Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 27 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 28 из 37Следующая ⇒

кад он иде ноћи у поноћи,

да се види њему путовати

у поноћи као усред подне;

па се коњу на рамена баци,

а довати тешку топузину,

па ми топуз у висине баца,

а вата га у бијеле руке.

Нагна коња низ чаршију млада,

удара га десном бакрачлијом:

колико ми скаче полагано,

испод ногу камен излијеће,

на дућане туче базерђане, —

докле дође побратиму своме,

побратиму, бемберу Михату,

па је њему била бесједила:

„О Михате, мио побратиме,

да нијеси мене обритвио,

би ли рекô е сам женска глава? “

А Михат јој бјеше бесједио:

„Ој, бога ми, мила посестримо,

да нијесам тебе обритвио,

бих рекао е си јунак добар,

добар јунак, царева делија“.

Отолен ми коња погоњаше,

ћера коња ка Удбињи граду;

кога ћаше на путу сретати,

сатисне га с пута испод пута, —

доклен дође у Удбињу града

пред дворове Бојичић-Алије.

Скочи Туре Бојичић Алија

да привати коња под делијом,

а она га уд’ри топузином:

„Хајд’ отоле, курвино копиле!

Ти ли си се царе учинио,

да ти држиш цареве хаине?

А мене је царе оправио

да ја водим тебе и хајдука,

оба хоће царе изгубити“

(но се Туре препануло љуто);

па му даде коња да провађа,

а она ми чибук запалила.

Често Туре до невјесте до’ди

да му рече коња да остави,

па му она бесједила млада:

„Остави ми коња дебелога,

дај му доста зоби и сијена;

сигурај ми господску вечеру,

сигурај ми што у двору немаш:

дебелога испод Скадра меса,

а погаче из поља Косова,

црвенога вина из Видина,

а ракије из Демир-капије;

јал’ ћу твоју изгубити главу! “

Љуто је се Туре препануло,

пак ми тражи по Удбињи граду

те невјести сигура вечеру.

Невјеста ми стаде вечерати,

свијетли јој Бојичић Алиле...

Кад свануло и сунце грануло,

таде узе свијетло оружје,

и посједе коња големога,

па отиде на тамничка врата.

Ту стражара од тамнице нађе,

те му русу откинула главу,

па у врата топузином гађа:

„А излази, цареви хаине!

Е је мене царе оправио

да ја водим тебе и Алију“.

Хајдуку је мука одољела,

каил бјеше изгубити главу,

па изиде из ледне тамнице.

Удари га топузином тешком,

удари га и два и три пута,

да се како не омисле Турци;

па ми зове Бојичић-Алила:

„Ој Турчине, Бојичић-Алиле,

доведи ми коња под хајдука,

па сигурај и себе и коња! “

Оде Туре у кулу бијелу,

те довати коња дебелога,

и у руку оковану ђорду,

и уза њу пет стотин’ дуката:

„На то тебе, царева делијо,

те ме немој ка цару водити“.

То је млада једва дочекала,

па бацила на коња хајдука,

па побјеже пољем зеленијем.

Кад је била у Гори зеленој,

ту имаде једна раскрсница,

ђе се до два друма растављају:

један иде ка Стамболу граду,

други иде у Приморје равно;

онда вели лијепа невјеста:

„Ну погледај, море хаинине!

Познајеш ли штогођ од оружја? “

Кад се хајдук бјеше загледао:

„Ја познајем, но ми је залуду;

но откуд је тебе допаднуло? “

„Твоја ми га луба донијела,

узô сам је за вјерну љубовцу“.

Кад то чуо хајдук Вукосаве,

тад хајдука увати грозница;

ал’ му вели лијепа невјеста:

„А не бој се, драги господаре!

Ја сам твоја вјерена љубовца;

но опрости оне топузине,

е сам млоге ноге осветила“.

Отле ошли у Приморје равно,

здраво ошли, весела им мајка!

Њима мајка, а мене дружина!

71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА

Oткако је свијет постануо

није лепши цвијет процватио

него што је овијех година

насред равна поља Невесиња,

у дворима бега Лубовића

процватила Хајкуна ђевојка,

мила сеја бега Љубовића.

