Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 14 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 15 из 37Следующая ⇒

што га данас у Србина нема,

у Србина, нити у Турчина,

узмахује и главом и снагом,

те у седло баца господара.

Кад удара Страхињићу бане

мучну алу силна Влах-Алију,

из седла га маћи не могаше,

тону вранцу коњу до кољена

у земљицу ноге све четири.

Буздохане перне поломише,

поломише и пера просуше,

па су бритке сабље повадили —

да јуначки мегдан подијеле.

Но да видиш Страхинића бана,

каку има сабљу о појасу:

ковала су сабљу два ковача,

два ковача и три помагача,

од неђеље опет до неђеље,

од челика сабљу претопили,

у острицу сабљу угодили.

Турчин ману, а дочека бане,

на сабљу му сабљу дочекао,

по поли му сабљу пресјекао.

Виђе бане, па се разрадова,

љуто сави и отуд и отуд,

еда би му главу осјекао,

јал' Турчину руке обранио.

Удари се јунак на јунака.

Не да Турчин главу укинути,

не да своје руке иштетити,

но се брани с оном половином:

половину на врат натураше,

и својега врата заклоњаше,

и банову сабљу оштрпкује,

све откида по комат и комат.

Обадвије сабље исјекоше,

до балчака сабље догонише;

побацише њине одломчине,

од хитријех коња одскочише,

за била се грла доватише,

те се двије але понијеше

на Голечу, на равној планини.

Носише се љетни дан до подне,

док Турчина пјене попануше —

бијеле се како горски снијег,

Страхин–бана б'јеле, па крваве:

искрвави низ прси хаљине,

искрвави чизме обадвије.

А кад бану мука досадила,

тада бане ријеч проговара:

„Љубо моја, — тебе бог убио! —

које јаде гледаш на планини?

Но ти подби један комат сабље,

удри, љубо, мене, ја Турчина:

мисли, љубо, кога тебе драго“.

Али Турчин љуто проговара:

„Душо моја, Страхинова љубо,

немој мене, но удри Страхина:

нигда њему мила бити нећеш,

пријекорна бити довијека,

кориће те јутром и вечером

ђе си била са мном под чадором;

мене бити мила довијека,

одвешћу те Једренету граду,

наредићу тридест слушкињица

нек ти држе скуте и рукаве,

ранићу те медом и шећером,

окитити тебе дукатима

саврх главе до зелене траве;

удри саде Страхинића бана! “

Женску страну ласно преварити:

лако скочи кâ да се помами,

она нађе један комат сабље,

зави комат у везени јаглук

да јој билу руку не обрани,

па облеће и отуд и отуд,

чува главу Турчин-Влах-Алије,

а ошину господара свога,

господара Страхинића бана,

поврх главе по чекрк-челенци

и по њег'ву бијелу кауку;

пресјече му златали-челенку,

и пресјече бијела каука,

мало рани главу на јунаку:

поли крвца низ јуначко лице,

шћаше залит очи обадвије.

Препаде се Страхинићу бане

ђе погибе лудо и безумно,

а нешто се бане домислио,

викну бане из бијела грла

некакога хрта Карамана,

што је хрче на лов научио;

викну бане и опет привикну,

скочи хрче и одмах дотрча,

те банову љубу доватило.

Ал' је женска страна страшивица,

страшивица свака од пашчади,

баци комат у зелену траву,

љуто врисну, далеко се чује,

жута хрта за уши подбила,

те се с њиме коље низ планину,

а Турчину очи испадоше,

колико му нешто жао бјеше,

те он гледа што се чини с њоме.

Али бану друга снага дође,

друга снага и срце јуначко,

те оману тамо и овамо,

док Турчина с ногу укинуо.

Колико се бане уострио,

он не тражи ништа од оружа,

но му грлом бане запињаше,

а под грлом зубом доваташе:

закла њега како вуче јагње.

Скочи бане па из грла викну,

те набрекну оног хрта жута,

доке своју курталиса љубу.

