Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 20 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 21 из 37Следующая ⇒

један ђердан од жутих дуката,

а други је од б'јелог бисера,

плести ћу му коњу усред гриве,

нека диче краљеве сватове“.

Митар слуша двору на пенџеру

што говори госпођа снашица,

од милина сузе прољевао,

пак одоше до његова двора.

Богдан слуша двору на пенџеру

што ће Митар с љубом бесједити,

Митар иде двору у тимаре,

пак бесједи својој вјерној њуби:

„О Милице, драга госпођице,

ја бих теби нешто бесједио,

али не знам је ли твоја воља! “

Љуба њему тихо одговара:

„Говор’, душо, што год ти је драго“.

Јакшић Митар њуби бесједио:

„О Милице, вјерна љубо моја,

краљ будимски свога жени сина,

пак Богдана зове у сватове,

Богдан иште коња и оружје,

а и наше турско одијело,

и он иште седло оковано;

хоћу л’ дати, моја душо драга? “

Ал’ бесједи Милица госпођа:

„Кам’ му коњи? поклали их вуци!

Кам’ оружје? однели га Турци!

Кам’ одјело? остало му пусто! “

Кад је Митар р’јечи разумио,

увати је за грло бијело:

како ју је лако уватио,

обје очи надвор искочише;

ал’ прискочи Јакшићу Богдане,

те он Митра за руку увати:

„Што ћеш, Митре? да од бога нађеш!

Ти погледај твоје соколиће:

ти ћеш себи бољу наћи љубу,

али њима никад нећеш мајке;

не крвави твоју десну руку;

а ми смо се већ растали, брате! “

49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

Dва су бора напоредо расла,

међу њима танковрха јела;

то не била два бора зелена,

ни међ’ њима танковрха јела,

већ то била два брата рођена:

једно Павле, а друго Радуле,

међу њима сестрица Јелица.

Браћа сеју врло миловала,

сваку су јој милост доносила,

најпослије ноже оковане,

оковане сребром, позлаћене.

Кад то вид’ла млада Павловица,

завидила својој заовици,

па дозива љубу Радулову:

„Јетрвице, по богу сестрице,

не знаш кака била од омразе,

да омразим брата и сестрицу? “

Ал’ говори луба Радулова:

„О, бога ми, моја јетрвице,

ја не знадем биља од омразе,

а и да знам, не бих ти казала:

и мене су браћа миловала,

и милост ми сваку доносила“.

Кад то зачу млада Павловица,

она оде коњма на ливаду,

те убоде вранца на ливади,

па говори своме господару:

„На зло, Павле, сеју миловао,

на горе јој милост доносио:

убола ти вранца на ливади! “

Павле пита сестрицу Јелицу:

„Зашто, сејо, да од бога нађеш? “

Сестрица се брату кунијаше:

„Нисам, брате, живота ми мога,

живота ми и мога и твога! “

То је братац сеји вјеровао.

Кад то виђе млада Павловица,

она оде ноћу у градину,

те заклала сивога сокола,

па говори своме господару:

„На зло, Павле, сеју миловао,

на горе јој милост доносио:

заклала ти сивога сокола! “

Павле пита сестрицу Јелицу:

„Зашто, сејо, да од бога нађеш? “

Сестрица се брату кунијаше:

„Нисам, брате, живота ми мога,

живота ми и мога и твога! “

И то братац сеји вјеровао.

Кад то виђе млада Павловица,

она оде вече по вечери

те украде ноже заовине,

њима закла чедо у колевци.

Кад ујутру јутро освануло,

она трчи своме господару

кукајући и лице грдећи:

„На зло, Павле, сеју миловао,

на горе јој милост доносио:

заклала ти чедо у колевци!

Ако ли се мене не вјерујеш,

извади јој ноже од појаса“.

Скочи Павле канда се помами,

па он трчи на горње чардаке, —

ал’ још сестра у душеку спава,

под главом јој злаћени ножеви.

Павле узе злаћене ножеве,

па их вади из сребрних кора, —

али ножи у крви огрезли!

Кад то виђе Павле господару,

трже сестру за бијелу руку:

„Сејо моја, да те бог убије!

Буд ми закла коња на ливади

и сокола у зеленој башчи,

зашт’ ми закла чедо у колевци? “

Сестрица се брату кунијаше:

„Нисам, брате, живота ми мога,

живота ми и мога и твога!

