Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 25 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 26 из 37Следующая ⇒

што ј’ Даница крвава ижљегла,

то ћеш стара остат кукавица;

што л’ ти тица кука на Ружици,

то ће ти је оборити Турци,

а и мене стара погубити“.

Тек што стари у ријечи бјеше,

ал’ ето ти Сењанина Ива, —

сав му вранац у крв огрезнуо,

на Ивану седамнаест рана,

носи десну у лијевој руку;

догна вранца пред бијелу цркву,

па говори остарилој мајци:

„Скин ме, мајко, са коња вранчића,

умиј мене студеном водицом,

а причести вином црвенијем“.

Хитро га је мати послушала,

скиде њега са коња помамна,

па га уми студеном водицом,

и зали га вином црвенијем;

па га пита остарила мајка:

„Што би, сине, у земљи Талији? “

Оде Иво ’вако говорити:

„Добро, мати, у земљи Талији:

доста, мајко, робља наробисмо,

а јошт више блага задобисмо,

па се здраво дома повратисмо.

Но кад бисмо на првом конаку,

ту нас стиже и прва поћера —

црни коњи, а црни јунаци,

црне носе око главе чалме;

по једном се ватром претурисмо,

од њих нико не остаде, мајко,

од нас нико не погибе, мајко.

Но кад бисмо на другом конаку,

ту нас стиже и друга поћера —

б’јели коњи, а бјешњи јунаци,

бијеле им око главе чалме;

по једном се ватром претурисмо,

од нас нико не погибе, мајко,

од њих нико не остаде, мајко.

Но кад бисмо на трећем конаку,

ту нас стиже и трећа поћера —

црна струка, а дугачка пушка,

прегореле ноге до кољена;

по једном се ватром претурисмо,

а по други бити започесмо,

од њих, мајко, нико не погибе,

од нас, мајко, нико не остаде,

до стаде твој сине Иване,

и он ти је рана допаднуо,

ево десне у лијевој руке! “

То говори, а с душом се бори:

то изусти, лаку душу пусти,

и умрије, жалосна му мајка!

Бог му дао у рају насеље!

Нама, браћо, здравље и весеље!

64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА

Oткада је свијет постануо,

није љепши цвијет процватио

што је данас на ову годину

у Лијевну, граду бијеломе,

мила сестра Ђурковић-сердара,

по имену лијепа Марија;

глас је дала на четири стране.

Испроси је Смиљанић Илија

из Приморја, из кршних Котара;

ал’ на Мару просци навалили,

браћо моја, са четири стране;

најпослије Турци навалили

а просити лијепу Марију.

Једно бјеше цури муштерија

од крајине Куна Хасан-ага,

пак Марији књигу начинио,

и у књизи овако говори:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Хасан-агу,

пак ћеш бити у двору госпођа? “

Кад Марији така књига дође,

ону гледа, намах другу пише,

те ју шаље Куни Хасан-аги:

„О Турчине, Куно Хасан-аго,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за ђидију Смиљанић-Илију! “

Друго бјеше Мари муштерија

а од Босне Шарац Махмут-ага,

те Марији књигу начинио:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Махмут-агу,

па ћеш бити у двору госпођа? “

Кад Марији и та књига дође,

књигу гледа, одмах другу пише,

пак је шаље Шарац-Махмут-аги:

„О Турчине, Шарац-Махмут-ага,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за сокола Смињанић-Илију! “

Треће бјеше цури муштерија

а некакви Кудуз-Дел-Алија,

и он Мари књигу оправио,

овако је њојзи говорио:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Дел-Алију,

па ћеш бити у двору госпођа? “

Кад Марија и ту књигу прими,

њу ми гледа, намах другу пише,

овако је њему говорила:

„О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за јунака Смиљанић-Илију! “

Такве Мара књиге оправила.

Затим време мало постајало;

бре, да видиш Смињанић-Илију!

Стаде купит кићене сватове

по Котару и около њега;

кад Илија свате покупио,

он се диже Лијевну б’јеломе

а да води Мару Ђурковића.

Кад су дошли Л’јевну на крајини,

тамо су их л’јепо причекали,

придржали три-четири дана.

