Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 17 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 18 из 37Следующая ⇒

па он пита Краљевића Марка:

„Можеш ли се, Марко, поуздати

да отидеш у приморје равно,

да погубиш Мусу Кесеџију?

Даћу блага колико ти драго“.

Вели њему Краљевићу Марко:

„Аја, богме, царе господине!

Убила ме мемла од камена,

ја не могу ни очима гледат,

камол’ с Мусом мејдан дијелити!

Намјести ме ђегођ у механу,

примакни ми вина и ракије,

и дебела меса овнујскога,

и бешкота леба бијелога;

да посједим неколико дана,

казаћу ти кад сам за мејдана“.

Цар добави три бербера млада:

један мије, други Марка брије,

а трећи му нокте сарезује;

намјести га у нову механу,

примаче му вина и ракије,

и дебела меса овнујскога,

и бешкота леба бијелога.

Сједе Марко три мјесеца дана,

док је живот мало повратио;

пита царе Краљевића Марка:

„Можеш ли се веће поуздати?

Досади ми љута сиротиња

све тужећи на Мусу проклетог“.

Вели Марко цару честитоме:

„Донеси ми суве дреновине

са тавана од девет година,

да огледам може ли што бити“.

Донеше му суву дреновину;

стеже Марко у десницу руку,

прште дрво надвоје, натроје,

ал’ из њега вода не удари:

„Богме, царе, јоште није време“.

Тако стаде јоште мјесец дана,

док се Марко мало поначини.

Када виђе да је за мајдана,

онда иште суву дреновину.

Донесоше дреновину Марку;

кад је стеже у десницу руку,

прште пуста надвоје, натроје,

и дв’је капље воде искочише.

Тада Марко цару проговара:

„Прилика је, царе, од мејдана“.

Па он оде Новаку ковачу:

„Куј ми сабљу, Новаче ковачу,

какву ниси прије саковао! “

Даде њему тридесет дуката,

па он оде у нову механу,

пије вино три-четири дана,

пак дошета опет до Новака:

„Јеси л’, Ново, сабљу саковао? “

Изнесе му сабљу саковану.

Вели њему Краљевићу Марко:

„Је ли добра, Новаче Ковачу? “

Новак Марку тихо говорио:

„Ето сабље, а ето наковња,

ти огледај сабљу каква ти је“.

Ману сабљом и десницом руком

и удари по наковњу Марко,

наковња је пола пресјекао,

па он пита Новака ковача:

„Ој, бога ти, Новаче ковачу,

јеси л’ икад бољу саковао? “

„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,

јесам једну бољу саковао,

бољу сабљу, а бољем јунаку:

кад с’ одврже Муса у приморје,

што сам њему сабљу саковао,

кад удари њоме по наковњу,

ни трупина здрава не остаде. “

Ражљути се Краљевићу Марко,

па говори Новаку ковачу:

„Пружи руку, Новаче ковачу,

пружи руку — да ти сабљу платим! “

Превари се, уједе га гуја,

превари се, пружи десну руку;

ману сабљом Краљевићу Марко,

одс’јече му руку до рамена:

„Ето сада, Новаче ковачу,

да не кујеш ни боље ни горе;

а нај тебе стотину дуката,

те се рани за живота твога“.

Даде њему стотину дуката,

па посједе Шарца од мејдана,

оде право у приморје равно;

све се скита, а за Мусу пита.

Једно јутро бјеше поранио

уз клисуру тврда Качаника,

ал’ ето ти Мусе Кесеџије,

на вранчићу ноге прекрстио,

топузину баца у облаке,

дочекује у бијеле руке.

Кад се један другом прикучише,

рече Марко Муси Кесеџији:

„Дели-Муса, уклон’ ми се с пута,

ил’ с’ уклони, ил’ ми се поклони! “

Ал’ говори Муса Арбанаса:

„Прођи, Марко, не замећи кавге,

ил’ одјаши да пијемо вино;

а ја ти се уклонити нећу

ако т’ и јест родила краљица

на чардаку, на меку душеку,

у чисту те свилу завијала,

а злаћеном жицом повијала,

одранила медом и шећером;

а мене је љута Арнаутка

код оваца на плочи студеној,

у црну ме струку завијала,

а купином лозом повијала,

одранила скробом овсенијем;

и још ме је често заклињала

да се ником не уклањам с пута“.