Запе љуба бјежат низ планину,

он шћаше бјежат у Турака;

не даде јој Страхинићу бане,

за десну је руку ухитио,

приведе је к куљату ђогату,

па се ђогу фати на рамена,

тури љубу за се на ђогина,

па побјеже бане упријеко,

упријеко, али попријеко.

Отклони се од те силе турске,

те долази у равна Крушевца,

у Крушевац, у тазбину своју.

Виђе њега старац Југ Богдане,

а срете га девет милих шура;

руке шире, у лица се љубе,

за лако се упиташе здравље;

а кад виђе стари Југ Богдане

обрањена зета и челенку,

просу сузе низ господско лице:

„Весела ти наша царевина!

Међер има у цара Турака,

међер има силнијех јунака,

који зета обранише мога,

кога данас у далеко нема“.

Шуреви се њему препадоше.

Проговара Страхинићу бане:

„Немој ми се, тасте, раскарити,

ни ви, моје шуре, препанути;

у цара се не нађе јунака

да дохака мене и обрани.

Да ви кажем ко ме обранио,

од кога сам ране допануо:

кад дијелих мегдан са Турчином,

о мој тасте, стари Југ-Богдане,

онда мене љуба обранила,

љуба моја, мила шћера твоја, —

не шће мене, поможе Турчину“.

Плану Јуже како огањ живи,

викну Јуже ђеце деветоро:

„Повадите ноже деветоре,

на комате кују искидајте! “

Силна ђеца баба послушаше,

те на своју сестру кидисаше,

ал' је не да Страхинићу бане,

шуревима ријеч говораше:

„Шуре моје, девет Југовића,

што се, браћо, данас обрукасте!

На кога сте ноже потргнули?

Кад сте, браћо, ви таки јунаци,

камо ножи, камо ваше сабље,

те не бисте са мном на Косову,

да чините с Турцима јунаштво,

десите се мене у невољи?

Не дам вашу сестру похарчити, —

без вас бих је могао стопити,

ал' ћу стопит сву тазбину моју,

немам с киме ладно пити вино;

но сам љуби мојој поклонио“.

Помало је такијех јунака

кâ што бјеше Страхинићу бане.

13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК)

Cар Мурате у Косово паде;

како паде, ситну књигу пише,

те је шале ка Крушевцу граду,

на кољено српском кнез-Лазару:

„Ој Лазаре, од Србије главо,

нит је било, нити може бити:

једна земља, а два господара;

једна раја, два харача даје.

Царовати оба не можемо,

већ ми пошљи кључе и хараче,

златне кључе од свијех градова

и хараче од седам година;

ако ли ми то послати нећеш,

а ти хајде у поље Косово —

да сабљама земљу дијелимо“.

Кад Лазару ситна књига дође,

књигу гледа, грозне сузе рони...

Да је коме послушати било

како љуто кнеже проклињаше:

„Ко не дође на бој на Косово —

од руке му ништа не родило:

ни у пољу бјелица пшеница,

ни у брду винова лозица! “

14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Cар Лазаре сједе за вечеру,

покрај њега царица Милица;

вели њему царица Милица:

„Цар-Лазаре, српска круно златна,

ти полазиш сјутра у Косово,

с собом водиш слуге и војводе,

а код двора никог не остављаш,

царе Лазо, од мушкијех глава,

да ти може књигу однијети

у Косово и натраг вратити;

одводиш ми девет миле браће,

девет браће, девет Југовића:

остави ми брата бар једнога,

једног брата сестри од заклетве“.

Њој говори српски кнез Лазаре:

„Госпо моја, царице Милице,

кога би ти брата највољела

да т' оставим у бијелу двору? “

„Остави ми Бошка Југовића. “

Тада рече српски кнез Лазаре:

„Госпо моја, царице Милице,

када сјутра бијел дан осване,

дан осване и огране сунце,

и врата се отворе на граду,

ти ишетај граду на капију;

туд ће проћи војска на алаје:

све коњици под бојним копљима,

пред њима је Бошко Југовићу,

и он носи крсташа барјака;

кажи њему од мене благосов:

нек да барјак коме њему драго,

па нек с тобом код двора остане“.

