Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 21 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 22 из 37Следующая ⇒

у влашкијех седам краљевина,

у турскога Отмановић-цара;

ну призови старца Недијељка,

нека топе пуни, па препуни,

нека прида праха и олова,

нек подигне небу под облаке,

нека пукну стари баљемези;

хабер подај пољу у сватове:

нек се наша браћа ослободе,

нек одмакну коње од обале,

од студене од воде Цетиње,

е се могу коњи покидати,

у Цетињу воду поскакати,

браћу нашу кићене сватове

изубаха ватити грозница;

ну објави и свој браћи кажи

ђе ће пући тридесет топова,

хоће пући Крњо и Зеленко.

Па закажи, мој мили сестрићу,

нек чауши у то поље викну,

нека крену из поља сватове,

ево ћемо преко мора сиња“.

Послуша га Јован капетане,

те привикну на граду тобџије,

и призива стара Недијељка:

напунише тридесет топова,

напунише Крња и Зеленка,

напунише, па их препунише,

продадоше праха и олова,

дигоше их небу под облаке,

па им живи огањ продадоше.

Да се можеш, брате, придесити,

и ушима јеку послушати,

и очима сеир погледати,

ја кад пуче тридесет топова,

па кад пуче Крњо и Зеленко,

поље тутњи, а планина јечи,

Цетиња се вода успљускује,

попадаше коњи на кољена,

а јунаци млоги потрбушке:

није шала на граду топови,

није шала Крњо и Зеленко!

Чауш викну, куцну далбулана,

кренуше се из поља сватови,

отидоше и здраво и мирно.

Како који конак унапредак,

све гаирет бољи међу браћом.

Преходише поља и планине,

спустише се у Приморје равно,

у широко поље покрај мора,

те сватови поље притискоше.

Угледаше у море ђемије,

пријатеље у сретаоштину.

Сватови се рахат учинише

у широку пољу покрај мора:

ко имаше коња од мегдана,

окреће га по пољу џилита;

ко л’ бекрија, нагиње чутуром,

те он пије оно рујно вино;

ко имаше грло поуздано,

попијева сватске поскочице.

Међу њима Црнојевић Иво

јаше ждрала коња од мегдана,

око њега два сокола сива:

с десне стране дијете Максиме,

што је Максим красан ђувегија,

на његову од мегдана вранцу;

а с лијеве Милош Обреновић

на дорату коњу од мегдана.

Иван гледа ђецу око себе,

гледа ђецу, паке проговара:

„Браћо моја, кићени сватови,

и ви, браћо, све војводе младе,

ја бих стио проговорит ријеч,

кад бисте ме, браћо, послушали:

ми хоћемо преко мора сиња,

преко мора четр’ест конака,

а водимо мила сина мога,

сина мога хитра ђувеглију,

ал’ су њега красте нагрдиле,

и сина ми мука оборила,

грднијега у сватове нема;

а ја, браћо, јесам говорио

на просидби, кад снаху испросих:

што доведем кићенијех свата,

и у Млетку што буде Латина,

да љепшега неће бит јунака

од Максима, од сина мојега;

јутрос, браћо, нема грднијега!

И ја сам се љуто раздертио,

да кад дођем нову пријатељу,

пријатељ ће мене застиђети,

и турити кавгу у сватове;

него, браћо, кићени сватови,

десио се данас међу нама

главан јунак војвода Милошу,

та Милошу Обренбеговићу, —

љепоте му у сватове нема,

ни ће бити тамо у Латина:

кад бисте ме, браћо, послушали,

да скинемо перје и челенку

са Максима, мила сина мога,

на Милоша Обренбеговића,

да Милоша зетом учинимо,

док ђевојку отуд изведемо“.

Кад то чуше кићени сватови,

нема брата ни кићена свата,

нема брата томе да кметује:

не смијаху кићени сватови,

ел је Максим крвничко колено, —

могу њему жао учинити,

може неком главу укинути;

нема кмета да кметује томе.

Проговори војвода Милошу:

„О Иване, наша поглавице,

што дозивљеш и браћу сазивљеш?