Кад то зачу од Прилепа Марко,

он тад пушћа своје бојно копље

своме Шарцу између ушију

дели-Муси у прси јуначке;

на топуз га Муса дочекао,

преко себе копље претурио,

пак потеже своје бојно копље

да удари Краљевића Марка;

на топуз га Марко дочекао,

пребио га на три половине.

Потегоше сабље оковане,

један другом јуриш учинише:

ману сабљом Краљевићу Марко,

дели-Муса буздован подбаци,

преби му је у три половине,

пак потеже своју сабљу нагло

да удари Марка Краљевића,

ал’ подбаци топузину Марко,

и изби му сабљу из балчака.

Потегоше перне буздоване,

стадоше се њима ударати;

буздован’ма пера обломише,

бацише их у зелену траву,

од добријех коња одскочише,

шчепаше се у кости јуначке

и погнаше по зеленој трави.

Намјери се јунак на јунака,

дели-Муса на Краљића Марка;

нити може да обори Марка,

нит’ се даде Муса оборити.

Носише се љетни дан до подне;

Мусу б’јела пјена попанула,

Краљевића б’јела и крвава.

Проговара Муса Кесеџија:

„Мани, Марко, јали да оманем! “

Омахује Краљевићу Марко,

ал’ не може ништа да учини;

тад оману Муса Кесеџија,

удри Марка у зелену траву,

пак му сједе на прси јуначке.

Ал’ процвиље Краљевићу Марко:

„Ђе си данас, посестримо вило?

Ђе си данас? ниђе те не било!

Еда си се криво заклињала:

ђе гођ мене до невоље буде,

да ћеш мене бити у невољи? “

Јави му се из облака вила:

„Зашто, брате, Краљевићу Марко!

Јесам ли ти, болан, говорила

да не чиниш у неђељу кавге?

Срамота је двоме на једнога;

ђе су тебе гује из потаје? “

Гледну Муса брду и облаку,

откуд оно вила проговара;

маче Марко ноже из потаје,

те распори Мусу Кесеџију

од учкура до бијела грла;

мртав Муса притиснуо Марка,

и једва се ископао Марко.

А кад стаде Марко преметати,

ал’ у Муси три срца јуначка,

троја ребра једна по другијем;

једно му се срце уморило,

а друго се јако разиграло,

на трећему љута гуја спава.

Када се је гуја пробудила,

мртав Муса по ледини скаче;

још је Марку гуја говорила:

„Моли бога, Краљевићу Марко,

ђе се нисам пробудила била

док је Муса у животу био,

од тебе би триста јада било! “

Кад то виђе Краљевићу Марко,

проли сузе низ бијело лице:

„Јаох мене до бога милога,

ђе погубих од себе бољега! “

Па он Муси одсијече главу

и баци је Шарцу у зобницу,

однесе је бијелу Стамболу.

Кад је баци пред цара честитог,

цар је од стрâ на ноге скочио;

вели њему Краљевићу Марко;

„Не бој ми се, царе господине!

Како би га жива дочекао

кад од мртве главе поиграваш? “

Цар му даде три товара блага.

Оде Марко бијелу Прилипу,

оста Муса уврх Качаника.

32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН

Sлаву слави Краљевићу Марко,

славу слави светога Ђорђија.

У Марка су млоге узавнице:

двјеста попа, триста калуђера,

и дванаест српскијех владика,

и четири старе патријаре,

од осталог ни броја не има.

Свему доста пива и јестива;

ал’ говори стари калуђере:

„Вала тебе, Краљевићу Марко!

Свега имаш у бијелу двору,

још да имаш рибе од Орида! “

Мучно бјеше Краљевићу Марку,

па дозива слугу Богосава,

додаје му чашу и матару:

„Точи вино, Богосаве слуго!

Редом чаше око совре даји,

немој кога прескочити, слуго! “

Па он оде низ бијелу кулу,

те опрема Шарца од мејдана.

За њим стара пристанула мајка,

па је Марку тихо бесједила:

„Ја мој синко, Краљевићу Марко,

немој носит ништа од оружја!

Ти се јеси крви научио,

учинићеш крвцу о празнику“.

Нуто Марку велике невоље!

