сталаћа

и Појезда од Голупца града;

они пију црвенику вино.

Но кад дође Облак Радосаве,

а он њима божју помоћ даде,

па срдито оде говорити:

„Господару, Смедеревац-Ђурђе,

јазук тебе и господству твоме

што с̓ Јерини, Ђурђе, допустио

те погуби толике војводе

и поломи крила од крајине!

Но ти с̓ молим, драги господару,

поклони ми двије војеводе:

Бијелића и Златокосића,

те их пусти са дна из тавнице“.

Ал̓ му вели Смедеревац Ђурђе:

„Слуго моја, Облачићу Раде,

иди, слуго, на горња вјешала,

отишло је тридесет катана,

одвели су двије војеводе,

хоће ти их данас објесити;

но се моли госпођи Јерини —

неће л̓ ти их она поклонити“.

Кад то зачу Облачићу Раде,

он окрену дебела ђогина,

оде брзо на горња вјешала,

те привикну на катане младе:

„Не вјешајте двије војеводе,

мене их је Ђурђе поклонио! “

То катане једва дочекаше,

пустише му двије војеводе.

Ал̓ ето ти Јерине проклете,

с њоме иде дванаест дворкиња,

те јој носе скуте и рукаве.

Како клета на вјешала дође,

та срдито на катане викну:

„Шта стојите, те их не вјешате? “

А припаде Облак Радосаве

молити се госпођи Јерини:

„О госпођо, Ђурђева Јерино,

поклони ми двије војеводе,

та немој их младе погубити! “

Ал̓ говори госпођа Јерина:

„Нос̓ те ђаво, Облачићу Раде!

И тебе ћу сјутра објесити

са унуком Змај-деспотом Вуком“.

Кад то чуо Облачићу Раде,

он потрже троструку камџију,

те удари Ђурђеву Јерину:

колико је лако ударио,

са црном је земљом саставио;

па он узе двије војеводе,

одведе их двору бијеломе,

угости их у бијелу двору,

па их здраво дома отпустио,

и бјеше их Раде научио

да не држе вјере у Јерини.

42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ

Vино пију два добра јунака

у Сибињу, граду бијеломе;

једно ми је од Сибиња Јанко,

а друго је Бановић Секула.

Кад се хладног напојише вина,

те им винце огријало лице,

онда рече од Сибиња Јанко:

„Мој сестрићу, Бановић-Секула,

откако си јунак постануо,

јеси ли се икад препануо?

Откако те мати одгојила

на чистому крилу без кол̓ јевке,

јуначкијем дозивала гласом,

мушкијем те опасала пасом,

те ти пашеш сабљу бријеткињу

и ти јашеш бијесна малина,

јеси ли се икад препануо?

Право кажи, очињег ти вида! “

Тад Секула тихо бесјеђаше:

„Нисам, дајко, очињег ми вида,

после једном у вијеку своме:

добро бијах једном уранио,

прије зоре и бијела дана,

а задуго ни сванути неће;

ја опремих бијесна малина,

па се турих њему на рамена, —

нит̓ с̓ умио ни богу молио —

оћерах га у поље Косово.

Кад ја дођох у поље Косово,

јако свану и ограну сунце,

у Косову ниђе никог нема,

црна тама све поље застрла,

не види се сунце од облака,

а из таме јунак излазио

на ђогату коњу виловиту,

а ђогат му у три ноге храмље, —

на њему је остарјели ђедо,

прекрстио обадвије руке,

метнуо их себи у њедарца,

озебле му, остале му пусте!

На глави му проклета шубара,

за шубаром крило позлаћено,

бегенисах крило позлаћено.

Не дадоше врази мировати:

ја не велим: добро јутро, ђедо,

већ прићерах бијесна малина,

скидох њему крило позлаћено,

и ја одох уз поље Косово.

Док повика остарјели ђедо:

„О делијо, мајке не желио!

Не носи ми крило позлаћено,

а тако те не одбјегло друштво

јутрос рано у пољу Косову! “

Ја не чујем, нити хајем за њга,

већ ја носим крило позлаћено.

