Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 23 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 24 из 37Следующая ⇒

на глави му кала вучетина,

и за калом крило од лабуда;

очи су му двије купе вина,

трепавице од утине крило;

и он носи сабљу староковку,

па повика Грчића Манојла:

„Стан’, курвићу, Грчићу Манојло!

Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити,

но причекај Старога Новака! “

Рече њему Грчићу Манојло:

,, Ближе к мене, Старино Новаче!

Ближе к мене, да се ударимо!

Не би бахом из клисуре тврде:

виђео сам и жива међеда,

а камоли кожу од међеда;

виђео сам и живога вука,

а камоли мртву вучетину;

виђео сам и живога орла,

а камоли орлу перушину! “

Ту допаде Старина Новаче,

удари га сабљом по рамену,

ал’ се Грче штитом заштитило, —

по штиту га сабљом ударио:

надвоје му штита пресјекао,

и десну му руку осјекао,

ал’ натроје сабљу саломио.

Наљути се Грчићу Манојло,

шчепа мача у лијеву руку,

па поћера Старога Новака.

Мили боже, чуда великога!

Да је коме стати па гледати:

како кроји калу вучетину,

како ц’јепа суру међедину,

а растура орлу перушину!

Бјежи јадан Старина Новаче,

бјежи Новак кроз гору зелену,

нешто мало — два пуна сахата,

подвикује из грла бијела, —

бре, колико Новак подвикује,

све са горе лишће отпадаше,

а са земље трава полијеће;

он дозивље посестриму вилу:

„Бог т’ убио, вило посестримо!

Нијеси л’ ми божју вјеру дала,

кад ми буде највећа невоља,

да се мене на невољи нађеш? “

Ал’ ето ти бјелогрле виле

у сусрећу Староме Новаку;

тако њему вила говорила:

„Побратиме, Старино Новаче,

да л’ шта ћераш, да ли од шта бјежиш? “

Проговара Старина Новаче:

„Вјера моја, посестримо вило,

ја не ћерам, већ ја јадан бјежим;

погуби ме Грче на мејдану! “

Тада њему вила говорила:

„Врн’ се натраг, богом побратиме;

чинићу се лијепа ђевојка,

савићу се Грку око грла,

па ћу њему очи засјенити,

ти погуби слијепа јунака“.

Тад се Новак натраг поврнуо,

оде с вилом близу до Манојла,

па остаде у гори зеленој;

а вила се начини ђевојка,

па се вије Грку око грла,

и тура му руке у њедарца,

док је Грку очи засјенила,

па позивље Старину Новака:

„Побратиме, Старино Новаче,

сад погуби слијепа јунака! “

Ал’ се Новак тешко поплашио,

те не смије приступити близу,

већ се баца перним буздованом,

те удари Грчића Манојла,

удари га међу очи чарне.

Паде Грче у зелену траву,

Грче паде, а Новак допаде,

те Гркову осијече главу,

па отиде у гору зелену;

тражи Новак по гори дружину.

Докле су се били састанули,

цијепаше кићене дарове,

завијаше своје ране грдне.

58 МАРГИТА ДЈЕВОЈКА И РАЈКО ВОЈВОДА

Jош зорица не забијелила,

ни даница лица помолила,

а од дана ни помена нема,

пошетала Маргита ђевојка

у Сријему по Сланом Камену;

рано шета боса по камену,

рано шета, танко попијева,

а у пјесми кунијаше Рајка:

„Бог т’ убио, Рајко војевода!

Чим ти наста на Сријем војвода,

тако нама Турци додијаше;

а док бјеше војевода Мирко,

ми Турчина нигђе не чујасмо,

а камоли очима виђасмо!

А данас нам додијаше Турци,

турски коњи ноге искидаше

шетајући јутром и вечером,

на плочама поле разнијеше

мећући се џиде и лобуда“.

Тако пјева Сријемка ђевојка,

она мисли нико је не слуша,

ал’ то Рајко и слуша и гледа,

па дозива Маргиту ђевојку:

„Селе моја, Маргита ђевојко,

немој клети војеводу Рајка!

Шта ће коме учинити Рајко?

Шта ће себе? Шта ли ће Сријему?

А шта ли ће у Ср’јему Турцима?

Докле бјеше војевода Мирко,

бјеше тада млого војевода

по нашијем редом градовима;

па ме чекај, Маргита ђевојко,

стани мало на Камену Слану,

стани мало да ти кажем право

све војводе и градове редом.