Мучно му је ићи без оружја,

а још горе не послушат мајке:

не шће узет ништа од оружја,

већ посједе Шарца од мајдана,

окрену га низ поље зелено,

оде право бијелу Ориду.

Кад је био води на ћуприју,

ал’ ето ти једнога јунака,

на дорату ноге прекрстио,

топузину баца у облаке,

дочекује у бијеле руке;

божју помоћ називаше Марку,

лијепо му Марко приватио.

Вели јунак од Прилипа Марку:

„Ој, бога ти, незнана делијо,

нијеси ли отуд од Прилипа,

од оџака Краљевића Марка?

Је ли Марко код бијела двора?

Има л’ Марко доста узавница? “

Вели њему Краљевићу Марко:

„Ој, бога ми, незнани јуначе,

ја сам јутрос од Прилипа била,

код двора је Краљевићу Марко,

слави Марко свога светитеља;

има Марко доста узавница“.

Вели њему незнан добар јунак:

„Нека има, незнана делијо;

ако бог да и срећа јуначка,

совра ће му у крв огрезнути,

бога ми ћу њега објесити

баш о вратим’ бијела Прилипа:

давно ми је брата погубио,

погубио Мусу Кесеџију“.

Па окрену коња доратаста,

оста јадан Марко гледајући.

Свакојако мисли и премишља:

да би му се казивао Марко,

хоће њега Туре погубити,

јер не има ништа од оружја;

да га пусти бијелу Прилипу,

хоће исјећ млоге узавнице

а тражећи по оџаку Марка.

Све мислио, на једно смислио,

па он викну из грла бијела:

„Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине?

Ево, море, Краљевића Марка! “

Поврати се Ђемо Брђанине.

Поузда се Краљевићу Марко

да ће утећ на своме Шарину,

па побјеже пољем широкијем;

за њиме се Ђемо натурио.

Брз је Шарац, утећи му шћаше,

ал’ потеже Ђемо топузину,

па заљуља покрај себе њоме —

јадна Марка међу плећи живе,

паде Марко у зелену траву.

Марко паде, а Ђемо допаде,

свеза Марку наопако руке,

па извади синџир из егбета,

окова га све у гвожђе љуто:

а на ноге двоје букагије,

а на руке двоје белензуке,

а на грло синџир-вожђе тешко;

па посједе његова Шарина,

а дората води у поводу,

привезао Марка за дората,

оде право бијелу Ориду,

под Оридом вјешала огради

да објеси Краљевића Марка..

Моли му се господа ришћанска:

„Богом брате, Ђемо Брђанине,

ту нам немој објесити Марка,

неће родит вино ни шеница,

ево тебе три товара блага! “

Узе Ђемо три товара блага,

води Марка граду Вучитрну,

па под градом вјешала огради,

хоће Ђемо да објеси Марка.

Моли му се господа ришћанска:

„Богом брате, Ђемо Брђанине,

ту нам немој објесити Марка,

неће родит вино ни шеница,

ево тебе три товара блага! “

Узе Ђемо три товара блага,

гони Марка бијелу Звечану,

и ту Ђемо вјешала огради

да објеси Краљевића Марка.

Моли му се господа звечанска:

„Богом брате, Ђемо Брђанине,

Ту нам немој објесити Марка,

неће родит вино ни шеница,

ево тебе три товара блага!

Узе Ђемо три товара блага.

Отале се Ђемо подигао

кроз некакву Јањину планину.

Тешко Ђемо ожедњео бјеше,

дели-Марку тихо говораше:

„Знаш ли, Марко, воде ја механе?

Тешко ме је освојила жеђа“.

Вели њему Краљевићу Марко:

„Тако, Ђемо, не раде јунаци,

већ закољу коња ја сокола,

налију се крви од гр’оца“.

Вели њему Ђемо Брђанине:

„Нит’ ћу клати коња ни сокола,

већ ћу заклат тебе Краљевића,

па се напит крви од гр’оца“.

Па потеже сабљу оковану

да закоље Краљевића Марка.

Вели њему Краљевићу Марко:

„Има, Ђемо, бијела механа,

и проклета крчмарица Јања,

сад ће ми се осветити Јања:

доста сам јој вина потрошио,

а нијесам дао ни динара“.

То је Ђемо једва дочекао.

У то доба пали пред механу,

а испаде крчмарица Јања.

