Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 22 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 23 из 37Следующая ⇒

па нареди мене у аргатлук,

аргатовах три године дана,

и ја вукох дрвље и камење

све уз моја кола и волове,

и за пуне до три годинице —

ја не стекох паре ни динара,

ни заслужих на ноге опанке!

И то бих јој, брате, опростио!

Кад сагради Смедерева града,

онда стаде па и куле зида,

позлаћује врата и пенџере,

па наметну намет на вилајет,

све на кућу по три литре злата, —

то је, брате, по триста дуката!

Ко имаде, и предаде благо;

ко предаде, онај и остаде;

ја сам био човек сиромашан,

не имадох да предадем благо,

узех будак, с чим сам аргатовô,

па с будаком одох у хајдуке.

Па се ниђе здржати не могох

у држави Јерине проклете,

већ побјегох до студене Дрине,

па се маших Босне камените.

А кад дођох близу Романије,

ту сам турске сватове сусрео;

они воде кадуну ђевојку.

Сви сватови с миром пролазили,

заостало Туре младожења

на дорату коњу великоме;

оно не шће да пролази с миром,

већ потеже троструку канџију, —

три су на њој луле од тумбака —

па удара мене по плећима.

Трипут сам га богом побратио:

„Молим ти се, Туре младожења,

а тако ти среће и јунаштва,

и тако ти сретнога весеља,

прођи ме се, хајде путем с миром,

видиш да сам човек сиромашан! “

Опет Туре да с̓ окани неће,

већ ме стаде већма ударати.

Кад је мене мало забољело,

и ја сам се врло ражљутио,

па потегох будак са рамена,

те ударих Туре на дорату.

Како сам га лако ударио,

умах сам га с коња оборио,

и к њему сам онда прилетио,

ударих га још два и три пута,

док сам њега с душом раставио:

ватих му се руком у џепове,

код њег нађох до три кесе блага,

па их пуштих себи у њедарца;

отпасах му сабљу од појаса,

њем отпасах, а себи припасах;

оставих му будак више главе,

да чим ће га закопати Турци;

па посједох његова дората,

одох право гори Романији.

То гледају сви турски сватови,

не шћедоше мене ни ћерати,

ја не шћеше, јали не смједоше.

Ево има четр̓ ест година,

Романију гору обикнуо

боље, брате, него моје дворе,

јер ја чувам друма кроз планину,

дочекујем Сарајлије младе,

те отимам и сребро и злато

и лијепу чоху и кадифу,

одијевам и себе и друштво,

а кадар сам стићи и утећи

и на страшну мјесту постајати;

не бојим се никога до бога! “

54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ

Vино пије Новак и Радивој

у зеленој гори Романији,

служи њима дијете Грујица.

А кад су се понапили вина,

онда рече дели-Радивоје:

„Хеј, мој брате, Старина Новаче!

Ни имамо вина, ни дувана,

нит̓ имамо паре, ни динара“.

Ал̓ говори Старина Новаче:

„Не бој ми се, дели-Радивоје!

Ако нема вина ни дувана,

и ако је блага нестануло,

ми имамо дијете Грујицу,

којино је љепши од ђевојке;

обућ ћемо рухо трговачко,

на Грујицу рухо сиротињско,

водићемо дијете Грујицу

да продамо у шер-Сарајеву,

па нек бјежи када њему драго;

само да ми блага добијемо,

па ће бити вина и дувана“.

Томе Раде врло каил био;

пак скочише на ноге лагане,

обукоше рухо трговачко,

на Грујицу рухо сиротињско;

отидоше шехер-Сарајеву

да продају дијете Грујицу.

Купује га Туркиња ђевојка,

даје за њга два товара блага;

она оде да донесе благо,

враг донесе булу удовицу,

удовицу Џафербеговицу,

даде за њга три товара блага,

и три коња што ће носит благо!

Љуто куне Туркиња ђевојка:

„Води роба, Џафербеговице!

Не био ти дуго, ни за млого,

већ: ил̓ ноћцу, или ноћи двије! “

Була води роба драгокупа,

води њега двору бијеломе,

пак донесе воде и сапуна,

те окупа дијете Грујицу,

пак удари на њга одијело,

и донесе господску вечеру.

Сједе Грујо вечер̓ вечерати,

ал̓ не може була да вечера,

већ све гледа дијете Грујицу.

