Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 18 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 19 из 37Следующая ⇒

„Море, Марко, не ори друмова! “

„Море, Турци, не газ’те орања! “

„Море, Марко, не ори друмова! “

„Море, Турци, не газ’те орања! “

А када се Марку досадило,

диже Марко рало и волове,

те он поби Турке јањичаре,

пак узима три товара блага,

однесе их својој старој мајци:

„То сам тебе данас изорао! “

37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Pоранио Краљевићу Марко

у неђељу прије јарког сунца

покрај мора Урвином планином.

Када Марко био уз Урвину,

поче њему Шарац посртати,

посртати и сузе ронити.

То је Марку врло мучно било,

па је Марко Шарцу говорио;

„Давор’ Шаро, давор’ добро моје!

Ево има сто и шесет лета

како сам се с тобом састануо,

још ми нигда посрнуо ниси,

а данас ми поче посртати,

посртати и сузе ронити:

нека бог зна, добро бити неће!

Хоће једном бити према глави,

јали мојој, јали према твојој! “

То је Марко у ријечи био,

кличе вила с Урвине планине,

те дозива Краљевића Марка:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

знадеш, брате, што ти коњ посрће?

Жали Шарац тебе господара,

јер ћете се брзо растанути“.

Али Марко вили проговара:

„Б’јела вило, грло те болело!

Како бих се са Шарцем растао —

кад сам прошô земљу и градове,

и обишô исток до запада,

та од Шарца бољег коња нема,

нит’ нада мном бољега јунака!

Не мислим се са Шарцем растати

Док је моје на рамену главе“.

Ал’ му б’јела одговара вила:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

тебе нитко Шарца отет неће,

нит’ ти можеш умријети, Марко,

од јунака ни од оштре сабље,

од топуза ни од бојна копља, —

ти с’ не бојиш на земљи јунака;

већ ћеш, болан, умријети, Марко,

ја од бога, од старог крвника.

Ако л’ ми се вјеровати нећеш,

када будеш вису на планину,

погледаћеш здесна налијево,

опазићеш двије танке јеле, —

сву су гору врхом надвисиле,

зеленијем листом зачиниле,

међу њима бунар вода има;

онђе хоћеш Шарца окренути,

с коња сјаши, за јелу га свежи,

наднеси се над бунар, над воду,

те ћеш своје огледати лице,

па ћеш виђет кад ћеш умријети“.

То је Марко послушао виле:

кад је био вису на планину,

погледао здесна налијево,

опазио двије танке јеле, —

сву су гору врхом надвисиле,

зеленијем листом зачиниле;

онђе Марко окренуо Шарца,

с њега сјао, за јелу га свезô,

наднесе се над бунар, над воду,

над водом је лице огледао,

а кад Марко лице огледао,

виђе Марко кад ће умријети;

сузе проли, па је говорио:

„Лажив св’јете, мој лијепи цв’јете!

Л’јеп ти бјеше, ја замало ходах,

та замало, три стотин’ година!

Земан дође да св’јетом пром’јеним“.

Па повади Краљевићу Марко,

па повади сабљу од појаса,

и он дође до коња Шарина,

сабљом Шарцу осијече главу:

да му Шарац Турком не допадне,

да Турцима не чини измета,

да не носи воде и ђугума;

а кад Марко посијече Шарца,

Шарца коња свога укопао,

боље Шарца нег’ брата Андрију.

Бритку сабљу преби начетверо:

да му сабља Турком не допадне,

да се Турци њоме не поносе,

што је њима остало од Марка,

да ришћанлук Марка не прокуне.

А кад Марко бритку преби сабљу,

бојно копље сломи наседмеро,

па га баци у јелове гране.

Узе Марко перна буздована,

узе њега у десницу руку,

па га баци с Урвине планине

а у сиње, у дебело море;

па топузу Марко бесједио:

„Кад мој топуз из мора изишô,

онда ’ваки ђетић постануо! “

Када Марко сактиса оружје,

онда трже дивит од појаса,

а из џепа књиге без јазије;

књигу пише Краљевићу Марко:

„Ко гођ дође Урвином планином

међу јеле студену бунару,

те затече онђе дели-Марка,

нека знаде да је мртав Марко.

