Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 28 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 29 из 37Следующая ⇒

Ал’ говори од Коњица Јанко:

„Мила браћо и дружино драга,

ја не имам никога од рода,

већ Турчина богом побратима

у Коњицу, граду бијеломе,

побратима бега Али-бега;

код њега сам три зиме зимио

и с миром се вина понапио,

и ову ћу зиму презимити

и с миром се вина понапити;

него, браћо, да се послушамо:

када дође лијеп данак Ђурђев,

те се гора преођене листом,

а земљица травом и цвијетом,

опет овђе да се састанемо;

кој’ не дође овђе на рочиште,

да онога сложно потражимо,

невјера се може догодити“.

То рекоше, пак се изљубише,

пак одоше свак на своју страну:

дневи леже, а ноћу путују,

и тако им бог и срећа даде,

ни тица им пута не прелеће,

дође Павле двору бијеломе,

дође Сава шеру Митровици,

дође Јанко бијелу Коњицу,

побратиму бегу Али-бегу;

па он куцну халком на вратима, —

на руци му прстен од мерџана,

халка звечи, прстен одговара.

То зачула Алибеговица,

па говори своме господару:

,, Господару, беже Али-беже,

неко куца халком на вратима,

чини ми се мој је ђевер Јанко“.

Скочи беже на ноге лагане,

брже стрча са горњег чардака,

те отвори на авлији врата;

а кад виђе свога побратима,

руке шире, у лице се љубе,

за јуначко питају се здравље,

па га води на горње чардаке,

носи пред њег вино и ракију

и господску сваку ђаконију.

Кад је било вече по вечери,

тад устаде од Коњица Јанко,

пак отпаса два свил’на ћемера,

оба пуна жутијех дуката,

па их даје побратиму своме:

„Побратиме, беже Али-беже,

одавно се јесмо побратили,

ал’ се јоште нисмо даривали;

на част теби овај ћемер блага,

а овај ти на оставу дајем, —

када пођем, опет да га нађем“.

Пак се Јанко маши у доламу,

те извади три дробна ђердана,

два од злата, трећи од бисера,

па их даје Алибеговици:

„Снахо моја, Алибеговице,

одавно те мојом снахом зовем,

а нисам те јоште даривао;

на част теби три златна ђердана! “

Кад легоше санак боравити,

Јанко бјеше санан и уморан,

па он заспа као јагње лудо;

ал’ не спава беже Али-беже,

већ говори својој вјерној љуби:

„Чу ли мене, моја вјерна љубо!

Ја ћу заклат побратима Јанка;

шта ће хајдук у двору мојему? “

Али-бегу љуба говорила:

„Немој, бего, да од бога нађеш!

Није право, нит ће добро бити:

он је теби богом побратиме,

ти си њему задô вјеру тврду;

ако ли се лакомиш на благо,

док је, бего, у животу Јанко,

биће блага и теби и Јанку“.

Ал’ то бего ништа не слушаше,

већ извади ножа пламенита,

па он закла побратима свога,

као јагње о Ђурђеву дану.

Мало време затим постајало,

зима прође, а прољеће дође,

књигу пише Старовлаше Павле

своме побри Сави од Посавља:

„Побратиме, Сава од Посавља,

зелене л’ се лугови посавски?

Кукају ли сиње кукавице?

Има л’ траве око воде Саве?

Иду л’ Савом водом болозани?

Сију ли већ Турци лубенице?

Намећу ли Шокци воденице?

Је ли веће јање за заклање?

Може ли се по гори ходити? “

Сава њему књигу отписује:

„Побратиме, Старовлаше Павле,

зелене се лугови посавски,

и кукају сиње кукавице,

има траве око воде Саве,

иду Савом водом болозани,

сију веће Турци лубенице,

и намећу Шокци воденице,

јесте веће јање за заклање.

Сад се може по гори ходити;

него хајде да се састанемо

на рочишту о Ђурђеву дану“.

Када дође лијеп данак Ђурђев,

Ђурђев данак — хајдучки састанак,

састаше се до два побратима,

и са њима до тридесет друга,

али нема од Коњица Јанка!

Чекаше га још неђељу дана

преко рока и преко земана;

кад виђеше да га опет нема,

тад говори Сава од Посавља:

„Браћо моја и моја дружино,

што нам нема од Коњица Јанка?

