Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 26 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 27 из 37Следующая ⇒

Ни би сина, ни од сина гласа.

Када буде на истоку сунце,

изилази Милићева мајка,

сунце гледа, паке проговара:

„Благо мене, ето ми снашице!

Иде с воде, носи воде ладне,

хоће мене стару зам’јенити! “

Ни би снахе, ни од снахе гласа,

веће мајка кука од жалости,

кука тужна како кукавица,

а преврће како ластавица,

и кукаће до суђена дана!

66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА

Jош од зоре нема ни помена,

удбинска се отворише врата,

и изиђе једна чета мала,

за тридесет и четири друга,

пред њоме је Лички Мустај-беже;

оде беже у Кунор планину

да он лови лова по планини.

Хода беже три-четири дана,

ништа бего уловит не може,

поврати се Лики и Удбињи.

Када сиђе под гору јелову,

уврати се на воду чатрњу

да почине и да воде пије;

баци очи под јелу зелену,

ал’ с’ од јеле разасјале гране.

Када дође Мустај-беже Лички,

пјан катана под јеликом спава

сав у срми и у чисту злату:

на глави му калпак и челенке,

један калпак, девет челенака;

покрај њих је крило оковано,

ваља крило хиљаду дуката;

на плећима зелена долама,

на долами тридесет путаца, —

свако пуце по од литру злата,

под гр’оцем од три литре злата,

и оно се на бурму отвора,

у њем носи за јутра ракију;

по долами троје токе златне,

златне токе по од двије оке,

двоје вите, а треће салите;

на ногама ковче и чакшире, —

жуте му се ноге до кољена,

побратиме, како у сокола;

из ковчи су синџири од злата,

на синџирим’ ситне титреике,

што ђевојке носе о гр’оцу;

опасао мукадем-појаса,

за појасом девет даницкиња

све у чисто заљевене злато;

о бедри му сабља окована,

на сабљи су три балчака златна

и у њима три камена драга, —

вања сабља три царева града;

у крилу му лежи павталија,

на њојзи је тридесет карика,

свака павта од десет дуката,

код нишана од тридест дуката,

више злата него љута гвожђа.

Када јунак из травице дине,

уз јелу се узвијају гране.

Притиште га Мустај-беже Лички

су тридесет и четири друга,

измаче му свијетло оружје.

Кад се прену јунак из травице,

те он виђе црнијем очима

да су њега Турци притиснули,

а код њега не има оружја:

како кога рукам’ доваташе,

те о земљу њиме удараше,

та у њему живо срце пуца;

уби њему друга седмерицу,

док му б’јеле освојише руке,

савезаше, па га поћераше,

поћераше бијелој Удбињи,

привезаше на њега оружје:

нек се чуди мало и велико

ђе увати Мустај-беже Лички

та катану под свијем оружјем.

Кад су били пољем широкијем,

проговара Мустај-беже Лички:

„Ој, бога ти, незнана катано,

откле ли си, од које л’ крајине?

Како л’ тебе по имену вичу?

Куда ли си био намислио?

Камо твоја дружина остала? “

А катана њему проговара:

„Што ме питаш, Мустај-беже Лички?

Јеси л’ чуо латинско Приморје,

код Приморја ришћанске Котаре

и у њима Јанковић Стојана?

Ја сам главом Јанковић Стојане!

Нисам више ни имао друга

осим бога и себе једнога,

а нијет сам био учинио

да се спустим до под твоју кулу,

да измамим Хајкуну ђевојку,

да одведем себе у Котаре,

па ми не би од бога суђено:

проклето ме пиће преварило“.

Тада рече Мустај-беже Лички:

„Бе аферим, Јанковић-Стојане!

Баш си дошô у онога руке

који ће те, море, оженити! “

У ријечи пали под Удбињу

испод куле Мустај-бега Личког;

гледа чету мало и велико,

и Хајкуна са бијеле куле,

мила сестра Мустај-бега Личког.

Пред њоме је ђерђеф од мерџана,

у рукама игла од биљура,

пуни злато по бијелу платну;

када виђе чету из планине, —

они воде свезана јунака

код његова свијетла оружја —

испред себе ђерђеф отурила,

двије му је ноге подломила,

па је собом била говорила:

„Боже мили, чуда великога!

Зла погледа у добра јунака!