А када је по вечери било,

она простре мекану постељу;

леже Грујо с булом у душеке.

Кад ујутру јутро освануло,

уранила Џафербеговица,

те износи дивно одијело,

и облачи дијете Грујицу:

на плећи му удара кошуљу

до појаса од чистога злата,

од појаса од бијеле свиле;

по кошуљи зелену доламу,

на којој је тридесет путаца:

свако пуце од по литру злата,

под гр̓ оцем од три литре злата,

и оно се на бурму отвора,

те се носи за јутра ракија;

по долами токе и ђечерме,

златне токе од четири оке;

а на ноге ковче и чакшире, —

жуте му се ноге до кољена,

побратиме, као у сокола;

а на главу калпак и челенке,

један калпак, девет челенака,

и десето крило оковано,

а из њега до три пера златна,

што куцају Груја по плећима, —

ваља крило хиљаду дуката;

донесе му свилена појаса,

и за појас двије даницкиње,

обадвије у чистоме злату;

а покрај њих ножа пламенита, —

међ̓ камзама алем, драги камен;

даде њему сабљу оковану,

на којој су три балчака златна:

на свакоме алем, драги камен, —

ваља сабља три царева града.

Тад пошета дијете Грујица,

он сашета низ танану кулу,

пак се шета по б̓ јелој авлији,

подметнуо руке под пазуха.

Гледа њега Џафербеговица

кроз пенџере са бијеле куле,

пак дозивље дијете Грујицу:

„Господару, робе драгокупе,

што ми шеташ тако невесео?

Ал̓ ти жалиш големога блага,

што сам за те три товара дала?

Али коње што су га однели?

Ја имадем пуну кулу блага,

а имадем пуне аре коња:

тридест ата, а тридест парипа;

све мојега старог Џафер-бега,

а данас је твоје, драгокупе! “

Тада рече дијете Грујица:

„Ој госпођо, Џафербеговице,

ништа мене тога жао није,

већ ја жалим, Џафербеговице,

кад сам био код двора мојега,

ишао сам у лов у планину,

а сад овђе никог не познајем“.

Њему вели Џафербеговица:

„Не бој ми се, робе драгокупе!

Ја имадем тридест Сарајлија,

што су ишли с бегом Џафер-бегом;

ја ћу рећи Ибрахиму слуги:

нек отиде у б̓ јелу чаршију,

нека зовне тридест Сарајлија,

нека пођу с тобом у планину

лов ловити по гори зеленој, —

тамо има гора Романија,

и у њојзи кошут̓ и јелена.

А рећи ћу слуги Хусејину

нек опреми два коња витеза“.

Док Хусејин два коња опреми,

дотле паде тридест Сарајлија.

Була гледа роба драгокупа,

опрема га на бијелој кули,

пак је њему била бесједила:

„Чујеш мене, робе драгокупе!

Ти отиди у ризницу б̓ јелу,

те ти узми жутијех дуката,

даји бакшиш младим Сарајлијам̓

кад ти стану лова доносити“.

Оде Грујо у ризницу б̓ јелу;

лаком хајдук бјеше на дукате:

накупио жутијех дуката

у џепове и у чизме жуте.

Удовица рече Сарајлијам̓:

„Чујете ли, тридест Сарајлија!

Пазите ми роба драгокупа

боље него Џафер-бега старог! “

Сиђе Грујо низ танану кулу,

довати се помамна ђогата,

па ишћера њега на чаршију.

Да је коме погледати било

кад усједе ђаво на ђавола:

горски хајдук на б̓ јесна ђогата!

Испод ногу камен излијеће,

те он туче хане и дућане.

Говориле младе Сарајлије:

„Боже мили, чуда великога!

Сретња ти је Џафербеговица!

Ђе задоби бољег господара,

бољег него старог Џафер-бега“.

Отидоше гори Романији.

Кад су били близу Романије,

рикну јелен, а рикну кошута,

проговори тридест Сарајлија:

„Господару, робе драгокупе,

ето рикну јелен и кошута“.

Ал̓ говори дијете Грујица:

„Не лудујте, младе Сарајлије!

Није оно јелен и кошута,

већ је оно Новак и Радивој,

а ово је дијете Грујица! “

Пак удари ђога бакрачлијом,

скочи ђогат преко поља равна,

остадоше младе Сарајлије;

али не шће слуга Хусејине,

већ повика из грла бијела:

„Стани, курво, дијете Грујица!