Да л’ га није невјера изјела

од Турчина богом побратима?

Хајте, браћо, да га потражимо! “

Дигоше се до два побратима

и за њима тридесет хајдука;

кад дођоше бијелу Коњицу

пред дворове бега Али-бега,

ал’ капија пуста затворена,

затворена и замандаљена;

куца Павле халком на вратима,

а кад нитко не шће отворити,

затрча се Сава од Посавља,

те прескочи камену авлију,

и дружини он отвори врата.

Кад нађоше бега Али-бега,

пита њега Сава од Посавља:

„Камо, бего, од Коњица Јанко? “

Вели њему беже Али-беже:

„Јанко вам се јесте преставио,

и ја сам га л’јепо саранио

по закону вашем ришћанскоме“.

Вели њему Сава од Посавља:

„Кад се, бего, преставио Јанко,

кам’ Јанкова три ћемера блага?

Кам Јанково рухо и оружје? “

Тад говори беже Али-беже:

„Јанко вам је благо оставио,

оставио благо и оружје,

кад дођете, да га однесете;

а рухо сам с њиме укопао“.

Ал’ говори Сава од Посавља:

„Буд си, бего, чоху укопао,

ти нијеси сребро укопао:

кам Јанкова зелена долама,

на долами тридесет путаца,

свако пуце од по литру злата,

а које је пуце под гр’оцем,

оно јесте од три литре злата,

и оно се на бурму отвора,

те јунаци њиме пију вино? “

Од ина се бегу не могаше,

већ изнесе зелену доламу;

ал’ долама крви покапана,

на рамену десном порезана!

Кад то виђе Сава од Посавља,

проли јунак сузе низ образе,

удари се руком по кољену:

колико се лако ударио,

на кољену чиста чоха пуче;

пак тргоше ноже од појаса,

у каблиће бега учинише;

бијеле му дворе похараше,

похараше, ватром попалише;

пак одоше у гору зелену

Јанка жалећ, себе сјетујући

да с’ не држи вјера у Турчину.

77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН

Pроцвилио сужањ Милутине

у тавници бана Задранина,

горко цвили девет годиница.

Кад настала година десета,

тад говори сужањ Милутине:

„Господине, бане Задранине,

хоћеш мене пустит на откупе?

Је ли мени млого дуговања? “

Вели њему бане Задранине:

„Кучко, курво, сужањ-Милутине,

хоћу тебе пустит на откупе,

ал’ је теби млого дуговања:

три стотине сријемских волова,

пет стотина бачкијех овнова,

дв’је хиљаде жутијех дуката

и четири гроша бијелијех;

и три добра коња од Удбиње:

прво — вранчић Попрженовића,

друго — кулаш Тала од Орашца,

треће — ђогат Хрњице Мустафе“.

Кад то зачу сужањ Милутине,

он ми пише једну ситну књигу

своме брату Анђелићу Вуку:

„А мој брате, Анђелићу Вуче,

мени бане одс’јече откупе:

три стотине сријемских волова,

пет стотина бачкијех овнова,

дв’је хиљаде жутијех дуката

и четири гроша бијелијех;

и три добра коња од Удбиње:

прво — вранчић Попрженовића,

друго — кулаш Тала од Орашца,

треће — ђогат Хрњице Мустафе.

Откупљуј ме, мој рођени брате!

Откупљуј ме, не држи ме овђе, —

тавница је кућа необична! “

Оде књига Анђелићу Вуку;

кад је Вуче књигу проучио,

те виђео што му књига каже,

он се стаде свуда прометати,

док састави сријемске волове,

и састави од Бачке овнове,

и бијеле гроше и дукате;

али коња набавит не може:

Турци коња нипошто не даду.

Онда Вуче стаде размишљати,

све мислио, на једну смислио, —

од јада се Вуче преобуче:

удри на се туцачке хаљине,

а на рамо дренову батину,

о батини искрпљену торбу;

па он оде од града до града,

те он проси шљепачку подјелу.

Дође двору бана Задранина,

ал’ пред двором Кумрија робиња,

она њија од злата бешику,

у бешици два банова сина;

божју јој је помоћ називао:

„Божја помоћ, госпо бановице!