На бијелом граду Дмитровици,

онђе бјеше старац Кузун Јањо,

бјеше њему триста и три љета.

На Поцерју покрај воде Саве,

онђе бјеше Обилић Милошу,

везир бјеше славноме Лазару.

На ономе Биограду стојну,

онђе бјеху два Јакшића млада:

Јакшић Дмитар с војводом Стјепаном.

На бијелу граду Смедереву,

онђе бјеше стари деспот Ђурђе

са његова два вриједна сина:

са Стјепаном, а и са Гргуром.

А на оној на равној Ресави,

онђе бјеше војвода Стеване.

На Сталаћу, на високој кули,

онђе бјеше војвода Тодоре.

На Крушевцу, граду бијеломе,

онђе бјеше славни кнез Лазаре

а са сином Високим Стеваном.

На Прокупљу, граду бијеломе,

онђе бјеше стари Југ Богдане

с девет сина, с девет Југовића.

На бијелу граду Куршумлији,

онђе бјеше Бановић Страхиња.

На Топлици, на води студеној,

онђе бјеше Топлица Милане.

А на онај равној Косајници,

онђе бјеше Косајчић Иване.

А на Нишу, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Станиша.

На Тимоку, златноме потоку,

ту бијаху двије војеводе:

једно Бјелић, друго Злтнокосић.

На Видину, граду бијеломе,

онђе бјеше старац Владиславе.

А на равној земљи Каравлашкој,

онђе бјеше Каравлах Радуле.

На Букрешу, граду бијеломе,

онђе бјеше бего Радул-бего

с својим братом Мирком војеводом.

На нашему пространу Сријему,

овђе бјеше Мирко војевода.

На бијелу граду Вучитрну,

онђе бјеше војвода Војине

са три сина, три Војиновића.

На Загорју, мјесту питомоме,

онђе бјеше Љутица Богдане.

На Пазару, граду бијеломе,

онђе бјеше Реља Крилатовић.

На Сјеници, на равној паланци,

онђе бјеше војвода Стеване.

А на оној на Босни поносној,

онђе бјеше Бошко Бошњанине.

На Травнику, граду бијеломе,

онђе бјеше Бранковићу Вуче,

везир бјеше славноме Лазару.

А на ломној на Херцеговини,

онђе бјеше херцеже Стјепане.

На бијелу граду Пиритору,

онђе бјеше Момчило војвода

с девет браће, с девет војевода.

На Цетињи, на води дебелој,

онђе бјеху два бега голема:

Иван-бего и с њим Обрен-бего,

обадва су Турци потурчили.

На ономе ломну Шекулару,

онђе бјеше Петар Шекуларац.

А на Скадру на води Бојани,

онђе бјеше Вукашине краљу

а са братом војводом Угљешом

и са братом Гојком војеводом.

На Призрену, мјесту питомоме,

онђе бјеше српски цар Стјепане

а са сином нејаким Урошем.

На ономе равном Дукађину,

онђе бјеше Лека капетане.

А на оном на Косову равну,

онђе бјеше војвода Мијајло.

А на оној на планини Старој,

онђе бјеше Старина Новаче

а са братом дели-Радивојем,

с Татомиром и с Грујицом младим.

На Софији, граду бијеломе,

онђе бјеше Грчићу Манојло.

На Кратову, граду бијеломе,

онђе бјеше Кратовац Радоња.

На бијелу граду Куманову,

онђе бјеше Костадине бего.

На Солуну, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Дојчине.

На Прилипу, граду бијеломе,

онђе бјеше Краљевићу Марко.

Па чу л’, селе, Маргита ђевојко!

Све то бјеху наше војеводе,

све су били, па су преминули:

који, селе, они починуше,

а који ли они изгинуше;

данас тога нема ни једнога,

сам остаде у Сријему Рајко

као суво дрво у планини.

Шта ће себе? Шта ли ће Сријему?

А шта ли ће у Ср’јему Турцима? “

Па извади ноже од појаса,

удари се посред срца жива,

мртав паде на земљицу црну.

Рајко паде, Маргита допаде,

пишти љуто, како змија лута:

„Браћо моја, српске војеводе,

како бисте, како преминусте,

а како ли робље остависте!