Како ли га Турци преварише,

и без ране и без мртве главе

свезаше му руке наопако? “

Кад дружину на рачун узела,

ал’ не има друга седмерице!

Кад падоше под бијелу кулу,

од Стојана узима оружје,

па оружје носи у ризницу,

а Стојана спусти у тавницу,

у дубину триста ендезета,

ђено лежи вода до кољена,

а јуначке кости до рамена.

Оде беже у нову механу,

оде пити с четницима вино,

да се вали Турцим’ Удбињаним’

каквога је роба заробио.

Подиже се лијепа ђевојка,

она иде на тавничка врата,

и донесе једну кову вина,

на узицу спусти у тавницу,

са тавнице грлом довикује:

„Ој јуначе, бог те не убио!

Откле ли си, од које л’ крајине?

Како ли се зовеш по имену?

Како ли те Турци преварише

те свезаше код оружја руке? “

Узе Стојан те он попи вино,

па ђевојци бјеше бесједио:

„Ко ме виче са тавнице б’јеле?

Пиво ми је грло преузело,

пусти мене на чекрк узицу,

извуци ме до пола тавнице,

па ћу тебе онда казивати“.

Кад то чула Туркиња ђевојка,

пусти њему на чекрк узицу,

на узици куке од челика,

извуче га до пола тавнице;

проговара Јанковић Стојане:

„Ко ме пита са тавнице б’јеле? “

Јави му се Туркиња ђевојка:

„Ја те питам, незнана катано!

Ја сам сестра Мустај-бега Личког“.

Проговара Јанковић Стојане:

„О Хајкуна, да те бог убије!

Ја сам главом Јанковић Стојане,

ја сам с тебе допао тавнице;

пјана су ме Турци преварили

те свезали наопако руке“.

Вели њему Туркиња ђевојка:

„Чујеш мене, Јанковић-Стојане!

Хоће тебе Турци погубити;

сјутра тебе хоће понудити

хоћеш ли се, болан, потурчити.

Потурчи се, Јанковић-Стојане,

а ја ћу ти бити вјерна љуба.

У мог брата Мустај-бега Личког

та имају двије куле блага:

једна моја, а друга његова;

ако буде мријети по реду,

хоће нама обје останути“.

Проговори Јанковић Стојане:

„А не лудуј, Хајкуна ђевојко!

Бога ми се не бих потурчио,

да ми даду Лику и Удбињу.

Ја имадем у Котарим’ блага

више, богме, него у Турака,

а бољи сам јунак од Турака.

Ако бог да, лијепа ђевојко,

сјутра прије половине дана

окренуће скакат Котарани

по Удбињи и око Удбиње,

извадиће Стојка из тавнице“.

Одговори Туркиња ђевојка:

„Бе, не лудуј, Јанковић-Стојане!

Докле твоји Котарани дођу,

хоће тебе Турци погубити;

већ јеси ли, болан, вјере тврде

да ћеш мене узет за љубовцу,

да избавим тебе из тавнице? “

Вели њојзи Јанковић Стојане:

„Тврда вјера, лијепа ђевојко!

Узећу те за вјерну љубовцу,

доиста те преварити нећу“.

Кад то чула лијепа ђевојка,

спусти њега у тавницу тавну,

па отиде на танану кулу.

Мало време затим постајало,

дође беже из нове механе, —

ђевојка се премеће по кули,

њу ми пита Мустај-беже Лички:

„Што је тебе, моја сестро мила? “

„Не питај ме, брате, Мустај-беже!

Забоље ме и срце и глава,

сву је мене зима обузела:

богме, брате, мријети ваљаде;

већ ти сједи на меке душеке —

да ти паднем у криоце главом,

да ја пустим моју гр’јешну душу“.

Жао бјеше Мустај-бегу Личком,

јер од рода више никог нема,

пусти сузе низ бијело лице,

па он сједе на меке душеке,

цура паде у криоце главом,

једну руку у џепове тура,

другу руку брату у њедарца, —

док украде кључе од тавнице,

од ризнице и од коњушнице,

превали се по меку душеку.