Опет ђедо јаче подвикује:

„О делијо, живота ти твога!

Не носи ми крило позлаћено,

тако теби малин не хронуо

и тако ти не озебле руке

као мени јутрос у Косову! “

Ја не чујем, нити хајем за то

што стар ђедо по пољу се дере,

већ ја носим крило позлаћено.

Док повика остарјели ђедо:

„О делијо, обадва ти св̓ јета!

Не носи ми крило позлаћено,

не замећи кавге у Косову,

Косово је јадно и крваво,

лако ћемо један погинути“.

А ја сам се гротом насмијао:

какве кавге тражи у Косову,

кад му ђогат у три ноге храмље,

озебле му обадвије руке,

згурио се као кукавица;

већ ја носим крило позлаћено.

Ражљути се остарјели ђедо,

па кад викну, као да гром рикну:

„Стани, курво, на пољу делијо! “

Па ђогату покупи дизгине,

удари му казан-бакрачлију,

ражљути се бијесан ђогате,

од три скока мени доскочио;

па потеже златна шестоперца:

колико ме лако ударио,

растави ме од коња малина,

састави ме са зеленом травом,

па потеже сабљу бријеткињу,

па је своју узапатио руку, —

док повиках из грла бијела:

„Ђе си, болан, од Сибиња Јанко?

Погибох ти данас изненада! “

Па ме јунак јесте упитао:

„О, бога ти, незнана делијо,

од кога си града и племена?

Како ли се по имену кажеш?

Нека знадем ког сам погубио“.

Тадај сам се, дајко, препануо

и у страху њему казивао

да сам главом Бановић Секула,

мио сестрић од Сибиња Јанка.

Док завика остарјели ђедо:

„А ти ли си, дијете Секула!

Умало ти јунак не погину.

Мол' се богу за даиџу свога,

ти би јунак јутрос погинуо“.

Па ме диже из зелене траве,

баци мене на коња малина,

па ме спреми бијелу Сибињу;

и теби је поздрав опремио.

Прије теби нисам казивао,

од срамоте и од јада мога,

како ме је ђедо препануо,

не знајући ко је ни како је“.

Насмија се од Сибиња Јанко:

„О, луд ти си, дијете Секула!

Јесам ли ти, болан, говорио

да не идеш на стара јунака?

Оно није остарјели ђедо,

већ је главом Косовац Јоване,

ђедо је се кастил начинио,

од враштва му ђогат охронуо.

И он чува све Косово равно,

много их је тако преварио,

на Косову бојном погубио,

већ моли се богу истиноме

да је теби живот поклонио“.

43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО

Oправља се војевода Јанко,

оправља се на Косово равно,

и он води Секулу нећака;

ал' беседе сестре Секулине:

„Ујко Јанко, немерено благо,

ти не води Секулу нећака,

Секула је јошт нејако дете,

да Секула не изгуби главу:

Секула је јединац у мајке“.

Кад Секула речи разабрао,

љутито је Јанку говорио:

„Ујко Јанко, немерено благо,

ти не слушај моје миле сеје,

већ ме води на Косово равно“.

Оде Јанко на Косово равно

и одведе Секулу нећака.

Кад су били код Кучева града,

код Кучева и код Браничева,

Кучевкиње бело платно беле,

Кучевкиње и Браничевкиње,

беседи им војевода Јанко:

„Ој, бога вам, Кучевкиње младе,

Кучевкиње и Браничевкиње,

дајте мени три аршина плана,

да окрпим белога шатора,

даћу вама три дуката жута“.

Ал' беседе Кучевкиње младе,

Кучевкиње и Браничевкиње:

„Војевода Сибињанин-Јанко,

дај ти нама Секулу нећака,

даћемо ти три шатора платна“.