Код Марка су три ћемера блага;

каква блага? све жута дуката!

Један ћу му ћемер халалити

што ће моје т’јело укопати;

други ћемер нек се цркве красе;

трећи ћемер кљасту и слијепу:

нек силјепи по свијету ходе,

нек пјевају и спомињу Марка“.

Како Марко књигу накитио,

књигу врже на јелову грану,

откуда је с пута на погледу;

златан дивит у бунар бацио;

скиде Марко зелену доламу,

просторије је под јелом по трави,

прекрсти се, сједе на доламу,

самур-каллак на очи намаче,

доље леже, горе не устаде.

Мртав Марко крај бунара био

од дан' до дан' неђељицу дана:

ко гођ прође друмом широкијем,

те опази Краљевића Марка,

свако мисли да ту спава Марко,

око њега далеко облази,

јер се боји да га не пробуди.

Ђе је срећа, ту је и несрећа;

ђе несрећа, ту и среће има;

а сва добра срећа изнијела

игумана Светогорца Васа

од бијеле цркве Вилиндара

са својијем ђаком Исаијом;

кад игуман опазио Марка,

на ђалпма десном руком маше:

„Лакше, синко, да га не пробудиш!

Јер је Марко иза сна зловољан,

па нас може оба погубити“.

Гледећ кале како Марко спава,

више Марка књигу опазио,

према себе књигу проучио, —

књига каже да је мртав Марко.

Онда кале коња одсједнуо,

ла привати за делију Марка,

ал' се Марко давно преставио.

Проли сузе проигуман Васо,

јер је њему врло жао Марка;

отпаса му три ћемера блага,

отпасује, себе припасује.

Мисли мисли проигуман Васо

ђе би мртва саранио Марка;

мисли мисли, све на једно смисли:

мртва Марка на свог коња врже,

па га снесе мору на јалију,

с мртвим Марком сједе на галију,

одвезе га право Светој гори,

извезе га под Вилиндар цркву,

унесе га у Вилиндар цркву,

чати Марку што самртну треба,

на земљи му т'јело опојао,

насред б'јеле цркве Вилиндара;

онђе старац укопао Марка,

биљеге му никакве не врже,

да се Марку за гроб не разнаде,

да се њему душмани не свете.

38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ

; есте књиге иду за књигама;

од кога ли, коме ли долазе?

Од Мемеда, од цара турскога,

а долазе до Сталаћа града,

до Пријезде, војводе сталаћке:

„О Пријезда, војводо сталаћка,

пошљи мени до три добра твоја:

прво добро — сабљу навалију,

која сече дрвље и камење,

дрво, камен и студено гвожђе;

друго добро — ждрала коња твога,

који коњиц може прелетити

засобице и по два бедена;

треће добро — твоју љубу верну“.

Гледи књигу војвода Пријезда,

ону гледи, другу ситну пише:

„Цар-Мемеде, турски господару,

купи војске колико ти драго,

под Сталаћа кад је теби драго,

удри Сталаћ како ти је драго,

ја ти добра не дам ни једнога:

ја сам сабљу за себе ковао,

а ждрала сам за себе ранио,

а љубу сам за себе довео;

па ти не дам добра ни једнога“.

Диже војску турски цар Мемеде,

диже војску, оде под Сталаћа;

био Сталаћ три године дана,

нит' му одби дрва ни камена,

нит' га како може освојити,

ни пак како може оставити.

Једно јутро уочи недеље

попела се Пријездина љуба

на бедена малена Сталаћа,

па с бедена у Мораву гледи,

ал' Морава мутна испод града,

па беседи Пријездина љуба:

„О Пријезда, драги господару,

ја се бојим, драги господару,

нас ће Турци лагумом дигнути“.

Ал' беседи војвода Пријезда:

„Мучи, љубо, муком се замукла!

Гди ће бити лагум под Моравом? “

Потом дошла та недеља прва,

и господа отишла у цркву,

и божју су службу остајали;

кад господа изишла из цркве,

тад беседи војвода Пријезда:

„О војводе, моја десна крила,

крила моја, с вама ћу летити,

да ручамо, да се напијемо,

да на граду врата отворимо,

да на Турке јуриш учинимо,

па што нама бог и срећа даде! “

Па Пријезда љубу дозиваше:

„Иди, љубо, у пивнице доње,

те донеси вина и ракије“.