Лијепа је, љепша бит не може:

у струку је танка и висока,

у образу б’јела и румена,

као да је до подне узрасла

према тихом сунцу прољетноме;

очи су јој два драга камена,

а обрве морске пијавице,

трепавице крила ластавице,

руса коса кита ибришима;

уста су јој кутија шећера,

б’јели зуби два низа бисера;

руке су јој крила лабудова;

б’јеле дојке два сива голуба;

кад говори — кан’ да голуб гуче,

кад се смије — кан’ да сунце грије;

лепота се њена разгласила

по свој Босни и Херцеговини.

Њу ми просе многи просиоци,

осим свију двоји досадише:

једно ми је старац Мустаф’-ага

из Крајине од Новога града,

а друго је Зуко од Удбиње.

У једно се вече састанули

на просидби лијепе ђевојке:

старац даје хиљаду дуката,

и сувише од злата тепсију, —

на тепсији исплетена гуја,

на глави јој алем, камен драги,

према ког се може вечерати

у по ноћи као у по дана;

Зуко даје дванаест дуката,

јер у Зука нигђе ништа нејма,

осим сабље и дебела ђога,

с којима се рани по крајини

као соко с крил’ма по облаку.

Тад брат сеји стаде бесједити:

„О Хајкуна, мила сејо моја,

тебе мајка како је родила,

одмах те је другом нам’јенила;

сад те просе многи просиоци,

осим свију ови су најбољи

који су се у двору састали:

по имену старац Мустаф’ага

из Крајине од Новога града:

у њег има благо небројено,

раниће те медом и шећером,

а од’јеват свилом и кадифом;

а друго је Зуко од Удбиње,

но у Зука нигђе ништа нејма,

осим сабље и дебела ђога.

Сад ти бирај, мила моја сејо!

Кажи брату за ког волиш поћи“.

Сеја брату тихо одговара:

„Вољан буди, мој рођени брате!

Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш;

ја б’ вољела за млада јунака,

макар нигђе ништа не имао,

нег’ за стара, макар богатога;

није благо ни сребро ни злато,

већ је благо што је коме драго“.

Братац сеју не шће послушати,

већ је даде преко воље њене,

за Мустафу старца од Новога.

Кад Мустафа оде своме двору,

купи свате да води ђевојку,

и позивље од Удбиње Зука

да му носи барјак пред сватов’ма.

Скупише се кићени сватови,

и одоше по л’јепу ђевојку.

Кад дођоше двору ђевојачком,

ту сједише три бијела дана,

а четврти данак устадоше,

поведоше лијепу ђевојку.

Кад су били преко поља равна,

тад говори лијепа ђевојка

а на уво свом ручном ђеверу:

„Ој ђевере, мој злаћен прстене,

које ми је суђен ђувегија? “

Ђевер снаши тихо одговара:

„Снахо моја, Хајкуна ђевојко,

обазри се здесна налијево,

па погледај оног ихтијара

штоно сједи, као ефендија,

у црвеном стиском тетривану,

б’јела брада прси му покрила:

то је главом старац Мустаф’-ага,

оно ти је суђен ђувегија“.

Тад ђевојка натраг се обрну, —

кад га виђе, од срца уздану,

пак ђевера опет запиткује:

„Који оно јунак на ђогату,

штоно барјак у рукама носи,

црне брке уз образ привио? “

Ђевер снаси право казиваше:

„Оно јесте од Удбиње Зуко,

који те је у браће просио,

просио те, ал’ те нису дали“.

Тад ђевојка на земљицу паде,

сви сватови дизат је до’дише,

најпослије старац Мустаф’-ага,

ниједан је подићи не може;

а кад дође Зуко од Удбиње,

уд’ри барјак у земљицу чарну,

пак ђевојци пружи десну руку,

ђевојка се и сама подиже,

и усједе за њга на ђогата.

Онда Зуко окрену коњица,

и полеће преко равна поља

као зв’језда преко ведра неба.

Кад то виђе старац Мустаф’-ага,

он повика гласом задављеним:

„Шта гледате, кићени сватови,

ђе ми хајдук однесе ђевојку?

Шта гледате, те не отимате? “

А сватови сви углас викнуше:

„Нека носи кобац препелицу,

нека носи, и јесте за њега!

А ти иди двору бијеломе,

за те није онака ђевојка“.

72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ

Kњигу пише беже Љубовићу

у лијепу селу Невесињу,

те је шаље Пиви каменитој,

на кољено Пивљанину Бају:

„Чујеш, море, Пивљанине Бајо!