Робље ваше све турско подножје,

намастири турска поругања! “

Па довати Рајкове ножеве,

удари се посред срца жива, —

мртва, тужна, покрај Рајка паде.

59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА

Kњигу пише ага од Рибника,

па је шаље Сенковићу Ђурђу:

„О јуначе, Сенковићу Ђурђу,

ја сам чуо и људи ми кажу

да си добар јунак од мејдана,

а и мене не куди дружина:

ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана,

од мејдана и од сабље бритке,

оди к мени под бела Рибника,

од’ на мејдан, да се огледамо;

ако л’, Ђурђу, на мејдана нећеш,

преди мени гаће и кошуљу,

нек ја знадем да си ми покоран“.

Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,

гледа књигу, а сузе пролива;

ал’ га пита Сенковићу Иво:

„Родитељу, што сузе проливаш?

досад су ти књиге долазиле

и кроз твоје руке пролазиле,

али ниси суза проливао“.

Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу:

„Драго чедо, Сенковићу Иво,

јесу досад књиге долазиле,

ал’ овака нигда дошла није;

ако ли је кад и дошла ’вака,

а баба је онда млађи био,

па се није од књига плашио:

ово ј’ књига аге од Рибника,

ага мене на мејдан зазива;

ја сам, сине, врло остарио,

не могу се ни коња држати,

камол’ терат по мејдану с Турци!

А прести се нисам научио,

Турком прести не могу кошуља“.

Ал беседи Сенковићу Ива:

„Родитељу, Сенковићу Ђурђу,

ако с’, бабо, остарио врло,

те не можеш на мејдан изићи,

од бога си мене испросио,

бог је мене теби поклонио,

ја ћу, бабо, на мејдан изиђи,

оћу твоју заменити главу“.

Ал’ му Ђурађ поче беседити:

„Драго чедо, Сенковићу Иво,

можеш, сине, на мејдан изићи,

отићи ћеш, ал’ ми доћи нећеш:

јер си, сине, јако неразуман,

још ти нема ни шеснаест лета,

а Турчин је јунак од мејдана,

да му нема у крајини пара;

на њему је руво страовито:

рисовина и самуровина,

а на коњу сама међедина,

бојно копље вуком покројено;

само ћеш се рува поплашити,

а камоли кад подвикне Турчин,

и поцикне коњиц под Турчином;

од страа ћеш пасти са коњица,

и своју ћеш изгубити главу;

па што ћ’ тужан после тебе баба?

Ко л’ ће бабу лебом доранити?

Ко л’ по смрти стара саранити? “

Ал’ говори Сенковићу Иво:

„Што б’ се, бабо, рува поплашио?

Ја с’ не бојим ни жива курјака,

а камоли мртви кожетина!

Ако може Турчин подвикнути,

и ја могу, бабо, подвикнути;

већ дај мени тестир и благослов

да Турчину на мејдан изиђем;

док је, бабо, твога чеда Иве,

нећеш Турком ти прести кошуља! “

То се Ђурђу на ино не може,

свог му добра дору оседлао;

дору седла, испод гриве, љуби:

„Ао доро, врло добро моје!

Доста ли смо, доро, војевали,

из Турака робље изводили,

од Турака глава доносили!

Сад сам, доро, остарио врло,

ја не могу више војевати,

сад те шиљем с главом неразумном,

са Иваном, са јединим сином:

Ива ј’, доро, глава неразумна,

чувај, доро, моје чедо Иву! “

Па Ивана оправио лепо:

све му своје руво обукао

и своју му сабљу припасао,

па Ивана лепо световао:

„Ао Иво, моје чедо драго!

Пођи, сине, пошô у добри час!

Тамо сине, добре среће био!

Бог те здраво и мирно носио,

Од душманске руке заклонио,

грдне ране и руке душманске!

И крепка ти десна рука била!

И оштра ти бритка сабља била!

Слободне ти очи на Турчина!

Кад ти дођеш под Рибника бела,

ти се немој поплашити, сине!

Оштро гледај, а оштро беседи,

оштро агу на мејдан зазивај!

Кад с Турчином на мејдан изиђеш,

немој доре уздом забунити,

ја сам дору боју научио,

вешт је дора боју и мејдану,

дора ће те собом заклањати,

испод бритке сабље уклањати“.

А кад Иван примио благослов,

љуби бабу у скут и у руку,

и у земљу где он чизмом стаје,

стару мајку целива у руку:

„Простите ми, моји родитељи! “

Па се Ива коња приватио,

па на мејдан оде певајући,

родитељи осташе плачући.