Нећеш утећ, ни одвест ђогата,

ни однијет рухо Џафер-бега! “

Пак он пушта својега дората,

а потеже сабљу оковану;

доиста га достигнути шћаше,

ал̓ му Грујо ни бјежат не шћеде,

већ поврати бијесна ђогата,

а потеже сабљу Џафер-бега,

пак дочека Хусејина слугу,

удари га по десном рамену,

раздвоји га на седлу бојноме,

бојно седло на коњу дорату,

а дората на земљици црној,

и још земље мало заватио!

Јавну му се Старина Новаче:

„Бе аферим, дијете Грујица!

док сам и ја твога доба био,

могао сам тако ударити“.

Оста Хусо ногом копајући,

оде Грујо брдом пјевајући,

и он дође својему Новаку;

са стрицем се у образ пољуби,

а свог оца у бијелу руку;

ђога пусти у гору зелену,

узе пушку у десницу руку,

пак отиде у гору зелену.

55 СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ-РАДИВОЈЕ

Vино пије Старина Новаче

у зеленој гори Романији;

с њиме пије брате Радивоје,

с Радивојем дијете Грујица,

са Грујицом дели-Татомире

и јошт више тридесет хајдука.

Кад с̓ хајдуци вина напојише,

а у вину ћеиф задобише,

̓ вако рече дели-Радивоје:

„Чујеш мене, мој брате Новаче!

Хоћу тебе, брате, оставити,

јер си, брате, остарио тешко,

па не можеш више да четујеш,

нити хоћеш на друм да идемо,

да чекамо поморце трговце“.

То изрече дели-Радивоје,

па се скочи од земље на ноге,

а довати брешку по сриједи;

за њим скочи тридесет хајдука.

Оде Раде преко горе чарне,

Новак оста под јелом зеленом

а са своја два нејака сина.

Но да видиш дели-Радивоја!

Кад изиђе друму на раскршће,

лоша му је срећа прискочила:

сусрете га Мехмед Арапине

са његових тридесет делија;

Турчин ћера три товара блага,

па кад виђе тридесет хајдука,

а он викну на своје делије,

те увришко сабље повадише,

у хајдуке јуриш учинише,

не даше им пушке истурити,

но тридесет глава осјекоше,

Радивоја жива уватише,

везаше му руке наопако,

везана га воде кроз планину,

а нагоне те им попијева.

Оде пјеват дели-Радивоје:

„Бог т̓ убио, горо Романијо!

Не раниш ли у себе сокола?

Пролећеше јато голубова

и пред њима тица головране,

проведоше бијела лабуда

и пронеше под крилима благо“.

Тако Раде друмом поп̓ јеваше,

а зачу га дијете Грујица,

па казује Старини Новаку:

„О мој бабо, Старина Новаче,

неко пјева друмом широкијем,

а помиње гору Романију

и у гори сивога сокола,

баш кâ да је чича Радивоје:

ја је чича задобио благо,

јали нам је муке допануо;

но хајдемо да му помогнемо“.

Па довати лака џевердана,

пође право друму у бусију,

а за њиме млади Татомире,

а за ђецом Новак пристајаше.

Кад дођоше друму широкоме,

Новак стаде друму у бусију,

око њега два нејака сина;

ал̓ ето ти јеке низ планину,

помоли се тридесет делија;

сваки носи џиду на рамену

и на џиди од хајдука главу,

а пред њима Мехмед Арапине

Радивоја води савезана,

и он ћера три товара блага,

право иде друмом низ планину;

доке паде у бусију тврду,

ал̓ подвикну Старина Новаче

а на своја два нејака сина,

па опали лака џевердана,

те погоди Мехмед-Арапина

посред паса, укиде га с гласа,

ни земља га жива не дочека.

Арап паде у зелену траву,

а допаде Старина Новаче,

сабљом ману, ос̓ јече му главу;

па допаде дели-Радивоју,

прес̓ јече му тенеф на рукама,

а даде му сабљу Арапову.

Мили боже, на свему ти вала!

