Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 16 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 17 из 37Следующая ⇒

под њим сједе лити мрко вино

са својијем побром Алил-агом.

Кад ујутру јутро освануло,

одмах позна стража од Арапа

да у војсци не имаде Марка,

па повика стража од Арапа:

„Сад навали, љута Арапијо!

Нема оног страшнога јунака

на шарену коњу великоме“.

Тад навали љута Арапија,

оде цару триест хиљад' војске.

Онда царе Марку књигу пише:

„Брже ходи, мој посинко Марко!

Пропаде ми триест хиљад' војске! “

Али Марко цару одговара:

„Када брже, царе поочиме!

Још се нисам вина напојио,

а камоли у славу устао! “

Кад је друго јутро освануло,

опет виче стража од Арапа:

„Навалите, љута Арапијо!

Нема оног страшнога јунака

на шарену коњу великоме“.

А Арапи јуриш учинише,

оде цару шесет хиљад' војске.

Опет царе Марку књигу пише:

„Ходи брже, мој посинко Марко!

Пропаде ми шесет хиљад' војске! “

Али Марко цару одговара:

„Чекај мало, царе поочиме!

Још се нисам добро почастио

с кумовима и с пријатељима”.

Кад је треће јутро освануло,

опет виче стража од Арапа:

„Навалите, љута Арапијо!

Нема оног доброга јунака

на шарену коњу великоме“.

А Арапи јуриш учинише,

оде цару сто хиљада војске.

Онда царе Марку књигу пише:

„Брже да си, мој посинко Марко!

Брже да си, мој по богу синко!

Арапи ми шатор оборише! “

Онда Марко усједе на Шарца,

пак он оде у цареву војску.

Кад ујутро бијел дан освану,

и двије се ударише војске,

опази га стража од Арапа,

пак повика из грла бијела:

„Сад уступи, љута Арапијо!

Ето оног страшнога јунака

на шарену коњу великоме! “

Онда Марко удри међ' Арапе,

на три стране војску рашђерао:

једну војску сабљом исјекао,

другу војску Шарцем погазио,

трећу војску пред цара догнао;

ал' се Марко љуто изранио:

седамдесет рана допануо,

седамдесет рана од Арапа;

пак он цару паде преко крила;

пита њега царе господине:

„Мој посинко, Краљевићу Марко,

јесу ли ти ране од самрти?

Можеш ли ми, синко, пребољети,

да ти тражим мелем и ећиме? “

Вели њему Краљевићу Марко:

„Господине, царе поочиме,

нијесу ми ране од самрти,

чини ми се могу пребољети“.

Цар се маши руком у џепове,

те му даје хиљаду дуката

да он иде грдне ране видат,

за њим посла двије вјерне слуге —

да гледају да не умре Марко;

али Марко не тражи ећима,

већ он иде из крчме у крчму.

те он тражи ђе је боље вино

Тек се Марко вина понапио,

и грдне му ране зарастоше,

али њему ситна књига дође

да су њему двори похарани,

похарани, огњем попаљени,

стара мајка с коњма прегажена

и вјерна му љуба заробљена.

Тад потужи Краљевићу Марко

уз кољено цару поочиму:

,, Господине, царе поочиме,

б'јели су ми двори похарани,

вјерна ми је љуба заробљена,

стара мајка с коњма прегажена,

из ризнице однешено благо,

однио га Мина од Костура“.

Њега тјеши царе господине:

„Не бој ми се, мој посинко Марко!

Ако су ти двори изгорели,

љепше ћу ти дворе начинити —

поред мојих, кô и моји што су;

ако ти је благо однешено,

да т' учиним агом харачлинским,

пак ћеш више блага сакупити;

ако ти је љуба одведена,

бољом ћу те љубом оженити“.

Ал' говори Краљевићу Марко:

„Фала тебе, царе поочиме!

Кад ти станеш мене дворе градит,

мене хоће сиротиња клети:

„Гле курвића Краљевића Марка!

Они су му двори изгорели,

а ови му пусти останули! “

Да м' учиниш агом харачлинским,

ја харача покупит не могу

док не свежем ништа и убога,

па ће мене сиротиња клети:

„Гле курвића Краљевића Марка!

Оно му је благо однешено,

а ово му остануло пусто! “

А што ђеш ме женит другом љубом

кад је моја љуба у животу?