Ако ли ми не вјерујеш клетви,

изведи ме у поље широко,

па ме свежи коњма за репове,

растргни ме на четири стране“.

Ал’ то братац сеји не вјерова,

већ је узе за бијелу руку,

изведе је у поље широко,

привеза је коњма за репове,

па их одби низ поље широко.

Ђе је од ње капља крви пала,

онђе расте смиље и босиље;

ђе је она сама собом пала,

онђе се је црква саградила.

Мало време затим постајало,

разболе се млада Павловица,

боловала девет годин’ дана:

кроз кости јој трава проницала,

у трави се љуте змије легу,

очи пију, у траву се крију.

Љуто тужи млада Павловица,

па говори своме господару:

„Ој, чујеш ли, Павле господару,

води мене заовиној цркви,

не би ли ме црква опростила“.

Кад то чуо Павле господару,

поведе је заовиној цркви.

Кад су били близу б’јеле цркве,

ал’ из цркве нешто проговара:

„Не ид’ амо, млада Павловице,

црква тебе опростити неће! “

Кад то зачу млада Павловица,

она моли свога господара:

„Ој, бога ти, Павле господару,

не води ме двору бијеломе,

већ ме свежи коњма за репове,

па ме одби низ поље широко,

нек ме живу коњи растргају! “

То је Павле љубу послушао:

привеза је коњма за репове,

па је одби низ поље широко.

Ђе је од ње капља крви пала,

онђе расте трње и коприве;

ђе је она сама собом пала,

језеро се онђе провалило:

по језеру вранац коњиц плива,

а за њиме злаћена колевка,

на колевци соко, тица сива,

у колевци оно мушко чедо, —

под грлом му рука материна,

а у руци теткини ножеви.

50 ЖЕНИДБА ВЛАШИЋА РАДУЛА

Kад се жени Влашићу Радуле,

запросио лијепу ђевојку,

прстен даје, свадбу уговара:

„Ова свадба до петнаест дана,

док ја одем двору бијеломе

и сакупим господу сватове“.

Он отиде двору бијеломе

и сакупи силу и сватове,

он сакупи три стотине свата;

свате купи, у сватове неће,

свога коња под ђевојку шиље,

и он шиље два брата рођена,

а два брата, два мила ђевера;

па одоше свати по ђевојку.

Тамо су их л’јепо дочекали,

сваком свату по бошчалук дали,

младожењи коња и сокола,

и дадоше лијепу ђевојку.

Чауш виче, дабулана риче:

„Хазур, хазур, кићени сватови!

Хазур свати, и хазур ђевојка!

Већ хоћемо дома путовати“.

Дигоше се кићени сватови,

отидоше двору бијеломе.

Кад су били насред горе чарне,

ал’ у гори дињар Бањанине,

на бојно се копље наслонио,

све сватове редом пропустио,

а кад дође лијепа ђевојка,

под ђевојком коња уватио.

Кад виђеше Ава мила ђевера,

за оштре се сабље дохитише,

да дињару одсијеку главу;

ал’ говори госпођа ђевојка:

„О, бога ви, два мила ђевера,

ви немојте њега погубити,

док чујемо шта ће говорити,

ласно ћете њега погубити“.

Преклања се дињар Бањанине,

пред ђевојком црну земљу љуби:

„Богом сестро, лијепа ђевојко!

Ти ћеш бити љуба Радулова,

тамо су ми два нејака брата

у тавници Влашића Радула,

не би ли их како избавила! “

Па се маши у свил’не џепове,

те извади дванаест дуката

и дарива богом посестриму,

она њему свилену кошуљу.

Па одоше двору бијеломе.

Кад су били пред бијеле дворе,

сви сватови коње одјахаше,

а ђевојка неће да одјаше.

Изишла је мајка Радулова,

изнијела од злата синију,

на синију змију оплетену,

оплетену од сребра и злата,

на њојзи је алем, драги камен;

па говори мајка Радулова:

„Одјаш’ коња, мила снахо моја!

На част тебе од злата синија,

на синији змија оплетена,

оплетена од сребра и злата,

и на њојзи алем, драги камен,

те ми вези полуноћи, снахо,

полуноћи као у по подне“.

Она јој се смјерно поклањаше,

ал’ од коња неће да одјаше.