Кад у Турке јуриш учинише,

раздвојише Турке у буљуке,

па нагони један на другога:

што пропушћа дели-Радивоје,

дочекује млади Татомире;

што утече младу Татомиру,

дочекује дијете Грујица;

што пропусти дијете Грујица,

то дочека Старина Новаче.

Исјекоше тридесет делија,

од Турака шићар покупише,

три товара блага задобише,

па сједоше пити рујно вино.

Али вели Старина Новаче:

„О мој брате, дели-Радивоје,

што те питам, право да ми кажеш:

ал̓ је боље тридесет хајдука,

али старац Старина Новаче? “

Њему вели дели-Радивоје:

„О мој брате, Старина Новаче,

боле бјеше тридест добрих друга,

али твоје среће не бијаше“.

Тешко оном свакоме јунаку

што не слуша свога старијега!

56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА

Kњигу пише паша са Загорја,

те је шале на Грахово равно,

а на руке Милутину кнезу:

„Милутине, од Грахова кнеже,

готови ми господска конака:

очисти ми тридесет одаја

за мојијех тридесет делија,

набави ми тридест ђевојака

у твојијех тридесет одаја

а на мојих тридесет делија;

мене простри на бијелој кули,

ту нек буде твоја мила ћерка,

мила ћерка дилбер Иконија,

да је љуби паша са 3агорја“.

Оде књига од руке до руке —

докле дође на Грахово равно,

а на руке Милутину кнезу.

Када кнеже књигу проучио,

уд’рише му сузе од очију,

а гледа га ћерка Иконија,

па му оде смјерно говорити:

„О мој бабо, Милутине кнеже,

откуд књига — огњем изгорјела! —

те је учиш а сузе прољеваш?

Што л' ти тако жалостиво пише? “

Ал' говори кнеже Милутине:

„Ћери моја, дилбер-Иконија,

књига јесте од Загорја равна,

од проклетог паше са Загорја, —

хоће паша нама на конака,

па ми иште тридесет одаја

и у њима тридест ђевојака

на његових тридесет делија;

тебе иште на бијелу кулу,

да те љуби за живота мога;

зато плачем и сузе прољевам“.

Али вели дилбер Иконија:

„О мој бабо, Милутине кнеже,

ти очисти тридесет одаја,

и готови господску вечеру;

не брини се за моје ђевојке,

набавићу тридест другарица;

ја ћу бити на бијелој кули“.

Кад ђевојка баба научила,

она узе дивит и хартију,

те написа књигу на кољену

побратиму Новаковић-Грују:

„Побратиме, Новаковић-Грујо,

како тебе ситна књига дође,

одмах избер' из ваше дружине,

побратиме, тридест младих друга,

којино су као и ђевојке,

хајде с њима на Грахово равно,

а нашему пребијелу двору“.

Кад ђевојка књигу написала,

навришко је Грују оправила.

Кад хајдуку ситна књига дође,

намах викну у своју дружину;

скупи му се тридест младих друга,

сваки бјеше лепши од ђевојке;

а поскочи челебија Грујо,

па довати лака џевердана,

оде право на Грахово равно.

По акшаму стиже у Грахово,

а пред кулу Милутина кнеза.

Дочека га дилбер Иконија,

руке шири, те г' у лице љуби,

а дружину у бијелу руку;

одведе их на бијелу кулу,

па отвори попете сепете,

те извади рухо ђевојачко,

те обуче тридесет хајдука,

па их води у тридест одаја;

али вели дијете Грујица:

„Браћо моја, тридест мојих друга,

сваки сједи у својој одаји,

па кад дођу пашине делије,

љубите их у скут и у руку,

отпаш'те им свијетло оружје,

а служите вино и ракију,

а слушајте моје даницкиње:

када пукну на бијелој кули,

ја ћу онда пашу погубити,

а ви сваки свога погубите,

па хајдете на бијелу кулу

да видите што ј' од паше било“.

Одведе их дилбер Иконија,

растури их у тридест одаја,

па се врати на бијелу кулу,

те извади своје рухо дивно,

па облачи дијете Грујицу:

обуче му танану кошуљу,

са сувијем узведену златом,

а на ноге гаће сандалије,

а на плећи три кавада жута,

а по њима три ћемера златна,

око грла три ситна ђердана

и четврту мрежу од бисера,

а на ноге местве и папуче,

па су местве златом шиковане,

а папуче сребром потковане.