Говори јој Мустај-беже Лички:

„Сестро моја, Хајкуна ђевојко,

није л’ бог дô мука одминула? “

„Јесте, брате, милом богу вала! “

Подиже се Мустај-беже Лички,

он отиде на зелену лонџу,

да вијећу чини с Удбињаним’

како ли ће уморит Стојана;

а ђевојка на ноге скочила,

па отвора бијелу ризницу,

Стојаново извади оружје

и накупи егбета дуката,

па се спусти пред тавницу б’јелу,

из тавнице извади Стојана,

одведе га пред подруме б’јеле,

извадише коне из подрума:

добра ђога бега Личанина,

што га јаше на мејдан јуначки,

и вранчића љубе Личанина,

ког бржега у крајини нема;

ђога јаше лијепа ђевојка,

Стојан јаше вранца од мејдана;

окренуше пољем широкијем,

примише се у Огорјелицу,

од ње право у Кунор планину,

из Кунора у поље котарско.

Тада рече Јанковић Стојане:

„О Хајкуна, лијепа ђевојко,

баш се мене задријема тешко,

већ одјаши од коња ђогата,

хоћу мало санак боравити“.

Вели њему Туркиња ђевојка:

„Не, Стојане, твога ти јунаштва!

Гони вранца у равне Котаре,

па је ласно санак боравити:

ја се бојим чете од Турака“.

Не шће Стојан послушат ђевојке,

већ од коња добрих одсједоше,

па он сједе у зелену траву,

а ђевојци у криоце главу,

заспа Стојан како јагње лудо,

ал’ ђевојка спавати не може.

Док се бијел данак запознаде,

рано рани Мустајбеговица

да обиђе на кули ђевојку,

болесна је синоћ омркнула;

ал’ не има на кули ђевојке,

покупљено из ризнице благо,

у тавници нема Јанковића,

а не има у подруму коња!

Поврати се на бијелу кулу,

те избаци пушку хаберника;

зачу беже на зеленој лонџи,

своме се је јаду осјетио,

он се вати у џепове руком:

из џепова кључи покрадени!

Тад повика Мустај-беже Лички:

„Браћо Моја, тридест Удбињана,

утече ми Јанковић Стојане

и одведе Хајкуну ђевојку,

већ на ноге, ако бога знате! “

Чудан адет бјеше у Турака:

готови им коњи под седлима;

добријех се коња доватише,

и широко поље прејездише,

Кунора се горе доватише,

од Кунора у поље котарско.

Гледа Хајка из зелене траве,

често гледа под Кунор планину,

ал’ се прамен запођеде таме

а од паре коњске и јуначке,

позна брата Мустај-бега Личког

и за њиме тридест Удбињана,

а не смије Стојана да буди,

већ прољева сузе од очију

по образу Јанковић-Стојана.

Кад се прену Јанковић Стојане,

он бесједи Туркињи ђевојци:

„Што је тебе, Туркиња ђевојко,

те прољеваш сузе од очију?

Ил’ ти жалиш брата Мустај-бега?

Ил’ његова блага големога?

Ил’ ти није у вољу Стојане? “

Одговара Туркиња ђевојка:

„О Стојане, жалосна ти мајка!

Ја не жалим брата Мустај-бега,

нит’ ја жалим блага његовога, —

ја сам нама блага понијела,

ти си мене насред срца мога;

ето, болан, Личког Мустај-бега

и са њиме тридест Удбињана,

јаши вранца, бјежи у Котаре,

обоје смо изгубили главе“.

Када виђе Јанковић Стојане,

он говори Туркињи ђевојци:

„Нећу, богме, Хајкуна ђевојко,

жао су ми Турци учинили,

у трави ме пјана притиснули,

сад се хоћу дариват са шуром;

већ ти јаши вранца од мејдана,

а дај мени твојега ђогата,

побољи је мало од вранчића,

да ја идем шури у сретање“.

Скочи Стојан на добра ђогата,

а ђевојка на малена вранца,

бјежи млада бијелу Котару,

а Јанковић бегу у сретање.

да је коме сјести те поглати,

да он види чуда великога,

кад удари тридест на једнога,

па не шчека кућа ни једнога!

Тридест Стојан одсијече глава,

и увати Мустај-бега Личког,

свеза њему руке наопако,

и доћера њега до ђевојке,

па потеже сабљу оковану,

и ђевојци бјеше говорио:

„О Хајкуна, сестро Мујагина,

ми овако шуре дарујемо! “

Па заману сабљом окованом,

а ђевојка подбацила руке:

„Не, Стојане, твога ти јунаштва!