Узе Јела два кондира златна

па отиде у пивнице доње.

Кад госпођа пред пивницу дошла,

ал' пивница пуна јаничара:

папучама пију вино ладно

а у здравље Јелице госпође,

с покој душе Пријезде војводе.

Кад то виде Јелица госпођа,

та кондиром о камен удари,

па потрча у господске дворе:

„Зло ти вино, драги господару!

Зло ти вино, а гора ракија!

Пивница ти пуна јаничара:

папучама пију вино ладно,

а за моје здравље намењују,

а тебека жива сарањују,

сарањују, за душу ти пију“.

Онда скочи војвода Пријезда,

те на граду отвори капију,

па на Турке јуриш учинише,

те се бише и секоше с Турци,

док погибе шездесет војвода,

њи шездесет, иљада Турака.

Тад се врати војвода Пријезда,

па за собом затвори капију,

па потрже сабљу навалију,

ждралу коњу одсијече главу:

„Јао ждрале, моје добро драго!

Та нека те турски цар не јаше! “

Преби бритку сабљу навалију:

„Навалија, моја десна руко!

Та нека те турски цар не паше! “

Па отиде госпођи у дворе,

па госпођу привати за руку:

„О Јелице, госпођо разумна,

или волиш са мном погинути,

ил' Турчину бити љуба верна? “

Сузе рони Јелица госпођа:

„Волим с тобом часно погинути

нег' љубити на срамоту Турке;

нећу своју веру изгубити

и часнога крста погазити“.

Узеше се обоје за руке,

па одоше на беден Сталаћа,

па беседи Јелица госпођа:

„О Пријезда, драги господару,

Морава нас вода одранила,

нек Морава вода и сарани! “

Па скочише у воду Мораву.

Цар је Мемед Сталаћ освојио,

не освоји добра ни једнога.

Љуто куне турски цар Мемеде:

„Град-Сталаћу, да те бог убије!

довео сам три иљаде војске,

а не водим него пет стотина“.

39 БОЛАНИ ДОЈЧИН

Rазбоље се војвода Дојчине

у Солуну, граду бијеломе, —

боловао за девет година;

по Солуна не зна за Дојчина,

они мисле да је преминуо.

То се чудо на далеко чуло,

чак далеко у земљу арапску,

зачуо је Усо Арапине;

једнак чуо, једнак седла вранца,

право иде ка Солуну граду,

те он паде под Солуна града,

под Солуна у поле широко.

Усред поља шатор разапео,

од Солуна иште заточника

да изиђе њему на мејдана,

да јуначки мејдан подијеле.

У Солуну не има јунака

да изиђе њему на мејдана:

Дојчин био, па се разболео;

био Дука, па га боли рука;

јест Илија, луда аџамија:

оно боја није ни биђело,

а камоли с киме учинило;

та ако би оно и изишло,

ал' му не да остарила мајка:

„Не, Илија, луда аџамијо!

Тебе хоће Арап преварити,

те ће ми те луда погубити,

оставити саморану мајку“.

Кад то виђе црни Арапине,

ђе јунака у Солуну нема

да изиђе њему на мејдана,

на Солун је порез ударио:

све на двора по јалова овна,

по фуруну љеба бијелога,

и по товар вина црвенога,

и по кондир жежене ракије,

и по двадест жутијех дуката,

и по једну лијепу ђевојку,

ја ђевојку, ја невјесту младу,

којано је скоро доведена,

доведена, јоште нељубљена.

Сав је Солун порез изредио,

редак дође двору Дојчинову,

али Дојчин никога не има,

до имаде љубу вијерницу

и Јелицу, своју милу сеју;

оне јадне порез састављале,

ал' га нико да однесе нема,

јер га Арап приватити неће

без Јелице, лијепе ђевојке.

Оне су се јадне узмучиле;

сједе Јела брату више главе,

рони сузе низ бијело лице,

те је брату лице покалала.

Тад се јадан Дојчин разабрао,

па бесједи болани Дојчине:

„Двори моји, — огњем сагорели! —

а каде ми брже прокапасте?

Да ми није умријети с миром“.