Ти си мене за срце ујео,

ти си мога брата погубио;

изиђи ми на мејдан јуначки!

Ево теби три мејдана дајем:

један мејдан у кршним Корит’ма,

други мејдан под гором Трусином

насред равна поља Невесињског,

трећи мејдан ђе се удесимо.

Ако ли ми не смијеш изићи,

послаћу ти ђерђеф и преслицу,

уз преслицу мисирско повјесмо

и вретено дрва шимширова,

те ми преди гаће и кошуљу,

и учкур ми у гаће навези“.

Када Бају ситна књига дође,

и кад виђе што му књига каже,

он узима дивит и хартију,

те он бегу књигу отписује:

„Господару, беже Љубовићу,

штета теби погинут од мене,

мени жао умријет од тебе;

него хајде да се помиримо:

ако сам ти брата погубио,

мене јесте младост занијела,

и ја сам се давно покајао;

него хајде да се помиримо:

послаћу ти лијепу јабуку,

уз јабуку стотину дуката“.

Када књига Љубовићу дође,

и кад виђе што му Бајо пише,

тад он Бају другу књигу пише:

„Ао Бајо, пивљанско копиле,

ја се с тобом помирити нећу,

да ми дадеш хиљаду дуката,

док не дођеш мом бијелу двору,

не пољубиш хрта међу очи,

и кр’ата коња у копито,

онда мене у скут и у руку,

и преда мном у земљицу црну“.

Када Бајо ситну књигу прими,

књигу чати Пивљанине Бајо,

главом маше, зубима шкргуће,

па он бегу другу отписује:

„Чујеш, море, беже Љубовићу!

Не љубих ти ласа међу очи,

ни твојијех коња у копита,

да бих знао да бих погинуо,

него ћу ти на мејдан изићи, —

чекај мене под гором Трусином

наврх равна поља Невесињског,

на погледу селу Невесињу

и кадуни твојој вјерној љуби! “

Књигу посла Пивљанине Бајо,

пак дозива свога побратима,

побратима Његошевић-Мата:

„Побратиме, Његошевић-Мато,

Љубовић ме на мејдан зазива, —

опремај се, мили побратиме,

да идемо под гору Трусину:

виђи, побро, ђе ћу погинути,

ил’ како ћу бега погубити! “

Опреми се Пивљанине Бајо,

уд’ри на се свилу и кадиву,

пак припаса Ава мача зелена,

оба мача од једног ковача;

опреми се Његошевић Мато,

пак пођоше до два побратима

од честите Пиве камените,

машише се планине Трусине,

и сиђоше пољу Невесињском.

Али Турчин чека на биљези,

наврх поља шатор разапео,

под шатором сједи, пије вино,

служи му га слуга Шабан-ага.

Како дође Пивљанине Бајо,

како дође, он под шатор уђе;

како уђе, он на земљу сједе;

како сједе, онда бога назва:

„Добро јутро, беже Љубовићу!

У зао час по ме или по те! “

Па отпаса два мача зелена,

бегу баца оба преко крила:

„Ето, беже, два мача зелена,

оба мача од једног ковача;

ти избери кога теби драго:

узми бољег, остави горега,

да не речеш да је пријевара“.

Кад то виђе беже Љубовићу,

он поскочи на ноге лагане,

довати се сабље оковане:

„Ао Бајо, пивљанско копиле,

што ће мени ришћански мачеви

та код моје сабље шамлијанке? “

Уста Бајо на ноге лагане,

обојица на двор изиђоше,

изиђоше, пак се растадоше.

Бајо посла Његошевић-Мата

да опипа бега Љубовића,

да на њему панцијера нема.

Оде Мато бега да опипа;

кад опипа бега Љубовића,

ал’ на њему до три панцијера,

три панц’јера један сврх другога.

Када виђе беже Љубовићу

ђе ће дознат Пивљанине Бајо,

он загрли Његошевић-Мата,

па га љуби у бијело лице:

„Богом брате, Његошевић-Мато,

немој казат Пивљанину Бају

да на мени панц’јери имају;

ако мени бог и срећа даде

те погубим Баја на мејдану,

даћу теби све рухо Бајово,

и даћу ти оружје његово,

и све благо што код њега нађем;

честита ћу тебе учинити:

б’јеле ћу ти дворе саградити

у лијепу селу Невесињу

поред мојих двора бијелијех,

и даћу ти хиљаду дуката“.