Изишле су сеје Радулове,

изнијеле злаћено прстење:

„Одјаш’ коња, мила снахо наша!

На част тебе злаћено прстење,

те ти носи докле си нам млада“.

Она им се смјерно преклањаше,

ал’ им коња неће да одјаше.

Љутите се у двор повратише,

оштро ходе, а оштро говоре:

„О наш брате, Влашићу Радуле,

неће снаха коња да одјаше

док не види за кога је дошла“.

Наљути се Влашићу Радуле,

голу сабљу у рукама носи:

„Одјаш’ коња, кучко, не ђевојко!

Одјаш’ коња, одсјећ ћу ти главу!

Ниси коња од баба довела,

већ си мога коња уморила“.

Говори му госпођа ђевојка:

„Господару, Влашићу Радуле,

не љути се, не имаш се зашто;

нећу тебе коња одјахати

док ми не даш кључе од тавнице“.

Грохотом се Радул насмијао,

даде њојзи кључе од тавнице,

па је онда коња одсједнула,

па дозивље два мила ђевера:

„Ви хајдете, два мила ђевера:

кажите ми врата на тавници“.

Отидоше с њоме на тавницу,

па говори лијепа ђевојка:

„Ко су браћа Дињар-Бањанина,

хајте амо на тавничка врата! “

Изишла су два нејака брата,

изишла су на тавничка врата:

коса им је — њом би се покрили,

нокти су им — укопали би се.

Још пропишта тридесет робова:

„Богом сестро, лијепа ђевојко,

пусти и нас данас из тавнице! “

Ал’ говори лијепа ђевојка:

„Хајте, робље, на тавничка врата! “

Па изиђе робље из тавнице,

вели њему лијепа ђевојка:

„Бјеж’те, робље, куда које знаде! “

Па узима до два побратима,

одведе их у бијеле дворе,

па дозива два бербера млада:

један мије, други косу брије

и погане нокте сарезује;

дала им је б’јеле бошчалуке,

и на њих је рухо порезала,

па их спреми двору бијеломе,

и даде им од злата јабуку:

„Поздрав’те ми богом побратима,

побратима Дињар-Бањанина,

подајте му од злата јабуку“.

51 ЖЕНИДБА МАКСИМА ЦРНОЈЕВИЋА

Pодиже се Црнојевић Иво,

те отиде преко мора сиња,

и понесе три товара блага

да он проси лијепу ђевојку

за Максима, за сина својега,

милу шћерцу дужда од Млетака.

Иво проси, дужде се поноси;

но се Иво оканити неће,

снаху проси три пуне године,

снаху проси, а просипље благо.

Ја кад Иван благо похарчио,

Латини му дадоше ђевојку,

ђевојачки прстен прифатише.

Пријатељи свадбу устоваше:

свадбу кажу у години првој,

док отиде здраво до Жабњака,

и роди му вино и вшеница,

и сакупи хиљаду сватова.

Ја кад тако свадбу уредише,

земан дође те ти дому пође,

а прати га нови пријатељу,

пријатељу дужде од Млетака,

и прате га два дуждева сина,

и прати га стотину Латина.

Но иштети Иван на походу:

иде мудро, проговори лудо,

рече дужду, нову пријатељу:

„Пријатељу, дужде од Млетака,

чекај мене с хиљаду сватова, —

од хиљаде мање бити неће,

чини ми се хоће бити више;

кад пријеђем море у то поље,

ти истури хиљаду Латина

нек ми срету у пољу сватове:

неће бити љепшега јунака

у мојијех хиљаду сватова

ни у твојих хиљаду Латина

од Максима, од мојега сина,

сина мога, мила зета твога! “

А то слуша дужде од Млетака,

два сокола, два дуждева сина,

и слушаше стотина Латина.

Мило било дужду од Млетака,

руке шири, те г’ у лице љуби:

„Фала, пријо, на бесједи такој!

Кад ја стекох мила зета свога

ком љепоте у хиљади нема,

вољећу га него око једно,

вољећу га нег’ једнога сина;

ја ћу њему даре приправљати,

приправљати коње и соколе,

и ковати чекркли-челенке,

и резати коласте аздије,

нека носи, нека се поноси;

ако л’ тако то не буде, пријо,

хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи“.

Отале ми Ива испратише

и на море воду натурише,

из ћемија њега истурише,

оде Иван здраво и весело.