Проговара Јелица ђевојка:

„О мој брате, болестан дојчине,

нису твоји двори прокапали,

но су сузе Јелице сестрице“.

Тад говори болестан Дојчине:

„Што је, селе, ако бога знадеш!

Ал' је вама љеба нестануло,

али љеба, ал' црвена вина?

Али злата, ал' бијела платна:

немаш чиме на ђерђефу вести,

немаш чиме, ал' немаш по чему? “

Проговара Јелица ђевојка:

„О мој брате, болани Дојчине,

доста има љеба бијелога,

а још више вина црвенога;

доста злата и бијела платна,

имам чиме на ђерђефу вести,

имам чиме и имам по чему;

ал' да видиш и друге невоље!

Јест дошао Усо Арапине

под Солуна у поље широко,

од Солуна иште заточника

да изиђе њему на мејдана;

у Солуну не има јунака

да изиђе њему на мејдана.

А кад виђе црни Арапине,

он удари порез на Солуна:

све на двора по дебела овна,

по фуруну љеба бијелога,

и по товар црвенике вина,

и по кондир жежене ракије,

и по двадест жутијех дуката,

и по једну лијепу ђевојку,

ја ђевојку, ја невјесту младу.

Сав је Солун порез изредио,

редак дође на твоје дворове:

ти не имаш брата никаквога

да саставља порез Арапину,

но смо јадне саме састављале,

и ми јесмо порез саставиле,

ал' га нико однијети нема,

јер га Арап приватити неће

без Јелице, баш твоје сестрице;

а чу ли ме, болестан Дојчине,

ја не могу љубит Арапина,

чу ли, брате, за живота твога! “

Тада рече болани Дојчине:

„Хеј, Солуне, огњем сагорео!

Ђе у тебе не има јунака

да изиђе Арапу на мејдан,

но ми не би умријети с миром“.

Па дозива љубу Анђелију:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

је л' ми јоште у животу доро? “

Проговара љуба Анђелија:

„Господару, болестан Дојчине,

јесте тебе доро у животу,

И Добро сам угојила дора“.

Тад бесједи болани Дојчине:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

иди узми дора дебелога,

те га води моме побратиму,

побратиму Петру налбантину,

да ми кује вересијом дора:

хоћу исти Арапу на мејдан,

хоћу исти — ако доћи нећу“.

Једнак њега љуба послушала,

она узе дора дебелога,

одведе га Петру налбантину.

Кад је виђе Перо налбантине,

још је њојзи био говорио:

„Снахо моја, танка Анђелија,

зар је мене побро преминуо,

те ти водиш дора на продају“

Ја говори дилбер Анђелија:

„Мој ђевере, налбантине Перо,

није тебе побро преминуо,

но се тебе побро поздравио

да му кујеш вересијом дора —

да он иде Арапу на мејдан;

кад се врати, да ти потков плати“.

Проговара налбантине Перо:

„Анђелија, моја снахо мила,

ја не кујем коње вересијом;

да ми дадеш твоје оке чарне —

да их љубим док се побро врати

и док мене потковицу плати”.

Анђелија лута и проклета,

она плану како ватра жива,

па одведе некована дора,

те доведе болесну Дојчину.

Вели њојзи болани Дојчине:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

је л' ми побро дора потковао? “

Писну Анђа како лута гуја:

„Господару, болани Дојчине,

бог убио твога побратима!

Он не кује коња вересијом,

но он иште моје очи црне —

да их љуби док му потков платиш;

ја не могу налбанте љубити

та, Дојчнне, за живота твога! “

Кад то чуо болестан Дојчине,

он говори вијерници љуби:

„Анђелија, моја вјерна љубо,

оседлај ми дора дебелога,

изнеси ми попље убојито“.

Па дозивље сестрицу Јелицу:

„О Јелице, моја мила сејо,

донеси ми једну крпу платна,

утегни ме, селе, од бедара,

од бедара до витих ребара,

да се моје кости не размину,

не размину кости мимо кости“.

Хитро су га обје послушале:

љуба седла дебела дората

и износи копље убојито,

а сеја је доносила платно;

утегоше болана Дојчина

од бедара до витих ребара,

припасаше сабљу аламанску,

приведоше дора од мејдана,

турише га дору на рамена,

дадоше му копље убојито.