Превари се Његошевић Мато,

превари се, уједе га гуја,

не шће казат Пивљанину Бају,

већ превари свога побратима

да на бегу ништа више нема

осим једна танана кошуља,

по кошуљи свила и кадива.

Тад Љубовић посла свога слугу

да опипа Пивљанина Баја.

Оде слуга те опипа Баја,

и врати се те он бегу каза

да на Бају панцијера нема,

него само танана кошуља,

и по њојзи свила и кадива.

Тада они на мејдан дођоше,

трже Бајо мача зеленога,

а Љубовић сабљу шамлијанку,

пак ђевери од њих одступише,

а они се ударат стадоше.

Куд удара Пивљанине Бајо,

куд удара бега Љубовића,

просијеца свилу и кадиву,

а из свиле жива ватра сипа.

Куд удара беже Љубовићу,

куд удара Пивљанина Баја,

просијеца свилу и кадиву,

а из свиле црна крвца лије

и комади одлијећу меса;

љуто бјеше Баја обранио,

обранио по десници руци.

Када виђе Пивљанине Бајо

на невјери да ће погинути,

баци мача у зелену траву,

пак Турчину под сабљу подлеће:

десном га је руком уватио

за десницу и за бритку сабљу,

а лијевом за грло бијело,

обори га у зелену траву,

од љутине зубима га закла.

Кад то виђе Његошевић Мато,

он побјеже преко поља равна

са Турчином слугом Шабан-агом;

за њим трчи Пивљанине Бајо:

„Стани, побро, Његошевић-Мато!

Да си мени јуче побјегао,

опет бих те данас сустигао! “

Сустиже га накрај поља равна,

удари га мачем на довату,

до рамена одс’јече му главу,

па он виче слугу Шабан-агу:

„Врат’ се натраг, слуго Шабан-ага,

те ти скидај Његошевић-Мата,

тврда вјера: ништа теби нећу“.

Поврати се слуга Шабан-ага,

те он скиде Његошевић-Мата,

па отиде селу Невесињу.

Бајо скиде бега Љубовића,

скиде с њега рухо и оружје.

На њем нађе три ћемера блага,

сва три пуна жутијех дуката;

с њег отпаса а себи припаса,

пак посједе бијесна путаља,

оде право к мору на крајину —

у Латине, видат десну руку.

73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША

Kњигу пише царе од Стамбола,

те је шаље ка турској Удбињи,

на Турчина од Удбиње Зула:

„Чујеш, Зуле, удбињски диздаре!

Добро слушај што ти књига пише:

мене, Зуле, тужбе додијаше

од мојијех хоџа и хаџија

и Турака босанских спаија

на некака Костреш-харамбашу

у Тијани, високој планини,

ђе им није с миром пролазити

и по Босни тимар’ облазити,

ни хаџијам’ ћабу полазити,

од курвића Костреш-харамбаше;

но покупи чету по Удбињи,

иди с њоме Тијани планини,

те потражи силна каурина“.

Оде књига ка турској Удбињи

на колено од Удбиње Зулу.

Кад је Зуле књигу проучио,

те виђео што му царе пише,

а он проли сузе од очију.

Њега пита Чулко барјактаре:

„Господару, од Удбиње Зуле,

откуд књига, од које л’ крајине?

Шта л’ се у њој жалостиво пише,

те ти рониш сузе од очију? “

Вели Зуко Чулку барјактару:

„Слуго моја, Чулко барјактаре,

није књига од наших крајина,

ни од наших котарских сердара;

већ је ферман цара честитога,

у њему ми царе запов’једа

да покупим чету по Удбињи,

па да идем Тијани планини,

да ја тражим Костреш-харамбашу;

а ја, слуго, за Костреша не знам,

нит’ сам чуо Тијану планину;

па сад не знам што ћу и како ћу:

зло је поћи кад ја пута не знам,

а горе је цара не слушати.

Него, слуго, Чулко барјактаре,

развиј барјак, удри у ледину,

и истури пушку хаберника,

подај хабер по нашој Удбињи!

Скупи, слуго, триста Удбињана,

да тражимо каква калауза

да нас води Тијани планини,

не би л’ нашли кулу Кострешеву,

не би ли нам бог и срећа дао

не би ли га како погубили,

јал’ у руке жива задобили,

да се нашем цару удворимо“.

