Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 15 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 16 из 37Следующая ⇒

пита њега госпођа Милица:

,, Што би, слуго, у пољу Косову?

Ђе погибе славни кнеже Лазо?

Ђе погибе стари Југ Богдане?

Ђе погибе девет Југовића?

Ђе погибе Милош војевода?

Ђе погибе Вуче Бранковићу?

Ђе погибе Бановић Страхиња? “

Тада слуга поче казивати:

„Сви осташе, госпо, у Косову.

Ђе погибе славни кнез Лазаре,

ту су млога копља изломљена,

изломљена и турска и српска,

али више српска него турска,

бранећ, госпо, свога господара,

господара, славног кнез-Лазара.

А Југ ти је, госпо, погинуо

у почетку, у боју првоме.

Погибе ти осам Југовића,

ђе брат брата издати не шћеде —

докле гође један тецијаше;

још остаде Бошко Југовићу,

крсташ му се по Косову вија,

још разгони Турке на буљуке,

као соко тице голубове.

Ђе огрезну крвца до кољена,

Ту погибе Бановић Страхиња.

Милош ти је, госпо, погинуо

код Ситнице, код воде студене,

ђено млоги Турци изгинули:

Милош згуби турског цар-Мурата

и Турака дванаест хиљада;

бог да прости ко га је родио!

Он остави спомен роду српском,

да се прича н приповиједа

док је људи и док је Косова.

А што питаш за проклетог Вука,

проклет био и ко га родио!

Проклето му племе и кољено!

Он издаде цара на Косову

и одведе дванаест хиљада,

госпо моја, љутог оклопника“.

22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА)

Lјепу шету пошетала Милица Лазаровица,

љуби Лазарова,

и она ми шеташе, вишњега бога мољаше:

„Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне

среће, боже,

ма ме немој дон̓ јети на јунака израњана,

ер су мени, Милици, љуте ране додијале,

љуби Лазаровој“.

И овако шеташе, вишњега бога мољаше;

срећа ти је донесе на један језер црне крви,

љуби Лазарову.

У језеру находи гиздава господичића

љуби Лазарова.

Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати:

„А тако од рана, разбојниче, оздравити,

кадно ми си, делијо, исред поља од Косова,

знаш ли мени штогоди за л'јепу господу,

разбојниче добар? “

Али рањен јуначе госпоћи одговараше,

љуби Лазаровој:

„Коју ми си господу у Косово отправиле? “

„И ово сам отправила Лазара господара,

туђинине један,

и ово сам отправила и Милоша зета мога. “

Али рањен јуначе Милици одговараше,

љуби Лазаровој:

„А давори, давори, Милице Лазаровица,

кога си отправила, веће нећеш причекати,

пунице моја!

А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића?

Не познаш ли, Милице, л̓ јепо лице, Милице,

кад му лице с̓ јеваше како цв̓ јеће мјенделово,

а сад му је од рана и болести потамњело,

а пунице моја?

Ово ти сам утекô са Косова рањен поља.

Ма те л̓ јепо ја молим, как̓ оно пуницу моју,

да ми руке ти метнеш у свилене шпаге моје, —

хоћ ми наћи у шпагу л̓ јепу од свиле махраму,

у махрами, госпоће, стотину златн̓ јех дуката,

ку је везла махраму јединица ћерца твоја;

дукате ми понеси ти милосној ћери својој,

од мене је поздрави, од тебе јој драго реци,

мојој вјереници:

Л̓ јепо те поздравља Милошу Драгиловићу,

и л̓ јепо те поздрављам Милошу Драгиловићу,

моја вјеренице;

послах ти напокоње поздраве и рогатију

(и још ми јој понеси мој пус̓ клобук камилови,

који је млада дјевојка својом руком накитила),

и још тебе ја молим како драгу вјереницу:

ти ми имаш у двору пуста коња великога,

храни ми га у двору, дјевојко, осам дана,

вјеренице,

а кад ми се изврши, дјевојко, осми данак,

ти ми пусти коњица л̓ јепом зеленом планином,

и њега ми ти покри̓ чистом свилом до копита, —

ко пјешице узиде нека се на коња врже,

и нека бога моли за душу за Милошеву“.