Но ми пружи десну твоју руку,

и задај ми божу вјеру тврду

за Максима, за твојега сина,

да Максиму жао не учиниш,

на весељу ђе га сад потураш,

од мене ти божа вјера тврда:

превешћу ти снаху преко мора

и без кавге и без муке какве;

тек, Иване, нећу тевећели:

што год биде дара зетовскога,

да ми дара нитко не дијели“.

Кад то зачу Црнојевић Иво,

грохотом се, брате, осмјенуо:

„О Милошу, српска поглавице,

шта помињеш дара зетовскога?

Тврђа вјера, брате, од камена,

нитко т’ дара дијелити неће;

преведи ми снаху преко мора,

доведи је у бијели Жабљак,

и ја ћу те, брате, даривати:

даћу тебе двије чизме блага,

и даћу ти моју кулу златну,

која бере девет литар’ вина,

што ј’ од сува саливена злата;

и још ћу те, брате, даривати:

даћу тебе суру бедевију,

бедевију што ждријеби ждрале,

што ждријеби коње огњевите;

објесићу т’ сабљу о појасу,

која ваља тридест ћеса блага“.

И тако се браћа погодише,

и скидоше перје са Максима,

златно перје, чекркли-челенку,

на Милоша Обренбеговића,

те Максима јандал оћушнуше,

а Милоша зетом учинише.

У то доба мору ударише,

у сиње се море навезоше.

Бог им даде и од бога срећа,

из мора се здраво извезоше,

а под Млетке града ударише,

те млетачко поље притискоше.

На граду се отвори капија,

а навали и мушко и женско,

но да срету у пољу сватове,

да учине сеир од сватова,

и да виде је л̓ истина тако,

да познају зета дуждевога, —

је л̓ истина, како људи кажу,

да м̓ љепоте у далеко нема,

у сватове ни пак у Латине.

Ласно зета познавати бјеше

по његову перју и челенци,

по његову стасу и образу.

Кад виђеше да ј̓ истина тако,

допадоше два дуждева сина

те сретоше мила зета свога;

грле зета и отуд и отуд,

па га воде на танке чардаке;

а на конак свате растурише

по тројицу и по четворицу,

како ће им бити понајбоље.

Чудан адет бјеше у Латина:

свадбовати роду ђевојачком

и одморит коње и јунаке;

посиђеше три-четири дана.

Кад четврто освануло јутро,

те пукоше на граду топови,

чауш викну, куцну далбулана,

нек су хазур кићени сватови,

земан дође да ти дома пођу.

Сватови се на број искупише

у шарену камену авлију.

Затворена врата на капију,

затворена и пак заклопљена,

на капији четири џелата:

два Арапа и два Латинина, —

крваве им руке до рамена

и острице сабље до балчака;

сватови се мало препадоше.

Но да видиш још повеће биде:

нема њима два најбоља друга,

нема друга војводе Милоша,

што су њега зетом учинили,

и нема им Латинке ђевојке,

а ђевојке, око шта су дошли!

Ал̓ сватови мало причекаше,

стаде звека камена сокака,

стаде звека, стаде отуд јека,

ал̓ ето ти војводе Милоша

на његову од мегдана дору:

уставља га ђемом од челика,

а довата мало бакрачлијом,

а доро му ситно подиграва,

те весело у дружину дође,

на јутру им назва добро јутро;

сва дружина једну ријеч кажу:

„Добро дође, дијете Максиме! “

За Милошем одмах пристадоше

двије шуре, зета пристигоше,

донијеше господскога дара —

да дарују зета код сватова.

Један шура један пешкеш даје:

доведе му без биљеге вранца,

и на вранцу Латинку ђевојку,

(но се пусник к земљи увијаше

од чистога и сребра и злата:

у злато су коња опковали,

златни рати бију по копити,

а на прси дивна силембета)

и на руци сивога сокола,

те Максима зета дозиваше:

„На поклон ти коњиц и ђевојка,

и на коњу и сребро и злато,

и на поклон сива тица соко,

кад си тако виђен међу браћом“.

А Милош се с коња поклањаше,

те лијепо дара приваташе.

Други шура сабљу донесао

саливену од сувога злата, —

сабља ваља млого била блага,

опаса је зету о појасу:

„Носи, зете, те ми се поноси! “

Ал̓ ето ти пунца и пунице, —

ја каква ли дара донијеше!