Кад ујутру јутро освануло

и градска се отворише врата,

тад ишета царица Милица;

она стаде граду код капије,

ал' ето ти војске на алаје:

све коњици под бојним копљима;

пред њима је Бошко Југовићу

на алату, вас у чистом злату;

крсташ га је барјак поклопио,

побратиме, до коња алата;

на барјаку од злата јабука,

из јабуке од злата крстови,

од крстова златне ките висе,

те куцкају Бошка по плећима.

Примаче се царица Милица,

па увати за узду алата,

руке склопи брату око врата,

пак му поче тихо говорити:

„О мој брате, Бошко Југовићу,

цар је тебе мене поклонио,

да не идеш на бој на Косово,

и тебе је благосов казао:

да даш барјак коме тебе драго,

да останеш са мном у Крушевцу,

да имадем брата од заклетве“.

Ал' говори Бошко Југовићу:

„Иди, сестро, на бијелу кулу;

а ја ти се не бих повратио,

ни из руке крсташ барјак дао,

да ми царе поклони Крушевац;

да ми рече дружина остала:

гле страшивца Бошка Југовића!

Он не смједе поћи у Косово

за крст часни крвцу прољевати

и за своју вјеру умријети“.

Пак поћера коња на капију.

Ал' ето ти старог Југ-Богдана

и за њиме седам Југовића;

све је седам устављала редом,

ал' ниједан ни гледати неће.

Мало време затим постајало,

ал' ето ти Југовић-Војина,

и он води цареве једеке,

покривене са сувијем златом.

Она под њим увати кулаша,

и склопи му руке око врата,

па и њему стаде говорити:

„О мој брате, Југовић-Војине,

цар је тебе мене поклонио,

и тебе је благосов казао:

да даш једек' коме тебе драго,

да останеш са мном у Крушевцу,

да имадем брата од заклетве“.

Вели њојзи Југовић Војине:

„Иди, сестро, на бијелу кулу;

не бих ти се јунак повратио,

ни цареве једеке пустио,

да бих знао да бих погинуо!

Идем, сејо, у Косово равно

за крст часни крвцу прољевати

и за вјеру с браћом умријети“.

Пак проћера коња на капију.

Кад то виђе царица Милица,

она паде на камен студени,

она паде, пак се обезнани.

Ал' ето ти славнога Лазара:

када виђе госпођу Милицу,

уд'рише му сузе низ образе;

он с' обзире здесна налијево,

те дозивље слугу Голубана:

„Голубане, моја вјерна слуго,

Ти одјаши од коња лабуда,

узми госпу на бијеле руке,

пак је носи на танану кулу;

од мене ти богом просто било,

немој ићи на бој на Косово,

већ остани у бијелу двору“.

Кад то зачу слуга Голубане,

проли сузе низ бијело лице,

па одсједе од коња лабуда,

узе госпу на бијеле руке,

однесе је на танану кулу;

ал' свом срцу одољет не може

да не иде на бој на Косово,

већ се врати до коња лабуда,

посједе га, оде у Косово.

15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Sлаву слави српски кнез Лазаре

у Крушевцу, мјесту скровитоме.

Сву господу за софру сједао,

сву господу И господичиће:

с десне стране старог Југ-Богдана,

и до њега девет Југовића;

а с лијеве Вука Бранковића,

и осталу сву господу редом;

у заставу војводу Милоша,

и до њега дв'је српске војводе:

једно ми је Косанчић Иване,

а друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,

па говори свој господи српској:

„Коме ћ' ову чашу наздравити?

Ако ћу је напит по старјештву,

налићу је старом Југ-Богдану;

ако ћу је напит по госпоству,

напићу је Вуку Бранковићу;

ако ћу је напит по милости,

напићу је мојим девет шура,

девет шура, девет Југовића;

ако ћу је напит по љепоти,

налићу је Косанчић-Ивану;

ако ћу је напит по висини,

напићу је Топлици Милану,

ако ћу је напит по јунаштву,

налићу је војводи Милошу.

Та ником је другом напит нећу,

већ у здравља Милош-Обилића!

Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!

Прва вјеро, потоња невјеро!

Сјутра ћеш ме издат на Косову,

и одбјећи турском цар-Мурату!