Већ дај мене триста јаничара,

покуј њима криве косијере,

и дај њима лагане мотике,

ја ћу ићи бијелу Костуру,

не би л' своју повратио љубу“.

Цар му даде триста јаничара,

покова им криве косијере,

и даде им лагане мотике.

Јаничаре сјетовао Марко:

„Браћо моја, триста јаничара,

ви идите бијелу Костуру.

Кад дођете ка Костуру граду,

вама ће се Грци радовати:

„Благо нама, ево нам аргата!

Јефтино ће радит винограде“.

Ви немојте, браћо моја драга,

већ падните под Костуром градом,

пијте вино и бистру ракију,

докле и ја у Костур не дођем“.

Отидоше триста јаничара,

отидоше бијелу Костуру,

Марко оде Светој гори славној,

причести се и исповједи се,

јер је многу крвцу учинио;

па обуче рухо калуђерско,

пусти црну браду до појаса,

а на главу капу камилавку;

па се баци Шарцу на рамена,

оде право бијелу Костуру.

Када дође Мини од Костура,

ал' он сједи, рујно пије вино,

а Маркова служи му га љуба.

Пита њега Мина од Костура:

„Ој, бога ти, црни калуђере,

откуд тебе тај шарени коњиц? “

Вели њему Крашевићу Марко:

„Ој, бога ми, Мина господару,

ја сам био у царевој војсци

на арапској љутој покрајини,

тамо бјеше једна будалина,

по имену Краљевићу Марко,

и он тамо јесте погинуо:

и ја њега јесам саранио

по закону и по обичају,

дадоше ми коња од подушја“.

Кад то зачу Мина од Костура,

од радости на ноге скочио,

па говори Краљевићу Марку:

„Бе аферим, црни калуђере!

Ево има девет годин' дана

како чекам ја такове гласе:

Маркове сам похарао дворе,

похарао, огњем попалио,

вјерну сам љубу заробио,

још је за се нијесам вјенчао;

све сам чекô док погине Марко,

а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме“.

Узе књигу Краљевићу Марко,

књигу узе, те Мину вјенчава, —

да са киме, већ са својом љубом!

Па сједоше рујно пити вино,

вино пити и веселити се;

ал' говори Мина од Костура:

„Чујеш, Јело, и срце и душо!

досад си се Марковица звала,

а одсад си Минина госпођа.

Иди, душо, у ризнице доње,

те донеси три купе дуката,

да дарујем црна калуђера“.

Оде Јела у ризнице доње,

те донесе три купе дуката,

не носи их од Минина блага,

већ их носи од Маркова блага;

и донесе сабљу зарђалу,

па је даје црном калуђеру:

„На ти и то, црни калуђере,

од подушаја краљевићу Марку“.

Узе сабљу Краљевићу Марко,

сабљу узе, па је загледује,

па говори Мини од Костура:

„Господару, Мина од Костура,

је л' слободно на весељу твоме

поиграти ситно калуђерски? “

Вели њему Мина од Костура:

„Јест слободно, црни калуђере,

јест слободно, зашто не би било? “

Скочи Марко на ноге лагане,

обрну се и два и три пута,

сав се чардак из темеља тресе;

па потеже сабљу зарђалу,

ману сабљом здесна налијево,

те он Мини одсијече главу,

па повика из грла бијела:

„Сад навал'те, моја аргатијо!

Нема вама Мине од Костура! “

Навалише триста јаничара

у дворове Мине од Костура,

бијеле му дворе похараше,

похараше, огњем попалише;

Марко узе своју вјерну љубу,

и Минино он покупи благо,

па отиде бијелу Прилипу

пјевајући и поп'јевајући.

29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН

Kулу гради црни Арапине,

кулу гради од двадест тавана,

украј сињег мора дебелога.

Кад је Арап кулу начинио,

ударио стакла у пенџере,

простр'о је свилом и кадифом,

па је онда кули говорио:

„Што ћеш пуста у приморју, куло,

кад по тебе нитко шетат нема?