Кад је био на пољу Рибничком,

угледа се један шатор бели;

пред шатором копља ударена,

а за копља коњи повезани,

под шатором ага од Рибника,

седи ага, пије Малвасију,

с њиме пију два пашина сина.

Кад је дорат коње угледао,

завриштао дорат под Иваном;

ал’ беседе два пашина сина:

„Господине, аго од Рибника,

ето старца Сенковића Ђурђа!

Сад ћеш, аго, изгубити главу,

данас ћеш се с нама растанути“.

Кад погледа ага од Рибника,

ал’ угледа Сенковића Иву:

„Не бојте се, моја браћо драга!

Оно није Ђурађ Сенковићу,

већ је оно Сенковићу Ива;

у зô час га баба оправио,

лудо ти ће данас погинути!

Ал’ га, браћо, погубити нећу,

јер је Ива дете неразумно,

већ га оћу жива уватити;

а у Ђурђа млого кажу блага:

за њ ћу узет шест товара блага“.

Утом Ива пред шатора дође,

божју помоћ Турком називао:

„Божја помоћ, Рибничани Турци! “

Лепо Турци помоћ приватише:

„Здрав, јуначе, Сенковићу Иво!

Које добро, Сенковићу Иво?

Које добро, што си до нас дошô? “

Ал’ беседи Сенковићу Иво:

„Ко је овде ага од Рибника,

нека мени на мејдан изиђе;

агине ми књиге досадише,

родитеља на мејдан зазива;

родитељ је врло остарио,

он не може на мејдан изићи,

ја сам дошô за мог родитеља“.

Ал’ беседи ага од Рибника:

„Ман’ се, Иво, врага и мејдана!

Још мејдана ни видио ниси,

а камоли да си излазио;

већ од’, Иво, да пијемо вино:

греота је тебе погубити,

јер си теке на свет настануо;

већ се предај, Сенковићу Иво,

и без ране и без мртве главе!

А ево ти тврду веру дајем

да ти ништа учинити нећу:

у твог бабе млого кажу блага,

подај благо па откупи главу“.

Ал’ беседи Сенковићу Иво:

„О Турчине, аго од Рибника,

нисам дошô да ти се предајем,

већ сам дошô да се огледамо

и јуначки мејдан поделимо;

већ на мејдан, ако жена ниси,

јер ми није дуго за стајање! “

Цикну ага кано змија љута,

па он скочи на ноге јуначке,

па се добра вранца приватио,

па беседи ага од Рибника:

„О јуначе, Сенковићу Иво,

играј коња, па удри на мене! “

Ал’ беседи Сенковићу Ива:

„О Турчине, аго од Рибника,

ја сам мога заморио дору

из далеке земље путујући,

па не могу дору заиграти,

већ ти оћу стати на белегу, —

играј вранца, па удри на мене,

с белеге се уклонити нећу,

јуначки ћу тебе дочекати! “

То Турчину врло мило било,

па заигра вранца по мејдану,

па потрже бојно копље оштро,

па повикну као змај планински:

„Држ’ се добро, Сенковићу Иво,

немој рећи да је пријевара! “

На Ивана јуриш учинио,

гледа копљем у срце јунака;

клече дорат у зелену траву,

Иву копље високо надмаши, —

не може му калпак оборити,

а камоли ранити јунака.

Ману сабљом Сенковићу Ива,

аги копље до руке просече.

А кад види ага од Рибника

да му ништа нема од мејдана,

даде плећа, стаде бијегати,

да утече у бела Рибника.

За њим Ива напусти дората;

колико се дорат уморио,

брзо дорат вранца састигао,

на сали му главу наслонио,

аги кида ките на појасу.

Ал’ беседи ага од Рибника:

„Боже мили, гди ћу погинути!

Од јунака да би погинуо,

не би мени ни по јада било,

већ од добра коња Иванова! “

Ал’ је Иван дете неразумно,

он се сабљом не маша Турчина,

неће њему да одсече главу,

веће ради да увати жива,

да га води баби за поштење.

Утом с’ Турчин пушке досетио,

преко себе пушку опалио,

ал’ бог даде, не погоди Иве,

већ дората међу очи чарне;

паде дорат у зелену траву,

а Иван се на ноге дочека.