Ја кад био под бијели Жабљак,

виђе Иван своје б’јеле дворе:

бијели се у висину кула,

на ћошета сићани чардаци,

а сјају му срчали-пенџери;

виђе Иван, па се ужелио,

ждрала коња фати бакрачлијом,

и притегну ђемом од челика,

но му ждрале ситно подиграва.

Нитко први њега не угледа,

угледа га вијерна љубовца

с биле куле на срчали-пенџер.

Како виђе, позна господара

и под њиме од мегдана ждрала,

па потрча низ високу кулу,

па потрча, а из грла викну,

викну слуге, набрекну слушкиње:

„А ви, слуге, пољу похитајте,

те сретите пољем господара!

Бре, слушкиње, бришите авлије!

А ђе ми је дијете Максиме?

Ну похитај пред капију нашу,

ето, сине, мила баба твога,

баба твога, господара мога,

јаше коња сјетно и весело,

чини ми се снаху ј’ испросио“.

Но Ивану слуге похитале,

те у пољу сретош’ господара,

а Ивану љуба потрчала,

цјелива га у скут и у руку,

отпаса му свијетло оруже,

па оруже грли у наруче,

у наручу носи на чардаке;

вјерне слуге коње прифатише.

Ал’ ето ти дијете-Максима,

сребрн столак носи у наруче;

у сто сједе Црнојевић Иво,

да с’ одмори, да му чизме скину.

Како сједе у сребрна стола,

очи му се одмах отимаше,

те Максима погледује сина.

Та да видиш јада изненада!

давно Иван дворе оставио

просит снаху три године дана,

иза њега болест ударила

у Жабљака, у постојбину му,

мучна болест, оне красте веље;

на Максима красте напануле,

те му б’јело лице нагрдиле,

бијело му лице нашарале,

иза краста лице поцрњено,

поцрњело и одрпавило;

кунем ти се, како тамо кажу,

грднијега у хиљади нема

од Максима, сина Иванова.

Паде на ум Црнојевић-Иву

ја какву је ријеч оставио

код његова нова пријатеља:

да одведе хиљаду јунака,

да љепшега од Максима нема;

јутрос, брате, нема грднијега!

Те се Иво био раскарио:

мрке брке ниско објесио,

мрки брци пали на рамена,

у образ се љуто намрдио;

ни с ким Иво ријеч не бесједи,

веће гледа у земљицу црну.

Колико се јунак раздертио,

виђе љуба, па се досјетила,

подви скуте и подви рукаве,

цјелива му руку и кољено:

„Господару, ја се молим тебе,

што с’ у образ сјетно, невесело?

Ал’ нијеси снаху испросио?

Ал’ ти није по ћуди ђевојка?

Али жалиш три товара блага? “

Ал’ је Иво љуби бесједио:

„Ну одаље, да те бог убије!

Ја сам нама снаху испросио;

а по ћуди Латинка ђевојка:

што је земље на четири стране,

љепоте јој у сву земљу нема,

онакога ока у ђевојке,

нит’ онаког стаса ни образа;

ко ј’ видио вилу на планини,

ни вила јој, белћи, друга није!

Ја не жалим три товара блага,

у Жабљаку пуна кула блага,

на благу се ни познало није;

но сам дужду ријеч оставио:

да доведем хиљаду сватова,

да љепшега од Максима нема;

јутрос, љубо, нема грднијега!

Ја се бојим кавге преко мора,

кад Максима сагледају мога“.

Но да видиш једне женске стране,

како грдно рече господару:

„Господаре, да од бога нађеш!

Куд те сила сломи преко мора

надалеко четр’ест конака,

преко мора, да не видиш дома,

ни без јада доведеш ђевојку,

а код твоје земље државине,

земље твоје, Бара и Улћина,

Црне Горе и Бјелопавлића,

ломна Куча и Братоножића,

и лијепе варош-Подгорице,

и Жабљака, твоје постојбине,

и Жабљака, и око Жабљака:

да ожениш јединога сина,

и да нађеш за сина ђевојку,

проћу себе главна пријатеља;

но те сила сломи преко мора! “

Кад то зачу Црнојевић Иво,

плану Иво како огањ живи:

„Ни сам био, ни сам је просио:

ко ми дође да ми је честита,

живу ћу му очи извадити! “

Хабер оде од уста до уста,

то зачуше мали и велики,

и зачула сва господа српска,

те о томе нитко не бесједи.