Земан дође, треба путовати,

пак повикну чауш по сватов’ма:

„Хазур, свати, хазур је ђевојка!

Земан дође да се двору пође“.

Тад ђевојку браћа изведоше,

дадоше је младијем ђевер’ма,

а сватове редом дариваше,

све по реду што за кога бјеше;

пак се свати тада подигоше,

и пођоше пољем широкијем.

Кад су били низ поље широко,

сви сватови шемно и весело;

који има коња од мејдана,

поиграва пољем широкијем;

ко имаде грло поуздано,

попијева пјесне од јунака.

Тако свати весело иђаху,

ал’ не иде Смиљанић Илија,

већ се јунак тешко замислио,

с миром јаше дебела путаља;

од сватова нико га не гледа,

ал’ га гледа лијепа ђевојка,

не могаше срцу одолети,

већ до Ила догони дората,

пак Илији стаде говорити:

„О, бора ти, драги господару,

а што си се тако замислио?

Што је теби? Каква је невоља?

Сви сватови шемно и весело,

а ти јеси тешко невесео?

Ах, кажи ми, ако сам ти мила! “

Тад говори Смиљанић Илија:

„Чујеш мене, Маро Ђурковића!

Пред нама је Пролога планина,

пак знадеш ли, Маро Ђурковића,

који су те сватови просили

од Турака, драга душо моја?

данас сва три јесу у Прологу

и довели чету у планину,

уфатили све бусије редом:

није ласно проћи кроз планину;

зато сам ти данас невесео“.

Кад Илију Мара разумјела,

она њему другу проговара:

„Господару, кад се бојиш тако

да проведеш свате кроз планину,

дај ти мени мушко одијело,

и дај мени свијетло оружје,

ја ћу поћи прва у планину,

и уздам се у бога вишњега

да ћу проћи у кршне Котаре“.

Кад Илија Мару разумио,

не знаде јој друго говорити,

већ он скида с себе одијело,

па га даје лијепој ђевојци,

и даје јој свијетло оружје.

Бре, да видиш лијепу ђевојку

кад обуче ћузел-одијело

све у срми и у чисту злату,

а припаса свијетло оружје,

начини се млада сератлија,

а ђевојка и од себе л’јепа!

Па одатле отиште дората

и оћера пољем пред сватов’ма.

Здраво дошла у Пролог планину,

на бусију прву ударила,

на бусију Куне Хасан-аге;

говори јој Куна Хасан-ага:

„А, бора ти, млада сератлијо,

откуд идеш тако из далека?

Нијеси ли од Лијевна града?

Ја виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића? “

Одговара лијепа ђевојка:

„О, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам таман из Лијевна града,

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

не да мати Смињанић-Илији,

већ је мати Мару поклонила

а некакву Куни Хасан-аги“.

Када Турчин ријеч разумио,

машио се руком у џепове,

пак извади двадесет дуката,

те их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти сађеш у кршне Котаре,

те се налиј вина и ракије“.

Пак одатле отиште дората

док на другу удари бусију,

на бусију Шарац-Махмут-аге;

пред Марију испадоше Турци,

па говори Шарац Махмут-ага:

„А, бора ти, млада сератлијо,

отклен тако јеси запутио?

Нијеси ли од Лијевна града?

Не виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића? “

Проговара лијепа ђевојка:

„А, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам главом од Лијевна града,

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

не да мати Смиљанић-Илији,

већ је даје Шарац-Махмут-аги,

да је води у Босну поносну“.

Кад је Туре ријеч саслушало,

фатило се руком у џепове,

те извади двадесет дуката,

па их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти сиђеш тамо у Котаре,

те се налиј вина и ракије“.

И одатле поћера дората,

поћера га доле низ планину,

те нагази на трећу бусију,

на бусију Кудуз-дел-Алије.

Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије!

Кад опази коња и јунака,

он му пође оштро говорити:

„Чујеш ли ме, млада сератлијо!

Отклен идеш, од кога ли града?

Куд ли јеси тако запутио?

Не идеш ли од Лијевна града?