Кад обуче дијете Грујицу,

тад га покри златали-тулбентом,

па се у њга млада загледала,

па ми оде млада говорити:

„Лијеп ти си, мио побратиме!

Та љепши си од мене ђевојке! “

Тек што они у ријечи бјеху,

стаде звека мермерли-калдрме,

ето иде паша са Загорја!

Кад опази дилбер Иконија,

затвори се млада у ризницу;

Грујо оста на бијелој кули

чекајући пашу брђанина.

Мало било, задуго не било,

ето паше уз бијелу кулу,

пред њим иде Милутине кнеже,

и он носи вењер и свијећу,

а за пашом тридесет делија;

пресрете их Новаковић Грујо,

љуби пашу у скут и у руку,

он Грујицу међу очи чарне,

па говори Милутину кнезу:

„Врат' се, кнеже, с мојим делијама,

те им подај господску вечеру;

ја ти нећу ништа вечерати! “

Тад се кнеже натраг повратио;

он растури тридесет делија

у његових тридесет одаја,

а даде им господску вечеру.

Но да видиш паше брђанина!

Оде скидат господске хаљине,

а Грујица намештат душеке;

кад се паша с рухом одлакшао,

а он паде на меке душеке,

па говори Новаковић-Грују:

„Сједи доње, дилбер-Иконија,

да преноћиш са мном у душеку,

па ћеш бити млада пашиница“.

Сједе Грујо на меке душеке;

но да видиш паше брђанина!

Одмах Груја задиркиват пође,

завлачит му руке у пазухе;

но се хајдук није научио,

па се скочи на ноге лагане,

узе пашу за бијелу браду,

а поче му тихо говорити:

„Стани, курво, пашо са Загорја!

Није ово дилбер Иконија,

већ је ово Новаковић Грујо! “

Па потрже пињал од појаса,

закла пашу на бијелој кули,

па истрча кули на пенџере,

те опали двије даницкиње,

хабер даде у своју дружину.

А кад чуло тридесет хајдука,

за бритке се сабље доватише,

погубише тридесет делија,

од њих пусто одузеше благо,

па одоше своме харамбаши —

да га виде на бијелој кули,

шта је њима с пашом учинио;

али Грујо пашу погубио,

па он сједи на бијелој кули

те он пије црвенику вино,

а служи му дилбер Иконија.

Када дође тридесет хајдука,

поскидаше рухо ђевојачко,

у своје се рухо обукоше,

па сједоше за софру готову,

вечераше господску вечеру.

Ал’ ето ти Милутина кнеза,

и он носи шест стотин’ дуката,

те их даде челебији Грују:

„Нај то тебе, мој посинче Грујо!

Пола тебе, а пола дружини,

што сте мене у невољи били! “

За њим иде дилбер Иконија,

она носи тридесет кошуља,

те дарива тридесет хајдука;

побратиму Новаковић-Грују,

њему даде златна бошчалука,

и даде му од злата челенку,

па их здраво натраг повратила

поочиму Старини Новаку;

њему млада бјеше оправила

у јабуци стотину дуката,

а сувише чичи Радивоју,

оправи му сабљу бабајкову,

па овако млада говорила:

„Ето, побро, дара свакојака,

што си мене био у невољи“.

Па се с Грујом у образ пољуби.

Грујо оде гори Романији,

а ђевојка на бијелу кулу.

57 ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА

Vино пије Старина Новаче

и са њиме дели-Радивоје,

међу њима дели-Татомире;

служи вино Новаковић Грујо:

како коме чашу додаваше,

тако њему дослужује вином,

а кад бабу чашу додаваше,

тако чашу вином преслужује,

са чаше се вино просипаше,

посипаше свилу и кадиву.

Пита њега Старина Новаче:

„Мили сине, дијете Грујица,

што ми чашу вином преслужујеш,

те посипаш свилу и кадиву?

Кажи, сине, кака т' је невоља?

Каку сам ти жалост учинио? “

Рече таде Новаковић Грујо:

„А мој бабо, Старина Новаче,

мене јесте голема невоља:

ти си, бабо, друштво иженио,

иженио млађе и старије,

мене, бабо, не шће оженити

ни ђевојком ни пак удовицом;

то је мене данас најжалије“.

Тад говори Старина Новаче:

„У зô час те оженио, сине!