Мајке немам, а сестрице немам,

а јоште се оженио нисам,

да по тебе љуба моја шеће;

ал' тако ме не родила мајка,

већ кобила која бедевију,

запросићу у цара ђевојку:

јал' ће ми је царе поклонити,

јали ће ми на мејдан изићи! “

То је Арап кули изрекао,

па он одмах ситну књигу пише,

те је шаље цару у Стамбола:

„Господине, царе од Стамбола,

код мора сам кулу начинио,

по њојзи ми нитко шетат нема,

а јоште се оженио нисам:

поклони ми шћерцу за љубовцу;

ако л' ми је поклонити нећеш,

а ти хајде на мејдан јуначки! “

Дође књига цару честитоме.

Када виђе што му књига каже,

стаде царе тражит мејданџије,

обећава благо небројено,

ко погуби црног Арапина.

Мејданџије млоге одлазише,

ал' Стамболу ниједан не дође.

Нуто цару велике невоље!

Веће њему неста мејданџија,

све погуби црни Арапине.

Ни ту није големе невоље,

ал' с' опреми црни Арапине

из приморје са бијеле куле:

он с' обуче у рухо господско,

а припаса сабљу оковану,

па опреми сиву бедевију:

потеже јој седмере колане,

заузда је уздом позлаћеном,

па привеза чадор у теркију,

и са стране тешку топузину;

кобили се на рамена баци,

па упрти копље убојито,

оде право бијелу Стамболу.

Кад је дошô пред стамболска врата,

пред вратима копље ударио,

а за копље свезô бедевију,

пак разапе бијела чадора,

и на Стамбол он наметну намет:

све на ноћцу по јалову овцу

и фуруну леба бијелога,

један чабар жежене ракије,

по два чабра црвенога вина,

и по једну лијепу ђевојку,

те му служи црвенику вино,

а ноћу јој б'јело лице љуби,

дневи даје у земљу Талију,

те узима небројено благо.

Тако држа три мјесеца дана.

Ни ту није голема зулума;

Арап узја танку бедевију,

наћера је кроз Стамбол бијели,

дође право под цареве дворе,

виче цара из грла бијела:

„Море царе, изводи ђевојку! “

Па потеже тешку топузину,

њоме лупа цареве дворове,

сасу њему стакла у пенџере.

Кад се царе виђе на невољи,

даде њему цуру на срамоту.

Сједе Арап свадбу уговарат:

„До петнаест бијелијех дана,

док отидем у приморје равно

и сакупим киту и сватове“.

Пак посједе танку бедевију

и отиде у приморје равно

да он купи кићене сватове.

Кад то зачу царева ђевојка,

цвили јадна како љута гуја:

„Јаох мене до бога милога!

За кога сам лице одгајила?

Да га љуби црни Арапине! “

У то доба и ноћ омркнула.

Сан уснила госпођа царица,

ђе јој на сну чоек говорио:

„Има, госпо, у држави вашој

равно поље широко Косово,

и град Прилип у пољу Косову,

у Прилипу Краљевићу Марко;

вале Марка да је добар јунак;

пошљи књигу Марку Краљевићу,

посини га богом истинијем,

обреци му благо небројено,

нек ти отме шћерцу од Арапа“.

Кад ујутру јутро освануло,

она трчи цару господару,

те казује шта је у сну снила.

Кад је царе р'јечи разумио,

брже пише сићана фермана,

те га шаље бијелу Прилипоу,

на кољено Краљевићу Марку:

„Богом синко, Краљевићу Марко,

ходи мене бијелу Стамболу,

погуби ми црног Арапина,

да ми Арап не води ђевојку,

даћу тебе три товара блага“.

Ферман оде Краљевићу Марку.

Када Марко сићан ферман прими,

и кад виђе шта с' у њему пише,

он говори царском татарину:

„Иди збогом, царев татарине!

Поздрави ми цара поочима:

ја не смијем на Арапа доћи,

Арапин је јунак на мејдану;

кад ми узме са рамена главу,

што ће мене Три товара блага? “

Оде татар цару честитоме,

те казује што је рекô Марко.

Кад то чула царица госпођа.

она гради другу ситну књигу,

те је шаље Краљевићу Марку:

„Богом синко, Краљевићу Марко,

не дај мене шћерцу Арапину,

ево тебе пет товара блага“.

Књигу прими Краљевићу Марко.

Када виђе што се у њој пише,

он говори царском татарину:

„Иди натраг, царев татарине!