Не виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића? “

Говори му лијепа ђевојка:

„А, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам јунак из Лијевна града,

и ја иђем у кршне Котаре,

да с’ налијем вина и ракије;

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

мајка Мару не да Смиљанићу,

већ ће мајка Мару поклонити

а некакву Кудуз-дел-Алији“.

То Турчину врло мило било,

фатио се руком у џепове,

па извади тридесет дуката,

те их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти дођеш у влашке Котаре,

па се напиј вина и ракије“.

И одатле отиште дората,

здраво прође све бусије редом,

оде право у кршне Котаре.

А кад дође млада у Котаре

ка бијелој кули Смиљанића,

у авлију коња нагонила

и под кулом разјаха дорина,

кад ево ти лијепе Анђуше,

миле секе Смиљанић-Илије,

брже лети низ бијелу кулу

а да види какав јунак дође.

Када спаде доле на авлију,

па сагледа лијепа јунака,

бијаше се много зачудила

његовоме стасу и образу,

јер га таког ни виђела није;

једва Анђа сама себи дође,

па се врати на бијелу кулу,

па матери својој казиваше:

„Какав јунак у авлију дође,

таквог, мајко, ни виђела нисам:

ја каква је стаса и образа,

баш је лепши од сваке ђевојке!

Већ чу ли ме, драга нано моја!

Ако јунак буде на конаку,

питај, мати, доброга јунака

а је ли се досад оженио;

ако бог да и срећа донесе

те с’ не буде јоште оженио,

ја ћу млада баш за њега поћи,

јали за њга, јал’ већ ни за кога! “

Мајка Анђи онда проговара:

„Бре, не преши, моја шћери драга!

док видимо ко је и откуд је,

што ли иђе тако по свијету“.

Затим мало бјеше постајало,

ал’ ево ти Смиљанић-Илије

и он води кићене сватове,

здраво прошли Пролога планину,

јер им нису ништа учинили

кад нејмаде лијепе ђевојке;

муком иду кићени сватови:

ни пјевају, нити пушкарају,

барјактари савили барјаке;

јера мисли Смиљанић Илија

да је веће Мара одведена,

зато с миром сватове проводи,

није ласно доћи без ђевојке!

Кад Илија дође у авлију,

пред њега је Анђа истрчала,

не пита га: „Како си ми, брате? “

већ му одмах ријеч проговара:

„А чу ли ме, мој брате Илија!

Откада си кулу начинио,

’ваки јунак није доходио,

мој Илија, на бијелу кулу;

ја га таквог нисам ни виђела,

ни његова стаса ни образа:

љепши јунак од сваке ђевојке;

већ, Илија, брате од матере,

молим ти се, како брату моме,

да ме дадеш овоме јунаку;

ако ли ме њему дати нећеш,

нека знадеш, жива бит не могу! “

Кад Илија сестру разумио,

одмах ти се бјеше досјетио

да је главом Мара Ђурковића,

пак Анђуши сестри проговара:

„Анђелија, моја секо драга,

није оно момак јабанџија,

већ је оно лијепа ђевојка

по имену Мара Ђурковића“.

Тад Илија грлом подвикује:

„Браћо моја, кићени сватови,

ви пјевајте и пушке бацајте,

ево нама лијепе ђевојке! “

Па што ћу вам дуљит лакрдију:

ту Илија одведе ђевојку,

одведе је у бијелу цркву,

па је вјенча себи за љубовцу;

лијеп пород с њоме породио:

двије шћери и четири сина;

у младости шћери поудао,

у старости сине иженио.

Бог сам знаде је ли тако било,

а ми, браћо, да се веселимо!

65 СЕЊАНИН ТАДИЈА

Jош зорица не забијељела,

ни Даница лица помолила,

од Сења се отворише врата

и изиђе једна чета мала,

за тридесет и четири друга;

пред њима је Сењанин Тадија,

барјак носи Комнен барјактару;

отидоше брду у планину,

примише се под Црвене ст’јене.