Ето данас три године дала

како тражим за тебе ђевојку

и за мене добра пријатеља,

с ким се могу ладна напит вина:

ђе гођ нађох за тебе ђевојку,

ту не нађох за ме пријатеља;

а ђе нађох за ме пријатеља,

ту не нађох за тебе ђевојку.

Но чу л', сине, Новаковић-Грујо,

ђе ја нађох за тебе ђевојку

и за мене добра пријатеља:

у Пладину, граду бијеломе,

у онога краља пладинскога;

што је вајде е добра ђевојка

кад је гуја јесте запросила,

љута гуја Грчићу Манојло

од Софије, града бијелога.

Но чу л', сине, Грујица дијете!

Свуци, сине, господске хаљине,

па обуци бугарске хаљине,

и понеси будак на рамену,

па ти иди у Софију равну,

те уводи Гркове сватове,

каке свате Грчићу сабира.

Ако бере Грке и Бугаре,

и терзије, своје руветлије,

који носе свилу и кадиву,

и џепове с обадвије стране,

у џепове све жуте дукате,

ту ће бити шићар за хајдуке;

ако л' бере љуте мартолозе,

који носе струке на рамену,

о појасу маче оковане,

ту ће бити мука за хајдуке“.

Кад то зачу Новаковић Грујо,

једнак свлачи свилу и кадиву,

а облачи бугарске хаљине,

па понесе будак на рамену,

учини се голема сирота,

право оде у Софију града —

да уводи Гркове сватове.

Ал' не бере Грчићу Манојло,

он не бере љуте мартолозе,

који носе струке на рамену,

о појасу маче оковане;

већ он бере Грке и Бугаре,

и терзије, своје руветлије,

који носе свилу и кадиву,

и џепове с обадвије стране,

у џепове све жуте дукате.

Тад се врну Новаковић Грујо,

и отиде у Стару планину,

те казује Старини Новаку

каке Грче сабира сватове.

Тада бере Старина Новаче,

бере Новак кићене сватове,

све сватове из горе Хајдуке:

кума куми Бороја хајдука,

старосвати Средоја хајдука,

а ђевери дели-Радивоја.

Све сватове редом покупио,

па отиде у клисуру тврду,

у клисуру тврда Качаника,

куд ће проћи Грчићу Манојло

и провести кићене сватове.

Ал' ето ти Грчића Манојла,

и он води кићене сватове,

понајпрви иде пред дружином

на вранчићу коњу косатоме,

буздована покрај себе њија,

па га баца јунак под облаке,

а у десну дочекује руку,

и овако танко попијева:

„Млав-планино и планино Стара!

Млав-планино, кравава крајино,

чудно ли си у крв огрезнула,

млоге ли си мајке ојадила,

млоге сестре у црно завила,

удовице у род оправила!

Да л' ћеш данас мој' ојадит мајку?

Да ли сестру у црно завити?

Да ли дати моју заручницу

за Грујицу, сина Новакова? “

Тако пјева Грчићу Манојло,

гледају га из горе хајдуци,

гледају га, но им није мило.

Оде Грче за добру ђевојку,

а осташе у гори хајдуци.

Било тако за неђељу дана,

ал’ ето ти Грчића Манојла,

води свате и носи ђевојку,

те он зађе у клисуру тврду,

у клисуру тврда Качаника,

понајпрви иде пред дружином

на вранчићу коњу косатоме,

на вранцу је ноге прекрстио,

па удара у ситну тамбуру,

уз тамбуру танко попијева:

„Млав-планино и планино Стара!

Млав-планино, крвава крајино,

чудно ли си у крв огрезнула,

млоге ли си мајке ојадила,

млоге сестре у црно завила,

удовице у род оправила, —

да од кога, веће ни од кога,

од Новака и од Радивоја!

Да, л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку?

Да л’ ми сестру у црно завити?

Да ли дати моју заручницу

за Грујицу, сина Новакова? “

Тако пјева Грчићу Манојло,

гледају га из горе хајдуци,

гледају га, но им није драго.

Тад говори Старина Новаче:

„Чујете ли, сва моја дружино!

Удри сваки на друга својега:

кум Бороје нек иде на кума,

а старојко нека на старојка,

Радивоје нека на ђевера,

а ја хоћу баш на домаћина,

а Грујица нека на Манојла,

сви сватови редом на сватове“.