Још хтијаше Милошу с пуницом говорити,

Драгиловић јунак,

а ончас се бјеше с душоме раздијелио;

а она се вратила к своме двору бијелому,

љуби Лазарова.

Тужне гласе донесе јединици ћерци својој.

Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела,

пуста коња хранила на пуно на осам данак̓;

коња бјеше пустила планиноме зеленоме,

и још га покрила чистом свилом до копита.

23 КОСОВКА ДЕВОЈКА

Uранила Косовка девојка,

уранила рано у неделу,

у недељу прије јарка сунца;

засукала бијеле рукаве,

засукала до бели лаката,

на плећима носи леба бела,

у рукама два кондира златна:

у једноме лађане водице,

у другоме руменога вина.

Она иде на Косово равно,

па се шеће по разбоју млада,

по разбоју честитога кнеза,

те преврће по крви јунаке.

Ког јунака у животу нађе,

умива га лађаном водицом,

причешћује вином црвенијем

и залаже лебом бијелијем.

Намера је намрила била

на јунака Орловића Павла,

на кнежева млада барјактара.

И њега је нашла у животу.

десна му је рука осечена

и лијева нога до колена,

вита су му ребра изломљена,

виде му се џигерице беле.

Измиче га из те млоге крвце,

умива га лађаном водицом,

причешћује вином црвенијем

и залаже лебом бијелијем.

Кад јунаку срце заиграло,

проговара Орловићу Павле:

„Сестро драга, Косовко девојко,

која ти је голема невоља,

те преврћеш по крви јунаке?

Кога тражиш по разбоју млада:

или брата, или братучеда,

ал̓ по греку стара родитеља? “

Проговара Косовка девојка:

„Драги брато, делијо незнана,

ја од рода никога не тражим:

нити брата, нити братучеда,

ни по греку стара родитеља.

Мож̓ ли знати, делијо незнана,

кад кнез Лаза причешћива војску

код прекрасне Самодреже цркве

три недеље тридест калуђера?

Сва се српска причестила војска,

најпослије три војводе бојне:

једно јесте Милошу војвода,

а друго је Косанчић Иване,

а треће је Топлица Милане.

Ја се онде деси на вратима

кад се шета војвода Милошу:

красан јунак на овоме свету,

сабља му се по калдрми вуче,

свилен калпак, оковано перје,

на јунаку коласта аздија,

око врата свилена марама;

обазре се и погледа на ме,

с себе скиде коласту аздију,

с себе скиде, па је мени даде:

„На, девојко коласту аздију,

по чему ћеш мене споменути,

по аздији, по имену моме:

ево т̓ идем погинути, душо,

у табору честитога кнеза;

моли бога, драга душо моја,

да ти с̓ здраво из табора вратим,

а и тебе добра срећа нађе,

узеђу те за Милана мога,

за Милана, богом побратима,

кој је мене богом побратио,

вишњим богом и светим Јованом;

ја ћу теби кум венчани бити“.

За њим иде Косанчић Иване:

красан јунак на овоме свету,

сабља му се по калдрми вуче,

свилен калпак, оковано перје,

на јунаку коласта аздија,

око врата свилена марама,

на руци му бурма позлаћена;

обазре се и погледа на ме,

с руке скиде бурму позлаћену,

с руке скиде, па је мени даде:

„На, девојко, бурму позлаћену,

по чему ћеш мене споменути,

а по бурми, по имену моме:

ево т' идем погинути, душо,

у табору честитога кнеза;

моли бога, моја душо драга,

да ти с' здраво из табора вратим,

а и тебе добра срећа нађе,

узећу те за Милана мога,

за Милана, богом побратима,

кој̓ је мене богом побратио,

вишњим богом и светим Јованом;

ја ћу теби ручни девер бити“

За њим иде Топлица Милане:

красан јунак на овоме свету,

сабља му се по калдрми вуче,

свилен калпак, оковано перје,

на јунаку коласта аздија,

око врата свилена марама,

на руци му копрена од злата; обазре се и погледа на ме,

с руке скиде копрену од злата,

с руке скиде, па је мени даде:

„На, девојко, копрену од злата,

по чему ћеш мене споменути,

по копрени, по имену моме:

ево т' идем погинути, душо,

у табору честитога кнеза;

моли бога, моја душо драга,

да ти с' здраво из табора вратим,

тебе, душо, добра срећа нађе:

узећу те за верну љубовцу“.