Тадај рече Сењанин Тадија:

„Браћо моја и дружино моја,

није л’ мајка родила јунака

да отиде овчар-чобанину,

да донесе овна деветака,

добра јарца од седам година,

за вечеру у моју дружину? “

Сви јунаци ником поникоше

и у црну земљу погледаше,

ал не гледа Котарац Јоване,

веће скочи на ноге лагане,

па он оде овчар-чобанину,

и донесе овна деветака,

добра јарца од седам година,

донесе их Сењанин-Тадији.

Оба жива одерао брава,

па их пусти у јелово грање:

грана дирне, стоји дрека јарца,

ован ћути, не пушта аваза.

Тада рече Котарац Јоване:

„О Тадија, нашој чети главо,

зашто пусти браве одерано? “

Проговори Сењанин Тадија:

„Видите ли, моја браћо драга,

какова је мука на хајвану?

Још је већа мука у Турака

кад нашега увате јунака.

Који може муке поднијети,

да ошути, моја браћо драга,

кâ одеран ован кроз планину;

који л’ муке отрпит не може,

од мене му богом просто било,

нек се врати Сењу на крајину“.

Па он скочи на ноге лагуне,

а докопа пушку по средини,

оде право уз Црвене ст’јене.

Обазре се Котарац Јоване,

ал’ се десет повратило друга.

Вели Јован Сењанин-Тадији:

„Јер, Тадија, уплаши дружину?

десет нам је друга побјегнуло“.

Вели њему Сењанин Тадија:

„Нека бјеже, драги побратиме!

Када су се они уплашили

од живога одерана јарца,

ја како ће сјутра дочекати,

побратиме, Хасан-агу Куну

и његових тридест крајишника,

крајишника како ватре живе? “

Кад изишли под Црвене ст’јене,

обазре се Котарац Јоване,

ал’ још десет побјегнуло друга.

Опет вели Котарац Јоване:

„Јер, Тадија, нашој чети главо,

јер уплаши тридест наших друга?

Још нам десет друга побјегнуло“.

Вели њему Сењанин Тадија:

„Нека бјеже, Котарац Јоване!

Када су се они уплашили

од живога јарца одерана,

ја како ће сјутра дочекати,

дочекати Хасан-агу Куну

и његових тридест крајишника,

мој Јоване, како ватре живе? “

Изиђоше на Црвене ст’јене;

обазре се Котарац Јоване,

ал’ сам иде Комнен барјактару,

па он рече Сењанин-Тадији:

„Мој Тадија, од тридест — тројица! “

Вели њему Сењанин Тадија:

„Не бојте се, моја браћо драга!

Што уради тридесет јунака,

ако нама добра срећа буде,

оно могу три добра јунака“.

Ту их бјеше ноћца застанула;

указа се један огањ живи,

побратиме, кроз јелове гране;

рече ријеч Сењанин Тадија:

„Није л’ мати родила јунака

да отиде огањ да уводи:

ил’ су Турци или су хајдуци? “

Скочи Комнен на ноге лагуне,

а узима пушку по средини,

одвуче се кроз јелове гране.

Кад он дође до огња живога,

те погледа иза танке јеле,

али сједе Удбињани Турци,

међу њима Хасан-ага Куна,

пију вино и бистру ракију;

дође чаша Хасан-аги Куни,

наздрави је у своју дружину:

„Здрави сте ми, моја браћо драга!

Та у здравље тридест Удбињана,

и у главу Сењанин-Тадије

и његових тридесет хајдука,

ако бог да те се удесимо! “

Кад се мрка накитише вина,

све је пјано како и помамно,

поспало је како и поклано;

уз јелике пушке прислонили.

Привуче се Комнен барјактару,

покупи им свијетло оружје,

па затрпа у јелово грање,

ал’ не може сабље Куничине,

јер је Куна притискô пода се;

око њега тенеф пресијече,

испод њега сабљу извадио,

однесе је Сењанин-Тадији.

Пита њега Сењанин Тадија:

„Што је тамо, Комнен-барјактаре?

Што је тамо код огња живога? “

Каже њему Комнен барјактару:

„О Тадија, нашој чети главо,

код огња је Куна Хасан-ага

са његових тридест Удбињана,

све је пјано како и помамно,

поспало је како и поклано;

оружје сам њима покупио,

све закопô у јелово грање“.