Беседи им војевода Јанко:

„Не дам вама Секуле нећака

за Кучево ни за Браничево! “

Кад то рече војевода Јанко,

расрде се Кучевкиње младе,

Кучевкиње и Браничевкиње,

па беседе војеводи Јанку:

„Кад нам не даш Секуле нећака,

не дамо ти три аршина платна,

већ га води на Косово равно,

па га подај црним гавранов'ма,

нек му они црне очи пију,

очи пију, бело лице грде“.

Оде Јанко на Косово равно.

Кад стигоше на Косово равно,

разапеше те беле шаторе,

пак беседи војевода Јанко:

„Сад на ноге, моји соколови,

те чувајте страже од Турака,

а ја идем санак боравити“.

Секула је Јанку беседио:

„Ујко Јанко, немерено благо,

сад ти идеш санак боравити,

а ја идем у тај турски табор,

створићу се змијом шестокрилом,

донећу ти цара честитога

у зубима кано и сокола;

кад устанеш, ујко, иза санка,

немој дати умље за безумље:

ти не стрељај змију шестокрилу,

већ ти стрељај сивога сокола“.

Оде Јанко санак боравити,

а Секула у тај турски табор,

створио се змијом шестокрилом

и донео цара честитога

у зубима кано и сокола;

с њиме паде Јанку на шатора,

сви јунаци виком повикаше:

„Зло си легô, војевода Јанко!

Зло си легô, а горе устао!

Какво чудо на шатору твоме! “

Ђипи Јанко на ноге јуначке,

па он узе ту злаћену стрелу,

па он мисли, на једно се смисли:

„Зашт' да стрељам сивога сокола,

кад сам и сам рода соколова?

Волим стрељат змију шестокрилу“.

Зале стрелу за златну тетиву,

па он стреља змију шестокрилу;

писну змија, упусти сокола,

змија паде на зелену траву,

а соко се диже под облаке,

па одлете у тај турски табор.

Кад то виде војевода Јанко,

од љутине цикну као гуја,

ал' беседи Секула нећаче:

„Ујко Јанко, немерено благо,

нисам ли ти лепо говорио,

кад си пошô санак боравити,

да не дајеш умље за безумље,

да не стрељаш змију шестокрилу,

већ да стрељаш сивога сокола? “

Пита њега војевода Јанко:

„Слатко дете, Секула нећаче,

можеш ли ми ране преболети? “

„Ујко Јанко, немерено благо,

не могу ти ране преболети;

већ кад мени судни часак дође,

укопај ме на друму широку,

да с' наслушам трупка од коњица

и јаука од добри јунака“.

То изусти, па душу испусти.

44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА

U истоку јасна дзора лице румењаше,

боже, јасна дзора!

а сунашце тад из мора св'јетла кола промаљаше,

јунак рањен допаде испод турске бритке сабље,

невољан добар јунак,

под шатора упаде Угрин-Јанка војводе.

Од невоље му не могаше божју помоћ називати,

своме господару,

нег' му поче овако невољан јунак говорити:

„Ево теби носим тужне гласе и пригласе,

моја св'јетла круно,

тужне гласе и пригласе, кê овако вишњи хоће,

како ти су клети Турци све државе запл'јенили, —

невјера их убила, —

а храбрен'јех витезовах много у војсци погубили,

цара бана Михаила жива га су уфатили,

невољна јунака,

Секула ти сестричића смртно га су изранили;

него бр'јеме већ не чека — ако ћ' главу сахранити,

мој драги господару,

ере ће те клети Турци у небријеме застанути“.

Још не бјеше рањен јунак ове р'јечи изговорио,

небог рањен јунак,

око себе угледао често јато клет'јех Турци;

на прешу ти стануо слузи својој говорити

Угрин, добар јунак:

„Узми, слуго, моја слуго, ту Јанкову добру типницу,

тере стани по путу дробну спендзу просипати,

моју дробну спендзу,

еда ти се клети Турци спендзици облакоме,

докле бисмо ми, слуго, наше главе сахранили,

моја вјерна слуго! “

Пак се бјеше усадио добру коњу (у) сед'ошце.

Тамо бјеше, низ Косово, брже од вјетра одјездио

витез, добар јунак.