Здрав ми буди, и здравицу попиј,

вино попиј, а на част ти пехар! “

Скочи Милош на ноге лагане,

пак се клања до земљице црне:

„Вала тебе, славни кнез-Лазара!

Вала тебе на твојој здравици,

на здравици и на дару твоме,

ал' не вала на таквој бесједи!

Јер, тако ме вјера не убила,

ја невјера никад био нисам,

нит' сам био, нити ћу кад бити,

него сјутра мислим у Косову

за ришћанску вјеру погинути!

Невјера ти сједи уз кољено,

испод скута пије ладно вино:

а проклети Вуче Бранковићу!

Сјутра јесте лијеп Видов данак,

виђећемо у пољу Косову

ко је вјера, ко ли је невјера!

А тако ми бога великога,

ја ћу отић сјутра у Косово,

и заклаћу турског цар-Мурата,

и стаћу му ногом под тр'оце!

Ако ли ми бог и срећа даде

те се здраво у Крушевац вратим,

уватићу Вука Бранковића,

везаћу га уз то бојно копље —

као жена куђељ' уз преслицу,

носићу га у поље Косово! “

16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК)

„Pобратиме, Косанчић-Иване,

јеси л' турску уводио војску?

Је ли млого војске у Турака?

Можемо ли с Турци бојак бити?

Можемо ли Турке придобити? “

Вели њему Косанчић Иване:

„О мој брате, Милош-Обилићу,

ја сам турску војску уводио,

јесте силна војска у Турака:

сви ми да се у со прометнемо,

не би Турком ручка осолили!

Ево пуно петнаест данака

ја све ходах по турској ордији,

и не наћох краја ни хесапа:

од Мрамора до сува Јавора,

од Јавора, побро, до Сазлије,

до Сазлије на ћемер-ћуприје,

од ћуприје до града Звечана,

од Звечана, побро, до Чечана,

од Чечана врху до планине, —

све је турска војска притиснула:

коњ до коња, јунак до јунака,

бојна копља као чарна гора,

све барјаци као и облаци,

а чадори као и сњегови;

да из неба плаха киша падне,

ниђе не би на земљицу пала,

већ на добре коње и јунаке.

Мурат пао на Мазгит на поље,

уватио и Лаб и Ситницу“.

Још га пита Милош Обилићу:

„Ја Иване, мио побратиме,

ђе је чадор силног цар-Мурата?

Ја сам ти се кнезу затекао

да закољем турског цар-Мурата,

да му станем ногом под гр'оце“.

Ал' говори Косанчић Иване:

„Да луд ти си, мио побратиме!

Ђе је чадор силног цар-Мурата,

усред турског силна таобора,

да ти имаш крила соколова,

пак да паднеш из неба ведрога,

перје меса не би изнијело“.

Тада Милош заклиње Ивана:

„О Иване, да мој мили брате,

нерођени као и рођени!

Немој тако кнезу казивати,

јер ће нам се кнеже забринути,

и сва се војска поплашити,

већ овако нашем кнезу кажи:

има доста војске у Турака,

ал' с' можемо с њима ударити,

и ласно их придобит можемо;

јера није војска од мајдана,

већ све старе хоџе и хаџије,

занатлије и младе ћарџије,

који боја ни виђели нису,

истом пошли да се љебом ране;

а и што је војске у Турака,

војска им се јесте побољела

од болести тешке срдобоље,

а добри се коњи побољели

од болести коњске сакагије“.

17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА

Pолетио соко тица сива

од светиње — од Јерусалима,

и он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

веће био светитељ Илија;

он не носи тице ластавице,

веће књигу Од Богородице, —

однесе је цару на Косово,

спушта књигу цару на колено,

сама књига цару беседила:

„Царе Лазо, честито колено,

коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме?

Или волиш царству земаљскоме?

Ако волиш царству земаљскоме,

седлај коње, притежи колане!

Витезови, сабље припасујте,

па у Турке јуриш учините:

сва ће турска изгинути војска!

