Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 13 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 14 из 37Следующая ⇒

и врже је у зелену траву,

па он сједе пити мрко вино;

не пије га чим се вино пије,

већ лађеном од дванаест ока,

пола пије, пола Шарцу даје.

Кад ујутру јутро освануло,

пошетала Велимировица,

мила снаха Вуче џенерала,

по бедену града Варадина;

она гледа низ поље зелено,

у пољу је опазила Марка.

Кад угледа Краљевића Марка,

трољетна је увати грозница,

па побјеже у бијеле дворе.

Њу ми пита Вуча џенерале:

„Што је тебе, моја снахо драга?

Казује му Велимировица:

„О мој свекре, Вуча џенерале,

сједи јунак у пољу широку,

у ледину копље ударио,

за копље је коња привезао,

а пред њиме стоји тулум вина;

не пије га чим се пије вино,

већ леђеном од дванаест ока,

пола пије, пола коњу даје;

коњ му није каквино су коњи,

веће шарен како и говече;

јунак није какви су јунаци:

на плећима ћурак од курјака,

на глави му капа од курјака,

привезô је мрком јеменијом;

нешто црно држи у зубима

колик' јагње од пола године! “

Вели њојзи Вуча џенерале:

„Не плаши се, моја снахо драга!

Ја онаких имам у тавници,

и њега ћу сада добавити“.

Па дозива сила Велимира:

„Велимире, моје чедо драго,

узми, сине, за триста катана,

иди доље у поље широко,

доведи ми онога јунака! “

Велимир је на ноге скочио,

па узима триста катаније,

он усједе вранца помамнога

и изиђе граду на капију,

сколи Марка са четири стране.

Марко сједи, пије мрко вино,

ал' катане Шарац опазио,

поче ногам' о земљицу тући,

примиче се своме господару.

Кад погледа Краљевићу Марко,

ал' катане њега опколиле;

попи Марко леђенину вина,

баци леђен у зелену траву,

па се тури на рамена Шарцу,

а катане на њег ударише.

да је коме погледати било:

кад удари у катане Марко,

како соко међу голубове:

што погуби сабљом окованом,

што погази Шарцем од мејдана,

што подави у тихом дунаву.

Побјеже му Велимир дијете,

ћера њега на Шарину Марко,

достиже га у пољу широку,

довати га мало топузином,

паде дите у зелену траву.

Одја Марко од коња Шарина,

савеза му и ноге и руке,

па г' објеси Шарцу о ункашу;

па он оде својој тулумини,

баци дите у зелену траву,

а он опет сједе пити вино.

То гледала Велимировица,

па отиде Вучи џенералу:

„Зло ти вино, Вуча џенерале!

Зло ти вино, а горе ти било!

Све катане тебе изгибоше,

Велимиру јунак свеза руке,

савеза му и ноге и руке,

па ено га пије рујно вино,

а Велимир у травици лежи“.

Проговара Вуча џенерале:

„Не бој ми се, моја снахо драга!

Сад ћеш виђет, док се старац крене! “

Па он дрмну на граду топове,

три хиљаде састави катана,

па посједе своју бедевију,

и изиђе граду на капију.

Он нареди низ поље катане,

опколише са четири стране,

а то ништа и не види Марко,

ал' припази Шарац од мејдана,

па ногама о земљицу туче,

примиче се своме господару.

Кад погледа Краљевићу Марко,

ал' катане њега опколиле;

он поскочи на ноге лагане,

па се маши Шарцу на рамена.

Да је коме сјести те виђети

кад поћера по пољу катане!

Сабља му је у десници руци,

у лијевој копље убојито,

у зубима дизген од Шарина:

кога Марко сабљом удараше,

по двојицу од једног грађаше;

кога Марко коппљем удараше,

преко себе њега претураше;

док с' окрену неколико пута,

оде к врагу млада катанија.

Побјеже му Вуча џенерале

на његовој танкој бедевији,

поћера га на Шарину Марко.

Брза му је пуста бедевија,

шћаше утећ граду Варадину;

љуљну Марко тешком топузином,

па је пушта за њим преко поља,

удари га сапом од топуза,

паде Вуча у зелену траву.