Познаде га доро од мејдана,

па му оде силан поиграват.

Окрену га дојчин низ чаршију;

колико му силан подиграва,

из калдрме искаче камење.

Ал' говоре солунски трговци:

„Вала богу, вала јединоме!

Откако је Дојчин преминуо,

није бољи јунак проишао

кроз Солуна, града бијелога,

ни бољега коња пројахао“.

Оде Дојчин у поље широко

ка шатору црна Арапина.

Кад га виђе црни Арапине,

од страха је на ноге скочио,

па говори црни Арапине:

„Ој Дојчине, да те бог убије!

Јоште ли си, море, у животу?

Ходи, јолдаш, да лијемо вино,

а прођи се кавге и ђавола,

џаба тебе порез од Солуна“.

Ал' говори болани Дојчине:

„Изиђ', курво, црни Арапине!

Изиђи ми на мејдан јуначки,

да јуначки мејдан дијелимо,

а ласно је лити рујно вино

и љубити солунске ђевојке“.

Вели њему црни Арапине:

„Богом брате, војвода Дојчине,

ти се прођи кавге и ђавола,

но одјаши — да пијемо вино,

џаба тебе порез од Солуна

и џаба ти солунске ђевојке;

кунем ти се богом истинијем

да ти овђе никад доћи неђу“

Кад то виђе болестан Дојчине,

ђе му Арап изићи не смије,

он нагони дебела дорина

на његова бијела шатора,

на копљу му шатор претурио.

Кад да видиш чуда под шатором:

под шатором триест ђевојака,

међу њима црни Арапине.

Ја кад виђе црни Арапине

ће га с' дојчин оканити неће,

он се вати вранцу на рамена,

а у руку копље убојито;

изиђоше у поље широко,

наљутише коње од мејдана.

Проговара болестан Дојчине:

„Удри, курво, црни Арапине,

удри прије да ти жао није! “

Баци копље црни Арапине

да удари болесна Дојчина,

ал' се доро боју научио,

клече доро до зелене траве:

високо га копље претурило,

те удара у земљицу црну, —

пола копља у земљу нагнао,

а пола се одломило било.

Кад то виђе црни Арапине,

плећи даде, бијежати стаде,

право бјежи к бијелу Солуну,

а за њиме болани Дојчине.

Таман Арап на врата солунска,

а стиже га болани Дојчине,

па потеже копље убојито,

прикова га Солуну за врата;

па повади сабљу аламанку,

те Арапу одсијече главу,

па на сабљи главу дохитио,

Арапове очи извадио;

очи зави у танка јаглука,

баци главу у зелену траву.

Па он оде тамо уз чаршију.

Кад је био побратиму своме,

побратиму Петру налбантину,

он дозивље свога побратима:

„Изиђ', побро, да ти потков платим,

што си мене коња потковао,

потковао вересијом дора! “

Проговара Перо налбантине:

„Побратиме, болани Дојчине,

нијесам ти дора потковао:

ја се, брате, мало нашалио,

Анђелија љута и проклета,

она плану како ватра жива,

па одведе некована дора“.

Њему вели болестан Дојчине:

„Изиђ' амо, да ти потков платим! “

Он изиђе пред свога дуђана;

ману сабљом болани Дојчине,

налбантину одсијече главу,

па на сабљи главу дохитио,

извадио очи налбантину;

очи зави у јаглука танка,

главу баци на мермер-чаршију,

право оде двору бијеломе.

Пред двором је дора одсједнуо,

па он сједе на меку ложницу,

па извади очи Арапове,

те их баци својој милој сеји:

„Ево, селе, очи Арапове,

нека знадеш да их љубит нећеш,

селе моја, за живота мога! “

Па извади очи налбантове,

те их даје љуби Анђелији:

„Нај ти, Анђо, очи налбантове,

нека знадеш да их љубит нећеш,

љубо моја, за живота мога! “

То изусти, а душу испусти.

40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ

Pодиже се господине краљу

од прекрасне од Мађедоније

из питома места Смедерева,

од својега двора честитога,

с собом води дванаест војвода;

подиже се итар лов ловити.

На Ковину Дунав пребродио,

па се маши Влашке, земље равне,

док с' доити Вршачке планине.