Не вјерује Сењанин Тадија,

док не виђе сабљу Куничину:

позна сабљу Хасан-аге Куне.

Дигоше се до огња живога,

ал’ спавају око огња Турци.

Су три стране опколи Тадија:

с једне стране од Сења Тадија,

с друге стране Комнен барјактару,

с треће стране Котарац Јоване;

залете им пушке донесоше,

а Тадија Куни прискочио,

удари га ногом у стражњицу,

а викну му грлом бијелијем:

„Устан’, курво, Хасан-ага Куно!

Дошô ти је Сењанин Тадија

су тридесет и четири друга

у походе око огња живог“.

Скочи Куна кан’ да се помами,

привати се сабље оковане,

а кад виђе да му пусте нема,

он погледа на своју дружину,

а дружина за пушке дугачке,

ал’ пушака уз јелике нема!

Онда викну Сењанин Тадија:

„Устан’, курво, Хасан-ага Куно!

У мене је свијетло оружје, —

устан’ вежи тридест крајишника!

Јер, тако ми моје вјере тврде,

ако пукне тридесет пушака,

свијех ћу их одједном повезат! “

Кад се Куна виђе на невољи,

он устаде на ноге лагуне,

те он веже своје Удбињане, —

Куна веже, а Комнен притеже;

свеза Куна тридест крајишника,

Куну веже Комнен барјактаре.

Па одоше у јелово грање,

извадише свијетло оружје,

о Турцима објесиш’ оружје,

оћераше тројица хајдука,

оћераше тридесет Турака,

оћераше Сењу на крајину.

Кад су били Сењу на капију,

чудило се мало и велико,

говориле Сењанке ђевојке:

„Боже мили, чуда великога!

Ђе свезаше три добра јунака,

три јунака тридесет Турака,

и без ране и без мртве главе! “

Проговори Сењанин Тадија:

„Не чуд’те се, Сењанке ђевојке,

то се срела срећа и несрећа,

моја срећа, њихова несрећа,

моја срећа несрећу свезала“.

У то доба под бијелу кулу;

свијех тридест баци у тавницу,

па на благо одсијече Турке:

за тридесет три товара блага.

Дође благо Сењанин-Тадији,

ал’ излази Тадијина мајка,

па Тадији сину проговара:

„Знаш ли, сине, Сењанин-Тадија?

Куна ти је баба погубио“.

Кад то зачу Сењанин Тадија,

узе њима три товара блага,

па он пушћа тридесет Турака

испод сабље тавници на врата:

кад наљезе Куна Хасан-ага,

клону сабља, отпаде му глава.

66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Mили боже, чуда великога!

Кад се жени Милић барјактаре,

он обиђе земљу и градове

од истока паке до запада,

према себе не нађе ђевојке:

главит јунак свакој ману нађе;

женидбе се проћи хотијаше.

Но да видиш чуда изненада!

Једно јутро у свету неђељу

поранио Милић барјактаре

на јутрење Миљешевци цркви;

пред црквом га намјера намјери

на јунака војводу Малету

од бијела Колашина града,

па говори војвода Малета:

„Ој, бога ти, Милић-барјактаре,

ти обиђе земљу и градове

од истока паке до запада,

а по ћуди не нађе ђевојке;

но ти хоћу једно чудо казат:

ено за те лепоте ђевојке

у Загорју, украј мора сиња,

у онога Вида Маричића;

чудо људи за ђевојку кажу:

танка струка, а висока стаса,

коса јој је кита ибришима,

очи су јој два драга камена,

обрвице с мора пијавице,

сред образа румена ружица,

зуби су јој два низа бисера,

уста су јој кутија шећера;

кад говори — кâ да голуб гуче,

кад се смије — кâ да бисер сије,

кад погледа — како соко сиви,

кад се шеће — као пауница;

побратиме, сва ти је гиздава,

далеко јој, веле, друге није.

А Виде је красан пријатељу

према тебе, према дома твога;

сва је слика, мио побратиме!

А и Виду није за те криво,

без ријечи даће ти ђевојку;

нит’ је проси, ни јабуке даји,

већ ти купи кићене сватове,

пак ти иди Виду по ђевојку“.