Пунац носи калпак и челенку

(у челенци алем, камен драги,

који сјаји како јарко сунце,

погледати не да у јунака),

те Максима зета дозиваше:

„На поклон ти калпак и челенка“.

Милош дара дивно приваташе.

А да видиш злосретне пунице!

Она носи од злата кошуљу,

која није кроз прсте предена,

ни у ситно брдо увођена,

ни на разбој она ударана,

но кошуља на прсте плетена,

у колијер уплетена гуја,

а под грлом изведена глава, —

баш се чини као да је жива

љута гуја (гуја ће га уд̓ рит) —

на глави јој алем, камен драги:

каде иде момак са ђевојком

у ложницу, да не носи св̓ јеће,

нек свијетли алем, камен драги;

те Максима зета дозиваше:

„На поклон ти од злата кошуља“.

Но се чуде кићени сватови,

но се чуде дару латинскоме.

Но да видиш дара изненада!

Ал̓ ето ти старца Јездимира,

мила брата дужда од Млетака;

бијела му прошла појас брада,

на златну се штаку наслонио,

рони сузе низ господско лице,

рони сузе, и невоља му је:

седам жена мијенио био,

а од срца не имô порода,

па узео к себе синовицу,

синовицу, њему особницу,

меште кћери и меште синова,

пак се старцу саде ражалило,

ел је спрема преко мора сиња.

Неко чудо беше сагучио

и турио под пазухо своје,

а кад дође к браћи сватовима,

по имену зета дозиваше,

дозиваше, па га огрташе,

огрну га коластом аздијом,

саврх главе до зелене траве

покри зета и коња дората

(ја каква је, — јада допанула! —

у јуначке очи ударила,

и причају и казују људи:

док изнутра уд̓ рио поставу,

отишло је тридест ћеса блага,

а с лица јој ни хесапа нема):

„На поклон ти, ти мој мили зете!

На поклон ти коласта аздија

које данас у свијету није:

у нашега ни једнога краља,

ни ће бити у цара турскога;

носи, зете, те ми се поноси! “

Максим гледа јаде испријека,

испријека, али попријеко.

Ја кад тако зета дариваше,

на капиј̓ се отворише врата,

па стадоше слуге и слушкиње

на капију свате даривати:

о коњима везене јаглуке,

јунацима танке бошчалуке.

Дариваше, пољу испратише,

на ђемије води натурише,

из ђемија здраво истурише;

отидоше здраво и весело.

Ја кад бише пољу под Жабљака,

ђено су се браћа састанула,

ђено ће се с јадом растанути,

но да видиш јаду започетка:

похитао дијете Максиме

на његову без биљеге вранцу,

и скупио десетину друга,

хоће својој на муштулук мајци;

а кад виђе војвода Милошу,

те дората коња подиграва,

а догна га близу до ђевера,

до ђевера Јован-капетана,

ђевојке се руком дофатио.

Ал̓ да видиш проклете ђевојке!

На очи јој златали-мараме, —

ријетке су, те кроз њих виђаше;

ја кад виђе коња и јунака,

превари се, занесе је памет,

те устури златали-мараме,

а открива очи обадвије,

а пружа му руке обадвије.

Но ко виђе, чини с̓ не видио;

виђе свекар Црнојевић Иво,

виђе свекар и за јад му било,

те Латинци снаси проговара:

„К себе руке, мила снахо моја!

К себе руке, обје ти отпале!

Покри очи, обје ти испале!

Рашта гледаш на јунака туђа,

на Милоша Обренбеговића?

Но погледај, мила снахо моја!

Но погледај пољем пред сватове:

штоно јунак на коњу вранчићу

бојно копље носи у рукама,

златан сјаје на плећима штитак,

а красте му лице нагрдиле,

иза краста лице поцрњело,

оно ти је дијете Максиме.

А ја сам се тамо пофалио,

кад сам тебе у баба просио,

што гођ биде кићенијех свата,

да не биде љепшега јунака

од Максима, од сина мојега.

У том сам се, снахо, препануо,

Милоша смо зетом учинили,

и Милошу даре поклонили,

да преведе тебе преко мора

и без кавге и без муке наше“.