А кад види ага од Рибника

да ј’ Ивана с коњем раставио,

врати вранца натраг на Ивана:

„Што сад мислиш, Сенковићу Иво?

Што сад мислиш, чему ли се надаш?

С добрим сам те дором раставио;

већ предај се, Сенковићу Иво!

Робом икад, а гробом никада“.

Цичи Иван кâ и змија љута:

„О Турчине, аго од Рибника,

жив се теби ја предати нећу!

Ако си ме с коњем раставио,

са сабљом ме раставио ниси;

ево сабље родитеља мога,

која ј’ доста на мејдану била,

одсекла је доста турски глава,

бог је добар, и данас ће твоју“.

Цикну Турчин кô и змија љута,

натерује вранца на Ивана,

ал’ је Иван јунак од мејдана:

не теде се с пута уклонити,

ни с’ Турчину теде покорити,

већ јуначки чека на мејдану,

ману сабљом и десницом руком,

добру вранцу главу одсекао.

Паде вранац и притиште агу,

насмеја се Сенковићу Иво:

„Што сад мислиш, аго од Рибника?

Што сад мислиш, чему ли се надаш? “

Поче ага Иву братимити:

„Богом брате, Сенковићу Иво,

немој мене данас погубити,

ишти блага колико ти драго! “

Ал’ беседи Сенковићу Ива:

„Волим твоју једну мртву главу

него благо цара честитога! “

Ману сабљом, одсече му главу,

метну главу у јанкесу пасу;

брже с аге поскида одело,

с аге скиде, на себе обуче.

Угледаше два пашина сина

гди погибе ага од Рибника,

пак беседе два пашина сина:

„Да душмана жива не пустимо,

да ми нашег агу осветимо! “

Брзо Турци коње уседоше,

па Ивана брзо потераше, —

бежи Иван како горско звере,

док, бог даде, у гору замаче.

Ето Турком невоље велике:

на коњма га терати не могу;

добре Турци коње одседоше,

па за јелу коње повезаше,

пак пешице терају Ивана.

Ал’ је мудра глава у Ивана:

он је Турком очи заварао,

докле њега протрчаше Турци;

онда с’ Иван коњма повратио,

па одреши два коња витеза,

једног јаше, а другога води;

кличе Ива кроз луг попевати:

„Фала, Турци, два пашина сина,

кој’ ми данас коње поклонисте! “

Кад зачуше два пашина сина,

брже трче на друм пред Ивана,

али на друм не смеше изићи,

већ из горе братише Ивана:

„Богом брате, Сенковићу Иво,

врати нама два коња витеза,

даћемо ти шест стотин’ дуката“.

Ал’ беседи Сенковићу Ива:

„Не будал’те, два пашина сина!

Волим ова два коња витеза

него благо од вашег Рибника.

Не могу вас кроз гору терати,

не би вама коњи требовали;

ено вама вранца и дората,

који није на крајини било“.

Оде Иван двору певајући,

осташ’ Турци у гори плачући.

Кад је Иван близу двора био,

угледа га стара мила мајка,

па свог сина познати не може,

јер је Иван руво променио,

променио руво и коњица,

пак запишта као љута змија,

проли сузе низ бијело лице,

она трчи у дворове Ђурђу:

„Јао Ђурђу, драги Господару,

у зô час си Иву оправио,

оправио да т’ замени главу!

Иво нам је тамо погинуо,

ево иде ага од Рибника,

сад ће наше дворе поарати,

а нас оће, Ђурђу, заробити,

да под старост служимо Турчина! “

А кад Ђурађ саслушао речи,

проли сузе низ јуначко лице,

пак он ђипи на ноге јуначке,

пак припаса мача зеленога,

пак он брже на чаире трчи,

те увати стару бедевију, —

нејма каде да седлом оседла,

већ се голој на рамена баци;

пак излети Ђурађ пред Ивана,

ал’ свог сина познати не може,

јер је Иво руво променио,

променио коња и одело;

пак повика Сенковићу Ђурђу:

„Стани, курво, аго од Рибника!

Ласно ти је дете погубити,

коме нема ни шеснаест лета;

ал’ од’, аго, те погуби старца! “

Ал’ беседи Сенковићу Иво:

„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!

Нисам, бабо, ага од Рибника,

ја сам, бабо, твоје чедо Ива“.