Удијели туцаку јунаку

а за здравље твојијех синова,

и твојега бана господара, —

тако ти га господ сачувао

бритке сабље Анђелића Вука,

да с’ не сретне ил’ сустигне с њиме! “

Кад то чула Кумрија робиња,

она скочи на ноге лагане,

па отиде на горње чардаке,

те казује госпи бановици.

Њој говори госпа бановица:

„Отвор’, Кумро, сепетли-сандуке,

па извади три дуката жута,

те их подај туцаку јунаку:

два за здравље мојијех синова,

трећи бана, мога господара“.

Али Вуче не чека подјеле,

већ он откри злаћану бешику,

па извади два банова сина,

обојицу метну у торбицу,

па прескаче од трна до трна,

привлачи се од грма до грма,

и утече (весела му мајка! ),

и однесе два банова сина.

Кад Кумрија сиђе са чардака

и изиђе пред бијеле дворе,

али нема туцака јунака.

Кад је било сунце на заходу,

ал’ говори госпа бановица:

„О Кумрија, моја робињице,

пробуди ми два нејака сина,

да ми ђецу сунце не залази“.

Кад Кумрија открила бешику,

она врисну како љута гуја.

Њу ми пита госпа бановица:

„Што је, Кумро? ујела те гуја! “

„Није. госпо, мене, веће тебе;

мене једна, а тебе четири:

нема нама ђеце ни једнога! “

У то доба бан из лова дође,

и донесе двије утве тице,

двије тице утве златокриле,

па дозивље Кумрију робињу:

„О Кумрија, моја робињице,

донеси ми два дејака сина —

да им дадем двије тице утве,

нек се ђеца њима забављају“.

Кумрија му с вриском одговара

да не има ђеце ни једнога.

Кад то чуо бане Задранине,

он говори Кумрији робињи:

„Је л’ ко данас двору долазио? “

Вели њему Кумрија робиња:

„Господине, бане Задранине,

данас није нитко долазио,

осим једног туцака јунака“.

Њу ми пита бане Задранине:

„Какови је био туцак јунак?

Је ли вама штогођ говорио? “

Кумрија му на то одговара:

„То је био страшан туцак јунак:

мрка брка, а крвава ока,

куд погледа — оком расијече,

као муња из мутна облака;

па он мени јесте говорио:

„Удијели, госпо бановице,

а за здравље твојијех синова,

и твојега бана господара, —

тако ти га господ сачувао

бритке сабље Анђелића Вука,

да с’ не сретне ил’ сустигне с њиме! ““

Тад говори бане Задранине:

„То је главом Анђелићу Вуче“.

Па он брже ситну књигу пише,

те је шаље Анђелићу Вуку:

„Богом брате, Анђелићу Вуче,

немој мени ђеце поморити,

поморити и глади и жеђу;

пустићу ти брата Милутина“.

Ал’ Вук бану књигу отписује:

„Господине, бане Задранине,

нећу теби ђеце поморити:

нема њима од злата бешике,

него им је дрвена бешика,

два комада јелова дрвета;

нема њима меда ни шећера,

нит’ им има ране материне,

но им има скроба овсенога

и дебела меса овнујскога;

ал’ ти ђецу ја послати нећу

док ми не даш брата Милутина,

и уза њга три товара блага,

јер су скупља два банова сина

од једнога сужња из тавнице“.

Када бану ситна књига дође,

те он виђе што му књига каже,

од ина се њему не могаше,

већ он пусти сужња Милутина,

и даде му три товара блага,

те поврати до два своја сина.

78 ПРЕДРАГ И НЕНАД

Rани мајка два нејака сина

у зло доба, у гладне године,

на преслицу и десницу руку.

Лепа им је имена надела:

једном Предраг, а другом Ненаде.

Предраг мајци до коња дорасте,

а до коња и до бојна копља,

пак одбеже своју стару мајку

и прибеже гори у ајдуке.

Оста мајка ранећи Ненада;

Ненад браца ни зазнао није.

И Ненад је мајци дорастао

а до коња и до бојна копља,

пак одбеже своју стару мајку

и прибеже гори у ајдуке;

ајдукова три године дана.

Он је јунак мудар и разуман,

и срећан је свуда на мејдану;

учини га дружба старешином,

старешова три године дана.