Кад јој рече, кâ да посијече,

те под собом коња уставила,

напријед му ни крочити неће,

па Латинка свекру проговара:

„Мио свекре, Црнојевић-Иво,

Максиму си срећу изгубио,

како с̓ другог зетом учинио.

Рашта, свекре, да од бога нађеш!

Ако су га красте иштетиле,

ко је мудар и ко је паметан,

томе, свекре, ваља разумјети,

и свак може муке допанути;

ако су га красте нашарале,

здраве су му очи обадвије,

срце му је баш које је било;

ако л̓ си се, свекре, препануо

ђе је Максим још танко дијете,

њега чеках за девет година,

њега чеках у бабову двору,

и још бих га за девет чекала

у Жабљаку, у вашему граду,

ником не бих образ застидила,

ни ја роду, ни ја дому моме.

Но ти, свекре, богом ти се кунем,

ја ти враћај благо са јабане,

са вашега војводе Милоша,

те удари на Максима твога,

јал̓ напријед ни крочити нећу,

баш да ћеш ми очи извадити“.

Но се Иван љуто узмучио,

призва браћу и неке војводе:

„Браћо моја, ако бога знате,

ну кметујте мене и Милошу

за нашега дара из Латина“.

Нема кмета ни добра јунака

ја који ће томе кметовати,

ел су биле руке уфатили,

и задали божу вјеру тврду

да му дара нитко не дијели,

но још Иван да га подарује.

Не могоше браћа да кметују,

ел се једном утврдило било.

Ја кад зачу војвода Милошу,

те пригони од мегдана дора,

а Ивану ријеч проговара:

„О Иване, наша поглавице,

камо вјера? стигла те невјера!

Нијесмо ли вјеру учинили

да ми дара нитко не дијели?

А сад сте се томе присјетили!

Кад си мучан и кад си невјеран,

море, ћу ти дара поклонити

рад̓ хатара наше браће красне.

Прва ћу ти дара поклонити:

на поклон ти вранац и ђевојка.

Да је пута и правога суда,

ђевојка је мене поклоњена,

поклонио и отац и мајка,

поклонила оба брата њена;

ал̓ о томе нећу говорити,

већ ти хоћу дара поклонити,

и на коњу и сребро и злато,

и поклонит сивога сокола,

и на поклон сабља од појаса.

Свега ћу ти дара поклонити,

већ ја не дам цигле до три марве:

не дам с главе тастове челенке,

са рамена коласте аздије,

и ја не дам од злата кошуље;

хоћу носит мојој земљи дивној,

нек пофала мојој браћи биде.

Кунем ви се и богом и вјером,

не дам тако три комата дара“.

Кад зачуше кићени сватови,

те сватови једну ријеч кажу:

„Фала тебе, војводо Милошу!

Фала тебе, господско кољено,

кад си таки виђен међу браћом,

кад си виђен и кад си погодан“.

Сви сватови једну ријеч кажу;

сватови се браћа погодише,

но имају непогодна друга,

а на коњу несретну ђевојку:

ђевојци је врло жао дара,

а највише од злата кошуље,

те привикну из бијела грла

по имену дијете Максима.

Препаде се Црнојевић Иво,

те Латинци снаси проговара:

„Снахо моја, Латинко ђевојко,

немој викат дијете Максима,

ели смо му жао учинили,

а Максим је хитар кавгаџија,

хоће, снахо, заметнути кавгу

на весељу у сватове своје;

снахо моја, богом ти се кунем,

у Жабљаку пуна кула блага,

све ћу благо тебе поклонити,

чин̓ од блага што је тебе драго“.

Ал̓ не слуша злосретна ђевојка.

Викну једном, па га не довикну;

другом викну, доке га довикну.

Максим врана коња поврнуо,

ослушкује шта ће бесједити,

а ђевојка грдно проговори:

„О Максиме, немала те мајка!

Мајка нема до тебе једнога,

а по данас ни тебе не било!

Од копља ти градили носила,

а од штита гробу поклопнице!

Црн ти образ на божем дивану

како ти је данас на мегдану

са вашијем војводом Милошем!

Зашто благо дадосте другоме?