Кад сагледа савезана Марка,

Марко на њу очим’ преваљује,

насмеја се крчмарица Јања:

„Бе аферим, јунак од јунака!

Боже мили, на свему ти вала

кад ја виђех савезана Марка!

Појићу те, Брђанине Ђемо,

без бијеле паре и динара,

баш ак’ хоћеш три бијела дана“.

Па под Ђемом коња уватила,

одведе га у механу билу,

донесе му вина и ракије.

Пије вино Брђанине Ђемо,

а наздравља Краљевићу Марку,

наздравља му, али му не даје.

Кад се Ђемо накитио вина,

донесе му крчмарица Јања

рујна вина од седам година,

меће у њег биље свакојако.

Паде Ђемо главом без узглавља,

скочи Јања на ноге лагане,

па свом побру гвожђе отвораше,

а на Ђема Марко удараше.

Кад удари синџир-гвожђе тешко,

па засједе пити рујно вино,

удари га чизмом и мамузом:

„Устан’, Ђемо, да пијемо вино! “

Кад погледа Ђемо Брђанине

више себе Марка Краљевића,

а на врату синџир-гвожђе тешко,

скочи Ђемо на ноге лагане;

синџир-гвожђе земљи притезаше,

он потеже рукам’ и ногама, —

попуцују руке из рамена,

попуцују ноге из колена;

ал’ је тврдо гвожђе уватило.

Сједе Ђемо на земљицу црну,

Марко сједе лити мрко вино,

а наздравља Ђему Брђанину,

наздравља му, али му не даје.

Кад се Марко накитио вина,

онда Шарца свеза за дората,

а за Шарца Ђема Брђанина,

па усједе Ђемова дората,

оде право граду Вучитрну.

Изилази господа ришћанска:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

објеси нам Ђема Брђанина,

ево тебе три товара блага! “

Марко њима три товара врати,

што су дали Ђему Брђанину,

па он оде бијелу Звечану.

Ту господа српска излазила:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

објеси нам Ђема Брђанина,

ево тебе три товара блага! “

Марко њима три товара врати,

што су дали Ђему Брђанину;

оде Марко бијелу Ориду.

Ту излази господа ришћанска:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

објеси нам Ђема Брђанина,

ево тебе три товара блага! “

Марко неће да узима блага,

већ он њима три товара врати,

што су дали Ђему Брђанину.

Код Орида начини вјешала,

и објеси Ђема Брђанина;

па он узе рибе са Орида,

оде право бијелу Прилипу

те он слави свога светитеља.

33 МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН

Kоње јашу до два побратима:

бег Костадин и Краљевић Марко;

бег Костадин беседио Марку:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

да ти мени о јесени доћеш,

о јесени, о Дмитрову данку,

а о моме крсноме имену,

па да видиш части и поштења,

а и лепа, брате, дочекања,

и господске ђаконије редом“.

Ал’ беседи Краљевићу Марко:

„Не вали се, беже, с дочекањем!

Кад ја тражи брата Андријаша,

ја се деси у двору твојему

о јесени, о Дмитрову данку,

а о твоме крсноме имену, —

видио сам твоје дочекање,

и види ти до три нечовештва“.

Ал’ беседи беже Костадине:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

та каква ми нечовештва кажеш? “

Вели њему Краљевићу Марко:

„Прво ти је, брате, нечовештво:

дођоше ти до две сиротице

да ј’ нараниш леба бијелога

и напојиш вина црвенога,

а ти велиш двема сиротама:

„Ид’т’ одатле, један људски гаде!

Не гад’те ми пред господом вина! “

А мени је жао, беже, било,

жао било двеју сиротица,

па ја узе до две сиротице,

одведо и доле на чаршију,

нарани и леба бијелога

и напоји вина црвенога,

па покроји на њи чисти скерлет,

чисти скерлет и зелену свилу,

па и онда посла двору твоме,

а ја, беже, гледим из прикрајка

како ћеш и онда дочекати;

а ти узе једно сирочади,

узе њега на лијеву руку,

друго узе на десницу руку,

однесе и у дворе за столе:

„Јед’те, пијте, господски синови! “

Друго ти је, беже, нечовештво:

што су били стари господари,

па су своју азну изгубили,

и на њима стари скерлет беше,

оне мећеш у доњу трпезу;

а који су нови господари,

и одскора азну заметнули,

и на њима нови скерлет беше,

оне мећеш у горњу трпезу,

пред њи носиш вино и ракију

и господску ђаконију редом.