Све Новака друштво послушало,

и у свате јуриш учинили:

кум Бороје погубио кума,

а старојко погуби старојка,

Радивоје погуби ђевера,

и он узе лијепу ђевојку,

одведе је у гору зелену;

домаћина Новак погубио,

сви сватови свате разагнали;

сам остаде Грчићу Манојло,

к њему иде Новаковић Грујо,

голу сабљу носи у рукама,

па дозива Грчића Манојла:

„Стани, курво, Грчићу Манојло!

Чију носиш лијепу ђевојку?

Причекај ме, да мејдан д’јелимо,

да видимо чија је ђевојка! “

Кад то виђе Грчићу Манојло,

обје ноге низ вранца опружи,

те у златне врже бакарлије,

а из руку тамбуру одбаци,

па десницом за мач приватио,

а љеваком вранцу за дизгене,

па говори Новаковић-Грују:

„Ближе к мене, Новаковић-Грујо!

Ближе к мене, да се ударимо,

каио сам мејдан дијелити,

и ђевојку сабљом, одвојити! “

Ту допаде Новаковић Грујо,

удари га сабљом по рамену,

ал’ се Грче штитом заштитило:

надвоје му сабљу саломио,

на штиту се ништа не познаде.

Кад то виђе Грчићу Манојло,

он потеже мача зеленога:

„Стани, курво, Новаковић-Грујо!

С том ли сабљом идеш у хајдуке!

А да видиш мача зеленога,

што би добар био за хајдуке! “

Па га мало мачем заватио,

али га је љуто обранио,

лијеву му руку осјекао,

клону рука низ чошну доламу;

но су лаке ноге под хајдуком,

у гору га ноге занијеше;

виком виче Новаковић Грујо,

виком виче по гори зеленој:

„Ђе си, брате, дели-Татомире?

Изгуби ме Грче на мејдану! “

Ту допаде дели-Татомире,

носи голу сабљу у рукама:

„Стан’, курвићу, Грчићу Манојло!

Ласно ј’ с Грујом мејдан дијелити,

но причекај дели-Татомира! “

Рече њему Грчићу Манојло:

„Ближе к мене, дели-Татомире!

Ближе к мене, да се ударимо,

каио сам мејдан дијелити! “

Ту допаде дели-Татомире,

удари га сабљом по рамену,

ал’ се Грче штитом заштитило, —

по штиту га сабљом ударио:

надвоје му сабљу саломио,

на штиту се ништа не познаде.

Грче маче мача зеленога:

„Стан’, курвићу, дели-Татомире!

С том ли сабљом идеш у хајдуке!

А да видиш мача зеленога,

што би добар био за хајдуке! “

Па га мало мачем заватио,

десну му је руку осјекао,

клону рука низ чошну доламу;

но су лаке ноге под хајдуком,

у гору га ноге занијеше;

виком виче по гори зеленој:

„А ђе си ми, чича Радивоје?

Изгуби ме Грче на мејдану! “

Но ето ти дели-Радивоја,

голу сабљу носи у рукама,

право иде Грчићу Манојлу:

„Стан’, курвићу, Грчићу Манојло!

Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити,

но причекај дели-Радивоја,

да јуначки мејдан дијелимо!

Рече њему Грчићу Манојло:

„Ближе к мене, чича Радивоје!

Ближе к мене, да се ударимо! ”

Ту допаде дели-Радивоје,

удари га сабљом, по рамену,

ал’ се Грче штитом заштитило, —

по штиту га сабљом ударио:

натроје је сабљу саломио,

на штиту се ништа не познаде.

Тада рече Грчићу Манојло:

„Бре, курвићу, чича Радивоје,

с том ли сабљом идеш у хајдуке!

Ал’ да видиш мача зеленога,

што би добар био за хајдуке! “

Па га мало мачем заватио,

два му вита ребра пресјекао,

виде му се џигерице црне,

виде му се и црне и б’јеле;

но су лаке ноге под хајдуком,

у гору га ноге занијеше;

виком виче по гори зеленој:

„Ђе си, брате, Старино Новаче?

Изгуби ме Грче на мејдану! “

Но ето ти Старога Новака,

на њему је страшно одијело:

на њему је кожух од међеда,

⇐ Предыдущая 18 19 20 21 222324 25 26 27 Следующая ⇒