Иди кажи мојој поматери:

ја не смијем на Арапа доћи;

Арапин је јунак на мејдану,

скинуће ми главу са рамена,

а ја волим моју русу главу

нег' све благо цара честитога“.

Оде татар и каза царици

што је рекô Краљевићу Марко.

Кад то зачу царева ђевојка,

скочи млада на ноге лагане,

пак довати перо и хартију,

у лице је пером ударила,

од образа крви отворила,

Марку ситну књигу написала:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

братимим те богом истинијем,

и кумим те богом истинијем

и вашијем светијем Јованом,

не дај мене црну Арапину,

ево тебе седам товар' блага,

и ево ти седам бошчалука:

нит' су ткани, нити су предени,

ни у ситно брдо увођени,

већ од чиста злата саљевани;

и даћу ти од злата синију, —

на синији оплетена гуја,

повисоко главу издигнула,

у зубима држи драги камен,

поред ког се види вечерати

у по ноћи као у по дана;

и даћу ти сабљу оковану,

на којој су три балчака златна

и у њима три драга камена, —

ваља сабља три царева града;

још ћу царев печат ударити:

да те везир погубит не може

док честитог цара не запита“.

Посла Марку књигу по татару.

Када Марку ситна књига дође,

те он виђе што му књига каже,

онда стаде Марко говорити:

„Јаох мене, моја посестримо!

Зло је поћи, а горе не поћи:

да с' не бојим цара и царице,

ја се бојим бога и Јована;

баш ћу поћи, да нећу ни доћи“.

Он опреми натраг татарина,

нит' му рече доћи, ни не доћи,

а он оде на танаку кулу,

те облачи на се одијело:

а на плећи ћурак од курјака,

а на главу калу од курјака;

па припаса сабљу оковану,

јоште узе копље убојито;

и он сиђе у подруме Шарцу,

потеже му седмере колане;

па наточи један мијех вина,

објеси га Шарцу с десне стране,

а с лијеве тешку топузину,

да не крива ни тамо ни амо;

тад се баци Шарцу на рамена,

оде право бијелу Стамболу.

Када дође бијелу Стамболу,

он не иде цару ни везиру,

веће иде у Новога хана,

у хану је конак учинио.

Кад је било испред тавне ноћи,

он поведе Шарца на језеро,

да га ладне напоји водице,

ал' му Шарац воде пити неће,

већ погледа често око себе;

ал' ето ти Туркиње ђевојке,

покрила се злаћеном марамом.

Како дође на језеро млада,

поклони се зелену језеру,

пак језеру стаде бесједити:

„Божје помоћ, зелено језеро!

Божја помоћ, моја кућо вјечна!

У тебе ћу вијек вјековати.

удаћу се за тебе, језеро;

волим за те него за Арапа! “

Јави јој се Краљевићу Марко:

„Ој госпођо, Туркињо ђевојко.

што нагони тебе у језеро?

Зашто л' ћеш се удат за језеро?

Каква ти је голема невоља? “

Проговори Туркиња ђевојка:

„Прођи ме се, гола дервишино!

Што ме питаш кад помоћ не можеш? “

Све му каза од краја до конца,

од шта млада бјежи у језеро:

„Најпослије казаше ми Марка

у Прилипу, граду бијеломе,

и казаше да је јунак Марко,

да би могô Арапа згубити;

ја сам њега богом братимила,

и кумила светијем Јованом,

и даре му млоге обрицала:

но залуду, не шће доћи Марко,

не шће доћи, не дошао мајци! “

Ал' говори Краљевићу Марко:

„Не куни ме, моја посестримо!

Ја сам главом Краљевићу Марко“.

Кад то зачу лијепа ђевојка,

објеси се Марку око врата:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

не дај мене црну Арапину! “

Рече њојзи Краљевићу Марко:

„Посестримо, Туркињо ђевојко,

док је мене и на мене главе,

не дам тебе црном Арапину!

Немој другом казивати за ме,

веће кажи цару и царици

нек ми штогођ за вечеру спреме,

ал' нека ми вина не омале,

нек ми пошљу у Новога хана;

кад Арапин са сватови дође,

нека њега л'јепо дочекају,

и нек тебе даду Арапину,

да у двору не замеће кавге,

а ја знадем ће ћу те отети,

ако бог да и срећа јуначка“.