И одоше три војводе бојне:

њи ја данас по разбоју тражим“.

Ал' бесједи Орловићу Павле:

„Сестро драга, Косовко девојко,

видиш, душо, она копља бојна,

понајвише а и понајгушћа?

Онде ј' пала крвца од јунака

та доброме коњу до стремена,

до стремена и Ао узенђије,

а јунаку до свилена паса, —

онде су ти сва три погинула!

Већ ти иди двору бијеломе,

не крвави скута и рукава“.

Кад девојка саслушала речи,

проли сузе низ бијело лице,

она оде свом бијелу двору

кукајући из бијела грла:

„Јао, јадна, уде ти сам среће!

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио! “

24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА

Mили боже, чуда великога!

Кад се слеже на Косово војска,

у тој војсци девет Југовића

и десети стар Јуже Богдане;

бога моли Југовића мајка:

да јој бог да очи соколове

и бијела крила лабудова,

да одлети над Косово равно,

и да види девет Југовића

и десетог стар-Југа Богдана.

Што молила, бога домолила;

бог јој дао очи соколове

и бијела крила лабудова,

она лети над Косово равно;

мртви нађе девет Југовића

и десетог стар-Југа Богдана,

и више њи девет бојни копља,

на копљима девет соколова,

око копља девет добри коња,

а поред њи девет љути лава.

Тад завришта девет добри коња,

и залаја девет љути лава,

и закликта девет соколова;

и ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила,

већ узима девет добри коња,

и узима девет љути лава,

и узима девет соколова,

пак се врати двору бијеломе,

Далеко је снае угледале,

мало ближе пред њу ишетале:

закукало девет удовица,

заплакало девет сиротица,

завриштало девет добри коња,

залајало девет љути лава,

закликтало девет соколова;

и ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила.

Кад је било ноћи у поноћи,

ал' завришта Дамјанов зеленко,

пита мајка Дамјанове љубе:

„Снао моја, љубо Дамјанова,

што нам вришти Дамјанов зеленко?

Ал' је гладан шенице бјелице,

али жедан воде са Звечана? “

Проговара љуба дамјанова:

„Свекрвице, мајко Дамјанова,

нит' је гладан шенице бјелице,

нити жедан воде са Звечана,

већ је њега Дамјан научио

до поноћи ситну зоб зобати,

од поноћи на друм путовати;

пак он жали свога господара

што га није на себи донио“.

И ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила.

Кад ујутру данак освануо,

али лете два врана гаврана:

крвава им крила до рамена,

на кљунове б'јела пјена тргла;

они носе руку од јунака

(и на руци бурма позлаћена),

бацају је у криоце мајци.

Узе руку Југовића мајка,

окретала, превртала с њоме,

па дозивље љубу Дамјанову:

„Снао моја, љубо дамјанова,

би л' познала чија ј' ово рука? “

Проговара љуба Дамјанова:

„Свекрвице, мајко Дамјанова,

ово ј' рука нашега Дамјана,

јера бурму ја познајем, мајко, —

бурма са мном на вјенчању била“.

Узе мајка руку Дамјанову,

окретала, превртала с њоме,

пак је руци тијо бесједила:

„Моја руко, зелена јабуко,

гдје си расла, гдје л' си устргнута!

А расла си на криоцу моме,

устргнута на Косову равном! “

Ал' ту мајка одољет не могла,

препуче јој срце од жалости

за својије девет Југовића

и десетим стар-Југом Богданом.

25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО

Lежи Марко крај друма царева,

покрио се зеленом доламом,

по образу срмајли-марамом,

чело главе копље ударио;

за копље је Шарац коњиц свезан,

на копљу је сура тица орле:

шири крила, Марку чини лада,

а у кљуну носи воде ладне,

те залаја рањена јунака.