Не остави сестру без заклетве,

и тебе би сестре жао било;

врати њега, нек иде Удбињи“.

Стојан своју сабљу повратио,

бегу боле попритеже руке,

па га прати натраг у Удбињу,

и овако њему бесједио:

„Када, море, у Удбињу дођеш,

с Удбињавим’ сједеш пити вино,

лагат немој, већ све право кажи,

а џаба ти живот на мејдану“.

Оде беже у Удбињу свезан,

Стојан оде у равне Котаре,

и одведе Туркињу ђевојку,

покрсти је и вјенча је за се,

па је љуби кад гођ се пробуди.

67 РОПСТВО ЈАНКОВИЋА СТОЈАНА

Kадно Турци Котар поробише,

поараше дворе Јанковића,

заробише Смиљанић-Илију,

заробише Јанковић-Стојана.

У Илије млада оста љуба,

млада љуба од петнаест дана;

у Стојана млађа оста љуба,

млађа љуба од недеље дана.

У Стамбол и одведоше Турци,

поклонише цару честитоме.

Тамо били за девет година

и десете за седам месеци,

тамо и је царе потурчио,

код себе им дворе саградио.

Ал’ беседи Смиљанић Илија:

„Ој Стојане, да мој мили брате,

сутра јесте петак, турски светац,

цар ће отић с Турцима у шетњу,

а царица с булама у шетњу;

већ ти кради кључе од ризница,

ја ћу красти кључе од арова,

пак да пуста блага награбимо,

да узмемо два добра коњица,

да бежимо у Котаре равне,

да гледамо робље неробљено,

да љубимо лице нељубљено“.

И ту су се браћа послушала.

Кад освану петак, турски светац,

оде царе с Турцима у шетњу,

а царица с булама у шетњу;

Стојан краде кључе од ризница,

а Илија кључе од арова,

награбише небројена блага,

па узеше два добра коњица,

побегоше у Котаре равне.

Кад су били близу до Котара,

ал’ говори Јанковић Стојане:

„О Илија, да мој мили брате,

иди, брате, двору бијеломе,

а ја идем моме винограду,

винограду, моме рукосаду,

да прегледам мога рукосада:

ко га веже, ко ли га залама,

коме ли је допао у руке“.

Од’ Илија двору бијеломе,

Стојан оде своме винограду.

Нађе мајку Јанковић Стојане,

нађе мајку у свом винограду;

косу реже остарила мајка,

косу реже, па виноград веже,

а сузама лозицу залива,

и спомиње свог Стојана сина:

„Ој Стојане, јабуко од злата!

Мајка те је већ заборавила,

снае Јеле заборавит нећу;

снао Јело, неношено злато! “

Божио је Јанковић Стојане:

„Божја помоћ, сиротицо стара!

Зар ти немаш никога млађега

да тебека виноград уради,

већ посрћеш стара и невољна? “

Она њему боље одговара:

„Жив ми и здрав, делијо незнана!

Немам, рано, никога млађега,

до Стојана јединога сина.

Њега једног заробише Турци,

а и њега и Илију мога,

Стојанова брата стричевића.

Од Илије млада оста љуба,

млада љуба од петнаест дана;

мог Стојана млађа оста љуба,

млађа љуба од недеље дана.

Моја снаша адамско колено,

чекала га за девет година

и десете за седам месеци,

данас ми се млада преудаје;

ја не мого од јада гледати,

већ побего саду винограду“.

Кад је Стојан разумео речи,

брзо оде двору бијеломе,

заста тамо кићене сватове;

лепо су га свати дочекали:

како с коња, таки за трпезу.

Кад се Стојан вина понапио,

поче Стојан тијо беседити:

„Браћо моја, кићени сватови,

је ли тестир мало попевати? “

Говоре му кићени сватови:

„Јесте тестир, делијо незнана!

Јесте тестир, а да зашто није? “

Кличе Стојан танко гласовито:

„Вила гњиздо тица ластавица,

вила га је за девет година,

а јутрос га поче да развија;

долети јој сив-зелен соколе

од столице цара честитога,

па јој не да гњиздо да развија“.

Том се свати ништа не сећају,

досети се љуба Стојанова,

отпусти се од ручна девера,

брзо оде на горње чардаке,

па дозива сеју Стојанову:

„Заовице, рођена сестрице!