Ал’ се млађан зажелио мајке,

дружбини је браћи беседио:

„Ој дружбино, моја браћо драга,

ја сам вам се зажелио мајке:

ајте, браћо, да делимо благо,

да идемо сваки својој мајци“.

Дружбина га радо послушала.

Како који изасипа благо,

тај се њему и заклиње тешко:

који брацем, а који сестрицом;

а кад Ненад свој’ изасу благо,

дружбини је браћи беседио:

„Ој дружбино, моја браћо драга,

брата немам, а сестрице немам,

већ: тако ми бога јединога,

десница ми не усала рука,

добру коњу грива не опала,

и бритка ми сабља не рђала, —

ни у мене више нема блага! “

Кад су тако поделили благо,

Ненад седе на добра коњица,

пак се диже својој старој мајци.

Лепо га је дочекала мајка,

пред њег носи слатку ђаконију.

Кад су били сели за вечеру,

Ненад мајци тијо беседио:

„Ој старице, моја мила мајко,

да ми није од људи срамоте,

да ми није од бога греоте,

не би рекô да си моја мајка!

Зашт’ ми ниси браца породила,

јали браца, јали милу сеју?

Кад сам био с друштвом на деоби,

сваки ми се заклињаше тешко:

који брацем, а који сестрицом,

а ја, мајко, собом и оружјем

и добријем коњем испод себе“.

Стара му се насмејала мајка:

„Не будали, млађани Ненаде!

Ја сам теби браца породила,

Предрагога, твог брата рођеног,

и јуче сам за њег разабрала:

да с’ наоди и да ајдукује

у зеленој гори Гаревици,

пред четом је јунак арамбаша“.

Беседи јој млађани Ненаде:

„Ој старице, моја мила мајко,

покрој на ме све ново одело,

све зелено, од чое зелене,

а ократко, с горицом једнако,

да ја идем браца да потражим,

да ме жива моја жеља мине“.

Беседи му стара мила мајка:

„Не будали, млађани Ненаде,

јер ћеш лудо изгубити главу“.

Али Ненад мајке не слушаше,

већ он чини што је њему драго:

он покроји на себе одело,

све зелено, од чое зелене,

а ократко, с горицом једнако,

пак уседе на добра коњица,

и диже се браца да потражи,

да га жива жеља мимоиђе.

Нигди свога он не пушта гласа:

нити пљуну, ни на коња викну;

а кад дође гори Гаревици,

кличе Ненад како соко сиви:

„Гаревице, зелена горице,

не раниш ли у себи јунака

Предрагога, мог брата рођена?

Не раниш ли у себи јунака

који би ме с брацем саставио? “

Предраг седи под јелом зеленом,

Предраг седи, пије рујно вино.

Кад саслушô Ненадова гласа,

дружбини је браћи беседио:

„Ој дружбино, моја браћо драга,

испадните на друм за бусију,

дочекајте незнана делију;

нит’ га бијте, нити га глобите,

већ га жива мени доведите:

откуд год је, он је рода мога! “

Устало је тридесет момака,

на три места све по десет стало.

Кад на први десет наишао,

нитко не сме пред њег да изиђе,

да изиђе да коња привати,

већ га сташе стрелом стријељати.

Беседи им млађани Ненаде:

„Не стрељајте, браћо из горице,

не била вас вашег брата жеља

кано мене и брата мојега,

што ме, тужан, овуд потерало! “

Ови њега пропустише с миром.

Кад на други десет наишао,

и они га стрелом стријељаше.

И њима је Ненад беседио:

„Не стрељајте, браћо из горице,

не била вас вашег брата жеља

кано мене и брата мојега,

што ме, тужан, овуд потерало! “

И они га пропустише с миром.

Кад на трећи десет наишао,

и они га стрелом стријељаше.

Расрди се млађани Ненаде,

пак удари на триест јунака:

први десет сабљом посекао,

други десет коњем погазио,

трећи с’ десет по гори разбеже,

које к гори, које к води ладној.

Глас допаде Предрагом јунаку:

„Зле га сео, Предраг-арамбаша!

Дође тебе незнана делија,

исече ти по гори дружбину! “

Предраг скочи на ноге лагане,

пак узима луке и стријеле,

пак излази на друм на бусију,

пак заседа за јелу зелену:

скида њега стрелом са коњица.