Томе Милић одмах каил био,

па из цркве оде двору своме,

те он купи кићене сватове

по свој Босни и Херцеговини,

и по Жупи и Котару равну,

све јунаке младе нежењене,

добре коње прије нејахане;

кума куми Јанковић-Стојана,

старосвати Пивљанина Баја,

а ђевери Мандушића Вука.

Кад је Милић свате сакупио,

диже свате, оде по ђевојку.

Кад су били прем’ Видову двору,

на пенџер се Виде наслонио,

па кад виђе кићене сватове,

сам је собом Виде говорио:

„Мили боже, лијепијех свата!

Чији ли су, куд ће по ђевојку? “

У ријечи коју бесједио,

пред двори му свати дојездише,

ђувеглија ријеч приватио:

„Мили тасте, Виде Маричићу,

моји свати са Херцеговине!

Потегли смо на бога и срећу,

а по твоју шћеру Љепосаву“.

То је Виду врло мило било,

па подвикну своје вјерне слуге:

„Слуге моје, отворајте врата!

Сватовима коње приватите,

водите их у подруме доње,

миле госте на бијелу кулу“.

Господара слуге послушаше,

отворише на авлији врата,

под гостима коње приватише,

коње воде у подруме доње,

миле госте на бијелу кулу.

Пошту чини Виде Маричићу,

части свате три бијела дана,

док наврши што је коме драго.

Кад четврто јутро освануло,

два су брата сестру изводила.

Ја каква је цура Љепосава!

Кроз мараме засијало лице,

сватовима очи засјениле

од господског лица и ођела;

сви сватови ником поникоше,

и у црну земљу погледаше,

ја од чуда лијепе ђевојке.

Но говори цури ђувеглија:

„Ој пунице, ђевојачка мајко,

или си је од злата салила?

Или си је од сребра сковала?

Или си је од сунца отела?

Или ти је бог од срца дао? “

Заплака се ђевојачка мајка,

а кроз сузе тужно говорила:

„Мио зете, Милић-барјактаре,

нити сам је од злата салила,

нити сам је од сребра сковала,

нити сам је од сунца отела,

веће ми је бог од срца дао:

девет сам их такијех имала,

осам их је удомила мајка,

ни једне их није походила,

јер су јадне рода урокљива,

на путу их устријели стр’јела“.

Кроз плач зета пуница дарива,

дарива га злаћеном кошуљом.

Ал’ да видиш и чуда и фале,

каква дара тасте зету даје!

Гиздава му поклонио вранца,

врана коња, брате, без биљеге,

а на вранцу чултан до кољена:

чисти скерлет златом извезени,

златне ките бију по копитим’;

бојно седло од шимшир-дрвета,

шимшир-седло сребром оковано,

на облучју камен сија драги,

о облучју господско оружје:

с једне стране сабља окована,

с друге стране шестопер позлаћен;

зауздан је уздом позлаћеном;

њиме зета свога дариваше.

Најбољи му шуре пешкеш дају

(најбољи је, најжешћијех јада! ),

своју секу шуре зету дају,

баш сестрицу цуру Љепосаву.

А кад Милић дара приватио,

коња јаше, коњ му поиграва,

а звекеће сабља о бедрици,

а жуборе пуца на прсима,

на калпаку трепеће му перје.

Није шала, онака ђевојка!

Није шала, онаки дарови!

Подиже се кита и сватови,

развише се свилени барјаци,

засвираше свирке свакојаке,

ударише јасни таламбаси,

зачуше се сватске даворије,

стаде бакат сурих бедевија,

отидоше с богом путовати.

Кад су били гором путујући,

стиже урок на коњу ђевојку,

па говори до себе ђеверу:

„О ђевере, Мандушићу Вуче,

зазор мене у те погледати,

а камоли с тобом говорити;

ал’ нагони мука на невољу:

кажи куму, кажи старом свату,

нек уставе суре бедевије,

нек угасе свирке и поп’јевке,

уз јелике прислоне барјаке,

нек ме скину са добра коњица,

нек ме спусте на зелену траву;

љуто ме је забољела глава,

јарко ми је омрзнуло сунце,

а црна ми земља омиљела,

бог би дао те би добро било! “

Цвили, пишти ђевер до ђевојке:

„Стани, куме, стани, стари свате!