Вели Зуку Чулко барјактаре:

„Не будали, драги господару!

Далеко је Тијана планина:

одавде је до мора сињега

равних, Зуко, тридесет конака,

а уз море тридест и четири

до Тијане, високе планине;

уз планину, кажу, три конака —

ђе је кула Костреш-харамбаше.

Ја сам једном с четом пролазио,

и ћерао силна каурина

по Приморју три-четири дана,

док нас хајдук у гору замами,

па опколи са својом дружином,

те повата свијех у планини,

погуби нам три најбоља друга:

четобашу старца Ћеивана,

и делију танка барјактара,

калауза Зулић-Хусејина;

нас тридесет не шће погубити,

но удари сваком по биљегу:

мене ј’ онда уши осјекао,

па је мене Костреш наручио

да не ходим, ни чету проводим,

јер ако му ђегођ руке дођем,

да ћ’ и мене укинути главу.

Но ме с’ прођи, драги господару,

не води ме Тијани планини! “

Но му вели од Удбиње Зуко:

„Не будали, моја вјерна слуго,

него развиј зелена барјака! “

А Чулку се од ина не може,

веће разви зелена барјака,

а истури пушку хаберника,

хабер даде по турској Удбињи,

те сакупи триста Удбињана,

на атима а под миздрацима,

па пођоше Тијани планини, —

калаузи Чулко барјактаре.

Путоваше тридесет конака

док дођоше под ломну планину.

Под планином конак учинише,

туна Турци за три бише дана,

докле добре коње одморише,

па пођоше врху на планину.

Но кад бјеху на пола планине,

али сједи Костреш харамбаша,

хајдук сједи на друму широку,

танку брешку држи преко крила,

па он гледа чету Зуканову,

како Турци иду уплашени;

па отиде хајдук говорити

калаузу Чулку барјактару:

„Зар си, Чулко, ријеч погазио? “

Па опали брешку оковану,

те укиде Чулка барјактара, —

пуст остаде барјак на ледини!

Остали се препадоше Турци,

побјегоше по гори зеленој,

а не знаду стаза ни богаза.

Па кад пукла пушка Кострешева,

те је чула сва дружина редом,

у планини Турке опколише,

на њих живу ватру оборише,

докле Турке с коњма раставише,

па их, брате, живе поваташе,

доведоше пред бијелу кулу;

па их пита Костреш харамбаша:

„Ко је овој чети четобаша? “

Везана му Зука доведоше;

њега пита Костреш харамбаша:

„Та откле си, млада потурицо?

Од које си земље и крајине?

Како ли те по имену вичу?

Ко л’ је тебе на ме оправио

да ме мучиш са мојијем друштвом?

Зар ти мало ћара по крајинам’,

но т’ донесе ђаво у планину? “

Па се хајдук на ноге подиже,

те Зукану осијече главу;

а повикну редом на дружину,

те по гори повјешаше Турке;

узеше им рухо и оружје,

па весели на кулу одоше,

те сједоше мрко пити вино —

све у здравље Костреш-харамбаше,

бог му дао са животом здравље!

74 СТАРИ ВУЈАДИН

]евојка је своје очи клела:

„Чарне очи, да би не гледале!

Све гледасте, данас не виђесте

ђе прођоше Турци Лијевњани,

проведоше из горе хајдуке:

Вујадина са обадва сина.

На њима је чудно одијело:

на ономе старом Вујадину,

на њем бињиш од сувога злата,

у чем паше на диван излазе;

на Милићу Вујадиновићу,

још је на њем љепше одијело;

на Вулићу, брату Милићеву,

на глави му чекркли-челенка,

баш челенка од дванаест пера,

свако перо по од литру злата“.

Кад су били бијелу Лијевну,

угледаше проклето Лијевно,

ђе у њему бијели се кула;

тад говори стари Вујадине:

„О синови, моји соколови,

видите ли проклето Лијевно,

ђе у њему бијели се кула?

Онђе ће нас бити и мучити:

пребијати и ноге и руке,

и вадити наше очи чарне.

О синови, моји соколови,

не будите срца удовичка,

но будите срца јуначкога, —

не одајте друга ни једнога,

не одајте ви јатаке наше,

код којих смо зиме зимовали,

зимовали, благо остављали;

не одајте крчмарице младе,

код којих смо рујно вино пили,

рујно вино пили у потаји“.