Тако стаде од године једне,

од године за девет пунијех:

не помиње нитко за ђевојку.

У десетој мезил-књига стиже

од његова нова пријатеља,

пријатеља дужда од Млетака;

нов је био, пак је постарио,

давно ј’ било то девет година!

Књига Иву на кољено паде,

ал’ му књига доста грдно каже:

„Пријатељу, Црнојевић-Иво,

кад забраниш у пољу ливаду,

јал’ је коси, ја другоме даји,

да не бију слане ни шњегови

по ливади цвијет расцавтио;

кад запросиш лијепу ђевојку,

јал’ је води, јали је не проси:

ти ми проси милу шћеру моју,

ти је проси, и ја ти је дадох,

и ми онда свадбу устовасмо,

и ти каза до прве године,

док ти роди вино и вшеница,

и сакупиш хиљаду сватова;

ево прође и девет година,

нити има тебе, ни сватова.

Брже пиши лист књиге бијеле,

прати књигу милој шћери мојој,

шћери мојој, а тој снаси твојој,

да се твоја снаха преудаје,

да ми слику тражи према себе,

а ти рђу тражи према тебе“.

Ја кад виђе Црнојевић Иво,

књигу учи, а љуто се мучи.

Код њега се нитко не придеси,

не придеси мудрога јунака,

ком би своје дерте исказао,

но од дерта погледује љубу:

„Љубо моја, ну ме сјетуј саде:

ал’ ћу снаси књигу оправити,

да се наша снаха преудаје;

ал’ ћу слати, али слати нећу? “

Женска страна мудро проговара:

„Господару, Црнојевић-Иво,

ког су љубе досле сјетовале,

кога досле, кога ли ћ’ одселе,

с дугом косом, а памећу кратком?

Ал’ ти хоћу ријеч проговорит:

од бога је велика гријота,

а од људи зазор и срамота,

ђевојачку срећу затомити

и у њену роду узаптити.

Послушај ме, драги господаре!

Од шта си се данас препануо?

Ако су га красте иштетиле,

ако бидну главни пријатељи,

за то ријеч проговорит неће:

свак се боји муке и невоље.

Господару, још бесједим тебе:

ако с’ кавге преко мора бојиш,

имаш данас пуну кулу блага,

у подруме троњетнога вина,

у амбаре бијеле вшенице;

имаш на што свате покупити:

рекао си хиљаду сватова,

данас купи и хиљаде двије,

по избору коње и јунаке;

ја кад виде тамо у Латина,

прегледају силу и сватове,

да је Максим слијепо дијете,

не смију ти кавгу заметнути.

Купи свате, те води ђевојку,

господаре, више не премишљај! “

Грохотом се Иван насмијао,

књигу пише, даде татарину,

те је прати дужду од Млетака:

„Пријатељу, дужде од Млетака,

ну ослушкуј и ноћи и дневи:

запалићу на граду топове,

запалићу тридесет топова,

па запалит Крња и Зеленка,

нека оде јека под облаке;

пријатељу, часа не почаси,

но ми прати низ море ђемије,

да ми сретеш на мору сватове“.

А кад Иво књигу оправио,

он призивље к себе јазиџију,

па довати један табак књиге,

искидаше књигу на комате,

па пустише по књизи јазију,

те позивље кићене сватове.

Прву књигу Иван оправио,

прати књигу Бару и Улћину

на Милоша Обренбеговића:

„О Милошу Обренбеговићу,

позивљем те у моје сватове,

стари свате да си пред сватове;

но ми немој инокосан поћи,

купи свата што гођ можеш веће —

нек се знаду свати старосватски“.

другу књигу Иван оправио

покрај мора ломној Гори Црној

на сестрића Јован-капетана:

„Бре, сестрићу, Јован-калетане,

виђи књигу, часа не почаси,

позивље те ујак у сватове,

да си ђевер уз танку Латинку,

ти, сестрићу, Јован-капетане;

Но ми немој инокосан поћи,

купи свате ломну Гору Црну,

Гору Црну и Бјелопавлиће,

нека биде барем пет стотина,

пет стотина ђеверскијех свата,

нек је фала и мене и тебе.