Бјегу ми ти бјегаше, вишњега бога мољаше:

„Допуст, мени, мој боже, тиху росу у равнини,

мој видовни боже,

тиху росу у равнини, сињу маглу у планини,

докле бисмо ми јунаци наше главе сахранили,

невољни јунаци“.

Што ти је бога молио, тој му се је и умолио:

бог му бјеше допустио тиху росу у равнини,

невољну јунаку,

тиху росу у равнини, сињу маглу у планини,

на здравље ти дојездише низ Косово, равно поље,

Угрини банови.

Јанко бјеше на дворове слугом свој'јем одшетао.

45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА

Aли сиде дивојка мисецу говорити,

небога дивојка:

„Кажи мени, липи мисец кој' доходиш с истока,

јеси видил в Цариграду мога млада Свилојевића,

заручника мога?

Је ли и сад у животу, а да су га изгубили? “

Али сиде јасан мисец то дивојки говорити,

заручници млади:

„Јесам видил пред вчером у липоме Цариграду,

и хоћу ти истину, нут' дивојка, казивати,

гиздава дивојко!

Тако ми се не мрчати како истину казивати:

цар је чинил преда се нут' јунака дозивати,

цар силени турски,

тере сиде говорити младому Свилојевићу:

„Да имаш ми истину, Свилојевић, казивати,

мој сужњу невољни,

што те хоћу зможан цар, ја садахна опитати“.

Али наста Свилојевић силну цару говорити,

цару честитому:

„Тако ми се гвожђа мога и невоље опростити,

хоћу ти ја истину, господине, казивати,

мој силвени царе! “

Али наста силени цар сужњу свому говорити:

„Који оно јунак био сиде браде до појаса,

сужњу мој невољни,

кој' Турака побијаше буздоханом шестопером,

тере војску побијаше, и нитко мур супрот сташе,

каурину једну? “

Али наста Свилојевић цару зможну говорити:

„Оно бише делија који Турака убијаше

с својим буздоханом,

сиде браде до појаса, Краљевићу витез Марко“.

„А он јунак кој' бише кој' копијем обараше

витезове моје,

табор мој прогарио и брки му до рамена? “

„Оно јунак бијаше Секула сестричићу,

јунак један врли,

брке имал до рамена, копјем Турке прометивал“.

„А он јунак гдо бише младо момче голом сабљом

на дуратом једном,

прик' табора мога прошал сикућ љуто мојих Турак',

бил дошал до шатора на витешким коњем,

једно младо момче,

код шатора расикао конопце шаторове

и ја сам се кумај макнул да ни ме је посикао,

мене господина? “

Али сиде Свилојевић цару свому говорити:

„Оно сам ти главом мојом на медану,

мој честити царе!

У рукух ти бритка сабља, а на земљи глава моја, —

оно сам ја Свилојевић голом сабљом проходио

прик' табора твога,

и још јесам конопце код шатора просикао,

и да би се не бил макнул испод бритке сабље моје,

мој честити царе,

бил би тебе ја расикал пред твојим делијами“.

Али сиде цар силени сужњу свому говорити,

сужњу невољному:

„Којоум смртјом хоћеш гинут? Избери си

најволењу! “

Тере иде Свилојевић цару зможену говорити,

цару честитому:

„Сабљом сам се хранио, од сабље ћу и умрити;

чини мене посадити на мојега добра коња,

мој честити царе,

сабљу моју да припашу, а наопак' руке звежу,

тер ме чини с јаничари на меданак изводити,

мој силени царе,

да јунаци међу собом завезана да ме губе“.

Заповидал цар делијам', Три стотине јаничаром,

Турком витезовом,

да имају јунака под оружјем погубити.

И кад Турци водјаху завезана сужња млада,

једно младо момче,

али наста један Турчин нут' осталим говорити:

„Што хоћемо завезава каурина погубити,

млада Свилојевића?

Што би нам се шпотовали и остали витезови! “

Али сиду проста чинит и руке му одвезати,

младу Свилојевићу.