Треће ти је, беже, нечовештво:

ти имадеш и оца и мајку,

ниједнога у асталу нема,

да ти пије прву чашу вина“.

34 ЛОВ МАРКОВ С ТУРЦИМА

Lов ловио Мурате везире,

лов ловио по гори зеленој

са својијех дванаест делија

и с трин’естим Краљевићем Марком:

лов ловили три бијела дана,

и не могли ништа уловити.

Намјера их нанијела била

на зелено у гори језеро,

по ком плове утве златокриле;

пусти везир својега сокола

да увати утву златокрилу,

она му се не да ни гледати,

већ се диже небу под облаке;

соко паде на јелу зелену.

Тад говори Краљевићу Марко:

„Је ли тестир, Мурате везире,

да ја пустим мојега сокола

да увати утву златокрилу? “

Вели њему Мурате везире:

„Јесте тестир, зашто није, Марко! “

Пусти Марко својега сокола,

он одлеће небу под облаке,

и увати утву златокрилу,

пак с њом паде под зелену јелу.

Кад то соко угледа везирев,

врло му се тешко учинило,

а наваду лошу научио:

отимати ловак од другога;

залеће се к Маркову соколу

да му отме утву златокрилу;

али Марков соко јогуница,

као што је и његов господар:

он не даде утве златокриле,

већ сокола шчепа везирева,

па му просу оно сиво перје.

Кад то виђе Мурате везире,

врло му се жао учинило,

пак он узе Маркова сокола

те га уд’ри о јелу зелену

и преби му оно десно крило,

па обрну кроз гору зелену

са својијех дванаест делија.

Стаде писка Маркова сокола,

као љуте у камену гује;

Марко узе својега сокола,

пак му стаде завијати крило

и с љутитим гласом говорити:

„Тешко мене и тебе, соколе,

лов ловећи с Турци без Србаља,

лов ловећи, криво дијелећи! “

Кад соколу он завио крило,

тада скочи Шарцу на рамена,

пак поћера преко горе чарне;

Шарац иде као горска вила,

брзо иде, далеко одмиче,

одмах бише накрај горе чарне,

и углаше у пољу везира

и његових дванаест делија.

Обазре се Мурате везире,

па кад виђе Краљевића Марка,

он говори својим делијама:

„Ђецо моја, дванаест делија,

видите ли онај прамен магле,

прамен магле испод горе чарне?

У магли је Краљевићу Марко, —

гле како је наљутио Шарца!

Нека бог зна, добра бити неће“.

Утом стиже Краљевићу Марко,

пак потрже сабљу од бедрице,

и окупи Мурата везира:

побјегоше по пољу делије,

као врапци од копца по трњу;

стиже Марко Мурата везира

и русу му одсијече главу,

а од младих дванаест делија

он начини двадест и четири...

35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ

Pоранио Краљевићу Марко,

поранио низ Косово равно.

Кад је био на води Сервани,

сукоби га Косовка девојка;

божју помоћ назива јој Марко:

„Божја помоћ, Косовко девојко! “

Девојка се до земље поклања:

„Здраво да си, делијо незнана! “

Ал’ јој Марко поче беседити:

„Драга сестро, Косовко девојко,

лепа ти си, секо, млађа била!

Красна ти си стаса и узраста,

руменила, господска погледа!

Ал’ те, секо, коса покварила;

јер си тако, секо, оседила?

С ког си млада срећу изгубила?

Ил’ са себе, ил’ са своје мајке,

или са свог стара родитеља? “

Проли сузе Косовка девојка,

па говори Краљевићу Марку:

„Драги брато, делијо незнана,

с себе срећу изгубила нисам,

ни са себе, ни са своје мајке,

ни са свога стара родитеља;

већ сам јадна срећу изгубила:

ево има девет годин’ дана

како дође Арап прекоморац,

па од цара Косово закупи,

и наметну зулум на Косово:

Косово га и поји и рани;

па је други зулум наметнуо:

ко с’ удаје — тридесет дуката,

ко се жени — тридест и четири;

који има те толико даде,

тај се јунак може оженити

и девојка млада удомити,

а у мене браћа сиромашна,

нема блага да Арапу даду:

у томе сам јадна заостала,

те се нисам млада удомила;

са тога сам срећу изгубила.