Кад сакупиш кићене сватове,

ти, сестрићу, да си под Жабљака,

под Жабљака у поље широко“.

Трећу Иван ситну књигу пише

ломну Кучу и Братоножићу

на војводу Ликовић-Илију:

„О Илија, Брдској земљи главо,

виђи књигу, не почаси часа,

ти, војводо, да си у сватове

под Жабљака у широко поље;

но, војводо, не пођ’ инокосан,

поведи ми листом Брђанију“.

А четврту књигу оправио,

прати књигу у Дрекаловиће

на Милића Шереметовића:

„Бре, Милићу Шереметовићу,

купи свате све Дрекаловиће,

викни ђецу све Васојевиће,

крени ђецу до зелена Лима;

што је веће, то је боље за те“.

Пету Иван књигу оправио,

прати књигу варош-Подгорици,

Подгорици, бутун-породици,

на рођака главнога јунака,

на сокола Кујунџића Бура:

„Ти, соколе, Буро Кујунџићу,

виђи књигу, не почаси часа,

но ти купи кићене сватове,

скупи браћу све Подгоричане,

па ођени коње и јунаке:

удри коњма седла османлије,

и злаћене рате до копита,

а на прси сјајна силембета,

нек с’ јуначки коњи окићени;

на јунаке дибу и кадифу

и црвену чоху сајалију,

што од воде чоха црвенија,

а од сунца чоха руменија,

а на главе калпак и челенке,

на јунаке меневиш-доламе,

а на ноге ковче и чакшире, —

нек су наша ђеца окићена,

нек су наша ђеца ођевена

са онијем рухом господскијем,

да сватове моје зачините,

да љепоте ни тог руха нема,

да им нема лица ни облика

у сву српску земљу и латинску.

Латини се хоће зачудити

а ономе српском одијелу:

у Латина свашта на свијету,

они могу сребро поковати,

поковати и сребро и злато,

сајалију чоху порезати;

не могу се довити Латини

господскоме на образу лицу

и господском оку јуначкоме,

што су ђеца ти Подгоричани“.

Пету књигу Буру оправио,

и по књигам’ позвао сватове.

а Жабљака и без књиге зовну,

и Жабљака и око Жабљака.

Ја да можеш оком погледати

и ушима јеку послушати

кад се ситне књиге растурише

од тог мора до зелена Лима,

те пођоше српске поглавице

и војводе, што су за сватове,

и делије, све главни јунаци!

Кад виђеше старци и тежаци,

потурише рала и волове:

све се на јад сломи у сватове

у широко поље под Жабљака;

а чобани стада оставише,

девет стада оста на једноме:

све се сломи у широко поље

господару јутрос на весеље.

Од Жабљака до воде Цетиње

све широко поље притискоше:

коњ до коња, јунак до јунака,

бојна копља како чарна гора,

а барјаци како и облаци,

разапе се чадор до чадора,

под чадоре красне поглавице,

дан данише, пак и заноћише.

Но да видиш јутру на уранку:

прије данка и јаснога сунца

подранила једна поглавица,

што је једној земљи старјешина,

по имену Јован капетане,

што бијаше ђевер уз ђевојку;

подранио, поље оставио,

и у пољу кићене сватове,

а дошао граду на бедене.

Нико с њиме није полазио,

с господаром цигле двије слуге,

двије слуге иду назорице,

а господар с њима не бесједи,

но је чело грдно намрдио,

а пониско брке објесио,

мрки брци пали на рамена.

Он ми шета граду по бедену,

прегледује на граду топове,

прегледује своју госпоштину,

прегледује, брате, царевину;

највише се очи отимаху

на кићене у пољу сватове:

није шала, није шуркулија,

од Жабљака до Цетиње воде

ударен је чадор до чадора,

коњ до коња, јунак до јунака,

бојна копља како гора чарна,

а барјаци како и облаци.

Тако Јован бјеше уранио,

те он шета граду по бедену,

а виђе га Црнојевић Иво,

па Ивану врло мучно било,

на јутру му назва добро јутро:

„Добро јутро, Јован-капетане!

Што с’, сестрићу, јутрос уранио?

Што с’ у пољу чадор оставио,

и у пољу кићене сватове?

Што ли си се, сине, намрдио?

У образ си сјетно, невесело:

каж’ ујаку јутрос на уранку? “

Проговара Јован капетане:

„Прођи ме се, мој ујаче Иво!