Кад дођоше у Лијевно равно,

метнуше их Турци у тавницу;

тавноваше три бијела дана,

док су Турци вијећ’ вијећали

како ће их бити и мучити.

Кад прођоше три бијела дана,

изведоше старог Вујадина,

пребише му и ноге и руке;

кад стадоше очи вадит чарне,

говоре му Турци Лијевњани:

„Казуј, курво, стари Вујадине!

Казуј, курво, дружину осталу,

и јатаке куд сте доходили,

доходили, зиме зимовали,

зимовали, благо остављали;

казуј, курво, крчмарице младе

код којих сте рујно вино пили,

пили рујно вино у потаји! “

Ал’ говори стари Вујадине:

„Не лудујте, Турци Лијевњани!

Кад не казах за те хитре ноге,

којено су коњма утјецале,

и не казах за јуначке руке,

којено су копља преламале

и на голе сабље ударале, —

ја не казах за лажљиве очи,

које су ме на зло наводиле

гледајући с највише планине,

гледајући доле на друмове,

куд пролазе Турци и трговци“.

75 МАЛИ РАДОЈИЦА

Mили боже, чуда големога!

Јали грми, јал’ се земља тресе?

Ја се бије море о мраморје?

Ја се бију на Попина виле?

Нити грми, нит’ се земља тресе,

ни се бије море о мраморје,

ни се бију на Попина виле;

већ пуцају на Задру топови,

шенлук чини ага Бећир-ага —

уватио Малог Радојицу,

па га меће на дно у тавницу.

У тавници двадесет сужања,

а сви плачу, један попијева,

те остало друштво разговара:

„Не бојте се, браћо моја драга!

Еда бог да каквагођ јунака,

који ће нас јунак избавити“.

А кад к њима Радојица дође,

сви у једно грло заплакаше,

Радојицу љуто проклињаху:

„Радојица, допаднуо мука!

И ми смо се и уздали у те

да ћеш ти нас кадгођ избавити,

ето и ти саде к нама дође!

Тко ли ће нас јунак избавити? “

Вели њима Мали Радојица:

„Не бојте се, браћо моја драга,

већ ујутру, кад данак осване,

ви дозов’те агу Бећир-агу,

па му каж’те да ј’ умро Раде,

не би ли ме ага закопао“.

Кад свануло и сунце грануло,

а повика двадесет сужања:

„Бог т’ убио, ага Бећир-ага!

Што доведе к нама Радојицу?

Јер га синоћ објесио ниси,

већ се код нас ноћас преставио,

хоће ли нас поморити смрадом? “

Отворише на тавници врата,

изнесоше пред тавницу Рада;

онда вели ага Бећир-ага:

„Нос’те, сужњи, те га закопајте“.

Ал’ говори Бећирагиница:

„Ев’, бога ми, ниј’ умро Раде,

ниј’ умро, већ се ућутио;

налож’те му ватру на прсима,

хоће ли се помакнути, курва“.

Ложе њему ватру на прсима,

ал’ је Раде срца јуначкога,

ни се миче, ни помиче Раде.

Опет вели Бећирагиница:

„А бога ми, ниј’ умро Раде,

ниј’ умро, већ се ућутио;

већ уват’те змију присојкињу,

те турајте Раду у њедарца,

хоће ли се од ње уплашити,

неће ли се, курва, помакнути“.

Уватише змију присојкињу,

па турају Раду у њедарца,

ал’ је Раде срца јуначкога,

ни се миче, ни се од ње плаши.

Опет вели Бећирагиница:

„А бога ми, ниј’ умро Раде,

ниј’ умро, већ се ућутио:

већ узмите двадесет клинаца,

удрите их под ноктове Раду,

хоће ли се помакнути, курва“.

И узеше двадесет клинаца,

ударају под ноктове Раду, —

и ту Раде тврда срца био,

ни се миче, ни душицом дише.

Опет вели Бећирагиница:

„А бога ми, ниј’ умро Раде,

ниј’ умро, већ се ућутио;

сакупите коло ђевојака

и пред њима лијепу Хајкуну,

хоће ли се насмијати на њу“.

Сакупише коло ђевојака

и пред њима лијепу Хајкуну;

на Рада је коло наводила,

преко Рада ногама играла.