На зло га је место ударио,

на зло место, у срце јуначко.

Врисну Ненад како соко сиви,

вриштећи се по коњу повија:

„Јô јуначе из горе зелене!

Жива тебе, брате, бог убио!

Десница ти усанула рука,

из које си стреле испустио!

И десно ти око искочило,

с којим си ме, море, намотрио!

Још те твога брата жеља била

кано мене и брата мојега,

што ме, тужан, овуд потерало,

наопако а по моју главу! “

Кад је Предраг речи саслушао,

иза јеле њега запитује:

„Тко си јунак, и чијег си рода? “

Рањен Ненад њему одговара:

„Што ме, море, ти за рода питаш?

Од мене се оженити нећеш;

ја сам јунак млађани Ненаде,

имам стару саморану мајку

и једнога брата рођенога,

Предрагога, мог брата рођена,

пак се диго да њега потражим,

да ме жива моја жеља мине,

наопако а по моју главу! “

Кад је Предраг речи разабрао,

од стрâ љута стреле испустио,

пак притрча рањену јунаку,

скида њега с коња на травицу:

„Та ти ли си, мој брате Ненаде!

Ја сам Предраг, твој братац рођени.

Можеш ли ми ране преболети,

да подерем танане кошуље,

да те видам и да те завијам? “

Рањен Ненад њему одговара:

„Та ти ли си, мој брате рођени!

Вала богу кад сам те видео,

те ме жива моја жеља мину!

Не могу ти ране преболети,

већ ти проста моја крвца била! “

То изусти, па душицу пусти.

Над њим Предраг јаде јадикује:

„Јô Ненаде, моје јарко сунце!

Рано ти ми ти беше изишло,

па ми тако рано ти заседе!

Мој босиљче из зелене башче!

Рано ти ми беше процватио,

па ми тако рано ти увену! “

Па потрже ноже од појаса,

те удара себе у срдашце, —

мртав паде покрај браца свога.

79 ХАСАНАГИНИЦА

[та се б’јели у гори зеленој?

Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?

Да је снијег, већ би окопнио,

лабудови већ би полетјели.

Нит’ је снијег, нит’ су лабудови,

него шатор аге Хасан-аге.

Он болује од љутијех рана,

облази га мати и сестрица,

а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам’ боље било,

он поручи вјерној љуби својој:

„Не чекај ме у двору б’јелому,

ни у двору, ни у роду мому“.

Кад кадуна р’јечи разумјела,

још је јадна у тој мисли стала,

јека стаде коња око двора.

Тад побјеже Хасанагиница —

да врат ломи куле низ пенџере.

За њом трче дв’је ћере дјевојке:

„Врати нам се, мила мајко наша!

Није ово бабо Хасан-ага,

већ даиџа Пинторовић беже“.

И врати се Хасанагиница,

тер се вјеша брату око врата:

„Да мој брате, велике срамоте —

гдје ме шаље од петеро дјеце! “

Беже мучи, ништа не говори,

већ се маша у џепе свионе,

и вади јој књигу опрошћења,

да узимље потпуно вјенчање,

да гре с њиме мајци унатраге.

Кад кадуна књигу проучила,

два је сина у чело љубила,

а двје ћере у румена лица,

а с малахним у бешици синком

од’јелит се никако не могла,

већ је братац за руке узео

и једва је с синком раставио,

тер је меће к себи на коњица,

с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало вр’јеме стала,

мало вр’јеме, ни недјељу дана;

добра када и од рода добра,

добру каду просе са свих страна,

а највише имоски кадија.

Кадуна се брату своме моли:

„Ај, тако те не желила, брацо,

немој мене дават ни за кога,

да не пуца јадно срце моје

гледајући сиротице своје“.

Али беже ништа не хајаше,

већ њу даје имоском кадији.

Још кадуна брату се мољаше

да напише листак б’јеле књиге,

да је шаље имоском кадији:

„Дјевојка те л’јепо поздрављаше,

а у књизи л’јепо те мољаше:

кад покупиш господу сватове,

и кад пођеш њеном б’јелу двору,

дуг покривач носи на дјевојку,

када буде аги мимо двора,

да не види сиротице своје“.

Кад кадији б’јела књига дође;

господу је свате покупио,

свате купи, греде по дјевојку.