Ал' беседи из горице вила:

„О, бога ти, сура тицо орле,

што је теби добра учинио,

учинио Краљевићу Марко:

шириш крила, те му чиниш лада,

и у кљуну носиш воде ладне,

те запајаш рањена јунака? “

Ал' беседи сура тица орле:

„Мучи, вило, муком се замукла!

Како м̓ није добра учинио,

учинио Краљевићу Марко?

Можеш знати и паметовати:

кад изгибе војска на Косову

и обадва цара погинуше,

цар Мурате и кнеже Лазаре,

паде крвца коњу до стрмашца

и јунаку до свил'на појаса, —

по њој плове коњи и јунаци:

коњ до коња, јунак до јунака,

а ми тице долетисмо гладне,

долетисмо и гладне и жедне,

љуцкога се наранисмо меса

и крви се љуцке напојисмо,

а моја се крила закавасише

плану сунце из неба ведрога,

те се моја крила окореше:

ја не мого с крил'ма полетити,

а моје је друштво одлетило;

ја остадо насред поља равна,

те ме газе коњи и јунаци.

Бог донесе Краљевића Марка,

узе мене из крви јуначке,

па ме метну за себе на Шарца,

однесе ме у гору зелену,

па ме метну на јалову грану;

из небеса ситан дажд удари,

те се моја крила поопраше,

и ја мого с крил'ма полетити,

полетити по гори зеленој,

састадо се с мојом дружбиницом.

Друго ми је добро учинио,

учинио Краљевићу Марко,

можеш знати и паметовати:

кад изгоре варош на Косову

и изгоре кула Аџагина,

онде били моји орлушићи,

па и скупи Краљевићу Марко,

он и скупи у свил'на недарца,

однесе и двору бијеломе,

па и рани читав месец дана,

читав месец и недељу више,

па и пусти у гору зелену, —

састадо се с моји орлушићи.

То је мени учинио Марко! “

Спомиње се Краљевићу Марко

као добар данак у години.

26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ

Rано рани Туркиња ђевојка,

прије зоре и бијела дала,

на Марицу бијелити платно.

До сунца јој бистра вода била,

од сунца се вода замутила,

ударила мутна и крвава,

па проноси коње и калпаке,

испред подне рањене јунаке;

па нанесе једнога јунака,

узела га вода на матицу,

окреће се низ воду Марицу.

Виђе јунак код воде ђевојку,

па је поче богом сестримити:

„Богом сестро, лијепа ђевојко,

баци мене једну крпу платна,

извади ме из воде Марице,

честиту ћу тебе оставити“.

Ђевојка је за бога примила:

баци њему један крај од платна,

извади га води на обалу.

На јунаку рана седамнаест;

на јунаку чудно одијело;

о бедри му сабља окована,

на сабљи су три балчака златна,

у балчацим' три камена драга, —

ваља сабља три царева града.

Вели јунак Туркињи ђевојци:

„Сестро моја, Туркиња ђевојко,

кога имаш код бијела двора? “

Рече њему Туркиња ћевојка:

„Имам једну остарјелу мајку,

и имадем брата Мустаф'-агу“.

Проговара добар рањен јунак:

„Сестро моја, Туркиња ћевојко,

иди кажи брату Мустаф'-аги

да ме носи двору бијеломе;

код мене су три ћемера блага,

у свакоме по триста дуката:

ја ћу један тебе поклонити,

други твоме брату Мустаф'-аги,

а трећи ћу себе оставити,

да ја видам моје грдне ране.

Ако бог да те ране извидам,

честиту ћу тебе оставити

и твојега брата Мустаф'-агу“.

Оде цура двору бијеломе,

те казује брату Мустаф'-аги:

„О мој брате, ага Мустаф'-ага,

добила сам рањена јунака

на Марици, на води студеној;

код њега су три ћемера блага,

у свакоме по триста дуката:

један хоће мене поклонити,

а други ће тебе, Мустаф'-ага,

а трећи ће себе оставити,

да он вида своје грдне ране.

Немој ми се, брате, преварити

да погубиш рањена јунака,

донеси га двору бијеломе“.

Оде Туре на воду Марицу,

а кад виђе рањена јунака,

узе гледат сабљу оковану:

ману њоме, одсјече му главу,

скиде с њега дивно одијело,

па он оде двору бијеломе.