А није ми ни тог жао блага, —

нека носи, вода г̓ однијела! —

но ми жао од злата кошуље,

којуно сам плела три године

а са моје до три другарице,

док су моје очи искапале

све плетући од злата кошуљу;

мислила сам да љубим јунака

у кошуљи од самога злата,

а ви данас дадосте другоме!

Но ме чу ли, ђувеглија Максо,

брже враћај са јабане благо!

Ако л̓ благо повратити нећеш,

кунем ти се богом истинијем,

напријед ти ни крочити нећу,

но ћу добра коња окренути,

догнаћу га мору до обале,

па ћу ватит листак шемишљиков,

а моје ћу лице нагрдити —

док покапље крвца од образа,

по листу ћу писати јазију,

додаћу је сивоме соколу:

нека носи стару бабу моме,

нека купи сву латинску силу,

нек ти хара бијела Жабљака,

нек ти враћа жалост за срамоту“.

Кад то зачу дијете Максиме,

то Максиму врло за јад било, —

врана коња натраг приповрну,

опаса га троструком канџијом:

пуче кожа коњу по сапима,

а покапа крвца по копити;

но му љуто пусник поскочио,

по три копља у небо скочио,

по четири земље прескочио.

Не деси се доброга јунака

да увати грдна злосретника,

но му сокак пољем учинише,

а нико се јаду не досјети

порашта је коња повратио.

А кад виђе војвода Милоше,

грохотом се јунак насмијао:

„Фала богу, фала истиноме!

Куд се оно Максим затрчао? “

А не види јаде изненада.

Кад допаде дијете Максиме,

на Милоша бојно копље пушти,

бојнијем га копљем ударио

под челенку међу очи црне:

на затиљак очи искочише,

мртав паде под коња дората.

Милош паде, а Максим допаде;

колико му крвце жедан бјеше,

ману сабљом, одс̓ јече му главу,

пак је вранцу баци у зобницу,

а ђевојку оте у ђевера,

пак побјеже на муштулук мајци.

Мили боже, на свем тебе фала!

Да се коме онда придесити

и очима јаде прегледати:

каде паде красна поглавица,

а згледа се млога породица,

у јунаке крвца узаврела,

па се сташе даривати даром,

а њинијем даром немилијем:

из пушака црнијех крушака,

доке дуге пушке истурише,

док то поље магла притиснула

од хитрога праха и олова;

тад с̓ у тами мачи повадише,

те се њине мајке ојадише,

а сестрице у црно завише,

а љубовце осташ̓ удовице,

а огрезну крвца до кољена,

а по крви један гази јунак.

Јунак бјеше Црнојевић Иво,

црно њему срце довијека!

Крвцу гази, а богу се моли:

„Дај ми, боже, вјетар од планине,

да раждене ову маглу клету,

да погледам и горе и доље:

ко погибе, ко л̓ остаде данас“.

Бог му даде, вјетар ударио

те разагна и разведри поље,

Иван гледа и горе и доље,

ал̓ не знаде ништа куд је горе:

поломљени коњи и јунаци,

но по пољу крче рањеници.

Ја кад виђе Црнојевић Иво,

он преврће те лешеве мртве

и крваве огледује главе,

све тражаше дијете Максима.

Ал̓ га Иван наћи не могаше,

но он нађе сестрића Јована,

што је ђевер био код ђевојке,

што ујаку санак казивао

у Жабљаку јутру на походу.

Залуду га Иван находио,

у крви га познат не могаше,

мимо њега јунак пролазаше,

а виђе га Јован капетане,

те ујаку Иву проговара:

„Мој ујаче, Црнојевић-Иво,

чим си ми се тако понесао:

или снахом, или сватовима,

ил̓ господским даром пријатељским,

те не питаш несретна сестрића

јесу ли му ране досадиле? “

Виђе Иван, па сузе просипље,

из крви га мало исправио:

„Мој сестрићу, Јован-капетане,

јесу л̓ твоје ране за видање,

да те носим у несрећан Жабљак,

да ти тражим од мора ећиме? “

А Јован му онда проговори:

„Прођи ме се, мој ујаче Иво!

Камо очи? њима не гледао!

Овакве се ране не видају:

лијева је нога саломљена,

саломљена надвоје, натроје,

а десна је рука осјечена,

осјечена рука по рамену,

а по срцу сабље доватиле,

испале су црне џигерице“.