Ево т’ браца, господара мога! “

Кад зачула сеја Стојанова,

она стрча доле низ чардаке,

трипут совру очима прегледа

док је брацу лице угледала;

а кад брацу лице угледала,

руке шире, у лица се љубе,

једно друго сузама умива

од радости и од жеље живе.

Ал’ говоре кићени сватови:

„Господару, Јанковић-Стојане,

а што ћемо ми за наше благо?

Ми смо млого истрошили блага

док смо твоју љубу испросили“.

Беседи им Јанковић Стојане:

„Стан’те, браћо, кићени сватови,

док се мало сестрице нагледим!

Ласно ћемо ми за ваше благо,

ласно ћемо — ако јесмо људи“.

Кад се Стојан сестрице нагледа,

лепо Стојан свате даривао:

ком мараму, ком кошуљу танку,

младожењи рођену сестрицу.

И одоше кићени сватови.

Кад увече о вечери било,

иде мајка у двор кукајући,

она кука као кукавица,

и спомиње свог Стојана сина:

„Ој Стојане, јабуко од злата!

Стоју мајка већ заборавила,

снае Јеле заборавит нећу;

снао Јело, неношено злато!

Ко ће стару дочекати мајку?

Ко пред мене стару ишетати?

Ко ће стару запитати мајку:

„Јеси ли се уморила, мајко? ““

Кад зачула љуба Стојанова,

ишетала пред дворе бијеле,

прима мајку на господске руке,

и говори својој старој мајци:

„Ти не кукај, моја стара мајко!

Тебе стару огрејало сунце:

ево теби твог Стојана сина! “

Кад угледа остарила мајка,

кад угледа свог Стојана сина,

мртва мајка на земљицу паде.

Лепо Стојан оправио мајку,

како царски ваља и требује.

68 ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН

; ести паши муштулуци греду:

„Ево воде чобана Михата! “

Кад Михата паши доведоше,

сједе њега паша уз кољено,

па чобану Турчин говорно:

„А забога, чобане Михате,

је л’ истина, што ми љуђи кажу,

е ти имаш у Призрен дворове,

око њих је камена авлија,

у авлији седам чардаковах,

на сваки је кључаница златна;

а још имаш великога вранца,

узда му је како змија љута,

грива му је кâ јелену брада?

Је л’ истина, чобане Михате,

е ти имаш девет павуновах,

а за њима девет павуницах,

и пред њима мудра видра шета,

а за њима златоутва шкрипа,

међу њима окићена куна, —

то је твоја вјереница љуба:

колико је б’јела и румена,

када лије воду оли вино,

види јој се проз грло бијело;

па ни на њу, момче, гледат нећеш,

него љубиш призренске ђевојке,

неку на част, неку на срамоту?

А имаш ли зелену ливаду

што је косиш трипут на годину? “

Но му Михат ријеч бесједио:

„Све ј’ истина, драги господаре!

Што си чуо, ништа лажа није:

павуни су браћа моја мила,

павунице — то су ми снашице,

мудра видра — то је наша мајка,

златоутва — то је наша сека“.

Паша му је ријеч бесједио:

„А забога, чобанин-Михате,

буд ли има благо без хесапа,

што одврже тебе у хајдуке?

Што ли љуби Туркиње ђевојке?

Рашта поби моје сератлије? “

Вели Михат: „Право ћу ти казат.

Што ја љубих Туркиње ђевојке:

кад удари цвијет у планину,

кад порасте ружа на божуру,

дизаху се призренске ђевојке,

беријаху цвијет по планини,

вјешаху га за моје оруже;

и сам би се, пашо, преварио,

а некмоли ова лудаија!

Што л’ одврже мене у хајдуке:

не роди ми ливада сијено,

ја појавих у Мораву овце,

ја хиљаду дадох за сијено,

а хиљада по путу остаде,

остаде ми триста јаловијех

и остаде стотина угичах,

бачише ми триста јагањацах;

али иде триста сератлијах,

сви минуше, тридест се врнуше,

узеше ми тридест јагањацах:

кад припуштих овце и јагањце,

стаде блека тридест подојницах,

свака блеји, гледа на Михата —

откуд ћу им јагњад припуштити!