А каква је, да је бог убије!

Од свију је и већа и љепша,

љепотом је коло зачинила,

а висином коло надвисила;

стоји звека на врату ђердана,

стоји шкрипа гаћа од сандала.

Кад је згледа Мали Радојица,

лијевијем оком погледује,

деснијем се брком насмијава;

а кад вид’ла Хајкуна ђевојка,

она сними свилена јаглука,

њиме покри Рада по очима,

а да друге не виђе ђевојке;

па је своме баби говорила:

„Јадан бабо, не гријеши душе,

већ носите сужња, закопајте“.

Онда вели Бећирагиница:

„Бре, немојте закопати курве,

већ га бац’те у дебело море,

те наран’те рибе приморкиње

лијепијем хајдучкијем месом“.

Узе њега ага Бећир-ага,

па га баци у дебело море.

Ал’ је Раде чудан пливач био,

далеко је Раде отпливао,

па изиђе на бријегу мора,

па повика из грла бијела:

„Јао моји б’јели ситни зуби,

повад’те ми клинце из ноката! “

И он сједе и ноге прекрсти,

и повади двадесет клинаца,

па их метну себи у њедарца.

Опет неће да мирује Раде:

кад је тавна ноћца настанула,

иде двору аге Бећир-аге,

па постаја мало код пенџера;

истом ага за вечеру сио,

па с кадуном својом бесједио:

„Моја кадо, моја вјерна љубо,

ево има девет годин’ дана,

кâ ј’ отишô Раде у хајдуке,

да не могох сербес вечерати —

све од страха Малог Радојице;

богу хвала кад га данас нема

и кад њему хака главе дођох!

И оно ћу двадест објесити,

док ујутру бијел дан осване“.

А то Раде и слуша и гледа,

па у собу к њему улетио,

за вечером агу уватио,

увати га за врат до рамена,

истрже му главу из рамена;

па увати Бећирагиницу,

па потеже клинце из њедара,

удара их под ноктове кади:

док јој пола клина ударио,

и душу је, кучка, испустила;

њој говори Мали Радојица:

„Нека знадеш, Бећирагинице,

да каква је мука од клинаца! “

Па увати Хајкуну ђевојку:

„О Хајкуна, срце из њедара,

дај ми нађи од тавнице кључе,

да испустим двадесет сужања“.

Нађе Хајка од тавнице кључе,

он испусти двадесет сужања.

Опет јој је Раде говорио:

„О Хајкуна, душо моја драга,

дај ми нађи од ризнице кључе,

да што мало за ашлука тражим,

далеко ми ј’ дому путовати,

треба ми се путем понапити“.

Отвори му сандук од тал’јера,

онда јој је Раде бесједио:

„О Хајкуна, срце моје драго,

што ће мени таке плочетине?

Кона немам — да с њима поткивам“.

Отвори му сандук од дуката,

он на друштво дукате дијели;

па увати Хајкуну ђевојку,

одведе је у земљу Србију,

доведе је у бијелу цркву,

од Хајкуне гради Анђелију,

па је узе за вјерну љубовцу.

76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ

Pију вино до два побратима

у зелену лугу посавскоме:

једно ми је Сава од Посавља,

друго ми је Старовлаше Павле,

а треће је од Коњица Јанко;

с њима пије до тридесет друга.

Када су се понапили вина,

онда рече Сава од Посавља:

„Браћо моја и моја дружино,

лето прође, Дмитров данак дође,

снијег паде, друми западоше,

планине се снијегом завише,

по гори се ходити не може;

да тражимо себи зимовника,

ђе ће који зиму презимити“.

Ал’ говори Старовлаше Павле:

„Побратиме, Сава од Посавља,

ја имадем и оца и мајку

чак далеко у Влаху Староме,

у Приликам’ више Моравице;

ја сам код њих три зиме зимио

и с миром се понапио вина,

и ову ћу зиму презимити

и са мном ће до петнаест друга“.

Ал’ говори Сава од Посавља:

„Ја имадем богом побратима,

богом побра Наста безерђана

у лијепу шеру Митровици;

код њега сам три зиме зимио

и с миром се понапио вина,

и ову ћу зиму презимити

и са мном ће до петнаест друга“.

⇐ Предыдущая 23 24 25 26 272829 30 31 32 Следующая ⇒