Лов ловио Вршачком планином,

лов ловио летњи дан до подне.

Тако краљу бог и срећа дала

те од лова ништа не улови:

ни јелена, ки кошуте брзе,

нити каква од ситна звериња.

Добар краља кобак сукобио,

сукоби га војвода сибињска, —

с собом води три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа.

Краљ му божју помоћ називао:

„Божја помоћ, војводо сибињска! “

Војвода му боље одазива:

„Здраво, краљу од Маћедоније,

златна круно под небом на земљи,

јасна звездо на Маћедонији!

Звао би те да се напијемо,

немам овде вина ни ракије,

а да си ме затекао, краљу,

код Немеша, бана вршачкога,

може бити да би се напили:

већ сам с децом игру заметнуо,

оди, краљу, да се поиграмо“.

Ал' беседи господине краљу:

„Брате Јанко, будаласта главо!

За нас није вика ни скакање,

већ је за нас вино и ракија,

и господство, да господујемо,

мудра памет, да паметујемо;

у мен' има и млађи војвода,

који би се ради поиграти,

своме краљу образ осветлати“.

Распе краљу свилена шатора,

зелен шатор од зелене свиле;

на њем златни дванаест крстова,

тринаеста јабука од злата, —

у њој сјаји бесцен камен драги.

Под шатором седе пити вино;

посађује Ао десна колена

елчибашу Дојчетића Вука,

па до Вука Бошка Рајчевића,

па Стојана, Степојева сина,

па до њега Јовицу Ресавца,

кучајинска бојна копљеника

од Ресаве, лепе воде ладне;

па до њега Големовић-Ђуру,

па до Буре Орловића Павла,

па до Павла Радо-бег-Мијајла,

до Мијајла Грчића Манојла,

до Манојла Шајновић-Дамњана,

до Дамњана Облачића Рада,

а до Рада Кајицу Радоњу;

Кајицом је совру зачелио

спроћ' честитог лица краљевога.

Каква ј' красна Кајца војвода!

У каквом ли господском оделу!

На плећи му зелена долама

од кадиве, извезена златом;

на долами токе сува злата,

а покрај њи тридесет путаца, —

свако му је од по литре злата,

а под грлом литра и по злата

које му се на бурму одвија,

те војвода њиме лије вино;

на војводи чизме и чакшире,

чизме су му сребром потковане,

а чакшире од плаве кадиве;

по долами коласта аздија,

сва од сребра и од чиста злата;

на војводи калпак свиле беле,

за каллаком од сребра челенка,

о њој златни триста трепетљика,

свака ваља два дуката златна:

у челенки два камена драга:

војводи се види путовати,

кроз крајину водити војводе,

у поноћи кано и у подне;

око врата колајна од злата,

за појасом две убојне стреле;

висок јунак, танак у појасу,

бела лица, црни наусница,

црн му перчин појас премашио;

преко крила гола сабља бритка,

преко голе сабље пије вино;

покрај чизме буздован позлаћен.

Кад се трипут обредише вином.

Кајица ти на ноге устаде,

па се своме он поклања краљу:

„Крању Ћурђу, родитељу красни,

пусти мене међ' Маџаре, бабо,

да се мало поиграм с Маџари! “

А краљ Ђурађ заче беседити:

„О Кајица, моје чедо драго,

мој пернати од сунашца штите,

дико моја свагда на дивану,

сабљо бритка свагда на мејдану,

а крепости међу војводама!

Пустићу те међ' Маџаре, сине,

ал' тако ти улеве од краља

и тако ти леба царевога,

немој, сине, заметати кавге!

Нас је мало, а млого Маџара:

што нас има? дванаест војвода!

Није шала три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа! “

Ал' Кајица беседио краљу:

„Краљу Ђурђу, родитељу красни,

нећу, бабо, заметати кавге,

а тако ми улеве краљеве,

и тако ми леба царевога! “

Краљ га не сме отправити сама,

већ с њим посла Облачића Рада;

обе љуте змије од крајине.

Војводе се међ' Маџаре шећу,

а Маџари игру започеше,

прву игру, трка пешачкога;

кад потрча Облачићу Раде,

он надтрча три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа,

Маџар-Јанка од Ердељ-крајине.