Пуче, пашо, мене срце живо,

па повиках десет павуновах,

потрчасмо на друм пред Турцима,

посјекосмо тридест сератлијах,

и отесмо тридест јагањацах,

те дадосмо овцама јагањце“.

Таде паша говори Михату:

„О Михате, турски душманине,

ђе се мука код главе нагнала,

па та мука глави не помогла,

и ту муку опалила муња!

Ђе се глава код муке нагнала,

а та глава муци не помогла,

и ту главу посјекли крвници! “

Дарова му стотину цекинах,

и даде му лаке пратиоце;

пратили га до двора његова.

Михат свога вранца изводио,

послао га паши у пешкешу.

69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ

Vино пије Мијат харамбаша

у високој гори Куновици;

с њиме пије Лазо барјактаре,

а до Лаза Даничићу Виде,

око Вида тридесет хајдука.

Кад с’ хајдуци вином напојише,

’вако рече Мијат харамбаша:

„Побратиме, Лазо барјактаре,

и вас, браћо, тридесет хајдука,

није л’ мајка родила јунака,

јал’ сестрица браца одњијала

без бешике, на десници руци,

у чету га моју опремила,

да отиде у Лијевна града,

да сакује токе триесторе

на мојијех тридесет хајдука,

и начини тридест челенака

на нашијех тридесет калпака;

сваке токе да су позлаћене,

моје токе од оке четири, —

оне да су од сувога злата,

и у њима три камена драга,

нек се знаду токе Мијатове?

Свакоме ћу оном поклонити

с мојих плећа зелену доламу,

од рамена лака џевердана“.

Када ријеч у дружину дође,

сви хајдуци ником поникоше

и у црну земљу погледаше,

како трава на увојке расте

као дојке у младе ђевојке;

не пониче Даничићу Виде,

већ поскочи на ноге лагане,

а довати лака џевердана,

раскака се с њиме низ планину

као јелен од седам година,

оде право ка Лијевну граду.

За њим трчи Мијат харамбаша:

„Побратиме, Даничићу Виде,

врат’ се амо, немој лудовати!

Ти се прођи бијела Лијевна,

не оста ми бољи у дружини!

А знаш добро што смо учинили:

ономад смо убили Турчина,

од Лијевна старога Мал-агу,

скинули смо токе са Мал-аге,

па ето их на прсима твојим;

а скинули ковче и чакшире,

па ето их на ногама твојим;

узели му лака џевердана,

па ето га о рамену твоме!

Ако ли се повратити нећеш,

ти обуци диван-кабаницу,

те заклони токе на прсима;

а поврати од шајка калчине,

те заклони ковче и чакшире;

а нај тебе мога џевердана,

те с њим иди у Лијевна града“.

Послуша га Даничићу Виде:

Он обуче диван-кабаницу,

те заклони токе на прсима;

а поврати од шајка калчине,

те заклони ковче и чакшире;

а поврати пушку Малагину,

и он узе пушку Мијатову;

оде право куд је наумио.

Мирно дође у Лијевна града,

и сакова токе и челенке,

па он пође горе у планину.

Но кад дође турској караули,

ал’ ту бјеше тридесет Турака,

метаху се камена с рамена

и скакаху скока јуначкога;

када дође Даничићу Виде,

он Турцима турски селам даде,

Турци њему боље приватише:

„Добро дође, незнана делијо! “

Ал’ да видиш Даничића Вида!

Он узима камен на рамена, —

једном баци, те свијем одбаци;

једном скочи, те свијем одскочи;

па окрену право у планину.

Но ето ти Туре Малагића

са Хајкуном, својом милом сејом;

кад дођоше турској караули,

жале им се Турци Лијевњани

шта учини незнана делија.

Но да видиш Туре Малагића!

Оно узе камен на рамена, —

једном баци, док Виду добаци;

другом баци, далеко одбаци;

и прескочи скоком јуначкијем.

Тад викнуше Турци Лијевњани:

„Врат’ се амо, босанска делијо!

Одбаци ти Туре Малагића

и одскочи скоком јуначкијем! “

Кад то зачу Даничићу Виде,

поврати се турској караули,

па се хајдук бјеше уморио,

те распучи диван-кабаницу

(засјаше се токе на прсима),

узе бацат камена с рамена,

те Турету далек’ одбацио;

но говори Хајкуна ђевојка:

„Зло ви било, Турци Лијевњани!