Па још за то не би ни жалила,

што нам с’ не да младим удавати

и јунаком младим оженити,

него ево и веће невоље,

још је већи зулум наметнуо:

на ноћ иште младу и девојку,

па девојку Арапине љуби,

а невесту слуге Арапове.

Обреди се све Косово редом:

даваше му младе и девојке;

ево мени тужној редак дође

да довече идем Арапину,

да му ноћас, јадна, будем љуба,

па ја мислим и размишљам мисли:

мили боже, што ћу и како ћу?

Ил’ ћу јадна у воду скочити,

или ћу се млада обесити;

волим, брате, изгубити главу

нег’ љубити свој земљи душмана“.

Ал’ беседи Краљевићу Марко:

„Драга сестро, Косовко девојко,

не шали се, у воду не скачи,

немој себи смрти учинити,

немој, секо, душе огрешити!

Већ ми кажи Арапове дворе,

гди су двори Арапина црна?

Имам речи беседити с њиме“.

Девојка му поче беседити:

„Драги брато, незнана делијо,

а што питаш Арапове дворе?

Што и питаш? остали му пусти!

Може да си нашао девојку,

пак му идеш, носиш свадбарину;

а можда си јединац у мајке,

па ћеш, брате, тамо погинути,

па што ће ти саморана мајка? “

Марко с’ маши руком у џепове,

те извади тридесет дуката,

па и даје Косовки девојки:

„На ти, секо, тридесет дуката,

пак ти иди своме белом двору,

пак се рани док ти с’ срећа јави;

само кажи Арапове дворе,

ја ћу платит свадбарину за те.

Зашто би ме Арап погубио

кад ја имам, сестро, доста блага, —

могô б’ платит све Косово равно,

камол’ не би за се свадбарину? “

Девојка му поче беседити:

„Нису двори, већ шатори пусти.

Погледајде доле низ Косово:

гди се онај свилен барјак вије,

онде ј’ шатор црног Арапина,

око њега зелена авлија,

сва авлија главам’ накићена:

ево нема још недеља дана

како ј’ проклет Арап исекао

седамдесет и седам јунака,

Косоваца тужни ђувегија;

Арап има четрдесет слугу,

што чувају стражу око њега“.

А кад Марко саслушао речи,

крену Шарца, оде низ Косово,

добра Шарца врло расрдио:

из копита жива ватра сева,

из ноздрва модар пламен лиже;

срдит Марко језди низ Косово,

рони сузе низ јуначко лице,

а кроз сузе гњевно проговара:

„Ој давори, ти Косово равно,

шта си данас дочекало тужно,

после нашег кнеза честитога,

да Арапи сад по теби суде!

Ја срамоте поднети не могу,

ни жалости велике трпити,

да Арапи таки зулум чине

и да љубе младе и девојке.

Данас ћу вас, браћо, осветити,

осветити, или погинути“.

Оде Марко право пред шаторе;

угледа га Арапова стража,

па казује црну Арапину:

„Господине, Арап-прекоморче,

чудан јунак језди низ Косово

на витезу коњу шареноме;

добра коња врло расрдио:

из копита жива ватра сева,

из ноздрва модар пламен лиже;

оће јунак на нас ударити! “

Ал’ беседи Арапине црни:

„Децо моја, четрдесет слугу,

не сме јунак на нас ударити;

ваљаде је нашао девојку,

па нам иде, носи свадбарину, —

жао му је што ће дати благо,

са тога се врло расрдио.

Већ изид’те пред нашу авлију,

па јунака дочекајте лепо,

пред њиме се смерно поклоните,

под њим добра коња приватите,

примите му коња и оружје,

пустите га мени под шаторе;

нећу блага, узећу му главу,

да добијем коња према себе“.

Испадоше Арапове слуге

да под Марком добра коња приме,

а кад близу угледаше Марка,

не смедоше пред Марка изићи;

беже слуге под шатор Арапу,

па се крију за Арапа слуге,

покривају сабље јапунџети —

да им Марко не види сабаља.