Бритку сабљу измаче, коњица потходи,

много Турак' посиче, нут' цареве делије,

јаничаре Турке.

Тере јунак доведе на бусију Краљевића.

Вси Турци ми изгиноху, нег' једнога пропушћаху,

рањена јунака,

који к цару глас односи как' су сужња кзгубили! “

46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК

Vино пију до два побратима

у Авали више Биограда:

једно бјеше Порча од Авале,

а друго је Ђерзелез Алија.

Кад се ладна напојише вина

и јуначки ћеив задобише,

ал' говори Порча од Авале:

„Побратиме, Ђерзелез-Алија,

ти се налиј вина изобила,

виноград је нама до чардака,

имам доста у подруму вина,

имам доста вина и ракије“.

Њему вели Ђерзелез Алија:

„Залуду ти, побратиме драги!

Залуду ти вино и ракија,

кад не имаш крчмарице младе

да нам служи вино и ракију,

те немамо шале ни маскаре“.

Мучно бјеше Порчи од Авале,

па говори Ђерзелез-Алији:

„Побратиме, ти се напиј вина,

док ја одем стојну Биограду,

довешћу ти крчмарицу младу,

ја ђевојку, ја невјесту младу“.

А пита га Ђерзелез Алија:

„Када одеш стојну Биограду,

бојиш ли се још кога до бога?

Бојиш ли се два Јакшића млада? “

Ал' му вели Порча од Авале:

„Ој, бога ми, побратиме драги,

ја с' не бојим никога до бога,

не бојим се два Јакшића млада;

ал' се мало, побро, прибојавам,

прибојавам Змајогњанин-Вука

из простране Сријем-земље равне,

из онога села Купинова;

далеко је село Купиново,

а пространа Сријем-земља равна,

ту се Вуче ни десити неће”.

Па повика Порча од Авале:

„Слуге моје, извед'те ми ђога! “

Докле Порча седло опремио,

дотле слуге изведоше ђога:

довати се ђогу на рамена,

право оде низ поле Врачара

докле дође тихој води Сави,

па се Порча покрај Саве фула.

А да видиш два Јакшића млада!

Пију вино на кули Небојши

и с њима је Змајогњанин Вуче.

Тури очи Змај од огња Вуче,

тури очи уз ту воду Саву,

док угледа Порчу од Авале,

па говори Змај од огња Вуче:

„Видите ли, два Јакшића млада,

ко се оно низа Саву фула? “

Погледаше два Јакшића млада,

познадоше од Авале Порчу,

па говоре Змајогњанин-Вуку

„Побратиме, Змајогњанин-Вуче,

оно ј' курва од Авале Порча:

дана нема кад се не привлачи

и по једног роба не одводи,

ја по мртву не односи главу“.

А да рече Змајогњанин Вуче:

„Мили боже, на свем' тебе фала!

Ево има девет годин' дана

како с' молим тебе истиноме

не би ли се с Порчом удесио,

ти ми даде данас га десити“.

Па још рече Змајогњанин Вуче:

„Поскочите, два Јакшића млада,

нађидерте сироту ђевојку,

обуц'те јој свилу и кадифу,

подајте јој злаћену маштараву,

пољите је Сави на обалу,

не би ли се Туре преварило,

не би ли се мало забавило,

док опремим себе и кулаша“.

Скочи Вуче опремат кулаша,

а Јакшићи нареде ђевојку,

ођеше је што се љепше може,

дадоше јој злаћену маштраву,

послаше је Сави на обалу.

Таман цура на обалу дође,

она стаде воду заватати,

док ето ти од Авале Порче,

божју помоћ цури називао;

она њему помоћ приватила,

па је цури Порча говорио:

„Ој, бога ти, лијепа ђевојко,

доват'дер ми воде у маштрави,

да с' налијем студене водице! “

Говори му лијепа ђевојка:

„Одјаш' коња, незнани јуначе,

одјаш 'коња, па се напиј воде! “

Ал' јој вели Порча од Авале:

„Ој, бога ми, лијепа ђевојко,

кљусина је моја дурновита:

кад одјашем, узјати се не да,

већ ми додај воде у маштрави,

ја сам јунак врло ожеднио“.