Пред њега је сестра излазила,

а кад виђе шта је учинио,

она рече брату Мустаф'-аги:

„Зашто, брате, да од бога нађеш!

Зато згуби мога побратима?

На што си се, болан, преварио?

А на једну сабљу оковану!

Еда бог да: одсјекла ти главу! “

То му рече, уз кулу утече.

Мало време затим постајало,

дође ферман од цара турскога

Мустаф'-аги да иде на војску.

Оде Мујо на цареву војску,

припасао сабљу оковану;

а кад дође у цареву војску,

гледа сабљу мало и велико:

никоме се извадити не да!

Оде сабља од руке до руке,

дођ' у руке Краљевићу Марку, —

сама му се сабља извадила!

Кад је Марко сабљу загледао,

ал' на сабљи три слова ришћанска:

једно слово Новака ковача,

друго СЛОВО Вукашина крала,

треће слово Краљевића Марка.

Пита Марко Туре Мустаф'-агу:

„Ој, бога ти, турско момче младо,

откуд тебе ова бритка сабља?

Или си је за благо купио?

Или си је у боју добио?

Или ти је од баба остала?

Или ти је љуба донијела,

донијела љуба од мираза? “

Вели њему Туре Мустаф'-ага:

„Ој, бога ми, каурине Марко,

кад ме питаш, право ћу ти казат“.

Све му каза каконо је било.

Вели њему Краљевићу Марко:

„Зашто, Туре, — да од бога нађеш! —

нијеси му ране извидао?

Данас бих ти дао агалуке

код нашега цара честитога“.

Вели њему Туре Мустаф'-ага:

„Бе, не лудуј, каурине Марко!

да ти можеш добит агалуке,

најприје би себе извадио;

већ дај амо сабљу оковану! “

Ману сабљом од Прилипа Марко,

скиде главу Турчин-Мустаф'-аги.

Отидоше цару казивати;

цар по Марка оправио слуге.

Како који Марку долазаше,

Марка зове, Марко не говори,

већ он сједи, пије мрко вино.

Кад се Марку веће досадило,

он пригрну ћурак наопако,

а узима тешку топузину,

па отиде цару под чадора.

Колико се ражљутио Марко,

у чизмама сједе на серџаду,

па погледа цара попријеко,

крваве му сузе из очију.

Кад је царе сагледао Марка

и пред њиме тешку топузину,

цар с' одмиче, а Марко примиче,

док доћера цара до дувара;

цар се маши у џепове руком,

те извади стотину дуката,

па их даје Краљевићу Марку:

„Иди, Марко, напиј ми се вина;

што су ми те тако ражљутили? “

„Не питај ме, царе поочиме!

Познао сам сабљу баба мога;

да сам бог дô у твојим рукама,

и ти би ме 'вако ражљутио. “

Па он уста и оде чадору.

27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА

Pојездише до два побратима

преко красна места Цариграда:

једно јесте Краљевићу Марко,

а друго је беже Костадине.

Та и поче беседити Марко:

„Побратиме, беже Костадине,

сад ја идем преко Цариграда,

тева м' која сукобити беда,

те ме тева на мејдан зазвати;

ја ћу с' тешко болан учинити

од зла бола тешке срдобоље“.

Пак се Марко болан учинио

без болести, од мудрости тешке,

по добру се Шарцу положио,

на седло се срцем наслонио,

тако иде преко Цариграда.

Добра колца сукобила Марка,

сукоби га царев Алил-ага

и за агом тридест јањичара.

Алил-ага беседио Марку:

„О јуначе, Кралевићу Марко,

ајд' на мејдан, да с' надстрељујемо,

па ако ти бог и срећа даде

те ти мене данаске надстрелиш,

на част тебе моји бели двори,

и у двори моје достојање,

и кадуна моја верна љуба;

ако ли те данаске надстрелим,

не тражим ти ни двора ни љубе,

теке што ћу тебе обесити,

витеза ти освојити Шарца“.

А беседи Краљевићу Марко:

„Остан' ме се, Турчине проклети!