А Маџари игру започеше,

другу игру, кола маџараскога;

кад заигра Кајица Радоња,

он надигра три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа,

Маџар-Јанка од Ердељ-крајине.

А Маџари игру започеше,

трећу игру, скока јуначкога;

а кад скочи Облачићу Раде,

он надскочи три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа,

Маџар-Јанка од Ердељ-крајине.

А Маџари игру започеше,

започеше камена с рамена;

камен дође Кајици војводи:

кад се баци Кајица војвода,

он надбаци три стотин' Маџара

и шездесет деце Каравлаа,

Маџар-Јанка од Ердељ-крајине.

Ал' беседи војвода сибињска:

„Мили боже, да луда каура!

Што би снаге, камену предаде“.

Кад Кајица разумео речи,

он отима камен од Маџара

да белегу своју посведочи;

кад се баци Кајица војвода,

од белега даље одбацио.

Расрди се војвода сибињска,

па припаса сабљу оковану,

па се краљу под шатора шеће:

„Краљу Ђурђу од Маћедоније,

оди, краљу, да се променимо:

дај ти мени дванаест војвода,

голе, босе, у кошуљи танкој,

ја ћу теби три стотин' Маџара

све на коњма, под оружјем светлим,

и даћу ти шесет Каравлаа,

и даћу ти на сваку годину

за живота три товара блага“.

Славан Ђурађ заче беседити:

„Брате Јанко, будаласта главо!

Јеси л' чуо, да ли запамтио

да је била проја за шеницу?

Да ли Маџар за Маћедонију?

Да ли Србин за Ердељ-Крајину?

Не дам саме Кајице војводе

за четири на крајини бана:

за Немеша, бана вршачкога,

за Гецију, бана тителскога,

за Иштвана, бана сланкаменска,

и за Петра, бана варадинског,

све од Вршца па до Варадина,

за сву земљу и четири бана;

за то не дам војводе Кајице,

а камоли остали војвода! “

Расрди се војвода сибињска,

па ишета пред шатора свил'на

па дозива војводу Кајицу:

„Од', јуначе, да с' надстрељујемо,

да бијемо нишан за облаком! “

Гди је Маџар оком погледао,

ту Кајица стрелом ударио.

Зла Кајици срећа приступила,

те не гледа стреле у Маџара,

већ он гледа нишан за облаком:

запе стреле од Сибиња Јанко,

и устрели војводу Кајицу

на зло место, баш под сису леву,

токе разби, срце му расече;

земљи паде војвода Кајица,

врисну јунак као соко сиви:

„Краљу Ђурђу, родитељу красни,

уби мене Маџар изненада,

брез јуначког мога огледања,

моје сабље и деснице руке! “

Скочи краљу на ноге лагале,

па Кајицу узима на крило,

па Кајицу и грли и љуби:

„Мој пернати од сунашца штите,

дико моја свагда на дивану,

бритка сабљо свагда на мејдану,

а крепости међу војводама!

Можеш ли ми преболети, сине,

да те баба на лекаре даде? “

А Кајица једва изговара:

„Краљу Ђурђу, родитељу красни,

ја ти, бабо, преболети нећу,

јер су стреле пусте отроване,

на змијину једу накаљене;

ако можеш, освети ме, бабо! “

То изрече, па се с душом раста.

Краљ закука кано кукавица:

„Јô Кајица, мој соколе сиви!

Ал' ти баби крила одломише

и обадва ока извадише!

Како ће те преболети баба?

На Бељацу оставити сама,

да ми чуваш без промене стражу? “

Па погледа оком на војводе,

а војводе један на другога,

па се добри доитише коња,

бојна копља земљи положише,

за бритке се сабља преватише,

међ' Маџаре јуриш учинише,

погнаше се по пољу Бељацу.

Да је коме стати погледати

шта војводе од Маџара раде!

Тако краљу бог и срећа даде:

од војвода нико не погибе,

разма главом Кајица Радоња;

од Маџара нико не остаде,

разма главом од Сибиња Јанко,

и он бежи Вршцу на крајини.

А војводе, браћа милостива,

⇐ Предыдущая 14 15 16 17 181920 21 22 23 Следующая ⇒