Стани, побро, Милић-барјактаре!

Уставите свирке свеколике,

угасите сватске даворије,

уз јелике прислон’те барјаке,

да скинемо са коња ђевојку;

љуто тужи моја мила снаша,

љуто ју је забољела глава,

јарко јој је омрзнуло сунце,

а црна јој земља омиљела,

бог би дао да би добро било! “

Тад стадоше кићени сватови,

уставише свирке и поп’јевке,

ђевер скиде са коња ђевојку,

па је спусти на зелену траву;

он је спусти, она душу пусти.

Сви сватови грозне сузе лију,

а највише Милић барјактаре;

ђувеглија јадан нарицао:

„Заручницо, млада Љепосава,

ту ли тебе суђен данак нађе!

Ни код мога ни код твога двора,

ни код моје ни код твоје мајке,

већ у гори под јелом зеленом! “

Састаше се кићени сватови,

сабљама јој сандук сатесаше,

наџацима раку ископаше,

саранише лијепу ђевојку

откуда се јасно сунце рађа;

посуше је грошим’ и дукатим’;

чело главе воду изведоше,

око воде клупе поградише,

посадише ружу с обје стране:

ко ј’ уморан, нека се одмара;

ко је млађан, нек се кити цв’јећем;

ко је жедан, нека воду пије

за душицу лијепе ђевојке.

Још нариче Милић барјактаре:

„Чарна горо, не буди јој страшна!

Црна земљо, не буди јој тешка!

Вита јело, пусти широм гране,

начини ми заручници лада!

Кукавицо, рано је не буди,

нека с миром у земљи почива! “

Сватовима јоште ријеч каже:

„Браћо моја, кићени сватови,

Хајте, браћо, да ми путујемо,

хајде сваки како који може,

а ја идем како коњиц може

мојој старој на муштулук мајци“.

Дигоше се с богом путовати,

сваки иде како који може,

Милић оде како коњиц може.

Далеко га угледала мајка,

мало ближе преда њ ишетала,

коња грли, а Милића љуби:

„Чедо моје, Милић-барјактаре,

ђе су свати, ђе ти је ђевојка?

Водиш ли ми замјеницу, сине,

која ће ме јутром зам’јенити,

двор помести, воде донијети,

поређати господске столове? “

Ал’ бесједи Милић барјактаре:

„О старице, моја мила мајко,

иду свати, не воде ђевојке:

остала је твоја замјеница

ни код мога ни код свога двора,

ни код моје ни код своје мајке,

до у гори под јелом зеленом!

Но старице, моја слатка мајко,

брзо трчи двору бијеломе,

па ми стери мекану постељу,

ни дугачку ни врло широку,

јер ти дуго боловати нећу“.

Проли сузе Милићева мајка,

поврати се двору кукајући,

брже стере мекану постељу,

ни дугачку ни врло широку.

Како дође Милић барјактаре,

он се спусти на меку постељу;

док се спусти, он душу испусти.

Док дођоше кићени сватови,

дотле с’ Милић мртав належао.

Кад то вид’ли кићени сватови,

наопако копља окренуше,

наопако коло поведоше,

жалостиву пјесму запјеваше;

сабљама му сандук сатесаше,

наџацима раку ископаше,

саранише Милић барјактара

куда јарко смирује се сунце.

Оста јадна саморана мајка,

она кука како кукавица,

а преврће како ластавица;

она иде своме винограду,

косу реже, па виноград веже,

сузе лије, чокоће зал’јева,

винограду тихо проговара:

„Винограде, мили рукосаде,

ко је тебе мене засадио

никада те веће брати неће! “

Када буде на заходу сунце,

тад излази Милићева мајка,

па говори, а за сунцем гледа:

„Благо мене и до бога мога!

Благо мене, ето сина мога!

Ето г’ мајци ђе из лова иде,

носи мајци лова свакојака! “

⇐ Предыдущая 21 22 23 24 252627 28 29 30 Следующая ⇒