Ја кад виђе Црнојевић Иво,

брже пита сестрића својега:

„Мој сестрићу, док си у ријечи,

како ђевер бјеше код ђевојке,

а допаде дијете Максиме,

еда виђе ђе погибе Максим?

И знаде ли шта би од ђевојке? “

„Прођи ме се, мој ујаче Иво!

Није тебе Максим погинуо,

но кад дође на коњу помамну,

те изгуби војводу Милоша,

пак ђевојку оте у ђевера,

он побјеже ка несрећној мајци“.

То изусти, лаку пусти душу.

Побаци га Црнојевић Иван,

а похити у бијели Жабљак.

Ја кад дође пред градску капију,

а пред градом копље побијено,

а за копље вранац коњиц свезан,

ситна му је зопца устакнута;

пред њим сједи дијете Максиме,

на кољену ситну књигу пише

своме тасту, дужду од Млетака,

а двори га злосретна ђевојка;

на мезиле књигу оправио:

„О мој тасте, дужде од Млетака,

купи војску, сву латинску земљу,

те ми харај бијела Жабљака,

и ти води милу твоју шћеру

ни љубљену, ни омиловану:

мене прође моја госпоштина

и држава моја краљевина;

хоћу бјежат преко земље дуге,

хоћу бјежат цару у Стамбола;

како дођем, хоћу с̓ потурчити“.

Зло се зачу по свој земљи њиној.

Кад зачуше ти Обреновићи,

зачу нетко Обреновић Јован,

мио братац војводе Милоша,

нешто мисли, па на једно смисли,

брже коња свога доватио,

седла коња што га љепше може,

опасује што га тврђе може,

па се коњу фати на рамена,

халали се и опрости јунак,

каже роду, каже браћи својој:

„Хоћу браћо, и ја у Стамбола,

одох, браћо, браћу да сачувам

ко дорасте у тој земљи нашој:

тамо оде крвничко кољено,

он ће дворит цара у Стамболу;

издвориће каку војску силну,

те ће земљу нашу погазити.

Браћо моја и пак породице,

док чујете мене у животу,

у животу, у Стамболу билу,

немојте се, ђецо, препанути,

он не смије војску подигнути:

он ће на вас, а ја ћу на њега“.

Тако рече, па у Стамбол оде.

Каде био близу до Стамбола,

у путу се оба пристигоше,

те пред цара иду упоредо,

а цар знаде ко су и како су,

па их царе једва дочекао,

дочекао, оба потурчио,

и турска им имена нађео:

Јовану су име нађенули —

Мамут-беже Обренбеговићу;

а Максиму име нађедоше —

Скендер-беже Иванбеговићу.

Дворе цара за девет година,

издворише девет зијамета;

свијех девет даше за пашалук,

цар им даде бијеле тугове

и везирство на те земље двије

без промјене вазда довијека:

Мамут-бегу Обренбеговићу

даде земљу равна Дукађина,

ђено роди издобила вина,

доста вина, више урметина,

доста има бијеле вшенице, —

красну земљу, што је љепше нема;

а он даде сину Иванову

грдну земљу Скадар на Бојани,

а у коме никад ништа нема,

но се легу жабе и биволи,

и имаше соли суторине.

Како таде, тако и данаске:

нијесу се нигда умирили,

нити могу крвцу да умире,

но и данас ту просипљу крвцу.

52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА

Rазбоље се Деспотовић Јово

у Сријему, у тој земљи равној,

у лијепу селу Купинову;

на смрт је се Јово разбољео,

па дозивље слугу Милутина:

„Милутине, вјерна моја слуго,

ти упрегни коње у хинтове,

пак ти трчи, што гођ брже можеш,

Крушедолу, б̓ јелу манастиру,

те ми зови мог рођеног брата,

мога брата Максима владику,

и кажи му, ништа не затаји,

да сам се ја на смрт разбољео;

пак оданле окрени хинтове,

трчи брже мјесту Беркасову,

те ми зовни моју стару мајку,

стару моју мајку Анђелију,

ал̓ њој немој право казивати,

да сам се ја на смрт разбољео,

већ јој кажи од мене поздравље —

да се ја сад на војску опремам

преко мора за девет година,

па је зовем да ме благосови.