Од жалости јунак и не чује,

он не чује што беседи Ива,

већ салети своје чедо Иву,

салети га да одсече главу,

Ето Иви големе невоље!

Оће јунак да изгуби главу,

да од кога, већ од бабе свога!

А кад види да ће погинути,

даде плећа, пак стаде бегати,

за њим Ђурађ пусти бедевију:

„Стани аго, утећи ми нећеш! “

Брзо Ђурађ састигао Иву,

и оће му да одсече главу.

Кад се види Ива на невољи,

он се маши у јанкесу пасу,

баци главу аге од Рибника,

баци главу пред свог родитеља:

„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!

Ето т’ главе аге од Рибника! “

Кад је Ђурађ угледао главу,

баци мача у зелену траву,

пак он скочи с бедевије старе,

под Иваном коња приватио,

своје чедо на руке привати,

пак Ивана и грли и њуби:

„Вала, Иво, моје чедо драго,

који с’ баби заменио главу,

свој господи образ осветлао,

свој господи и нашој крајини!

Ал’ што с’ турско руво облачио?

Мало бабо душу не огреши,

мало тебе не погуби, сине! “

Али Ива поче беседити:

„Родитељу, Сенковићу Ђурђу,

по чем би се могао познати

да сам био тамо на мејдану

кад с господом у диван изиђем?

Господа ми не би веровала

да сам тамо био на мејдану,

да оданде обележја немам“.

60 ЛОВ НА БОЖИЋ

Sењани се у лов подигнули

среће ради на Божић ујутру,

да јуначку срећу окушају.

Тако њима бог и срећа даде:

до подне им ведро и лијепо,

од подне се нешто наоблачи,

па окрену снијег са сјевером;

смрзоше се токе за јелеке,

а јелеци за танке кошуље,

а кошуље за плећи јуначке,

бритки мачи за јуначка бедра.

Ал’ говори Сењанине Иво:

„Да мој брате, Јуре барјактаре,

не знаш ђегођ камене пећине,

ђе би могли ватру наложити

и јуначки живот повратити? “

Ал’ говори Сењанине Јуре:

„Не знам, брате, камене пећине,

већ ја знадем тамо у планини

недалеко цркву Петровицу;

ту можемо ватру наложити

и јуначки живот одржати“.

Кад дођоше цркви Петровици,

вели њима Сењанине Иво:

„Дете, браћо и моја дружино,

да ми овђе ватру наложимо

од пушака нашијех кундака,

од мачева нашијех ножница“.

Ал’ говори Јуре барјактаре:

„Ви немојте танке пушке кварит,

танке пушке и бритке мачеве:

оружје нам може требовати;

него да ми ватру наложимо

од столова и од свијетњака,

па кад дође лијеп данак Петров,

што будемо на ватру сложили,

оно ћемо љепше поградити“.

Сва дружина њега послушала,

брже-боље ватру наложише

од столова и од свијетњака,

и јуначки живот повратише.

Кад ујутру јутро освануло,

тад изиђе Сењанине Јуре,

он изиђе пред бијелу цркву,

али снијег у стре’ ударио,

око цркве опколили Турци!

Кад то виђе Сењанине Јуре,

он се онда натраг повратио,

па подвикну на своју дружину:

„А на ноге, браћо и дружино!

А на ноге и на пушке танке!

Око цркве опколили Турци! “

Поскочише Сењани јунаци,

стадоше се огњем преметати,

док им неста праха и олова, —

пра’ још бјеше, ал’ олова нема;

ал’ говори Сењанине Иво:

„Браћо моја и моја дружино,

ја имадем на мојој долами,

имам тридест сребрних путаца,

у пушчани калуп саљевана, —

да пунимо тридесет пушака,

не би л’ сребро боље среће било“.

Напунише тридесет пушака,

и убише тридесет Турака,

паке бритке маче потргоше,

око цркве рашћераше Турке;

пак одоше Сењу бијеломе

пјевајући и поп’јевајући.

61 ЖЕНИДБА ОД ЗАДРА ТОДОРА

Pију вино до два побратима

у Удбини на ћемерли-лонџи:

једно ми је Бојичић Алија,

а друго је Танковић Османе.

Кад се побре накитиле вина,

онда рече Танковић Османе:

„Побратиме, Бојичић-Алија,

јеси л’ био скоро у Приморју,

у Приморју, у влашком Котару?

А јеси ли, побро, долазио

под танану Смиљанића кулу?