Ако л' волиш царству небескоме,

а ти сакрој на Косову цркву,

не води јој темељ од мермера,

већ од чисте свиле и скерлета,

па причести и нареди војску:

сва ће твоја изгинути војска,

ти ћеш, кнеже, с њоме погинути! “

А кад царе саслушао речи,

мисли царе мисли свакојаке:

„Мили боже, што ћу икако ћу?

Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

приволети царству земаљскоме,

земаљско је замалено царство,

а небеско увек и довека“.

Цар воледе царству небескоме

а неголи царству земаљскоме,

па сакроји на Косову цркву, —

не води јој темељ од мермера,

већ од чисте свиле и скерлета,

па дозива српског патријара

и дванаест велики владика,

те причести и нареди војску.

Истом кнеже наредио војску,

на Косово ударише Турци.

Маче војску Богдан Јуже стари

с девет сина, девет Југовића,

како девет сиви соколова:

у сваког је девет иљад' војске,

а у Југа дванаест иљада,

па се бише и секоше с Турци,

седам паша бише и убише;

кад осмога бити започеше,

ал' погибе Богдан Јуже стари,

и изгибе девет Југовића,

како девет сиви соколова,

и њиова сва изгибе војска.

Макош' војску три Мрњавчевића:

бан Угљеша и војвода Гојко

и са њима Вукашине краље:

у свакога триест иљад' војске,

па се бише и секоше с Турци,

осам паша бише и убише;

деветога бити започеше,

погибоше два Мрњавчевића,

бан Угљеша и војвода Гојко,

Вукашин је грдни рана допô,

њега Турци с коњма прегазише,

и њиова сва изгибе војске.

Маче војску ерцеже Степане:

у ерцега млога силна војска,

млога, војска, шездесет иљада,

те се бише и секоше с Турци,

девет паша бише и убише;

десетога бити започеше,

ал' погибе ерцеже Степане,

и његова сва изгиба војска.

Маче војску српски кнез Лазаре:

у Лазе је силни Србањ био,

седамдесет и седам иљада,

па разгоне по Косову Турке,

не даду се ни гледати Турком,

да камоли бојак бити с Турци!

Тад би Лаза надвладао Турке, —

бог убио Вука Бранковића,

он издаде таста на Косову!

Тада Лазу надвладаше Турци,

и погибе српски кнез Лазаре,

и његова сва изгибе војска,

седамдесет и седам иљада!

Све је свето и честито било,

и миломе богу приступачно.

18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА

„Kоји оно добар јунак бјеше

што једанпут бритком сабљом мане,

бритком сабљом и десницом руком,

пак двадесет одсијече глава? “

„Оно јесте Бановић Страхиња. “

„Који оно добар јунак бјеше

што два и два на копље набија,

преко себе у Ситницу тура? “

„Оно јесте Срђа Злопоглеђа. “

„Који оно добар јунак бјеше

на алату коњу великоме,

са крсташем у руци барјаком,

што сагони Турке у буљуке

и нагони на воду Ситницу? “

„Оно јесте Бошко Југовићу. “

19 МУСИЋ СТЕВАН

Vино лије Мусићу Стеване

у Мајдану чисто сребрноме,

у свом красном двору господскоме;

вино служи Ваистина слуга.

Кад се ладна поднапише вина,

ал' беседи Мусићу Стеване:

„Ваистино, моје чедо драго,

ја ћу лећи санак боравити,

ти вечерај, па се налиј вина,

па пошетај пред господског двора,

па погледај чистом ведром небу:

је ли јасан месец на заоду,

је л' Даница на истоку звезда;

је ли нама путовати време

на Косово, лепо поље равно,

на рочиште честитоме кнезу.

Јер знадеш ли, моје чедо драго,

кад оно смо на заклетви били,

како нас је заклињао кнеже,

заклињао, проклињао љуто:

„Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дошô на бој на Косово,

не имао од срца порода,

ни мушкога ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило:

рујно вино ни шеница бела!