Оде Марко у хана Новога,

а ђевојка у цареве дворе,

па казује цару и царици

да је дошô Краљевићу Марко.

Кад то зачу царе и царица,

спремише му господску вечеру,

и спремише црвенога вина,

и послаше у Новога хана.

Сједе Марко пити рујно вино,

а Стамбол се стаде затворати;

дођ' ханџија да затвори врата,

пита њега Краљевићу Марко:

„Што се тако рано затворате? “

Ханџија му право казиваше:

„Ој, бога ми, незнани јуначе,

Арапин је шћерецу испросио

на срамоту у цара нашега,

вечерас ће доћи по ђевојку;

од његова страха великога

ми се тако рано затворамо“.

Не да Марко затворити врата,

већ он стаде да види Арапа

и његове кићене сватове.

Стаде јека бијела Стамбола,

ал' ето ти црна Арапина

на кобили танкој бедевији,

и за њиме пет стотина свата,

пет стотина црнијех Арапа:

Арап ђевер, стари сват Арапин,

а Арапин црни младожења;

скаче пуста под њим бедевија,

испод ногу камен излијеће,

те разбија хане и дућане.

Кад су били испред Новог хана,

онда Арап сам себе говори:

„Боже мили, чуда великога!

Цијел Стамбол јесте позатворан

од мојега страха великога,

осим врата од Новога хана!

Да л' у њему ниђе никог нема?

Да л' је како лудо и манито,

које јоште за мој страх не знаде? “

Оде Арап пред цареве дворе,

и ту тавну ноћцу преноћише.

Кад ујутру јутро освануло,

цар изведе Арапу ђевојку,

и опреми рухо ђевојачко:

натовари дванаест товара.

Пође Арап кроз Стамбол бијели

са ђевојком и са сватовима.

Кад су били испред Нова хана,

опет ханска врата отворена;

Арап нагна танку бедевију,

да погледа тко има у хану:

Марко сједи насред Новог хана,

те он пије црвенику вино;

не пије га чим се вино пије,

већ леђеном од дванаест ока,

пола пије, пола Шарцу даје.

Шћаше Арап да заметне кавгу,

али Шарац свезан на вратима,

не даде му унутра уићи,

већ кобилу бије по ребрима.

Арапин се у сватове врати,

па одоше низ Стамбол-чаршију.

Тада уста Краљевићу Марко,

он изврати ћурак од курјака,

и изврати калу од курјака;

своме Шарцу потеже колане,

па објеси мјешину са вином,

с друге стране тешку топузину,

да не крива ни тамо ни амо;

он узима копље убојито,

пак се скаче Шарцу на рамена,

ишћера га на Стамбол-чаршију.

Када стиже арапске сватове,

одмах стаде заметати кавгу

и прогонит стражње мимо прве;

кад доћера Шарца до ђевојке,

он погуби кума и ђевера.

Глас допаде црном Арапину:

„Зла ти срећа, црни Арапине!

Стиже јунак у твоје сватове;

коњ му није коњи каквино су,

веће шарен како и говече;

нит' је јунак кô што су јунаци:

на њему је ћурак од курјака,

на глави му кала од курјака,

нешто му се у зубима црни

као јагње од пола године;

како стиже, он заметну кавгу,

и прогони стражење мимо прве,

погуби ти кума и ђевера“.

Врати Арап сиву бедевију,

па говори Крањљевићу Марку:

„Зла ти срећа, незнани јуначе!

Који те је ђаво навратио

да ти дођеш у моје сватове,

да погубиш кума и ђевера?

Или си луд и ништа не знадеш?

Ил' си силан, пак си полудио?

Или ти је живот омрзнуо?

А тако ми моје вјере тврде,

потегнућу дизген бедевији,

седам ћу те пута прескочити,

седам отуд, а седам одовуд,

пак ћу онда тебе одсјећ главу“.

Ал' говори Краљевићу Марко:

„Бре, не лажи, црни Арапине!

Ако бог да и срећа јуначка,

ти до мене ни доскочит нећеш,

а камоли мене прескочити! “

Ал' да видиш црног Арапина!