Мене није до стрељања твога,

већ ево ме тешка болест нашла,

тешка болест срдобоља љута,

ни коња се држати не могу,

а камоли да се надстељујем! “

Ал' се Турчин останути неће,

'вати Марку десни скут доламе;

трже Марко ноже од појаса,

те одсече десни скут доламе:

„Иди, бедо, аратос те било! “

Ал' се Турчин останути неће,

већ увати леви скут доламе;

Марко трже ноже од појаса,

те и лева одсијече скута:

„Иди, бедо, да те бог убије! “

Ал' се Турчин останути неће,

већ увати Шарца за вођице,

десном руком за вођеце Шарца,

левом руком Марка за недарца.

Плану Марко како ватра жива,

исправи се на Шарцу витезу,

добро Шарцу дизген потегао, —

игра Шарац како и помаман,

и прескаче коње и јунаке;

пак дозива бега Костадина:

„Побратиме, беже Костадине,

иди, брате, безистену моме,

донеси ми стрелу татаранку,

у којој је стрели татаранки

девет бели соколови пера;

а ја идем с агом на кадију,

на мешећеми да нам синџилати

да међ' нама после није кавге“.

Тад се беже безистену врати,

оде Марко с агом на кадију.

Како иде царев Алил-ага,

папуч' скиде, седе код кадије,

па извади дванаест дуката,

те кадији меће под колено:

„Ефендијо, ето ти дуката,

не дај Марку правог синџилата“.

Али Марко турски разабрао,

а у Марка не има дуката,

већ буздован меће преко крила:

„Чујеш ли ме, ефенди-кадија!

Дај ти мене правог синџилата,

јер видиш ли шестопер позлаћен:

ако т' одем ударати њиме,

неће тебе мелем требовати,

мешћему ћеш и заборавити,

а дукате ни видети нећеш! “

Ефендију попаде грозница

гледајући шестопер позлаћен:

синџилати, а дркћу му руке.

Кад пођоше на мејдан јуначки,

за агом је тридест јањичара,

а за Марком не има никога,

до некол'ко Грка и Бугара.

Кад дођоше на мејдан јуначки,

а беседи царев Алил-ага:

„Делибаша, ајде мећи стреле!

Ти се валиш да си добар јунак,

и валиш се цару на дивану

да застрелиш орла крстатога,

крсташ' орла што води облаке“.

Беседи му Краљевићу Марко:

„Ја, Турчине, ја сам добар јунак,

али ти си од мене старији,

јер је ваше господство и царство,

твој је мејдан старији од мога,

јер си мене на мејдан зазвао:

већ, Турчине, ајде мећи стреле! “

Метну Турчин прву белу стрелу,

стрелу метну, пак мере аршином,

престријели сто двадест аршина;

метну Марко прву белу стрелу,

престријели две стотин' аршина.

Метну Турчин другу белу стрелу,

престријели три стотин' аршина;

метну Марко другу белу стрелу,

престријели пет стотин' аршина.

Метну Турчин трећу белу стрелу,

престријели шест стотин' аршина.

Утом Марку и Костадин дође

и донесе стрелу татаранку,

у којој је стрели татаранки

девет бели соколови пера.

Метну Марку стрелу татаранку,

оде стрела у пра и у маглу,

очима се не да прегледати,

а камоли премерит аршином!

Стаде Турчин сузе просипати,

стаде Марка богом братимити:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

вишњим богом и светим Јованом

по убаву закону вашему!

На част тебе моји бели двори

и кадуна моја верна љуба,

тек ме немој, брате, обесити! “

А беседи Краљевићу Марко:

„О Турчине, жив' те бог убио!

Буд ме братиш, што ми жену дајеш!

Мене твоја жена не требује,

у нас није кано у Турака, —

снашица је кано и сестрица;

ја на дому имам љубу верну,

племениту Јелицу госпођу;

а све би ти, брате, опростио,

али си ми издр'о доламу,

већ дај мене три товара блага,

да искрпим на долами скуте“.

Скочи Турчин радо и весело,

грли, љуби Краљевића Марка,

одведе га двору господскоме,

те га части за три бела дана,

даде њему три товара блага,

снаа када кошуљу са златом,

уз кошуљу срмајли-мараму;

још му даде триста пратилаца,

отпрати га двору господскоме...