Рђом капô док му је колена! “

Леже Стева у меке душеке,

повечера Ваистина слуга,

повечера и нали се вина,

па ишета пред господског двора

и погледа чистом ведром небу:

јесте јасан месец на заоду,

јест даница на истоку звезда;

јесте њима путовати време

на Косово, лепо поље равно,

на рочиште честитоме кнезу;

па се шеће коњма у ахаре,

па изведе два коња витеза,

оседла и и оправи лепо,

једног себи, другог господару;

па се шеће у господске дворе,

и изнесе крстат свилен барјак,

на коме је дванаест крстова,

сви дванаест од чистога злата,

и икона светога Јована,

крсно име Мусића Стевана;

прислони га уз господског двора,

па се шеће горе на чардаке,

да пробуди господара свога.

Кад је био чардаку на врати,

коб га коби Стеванова љуба,

загрли га, па га и пољуби:

„Богом брате, Ваистино слуго,

вишњим богом и светим Јованом!

Досад си ми верна слуга био,

одјако си богом побратиме,

немој будит господара мога;

јер сам, јадна, зао санак вид'ла:

гди полети јато голубова,

и пред њима два сокола сива,

испред нашег двора господскога;

одлетише на Косово равно

и падоше међ' Муратов табор, —

гди падоше, већ се не дигоше.

То, је браћо, ваше зламеније,

бојати се да не изгинете“.

Ал' беседи Ваистина слуга:

„Драга секо, Стеванова љубо,

нећу, секо, невере чинити

господару и моме и твоме;

јер ти ниси на заклетви била,

како нас је заклињао кнеже,

заклињао, проклињао љуто:

„Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

а не дошô на бој на Косово,

од руке му ништа не родило:

рујно вино ни шеница бела!

Не имао пољског берићета,

ни у дому од срца порода!

Рђом капô док му је колена! “

Па ја не смем невере чинити

господару и моме и твоме. “

Већ ушета у чардаке горње,

па пробуди господара свога:

„Устаните, драги господару,

јесте нама путовати време“.

Уста Стева на ноге јуначке,

и умива своје лице бело,

и облачи господско одело,

па припаса сабљу оковану,

па узима кондир вина рујна,

те напија красну славу божју,

сретна пута и крста часнога,

у свом двору, за столом својијем;

војводи је то и пре и после.

Па ишета пред господске дворе:

уседоше два коња витеза,

разавише крстате барјаке;

ударише бубњи и свирале,

дигоше се богом путовати.

Бела и је зора забелила

на Косову, красном пољу равном.

Сусрете и Косовка девојка.

У руку јој два кондира златна,

оба златна, ал' обадва празна;

под пазуом клобук свиле беле;

за клобуком бела кита перја:

у дну перје сребром заливено,

а по среди златом преплетено,

и по вр'у бисером кићено.

Ал' беседи Мусићу Стеване:

„Божја помоћ, моја секо драга!

Гди си, душо, на ограшју била?

Откуда ти клобук свиле беле?

Дај ми, секо, клобук свиле беле,

да га познам кога је војводе;

а тако ми сретна пута мога,

невере ти учинити нећу! “

Ал' беседи Косовка девојка:

„Здраво да си, кнежева војводо!

Нисам нигди на ограшју била;

рано ме је пробудила мајка, —

ми ранимо те воду грабимо:

кад ја дођо на воду Ситницу,

ал' Ситница мутна и поводна,

носи, брате, коње и јунаке,

турске кале и бијеле чалме,

красне српске бијеле клобуке;

овај клобук близу краја беше,

ја загази у воду Ситницу

и увати клобук свиле беле:

брата имам од мене млађега,

носим клобук брату рођеноме, —

ја сам млада, мило ми је перје“.

Клобук даде кнежевој војводи.

Чим га виде Мусићу Стеване,

чим га виде, тим га и познаде;

просу сузе низ господско лице,

удари се по колену руком,

чисти скерлет на колену пуче,

златна копча на десном рукаву:

„Тешко мени и до бога мога!

На мени је останула клетва

од мојега честитога кнеза! “

Клобук даде Косовски девојки,

па се маши у џепове руком,

те јој даде три дуката жута:

„Нај ти, секо, Косовка девојко,

а ја идем на бој на Косово

у пресвето име Исусово.

Ако бог да те се натраг вратим,

лепшим ћу те даривати даром;

ако л', секо, ја погибо амо,

помени ме по пешкешу моме“.