Кад покупи дизген бедевији,

пак је уд'ри оштром бакрачалијом,

доиста га прескочити шћаше;

ал' не даде Шарац од мејдана,

већ се пропе он на ноге стражње,

и кобилу на предње дочека,

и мало је довати зубима,

те јој уво десно одадрије,

сва кобила у крви огрезну.

Да је коме стати те виђети

кад удари јунак на јунака:

црни Арап на Краљића Марка!

Нити може погубити Марка,

нит' се даде Арап погубити;

стоји звека бриткијех сабља,

ћераше се четири сахата.

Када виђе црни Арапине

да ће њега освојити Марко,

он окрену танку бедевију,

па побјеже кроз Стамбол-чаршију.

За њиме се натурио Марко;

ал' је брза пуста бедевија,

брза му је као горска вила,

и тијаше да утече Шарцу.

Паде Марку на ум топузина,

пак заљуља покрај себе њоме,

стиж' Арапа међу плећи живе;

Арап паде, а Марко допаде,

одсијече од Арапа главу,

и увати танку бедевију.

Он се врати кроз Стамбол-чаршију,

ал' од свата нигђе никог нема,

сама стоји лијепа ђевојка,

и око ње дванаест товара

лијепога руха ђевојачког.

Врати Марко лијепу ђевојку,

одведе је у цареве дворе,

па говори цару честитоме:

„Ето, царе, лијепе ђевојке,

а ето ти од Арапа главе,

а ето ти дванаест товара,

што с' спремио руха уз ђевојку“.

Па он врати својега Шарина,

оде право бијелу Прилипу.

Кад ујутру јутро освануло,

спрема царе седам товар' блага,

а ђевојка седам бошчалука:

нит' су ткани, нити су предени,

ни у ситно брдо увођени,

већ од чиста злата саљевани;

послаше му од злата синију, —

на синији исплетена гуја,

повисоко главу издигнула,

у зубима држи драги камен,

код кога се види вечерати

у по ноћи као у по дана;

послаше му сабљу оковану,

на којој су три балчака златна,

и у њима три драга камена,

и међ' њима царев печат Стоји:

да га везир погубит не може

док честитог цара не запита;

све послаше Краљевићу Марку:

„Ето, Марко, блага неколико;

ако л' тебе понестане блага,

опет дођи поочиму твоме“.

30 МАРКО ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН ВИНО

Cар Сулеман јасак учинио:

да с 'не пије уз рамазан вино,

да с' не носе зелене доламе,

да с' не пашу сабље оковане,

да с' не игра колом уз кадуне;

Марко игра колом уз кадуне,

Марко паше сабљу оковану,

Марко носи зелену доламу,

Марко пије уз рамазан вино, —

још нагони оџе и аџије

да и они с њиме пију вино.

Иду Турци цару на парницу:

„Цар-Сулеман', и отац и мајко!

Нијеси ли јасак учинио:

да с' не пије уз рамазан вино,

да с' не носе зелене доламе,

да с' не пашу сабље оковане,

да с' не игра колом уз кадуне?

Марко игра колом уз кадуне,

Марко паше сабљу оковану,

Марко носи зелену доламу,

Марко пије уз рамазан вино;

па му просто да сам пије вино,

већ нагони оџе и аџије

да и они с њиме пију вино! “

Кад је царе разумео речи,

он пошиље два своја чауша:

„Отидите, два чауша млада,

пак кажите Краљевићу Марку

да га царе на диван зазива“.

Отидоше два чауша млада.

Кад дођеше Краљевићу Марку,

али Марко под шатором пије,

пред њим кула од дванаест ока;

беседе му два чауша млада:

„Да чујеш ли, Краљевићу Марко!

Тебе царе на диван зазива,

да ти идеш цару на дивана“.

Расрди се Краљевићу Марко,

па довати ону кулу с вином,

па удара царева чауша:

прште купа а прште и глава,

и проли се и крвца и вино.

Оде Марко цару на дивана,

седе цару до десна колена;

самур-калпак на очи намиче,

а буздован уза се привлачи,

бритку сабљу на крило намиче.

Беседи му царе Сулемане:

„Мој посинко, Краљевићу Марко,

та ја јесам јасак учинио:

да с' не пије уз рамазан вино,

да с' не носе зелене доламе,

да с' не пашу сабље оковане,

да с' не игра колом уз кадуне;

добри људи о злу говорише:

на јаднога Марка потворише:

да ти играш колом уз кадуне,

да ти пашеш сабљу оковану,

да ти носиш зелену доламу,

да ти пијеш уз рамазан вино,

још нагониш оџе и аџије

да и они с тобом пију вино!