Јеси ли се пењô на пенџере?

Јес’ видио Косу Смиљанића? “

Вели њему Бојичић Алија:

„Побратиме, Танак Осман-ага

ја сам био скоро у Приморју,

долазио у влашке Котаре,

и под танку Смиљанића кулу,

пењô сам се кули на пенџере,

видио сам Косу Смиљанића:

код ње сједи Јела Мандушића,

ево Коса хитар везак везе,

код ње Јела танко рухо преде.

Ал’ каква је Коса Смиљанића!

Што је земље на четири стране,

да је љевше у свијету нема,

и нарасла цура за удају:

сад је Коси дванаест година,

нагојила лице за љубљење;

ал’ залуду, сладак побратиме!

Јер је Коса скоро испрошена

за копиле од Задра Тодора;

у суботу која прва дође

хоће доћи Косини сватови,

у неђељу данак преданити,

понеђељак јутра дочекати,

и одвести Косу Смиљанића

за копиле од Задра Тодора“.

Кад то чуо Танак Осман-ага,

удари се руком по кољену,

нова чоха на колену пуче:

„Јао њему до бога милога!

Ја је чекам четири године,

па ми данас оде за другога!

Бојичићу, богом побратиме,

да си брже на вашу Цетињу!

Покупи ми тридест Цетињана

по избору добрих коњаника,

поведи их мени на Удбину

у суботу која прва дође“.

А Алија не рече ријечи,

већ од земље на ноге скочио,

па посједе дебела дората,

оћера га право на Цетињу.

Осман-ага оста на Удбини,

па он књигу на колену пише,

те је шале на Херцеговину —

на колено Шарац-Махмут-аги

и до њега старац-Мердан-аги:

„Ето књига, двије аге старе!

Да сте брже мени на Удбину

у суботу која прва дође!

Повед’те ми по тридест Турака,

све атлије и добра коњика“.

Па је другу књигу накитио,

те је шале од Авале Порчи

и до њега Топал-Каматару:

„Ето књига, двије аге драге!

Да сте брже мени на Удбину

у суботу која прва дође!

Повед’те ми по тридест Турака,

све атлије и добра коњика“.

Па је трећу књигу накитио,

те је шаље на турску Кладушу —

на кољено Хрњи Мустаф’-аги

и његову Гојену Алилу:

„Ето књига, два брата рођена!

да сте брже мени на Удбину

у суботу која прва дође!

Повед’те ми по тридест Турака,

све атлије и добра коњика“.

Па четврту књигу накитио,

те је шаље ка пећини Ст’јени —

на кољено Ковачевић-Раму

и до њега од Ст’јене диздару:

„Ето књига, двије аге драге!

да сте брже мени на Удбину

у суботу која прва дође!

Повед’те ми по тридест Турака,

све атлије и добра коњика“.

Па је пету књигу накитио,

те је шале Лики и Крбави —

на колено Личком Мустај-бегу

и до њега од Орашца Талу:

„Ето књига, двије четобаше!

Да сте брже мени на Удбину

у суботу која прва дође!

Повед’те ми по тридест Турака,

све атлије и добра коњика“.

Таке књиге Осман растурио,

па изнесе зелена барјака,

те га поби у рудину траву,

па под барјак купи Удбињане.

Кад сакупи тридест Удбињана,

све атлије и добра коњика,

с њима сједе пити вино ладно,

дан по данак док субота дође.

Кад субота јутро освануло,

а јошт није обасјало сунце,

ал’ ето ти Бојичић-Алије

од Цетиње, града бијелога,

и за њиме тридест Цетињана

по избору добрих коњаника;

на селам их Осман дочекао,

од добријех коња одјахали,

одмах сјели за пуну Трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

Првом су се чашом обредили,

ал’ ето ти од Херцеговине

а на име Шарац-Махмут-аге,

с њим поредо старац-Мердан-аге

и за сваким по тридест Турака;

на селам их Осман дочекао,

и они су коње одјахали,

одмах сјели за пуну трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

Првом су се чашом обредили,

ал’ ето ти од Авале Порче,

с њим поредо Топал-Каматара,

сваки води по тридест Турака;

на селам их Осман дочекао,

и они су коње одјахали,

одмах сјели за пуну трпезу,

па стадоше пити вино ладно.

⇐ Предыдущая 19 20 21 22 232425 26 27 28 Следующая ⇒