28 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МИНА ОД КОСТУРА

Sједе Марко с мајком вечерати

сува љеба и црвена вина;

али Марку три књиге дођоше:

једна књига од Стамбола града,

од онога цара Појазета;

друга књига од Будима града,

од онога крала будимскога;

трећа књига од Сибиња града,

од војводе Сибињанин-Јанка.

Која књига од Стамбола града,

цар га у њој на војску позива,

на арапску љуту покрајину;

која књига од Будима града,

краљ га у њој у сватове зове,

у сватове на кумство вјенчано,

да га вјенча с госпођом краљицом;

која књига од Сибиња града,

Јанко у њој на кумство зазива,

да му крсти два нејака сина.

Марко пита своју стару мајку:

„Сјетуј мене, моја стара мајко,

куда ми је сад ићи најпрече:

ил' ћу ићи на цареву војску,

ил' ћу ићи краљу у сватове,

да га вјенчам с госпођом краљицом;

ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,

да му крстим два нејака сина? “

Вели мајка Краљевиђу Марку:

„О мој синко, Краљевићу Марко,

у свате се иде на весеље,

на кумство се иде по закону,

на војску се иде од невоље:

иди, синко, на цареву војску;

и бог ће нам, синко, опростити,

а Турци нам неће разумјети“.

То је Марко послушао мајку,

па се спрема на цареву војску,

с собом води слугу Голубана;

на походу мајци наручује:

„Чу ли мене, моја стара мајко!

Граду врата раво затворајте,

а ујутру доцкан отворајте,

јера сам ти, мајко, у завади

с проклетијем Мином од Костура,

па се бојим, моја стара мајко,

да ми б'јеле не похара дворе“.

Оде Марко на цареву војску

са својијем слугом Голубаном.

Кад су били на трећем конаку,

сједе Марко вечер' вечерати,

Голубан му рујно вино служи:

узе чашу Краљевићу Марко,

чашу узе, у сан се занесе,

и испусти чашу на трпезу,

чаша паде, вино се не просу.

Буди њега слуга Голубане:

„Господару, Краљевићу Марко,

и досад си на војску ишао, ал' нијеси тако дријемао,

ни из руке чашу испуштао! “

А Марко се трже иза санка,

па говори слуги Голубану:

„Голубане, моја вјерно слуго,

мало тренух, чудан санак усних,

чудан санак а у чудан часак,

ђе се прамен магле запођеде

од Костура, града бијелога,

пак се сави около Прилипа;

у тој магли Мина од Костура,

он похара моје б'јеле дворе,

све похара и огњем попали,

стару мајку с коњма прегазио,

зароби ми моју вјерну љубу,

одведе ми коње из арова,

и однесе из ризнице благо“.

Вели њему слуга Голубане:

„А не бој се, Краљевићу Марко!

добар јунак добар сан уснио;

сан је лажа, а бог је истина“.

Кад дођоше граду Цариграду,

диже царе силовиту војску,

отидоше преко мора сињег

на арапску љуту покрајину,

те узимљу по мору градове,

четрдесет и четири града.

Кад дођоше под Кара-Окана,

Окан бише три године дана,

Окан бише, узет не могоше;

Марко с'јече арапске јунаке,

па све главе пред цара износи,

а цар Марку бакшише поклања.

То Турцима врло мучно било,

па говоре цару честитоме:

„Господине, царе Појазете,

Марко није јунак николико,

веће мртве одсијеца главе

и пред тебе на бакшиш доноси“.

То зачуо Краљевићу Марко,

па се моли цару честитоме:

„Господине, царе поочиме,

мене јесте сутра крсно име,

крсно име лијеп данак Ђурђев;

већ ме пусти, царе поочиме,

да прославим моје крсно име

по закону и по обичају;

и дај мене побра Алил-агу,

да се с миром понапијем вина“.

Од ина се цару не могаше,

веће посла Краљевића Марка

да он слави своје крсно име,

и даде му побра Алил-агу.

Оде Марко у гору зелену

подалеко од војске цареве,

па разапе бијела шатора,

⇐ Предыдущая 11 12 13 14 151617 18 19 20 Следующая ⇒