А ђевојка њега послушала,

завати му воде у маштрави,

пружи њему воду и маштраву:

не шће Порча воде, ни маштраве,

већ ђевојку за бијелу руку,

па је баци за се на ђогата,

притеже је свиленијем пасом,

па побјеже уз поље Врачара.

Све то гледа Змај од огња Вуче,

па с' довати на свога кулаша,

па полеће уз поље Врачара;

кад је мало Порчу сустигао,

па је онда Порчи говорио:

„Стани, курво, од Авале Порча!

Стани мало, да се огледамо! ”

Кад га Порча виђе и познаде,

потурио у траву ђевојку,

па он бјежи уз поље Врачара,

за њим трчи Змајогњанин Вуче,

за њим трчи, стићи га не море.

Догнаше се Авали планини:

угледа их Ђерзелез Алија,

па је слуге своје сазивао:

„Слуге моје, затвор'дете врата

на кулама и на капијама!

Ето одзо два добра јунака

ђе с' ђерају уз гору зелену

и сад ће се туна догонити:

кад не нађу отворена врата,

неће ли се Порча повратити,

не би л' Порча погубио Вука“.

Одмах њега слуге послушаше

па капије хитро затворише.

Кад с' догнаше два добра јунака,

бјежи Порча око своје куле,

а све виче: „Отвор'те ми врата! “

Нико њему отворит не смије.

Трипут га је опћерао Вуче,

па га стиже граду на капији,

те му јунак одсијече главу,

па увати дебела ђогата,

и тури му у зобницу главу,

оде право стојну Биограду.

Све то гледа Ђерзелез Алија:

па говори Ђерзелез Алија:

„Мили боже, на свему ти фала

кад с' десише затворена врата

на кулама и на капијама,

више б' Вуче јада учинио! “

Па побјеже своме Сарајеву.

47 ДИОБА ЈАКШИЋА

Mјесец кара звијезду даницу:

„Ђе си била, звијездо Данице?

Ђе си била, ђе си дангубила,

дангубила три бијела дана? “

Даница се њему одговара:

„Ја сам била, ја сам дангубила

више б'јела града Биограда,

гледајући чуда великога,

ђе дијеле браћа очевину,

Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.

Лијепо се браћа погодише,

очевину своју под'јелише:

Дмитар узе земљу Каравлашку,

Каравлашку и Карабогданску,

и сав Банат до воде Дунава;

Богдан узе Сријем, земљу равну,

Сријем земљу и равно Посавље,

и Србију до Ужица града;

Дмитар узе доњи крај од града

и Небојшу, на Дунаву кулу;

Богдан узе горњи крај од града

и Ружицу цркву насред града.

О мало се браћа завадише,

да око шта, веће ни око шта:

око врана коња и сокола;

Дмитар иште коња старјешинство,

врана коња и сива сокола,

Богдан њему не да ни једнога.

Кад ујутру јутро освануло,

Дмитар узја вранца великога,

и он узе сивога сокола,

пак полази у лов у планину,

а дозива љубу Анђелију:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

отруј мени мог брата Богдана!

Ако ли га отровати нећеш,

не чекај ме у бијелу двору! “

Кад то зачу љуба Анђелија,

она сједе брижна, невесела,

сама мисли, а сама говори:

„Што ће ова сиња кукавица!

Да отрујем мојега ђевера,

од бога је велика гријота,

а од људи покор и срамота;

рећи ће ми мало и велико:

видите ли оне несретнице

ђе отрова својега ђевера;

ако ли га отровати нећу,

не см'јем војна у двору чекати“.

Све мислила, на једно смислила:

она оде у подруме доње,

те узима чашу молитвену,

саковану од сувога злата,

што је она од оца донела,

пуну рујна наточила вина,

па је носи својему ђеверу,

љуби њега у скут и у руку,

и пред њим се до земљице клања:

„На част теби, мој мили ђевере!