Зашто калпак на очи намичеш?

Што л' буздован уза се привлачиш?

Што ли сабљу на крило намичеш? “

Ал' беседи Краљевићу Марко:

„Поочиме, царе Сулемане,

ако пијем уз рамазан вино,

ако лијем, вера ми доноси.

Ак' нагоним оџе и аџије,

не може ми та образ поднети

да ја пијем, они да гледају, —

нек не иду мени у меану.

Ако л' носим зелену доламу,

млад сам јунак и доликује ми.

Ако л' пашем сабљу оковану,

ја сам сабљу за благо купио.

Ако играм колом уз кадуне,

ја се, царе, нисам оженио, —

и ти с', царе, био неожењен.

Ако калпак на очи намичем,

чело гори, с царем се говори.

Што буздован уза се привлачим

и што сабљу на крило намичем,

ја се бојим да не буде кавге;

ако би се заметнула кавга,

тешко оном тко ј' најближе Марка! “

Гледи царе на четири стране,

не има ли тко ближе до Марка:

ал' код Марка нигди никог нема,

већ најближе царе Сулемане.

Цар с' одмиче, Марко се примиче,

док дотера цара до дувара:

цар се маша руком у џепове,

он извади стотину дуката,

па и даје Краљевићу Марку:

„Иди, Марко, те се налиј вина! “

31 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА

Vино пије Муса Арбанаса

у Стамболу у крчми бијелој.

Кад се Муса накитио вина,

онда поче пијан бесједити:

„Ево има девет годиница

како дворим цара у Стамболу,

ни издворих коња ни оружја,

ни доламе нове ни половне;

ал' тако ми моје вјере тврде,

одврћ ћу се у равно приморје,

затворићу скеле око мора

и друмове около приморја,

начинићу кулу у приморју,

око куле гвоздене ченгеле,

вјешаћу му хоџе и хаџије“.

Што гођ Туре пјано говорило,

то тријезно бјеше учинило:

одврже се у приморје равно,

позатвора скеле око мора

и друмове около приморја,

куд пролази царевина благо,

на годину по триста товара;

све је Муса себе уставио;

у приморју кулу начинио,

око куле гвоздене ченгеле,

вјеша цару хоџе и хаџије.

Када цару тужбе додијаше,

посла на њга Ћуприлић-везира

и са њиме три хиљаде војске.

Кад дођоше у равно приморје,

све поломи Муса по приморју

и ухвати Ћуприлић-везира,

савеза му руке наопако,

а свеза му ноге испод коња,

па га посла цару у Стамбола.

Стаде царе мејданџије тражит,

обећава небројено благо,

тко погуби Мусу Кесеџију.

Како који тамо одлазаше,

већ Стамболу он не долазаше.

То се царе љуто забринуо;

ал' му вели хоџа Ћуприлићу:

„Господине, царе од Стамбола,

да је сада Краљевићу Марко,

згубио би Мусу Кесеџију“.

Погледа га царе попријеко,

па он проли сузе од очију:

„Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!

Јер помињеш Краљевића Марка?

И кости су њему иструнуле:

има пуно три године дана

како сам га вргô у тавницу,

нијесам је више отворио“.

Вели њему хоџа Ћуприлићу:

„На милости, царе господине!

Шта би дао ономе јунаку

који би ти жива казô Марка? “

Вели њему царе господине:

„Дао бих му на Босни везирство

без промјене за девет година,

да не тражим паре ни динара“.

Скочи хоџа на ноге лагане,

те отвори на тавници врата,

и изведе Крањевића Марка,

изведе га пред цара честитог:

коса му је до земљице црне, —

полу стере, полом се покрива;

нокти су му — орати би могô;

убила га мемла од камена,

поцрнио као камен сињи.

Вели царе Краљевићу Марку:

„Јеси л’ ђегођ у животу, Марко? “

„Јесам, царе, али у рђаву. “

Сједе царе казивати Марку

што је њему Муса починио;

⇐ Предыдущая 12 13 14 15 161718 19 20 21 Следующая ⇒