То је слуга хитро послушао,

те упреже коње у три реда,

оде право дивну Крушедолу,

те казује Максиму владици

да се Јово на смрт разбољео,

пак оданле окрену хинтове,

оде право мјесту Беркасову,

те казује мајци Анђелији:

да се Јово на војску опрема

преко мора за девет година,

пак је зове да га благосови.

Вели њему мајка Анђелија:

„Милутине, наша вјерна слуго,

причекај ме три бијела дана,

док ум̓ јесим бијеле колаче

и док спремим танане кошуље,

да понесем на дар моме Јову“.

Ал̓ говори слуга Милутине:

„Ој, бога ми, госпо Анђелија,

Јово тебе чекати не може,

јер је њему хитна књига дошла;

већ понеси у брашну колаче,

а кошуље у бијелу платну“.

Од ина се мајци не могаше,

веће спреми у брашну колаче,

а кошуље у бијелу платну,

паке сједе у лаке хинтове,

отидоше преко Ср̓ јема равна.

Кад су били близу Купинова, —

око двора слуге гологлаве,

а пуштени коњи по ливади

без седала и без покроваца,

нит̓ се чују бубњи ни свирале,

нит̓ се вију алаји барјаци.

Тад говори мајка Анђелија:

„Милутине, наша вјерна слуго,

кад се Јово на војску опрема,

што му слуге иду гологлаве?

Што с̓ пуштени коњи по ливади

без седала и без покроваца?

Што не бију бубњи и свирале?

Што с̓ не вију алаји барјаци? “

Вели њојзи слуга Милутине:

„Драга госпо, мајко Анђелија,

ваљада је господар на ручку,

па у здравље пије рујно вино

и за срећна пута бога моли,

зато су му слуге гологлаве;

што су врани коњи по ливади

без седала и без покроваца,

пуштени су да се понапасу,

спремају се далек̓ путовати;

бубњи били, пак су и престали;

вијали се алаји барјаци,

дуну вјетар од Фрушке планине,

па барјаке земљи положише“.

Кад су били пред бијеле дворе,

ту се мајка јаду досјетила.

Кад уљезе у бијеле дворе,

ал̓ се Јово са душицом бори,

више њега Максиме владика,

чати брату самртну молитву.

Кад то виђе мајка Анђелија,

закукала кано кукавица:

„Јао Јово, моје ране грдне!

Што ће, Јово, Сријем, земља равна?

Што ће, Јово, твоји б̓ јели двори?

Што ће, Јово, твоји врани коњи,

врани коњи и сиви соколи?

Што ће, Јово, твоје пусто благо?

Што ће, Јово, твоја вјерна љуба?

Што ће, Јово, твоја стара мајка? “

Тад се Јово из мртвих поврати,

па мртвачким проговара гласом:

„Сријем земља стећ ће господара —

ил̓ бољега, или ће горега;

моји коњи и сиви соколи

и бијели украј Саве двори

моме брату Змајогњеном Вуку;

моје благо мојој старој мајци,

нек се рани и ода зла брани;

моја луба, ал̓ је рода туђа,

она ме је често опадала

моме брату Максиму владици:

„Деспот Јован ходи по Сријему,

те он љуби младе и ђевојке“;

ал̓ ни њојзи жао не учин̓ те:

подајте јој три товара блага,

нек се рани док је срећа нађе“.

То изусти Деспотовић Јово,

то изусти, а душу испусти.

ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА

53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ

Vино пију Новак и Радивој

а код Босне, код воде студене,

код некога кнеза Богосава.

А кад су се вина понапили,

кнез Богосав стаде бесједити:

„Побратиме, Старина Новаче,

кажи право — тако био здраво! —

са шта, брате, оде у хајдуке?

Каква тебе оћера невоља

врат ломити, по гори ходити,

по хајдуци, по лошу занату,

а под старост, кад ти није вриме? “

Вели њему Старина Новаче:

„Побратиме, кнеже Богосаве,

кад ме питаш, право да ти кажем:

јест ми било за невољу љуту!

Ако мореш знати и памтити

кад Јерина Смедерево гради,

⇐ Предыдущая 17 18 19 20 212223 24 25 26 Следующая ⇒