На част теби и чаша и вино,

поклони ми коња и сокола“.

Богдану се на то ражалило,

поклони јој коња и сокола.

Дмитар лови цијел дан по гори,

и не може ништа уловити.

Намјера га предвече нанесе

на зелено у гори језеро.

У језеру утва златокрила.

Пусти Дмитар сивога сокола

да увати утву златокрилу;

она му се не да ни гледати,

него шчепа сивога сокола

и сломи му оно десно крило.

Кад то виђе Јакшић Димитрије,

брже свлачи господско од'јело,

пак заплива у тихо језеро,

те извади сивога сокола,

па он пита сивога сокола:

„Како ти је, мој сиви соколе,

како ти је без крила твојега? “

Соко њему писком одговара:

„Мени јесте без крила мојега

као брату једном без другога“.

Тад се Дмитар бјеше осјетио

ђе ће љуба брата отровати,

па он узја вранца великога,

брже трчи граду Биограду —

не би л' брата жива затекао.

Кад је био на Чекмек-ћуприју,

нагна вранца да преко ње пређе;

пропадоше ноге у ћуприју,

сломи вранац обје ноге прве.

Кад се Дмитар виђе на невољи,

скиде седло с вранца великога,

пак заврже на буздован перни,

брже дође граду Биограду.

Како дође, он љубу дозива:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

да ми ниси брата отровала? “

Анђелија њему одговара:

„Нијесам ти брата отровала,

веће сам те с братом помирила“.

48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ

Pију вино два Јакшића млада:

Јакшић Митар и Јакшић Богдане;

а кад су се понапили вина,

Јакшић Богдан Митру бесједио:

„Јакшић-Митре, мој мио брајане,

док ми, брате, скупа пребивасмо

и мајка нам двори управљаше,

тад се наши двори бијељеше,

и гости нас често походише,

походише сријемски кнезови,

и сам главом српски цар Стјепане;

а како се, брате, растадосмо,

и љубе нам двори управљају,

тако наши двори потавњаше,

и гости нас, брате, оставише,

не походе сријемски кнезови,

нит' сам главом српски цар Стјепане;

та с кога је? да од бога нађе! “

Јакшић Митар брату бесједио:

„Јакшић-Богдан', мој мио брајане,

то је, брате, с твоје вјерне љубе,

с Вукосаве, да од бога нађе! “

То Богдану врло мучно било,

пак је Митру тихо бесједио:

„Јакшић-Митре, мој мио брајне,

ходи, брате, да кушамо љубе,

да видимо: ил' је с моје љубе,

ил' је моје, ил' је, брате, с твоје“.

Што рекоше, то и учинише:

отидоше Богданову двору;

Богдан оде к љуби у тимаре,

Митар оста двору на пенџеру,

да он слуша што ће бесједити.

Јакшић Богдан љуби бесједио:

„Вукосава, моја вјерно љубо,

ја бих теби нешто бесједио,

али не знам је ли твоја воља! “

Љуба њему тихо одговара:

„Господару, Јакшићу Богдане,

говор', душо, што год ти је драго,

још ти нисам воље покварила,

а ни сад ти покварити нећу“.

Јакшић Богдан љуби бесједио:

„Вукосава, моја вјерна љубо,

краљ будимски свога жени сина,

брата Митра зове у сватове,

Митар иште коња н оружје,

а и наше турско одијело,

и он иште седло оковано:

хоћу л' дати, моја душо драга? “

Љуба њему тихо одговара:

„Подај, душо, Јакшићу Богдане!

Подај брату коња и оружје,

и подај му турско одијело,

још к отому седло оковано;

ја ћу дати твоју абајлију,

што сам теби код бабајка везла,

пак ти нисам за њу казивала,

јер је нисам била испунила,

а сад сам је испунила златом;

и даћу му ћердан испод врата,

⇐ Предыдущая 15 16 17 18 192021 22 23 24 Следующая ⇒