Ударише коње мамузама,

па Ситницу воду пребродише,

ударише у цареви табор.

Како дође Мусићу Стеване,

три је паше био и убио.

Кад започе бити четвртога,

ту погибе Мусићу Стеване,

и са њиме Ваистина слуга,

и војске му дванаест иљада.

И ту нам је и кнез погинуо.

Ту су Србљи изгубили царство

честитога цара земаљскога.

20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА

Pошетала царица Милица

испод града бијела Крушевца;

с њоме шећу двије миле кћери:

Вукосава и лијепа Мара.

К њима језди Владета војвода

на дорату, на коњу доброме;

Владета је коња ознојио

и у б'јелу пјену обукао.

Пита њега царица Милица:

„Ој, бога ти, кнежева војводо,

што си тако коња ознојио?

Не идеш ли са поља Косова?

Не виђе ли честитога кнеза,

господара и мога и твога? “

Ал' бесједи Владета војвода:

„Ој, бога ми, царице Милице,

та ја идем са поља Косова,

ал' не виђех честитога кнеза,

већ ја виђех кнежева зеленка,

ћерају га по Косову Турци,

а кнез мислим да је погинуо“.

Кад то зачу царица Милица,

проли сузе низ бијело лице,

пак још пита Владету војводу:

„Још ми кажи, кнежева војводо,

кад си био на Косову равну,

не виђе ли девет Југовића

и десетог старог Југ–Богдана? “

Ал' бесједи Владета војвода:

„Та ја прођох кроз Косово равно,

и ја виђех девет Југовића

и десетог старог Југ-Богдана:

они бјеху у пола Косова,

крваве им руке до рамена

и зелени мачи до балчака,

али су им малаксале руке

сијекући по Косову Турке“.

Још му рече царица Милица:

„Стан', почекај, кнежева војводо!

Не виђе ли још два зета моја:

Бранковића, Милош-Обилића? “

Ал' бесједи Владета војвода:

„Та ја прођох кроз Косово равно,

и ја виђех Милош-Обилића:

он стајаше у пољу Косову,

на бојно се копље наслонио,

бојно му се копље преломило,

пак на њега Турци навалише,

досад мислим да је погинуо;

ал' не виђех Вука Бранковића,

не виђех га, не вид'ло га сунце!

Он издаде честитога кнеза,

господара и мога и твога“.

21 СЛУГА МИЛУТИН

Dолећеше два врана гаврана

од Косова поља широкога,

и падоше на бијелу кулу,

баш на кулу славнога Лазара;

један гракће, други проговара:

„Да л' је кула славног кнез-Лазара?

Ил' у кули нигђе никог нема? “

То из куле нитко не чујаше,

већ то чула царица Милица,

па излази пред бијелу кулу;

она пита два врана гаврана:

„Ој, бога вам, два врана гаврана,

откуда сте јутрос полећели?

Нијесте ли од поља Косова?

Виђесте ли двије силне војске?

Јесу ли се војске удариле?

Чија ли је војска задобила? “

Ал' говоре два врана гаврана:

„Ој, бога нам, царице Милице,

ми смо јутрос од Косова равна,

виђели смо двије силне војске;

војске су се јуче удариле,

обадва су цара погинула;

од Турака нешто и остало,

а од Срба и што је остало,

све рањено и искривљено“.

Истом они тако бесјеђаху,

ал' ето ти слуге Милутина,

носи десну у лијевој руку,

на њему је рана седамнаест,

вас му коњиц у крв огрезнуо;

вели њему госпођа Милица:

„Што је, болан, Слуго Милутине?

Зар издаде цара на Косову? “

Ал' говори слуга Милутине:

„Скин' ме, госпо, са коња витеза,

умиј мене студеном водицом,

и залиј ме црвенијем вином;

тешке су ме ране освојиле“.

Скиде њега госпођа Милица,

и уми га студеном водицом,

и зали га црвенијем вином.

Кад се слуга мало повратио,

⇐ Предыдущая 10 11 12 13 141516 17 18 19 Следующая ⇒