Коју бих ти ријеч бесједио,

ти ми ријеч послушати нећеш:

а кад би ме, ујо, послушао,

да отвориш те подруме твоје,

да даш доста издобила вина,

да напојиш у пољу сватове,

па да пустиш те хитре телале,

нек телали кроз сватове викну,

нек сватови сваки дому иде.

Ну растури то весеље твоје,

мој ујаче, Црнојевић-Иво!

Е смо нашу земљу опустили,

сломила се земља у сватове,

оста земља пуста на крајини,

земља наша страшна од Турака,

од Турака преко воде сиње.

Мој ујаче, Црнојевић-Иво,

и прије су вођене ђевојке,

и прије су момци ожењени,

и прије су весела бивала

у свој земљи, у свој краљевини;

твога јада ниђе није било:

да подигнеш земљу у сватове,

а далеко кости занијети

браћи нашој преко мора сиња,

преко мора четр’ест конака,

ђе нам тамо своје вјере нема,

нит’ имамо красна пријатеља,

но је нама, белћи, земља жедна,

па кад виде преко мора сиња,

када виде све српске јунаке,

ја се бојим кавге међу браћом,

може јада бити на весељу.

Мој ујаче, Црнојевић-Иво,

да ја тебе једне јаде кажем:

синоћ пољу легох под чадором,

допадоше двије моје слуге,

на перо ме ћурком покриваше

и господски лице завијаше;

очи склопих, грдан санак виђех, —

грдан санак, да га бог убије! —

ђе у сану гледам на небеса:

на небу се, ујо, наоблачи,

па се облак небом окреташе,

облак дође баш више Жабљака,

више твога поносита града,

од облака пукоше громови,

гром удари тебе у Жабљака,

баш у твоју красну краљевину,

у дворове, твоју постојбину:

Жабљака ти огањ оборио

и најдоњи камен растурио;

што бијаше један ћошак бијел,

ћошак паде на Максима твога, —

под ћошком му ништа не бијаше,

испод ћошка здраво изишао.

Мој ујаче, Црнојевић-Иво,

не смијем ти санак исказати,

тек ако је сану вјеровати,

вјеровати сану и биљези,

ја ти, ујо, хоћу погинути,

погинути у твоје сватове,

јал’ погинут, јали рана допаст.

Мој ујаче, да од бога нађеш!

Ако мене штогођ биде тамо,

каква мука у весељу твоме,

јал’ погинем, јал’ допаднем рана,

чекај, ујо, онда јаде грдне;

ел ја водим ђеце под барјаке

породице љута Црногорца,

под барјаке ђеце пет стотина:

ђе јаокнем, сви ће јаокнути;

ђе погинем, сви ће погинути.

Но ти с’ молим јутрос на подранку,

молим ти се, а љубим ти руку,

да растуриш у пољу сватове,

нек сватови сваки дому иде.

Прођ’ с’ ђевојке, да је бог убије! “

Кад то чуо Црнојевић Иво,

плану Иво како огањ живи,

те он кара сестрића Јована,

њега кара и љуто га куне:

„Зао санак, сестрићу Јоване!

Бог годио и бог догодио,

на тебе се таки санак збио!

Кад га виђе, рашта оповиђе,

оповиђе јутрос на подранку,

кад сватови мисле да полазе?

Мој сестрићу, Јован-капетане,

сан је лажа, а бог је истина;

ружно си се главом наслонио,

а мучно си нешто помислио.

Знаш, сестрићу, не знали те људи!

Доста ми је и муке и руге:

насмија се сва господа наша,

а шапатом збори сиротиња,

ђе ми сједи снаха испрошена

и код баба и код старе мајке,

а ђе сједи за девет година.

Знаш, сестрићу, не знали те људи!

да ћу тамо јунак погинути,

нећу моју снаху оставити,

ни весеље јутрос растурити.

Но како си мене старјешина

и пошао ђевер уз ђевојку,

ну набрекни на камену граду,

ну набрекни, призови тобџије,

нека топе пуне и напуне,

нек напуне тридесет топова;

па призови старца Недијељка,

што му б’јела прошла појас брада,

који чува топе баљемезе,

чува топе Крња и Зеленка,

а којијех у свој земљи није:

⇐ Предыдущая 16 17 18 19 202122 23 24 25 Следующая ⇒