И сам Марко у авлију уђе;

пред шатором одседнуо Шарца,

своме Шарцу тако беседио:

„Одај, Шаро, и сам по авлији,

а ја идем под шатор Арапу;

наоди се шатору на врати —

ако б’ мени до невоље било“.

Пак се Марко под шатора шеће:

Арап седи, пије вино ладно,

служи му га млада и девојка;

божју помоћ називао Марко:

„Божја помоћ, драги господине! “

Арап њему лепше одговара:

„Здрав, јуначе, делијо незнана!

Од’, јуначе, да пијемо вина,

па ми кажи што си ми дошао“.

Ал’ беседи Краљевићу Марко:

„Немам каде с тобом пити вина,

а добро сам до тебе дошао,

врло добро, боље бит не може:

ја испроси лепоту девојку,

осташе ми на друму сватови,

дошао сам, донô свадбарину,

да дам благо, да водим девојку,

да ми нико на пута не стане;

кажи мени што је свадбарине? “

Арап лепо Марку проговара:

„Та ти за то и одавно знадеш:

ко с’ удаје — тридесет дуката,

ко се жени — тридест и четири;

ти се видиш јунак од мејдана,

није квара да стотину дадеш! “

Марко с’ маши руком у џепове,

пред Арапа три дуката баци:

„Веруј мени, више немам блага,

већ кад би ме тео причекати

док се вратим с лепотом девојком,

тамо ће ме даривати лепо,

све ћу теби поклонити даре,

теби даре, а мени девојка“.

Цикну Арап као змија љута:

„У мен’, курво, вересије нема!

Не даш блага, са мном се подсмеваш! “

Па потрже тешка буздована,

те удара Краљевића Марка,

удари га три-четири пута;

насмеја се Краљевићу Марко:

„Ој јуначе, Арапине црни,

ил’ се шалиш, ил’ од збиље бијеш? “

Цичи Арап као змија љута:

„Не шалим се, већ од збиље бијем“.

Али Марко поче беседити:

„А ја мислим да се шалиш, тужан!

А кад, море, ти од збиље бијеш,

и ја имам нешто буздована,

да те куцнем три-четири пута;

колико си мене ударио,

толико ћу тебе ударити,

па ћем’ онда на поље изићи

и изнова мејдан започети“.

Трже Марко буздована свога,

пак удари Арапина црна:

како га је лако ударио,

искиде му из рамена главу!

Насмеја се Краљевићу Марко:

„Боже мили, на свем теби вала,

кад брж’ оде са јунака глава!

Кан’ да није на њему ни била! “

Трже Марко сабљу од појаса,

пак зареди Арапове слуге:

исече му четрдесет слугу,

а четири не кте погубити,

већ и Марко остави за правду,

кој’ ће сваком право казивати

како ј’ било Арапу и Марку.

Све с авлије поскидао главе,

па је главе саранио лепо,

да ј’ не кљују орли и гаврани,

па авлију пусту накитио,

накити је арапским главама,

Арапово благо покупио;

а четири слуге Арапове,

које није тео погубити,

оправи и по Косову Марко,

оправи и на четири стране,

те телале по Косову слуге:

„Гди девојка има за удају,

нека тражи себи господара,

нек с’удаје док је за младости;

а гди јунак има за женидбу,

нек се жени, нека љубу тражи;

одсад више нема свадбарине,

Марко за све свадбарину плати“.

Све повика мало и велико:

„Бог да живи Краљевића Марка,

који земљу од зла избавио,

који сатр земљи зулумћара!

Проста м’ била и душа и тело! “

36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Vино пије Краљевићу Марко

са старицом Јевросимом мајком;

а кад су се напојили вина,

мајка Марку стаде бесједити:

„О мој синко, Краљевићу Марко,

остави се, синко, четовања,

јер зло добра донијети неће,

а старој се досадило мајци

све перући крваве хаљине;

већ ти узми рало и волове,

пак ти ори брда и долине,

те сиј, синко, шеницу бјелицу,

те ти рани и мене и себе“.

То је Марко послушао мајку:

он узима рало и волове;

ал’ не оре брда и долине,

већ он оре цареве друмове.

Отуд иду Турци јањичари,

они носе три товара блага,

па говоре Краљевићу Марку:

⇐ Предыдущая 13 14 15 16 171819 20 21 22 Следующая ⇒