добро свати дошли до дјевојке,

и здраво се повратили с њоме;

а кад били аги мимо двора,

дв’је је ћерце с пенџера гледаху,

а два сина пред њу исхођаху,

тере својој мајци говораху:

„Сврати нам се, мила мајко наша,

да ми тебе ужинати дамо“.

Кад то чула Хасанагиница,

старјешини свата говорила:

„Богом брате, свата старјешина,

устави ми коње уза двора,

да дарујем сиротице моје“.

Уставише коње уза двора.

Своју дјецу л’јепо даровала:

сваком сину ноже позлаћене,

свакој ћери чоху до пољане;

а малому у бешици синку,

њему шаље убошке хаљине.

А то гледа јунак Хасан-ага,

пак дозивље до два сина своја:

„Ход’те амо, сиротице моје,

кад се неће смиловати на вас

мајка ваша срца каменога! “

Кад то чула Хасанагиница,

б’јелим лицем у земљу уд’рила,

упут се је с душом раставила

од жалости, гледајућ сироте.

80 ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО

Hрани мајка два нејака сина

у зле дане, у године гладне,

кад је била понајскупља храна:

ока брашна тридесет динара.

Хранила их и одранила их

на преслици и десници руци.

Кад су деца женидбе дорасла,

обадва је оженила мајка,

довела им две лепе девојке:

Виду Винку, Давиду Ковиљку.

Јетрвице мало живовале,

мало време три године дана;

кад настала година четврта,

свака роди по једнога сина,

Винка Мирка, Ковиљка Маринка.

Ал’ не прође ни година дана,

ни година, нит’ ће половина,

разболе се невестица Винка,

разболе се, хоће умријети,

па дозива своју јетрвицу:

„Ој Ковиљка, мила сестро моја,

ја болујем и хоћу умрети,

аманет ти сиротице моје,

сиротице и моје и твоје!

Пази, секо, сиротицу моју:

кад Маринку бела хлеба сечеш,

подај, секо, и мојему Мирку,

њему подај од хлеба корице —

нек се знаде да је сиротица,

да мој Мирко своје мајке нема.

Ој Ковиљка, мила сестро моја,

кад Маринку справиш кошуљицу,

моме Мирку закрпи траљицу —

нек се знаде да је сиротица,

да мој Мирко своје мајке нема.

Ој Ковиљка, мила сестро моја,

кад нам света недељица дође,

кад изиђеш на сокак међ’ друге,

твог Маринка на крило посади,

мога Мирка код себе на земљу —

нек се знаде да је сиротица,

да мој Мирко своје мајке нема.

Ој Ковиљка, мила сестро моја,

кад нам свето Васкрсење дође,

кад на деци рухо покројите,

вашем кројте како вама драго,

моме кројте чисто рухо црно —

нек се знаде да је сиротица,

да мој Мирко своје мајке нема.

Ој Ковиљка, мила јетрвице,

кад ми, сејо, у цркву пошећеш,

твог Маринка на руци понеси,

мога Мирка за руку поведи —

нек се знаде да је сиротица,

да мој Мирко своје мајке нема“.

То изусти невестица Винка,

то изусти, па душицу пусти.

Хвала богу, хвала јединоме!

Ковиљка је срца милостива,

она знаде шта је сиротињство

(од малоће сиротица ј’ била):

прије Мирку бела хлепца даје,

прије Мирку нег’ своме Маринку;

прије Мирку скроји кошуљицу,

прије Мирку, нег’ своме Маринку.

Кадно света недељица дође,

кад изиђе на сокак међ’ друге,

њеног Мирка на крило посади,

свог Маринка до себе на земљу:

нитко не зна да је сиротица,

а да Мирко своје мајке нема.

Кадно свето Васкрсење дође,

кад на деци рухо покројише,

какво Мирку, онако Маринку,

чисти скерлет и зелену свилу, —

свако мисли и свако се диви

како стрина негује их оба,

као да су браћица рођена.

Кад Ковиљка у цркву пошеће,

обојицу води за ручицу,

а сав народ стрину благосиља

(сам ли господ из небеског царства):

„Ој Ковиљка, колено адамско,

проста душа твојих родитеља,

који су те породили мудру,

међ’ туђу те браћу оправили,

па ти знадеш шта је сиротињство! “

Боже мили, на свему ти хвала!