Ово није босанска делија,

већ је ово Даничићу Виде!

Видиш, брате, токе бабајкове! “

Ал’ је Виде турски разабрао,

па довати лака џевердана,

и побјеже пољем ка планини,

а ћера га Туре на ђогину.

Таман хајдук у гору зелену,

Турчин трже пушку кубурлију,

те он гађа Даничића Вида:

погоди га у ногу лијеву;

на десну се хајдук дочекао,

џевердану живу ватру дао,

на добро га мјесто погодио:

ђе спучава токе на прсима, —

обали га са коња ђогата.

Туре паде у зелену траву,

ал’ не може Виде да допадне

да му русу одсијече главу.

У то доба допадоше Турци

да погубе Даничића Вида,

но му добра срећа прискочила

те му пушка бјеше гласовита,

те се чула у Кунор планину;

познао је Мијат харамбаша,

’ваку ријеч рече у дружину:

„Браћо моја, тридесет хајдука,

ено пуче лаки џевердане,

Виде ни је муке допануо! “

Па поскочи на ноге лагане,

оде право низ гору зелену,

а за њиме тридесет хајдука.

Таман Турци Вида да свладају,

а допаде тридесет хајдука,

те с’ уд’рише Турци и хајдуци.

По једном се ватром претурише,

од Турака мало тко утече,

од хајдука мало тко погибе,

осим један Лазо барјактаре,

а рани се Даничићу Виде.

Ту хајдуци Лаза укопаше,

од Турака шићар задобише,

па се натраг у гору вратише,

однесоше рањенога Вида —

да се Виде у планини вида.

Тако сваком ономе јунаку

кој’ не слуша свога старијега!

70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА

Pодиже се Туре од Удбиње,

од Удбиње, крваве крајине,

младо Туре Бојичић Алиле,

подиже се у лов у планину,

и он узе слуге и левере

и поведе хрте и огаре.

Лов ловио три бијела дана,

лов ловио, ништа не добио;

а кад трећи бјеше око подне,

таде добар шићар задобио,

уватио хајдук-Вукосава

од Приморја, мјеста питомога.

Још се вали Бојичић Алиле:

„Хоћу њега ка цару водити,

и хоћу га цару поклонити“.

Па га неће ка цару водити,

но га баци у ледну тамницу.

Ту тамнова три године дана.

Кад хајдуку мука одољела,

он дозивље Бојичић-Алила:

„Ој Турчине, Бојичић-Алиле,

ну дај мене лист књиге бијеле

и калема, чим се књиге пишу,

е ћу писат једну ситну књигу —

да је пошљем мајци и љубовци“.

То је Алил њега послушао,

даде њему лист књиге бијеле

и калема, чим се књиге пишу;

хајдук пише књигу на кољену:

„Стара мајко, не надај се у ме!

Вјерна љубо, преудаји ми се! “

А кад књига у Приморје дође,

заплака се и сестра и мајка,

љуба му се гротом насмијала,

па пошета низ чаршију млада,

докле дође бемберу Михату,

па Михата била братимила:

„Богом брате, Михате бембере,

обриј мене русу косу с главе,

остави ми делинске перчине“.

То јој Михат за бога примио,

те јој русу косу обритвио,

остави јој делинске перчине.

Она млада у дворе се врати,

на се баца одијело дивно:

обукла је ковчали-чакшире,

па обуче памукли-кошуљу,

а по њојзи од злата кошуљу,

да од пота не штети кошуљу;

па обуче црвену доламу,

на доламу пуца с обје стране:

свако пуце од по литре злата,

ама што је пуце под гр’оцем,

у њем има двије литре злата,

забурмано, па се одбурмава,

те њим Влашче пије вино ладно;

па обуче токе позлаћене,

опаса се мукадем-појасом,

а за појас двије пушке мале:

у златан су калуп саљеване,

а међу њих јатагана златна;

а на главу калпак и челенке,

један калпак, седам челенака;

па оседла коња дебелога,

оседла га седлом сребрнијем,

па га покри чохом до кољена,

од кољена ките до копита,

пригрну га суром међедином,

заузда га ђемом од челика,

о врату му бисер објесила,

ситан бисер и камење драго:

⇐ Предыдущая 22 23 24 25 262728 29 30 31 Следующая ⇒