Тако ради јетрва Ковиљка:

она храни оба своја сина,

хранила их до седамн’ест лета.

Кад настало лето осамн’есто,

писат пође цареви везире,

писат пође по земљици царској

и он купи на цареву војску:

где с’ у кући четир’ мушке главе,

од четворо узима тројицу;

гле с’ тројица, узима двојицу;

гле двојица, онде обојицу;

гле је један, и оног једнога.

Редак дође Ковиљкином двору

да јој иде Мирко и Маринко,

да јој иду на цареву војску.

Обадва их оправила мајка

да јој иду на цареву војску.

Кад је било у боју првоме,

кад у ватру деца ударила,

пуче пушка из те ватре прве,

пуче прва те уби Маринка.

Сам остаде сиротица Мирко,

сам остаде на царевој војсци.

Војевао за девет година.

Кад настала година десета,

прекиде се та царева војска,

не зна Мирко на коју ће страну:

да ли стрини, да ли свету белу.

Окрете се својој милој стрини.

Далеко га она угледала,

па је преда њ стара ишетала:

„Чедо Мирко, а где је Маринко? “

„Ој, бога ми, моја мила мајко, —

јер за другу бољу не знам мајку —

кад смо били у боју првоме,

пуче пушка из те ватре прве,

пуче прва те уби Маринка! “

Заллака се јетрва Ковиљка,

па говори сиротици Мирку:

„Чедо Мирко, оди ближе стрини!

Ја не имам да загрлим сина,

а ти немаш да т’ загрли мајка, —

оди, Мирко, да т’ загрли стрина! “

ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА

81 ПЕРОВИЋ БАТРИЋ

Bоже мили, чуда великога!

Што процвиле у Бањане Горње?

Да л’ је вила, да ли гуја љута?

Да је вила, на више би била;

да је гуја, под камен би била.

Нит’ је вила, нити гуја љута,

већ то цвили Перовић Батрићу

у рукама Ћоровић-Османа.

Османа је богом братимио:

„Богом брате, Ћоровић-Османе,

немој мене изгубити главу,

ево тебе стотину дуката;

седам брата, седам Перовића

хоће дати седам џевердара,

седам снаха — седам вијенаца,

снаха моја Цв’јета Радулова

хоће дати в’јенце и обоце,

мајка моја Цуцкињу робињу,

још остало рухо из сандука;

а мој бабо Вучићевић Перо

хоће дати коња испод себе,

још уз коња стотину дуката! “

Одиста га Осман пустит шћаше,

враг донесе од Тупана Панта,

те Осману ријеч бесједио:

„Ој Турчине, Ћоровић-Османе,

немој пустит Перовић-Батрића:

што ти даје небројено благо,

узео је благо од Турака;

што л’ ти даје седам џевердара,

с таки их је скинуо Турака;

што ти даје в’јенце и обоце,

он ће наше снахе поватати,

те ће скидат в’јенце и обоце;

што ти даје Цуцкињу робињу,

то ће моју ћерку заробити,

те је дати за се у откупа;

што ти даје коња големога,

тај је коњиц родом из Бањана! “

То изрече од Тупана Панто,

земљи паде, пушци огањ даде,

те погоди Перовић-Батрића

посред паса, укиде га с гласа,

мртав паде у траву зелену;

а Осман му осијече главу.

Глас допаде у село Заљути,

милу бабу Перовић-Батрића.

Тад закука сиња кукавица

усред зиме, кад јој рока није,

у Заљути, селу маленоме;

то не била сиња кукавица,

већ то био Вучићевић Перо,

мио бабо Перовић-Батрића:

„Авај мене до бога милога,

ђе ми Батрић брата не остави

који би га могô осветити! “

Тјеши њега Перовић Радуле:

„Та не бој се, мој мио бабајко!

Чекај мене до Ђурђева дана,

док се гора преођене листом,

црна земља травом и цвијетом,

ја ћу једну чету сакупити,

пак ћу с њоме поћи у Бањане,

Батрића ћу брата осветити! “

То вријеме за дуго не било,

мало вр’јеме до Ђурђева дана,

⇐ Предыдущая 24 25 26 27 282930 31 32 33 Следующая ⇒