Тад допаде од Прилипа Марко,

свеза Вучи руке наопако,

савеза му и ноге и руке,

објеси га Шарцу о ункашу,

и увати танку бедевију,

па он оде сину Велимиру,

привеза их једног за другога,

па пребаци преко бедевије,

бедевију свеза за Шарина,

оде право бијелу Прилипу;

обојицу баци у тавницу.

Књигу пише џенераловица,

те је шаље бијелу Прилипу:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

не губи ми Вуче џенерала

и мојега сина Велимира;

ишти, Марко, што је тебе драго! “

Дође књига Краљевићу Марку;

када виђе што му књига каже,

онда Марко другу књигу пише:

„Вјерна љубо Вуче џенерала,

пусти мене до три побратима,

и подај им три товара блага;

и пусти ми старога Топлицу,

и подај му три товара блага,

јер је јунак млого дангубио;

и дај мене три товара блага,

што сам мога мучио Шарина;

иза тога, џенераловице,

ето тамо Милош од Поцерја,

па ви с њиме како начините“.

Оде књига граду Варадину;

када дође џенераловици,

књигу гледа ценераловица,

шаље благо од Прилипа Марку,

па узима од тавнице кључе,

те отвори проклету тавницу,

и извади три војводе младе

и са њима старога Топлицу,

па их води на бијелу кулу,

па бербере хитре добавила:

једни мију, други косу брију,

а трећи им нокте сарезују;

донесе им вина и ракије

и лијепе сваке ђаконије,

показа им што учини Марко,

па говори Милошу војводи:

„Богом брате, војвода Милошу,

пустите ми мога господара

и мојега сина Велимира! “

Њој говори Милош од Поцерја:

„Не бој ми се, џенераловице!

Дај ми вранца Вуче џенерала,

што га јаше једном у години,

када иде у Текију цркви,

опреми га како г' Вуча спрема,

да поиграм преко Њемадије;

и дај мене од злата каруце,

и у њима дванаест вранаца,

што их преже Вуча џенерале

када иде од Беча ћесару,

да м' однесу старога Топлицу;

дај ми рухо Вуче џенерала,

што га носи о Васкрсенију,

да обучем мојега Топлицу“.

Све му даде џенераловица,

и свакоме хиљаду дуката,

што ће пити вино до Прилипа,

па одоше бијелу Прилипу.

Лијепо их дочекао Марко.

Пусти Марко Вучу џенерала

и његова сина Велимира,

и даде му млоге пратиоце

до његова града Варадина.

А војводе дијелише благо,

па се рујна накитише вина,

и у б'јело изљубише лице,

сваки Марка у бијелу руку,

па одоше сваки своме двору.

12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА

Nетко бјеше Страхинићу бане!

Бјеше бане у маленој Бањској,

у маленој Бањској крај Косова,

да такога не има сокола.

Једно јутро бане подранио,

зове слуге и к себе призивље:

„Слуге моје, хитро похитајте,

седлајте ми од мегдана ђога,

окитите што љепше можете,

опашите што тврђе можете,

јел ја, ђецо, мислим путовати:

хоћу Бањску оставити града,

мислим ђога коња уморити

и у гости, ђецо, одлазити,

у тазбину, у била Крушевца,

к милу тасту старцу Југ-Богдану,

ка шурева девет Југовића;

тазбина ме та жељкује моја“.

Господара слуге послушаше,

те сокола ђога оседлаше;

опреми се Страхинићу бане:

уд'ри на се дибу и кадифу,

поноситу чоху сајалију,

што од воде чоха црвенија,

а од сунца чоха руменија;

окити се један српски соко,

па посједе ђога од мегдана, —

одмах пође, у тазбину дође,

у тазбину, у била Крушевца,

ђе одскоро царство постануло;

а виђе га старац Југ Богдане,

и виђе га девет милих шура,

соколова девет Југовића:

мила зета једва дочекаше,

у наруче зета загрлише,

вјерне слуге коња прифатише;

зета воде на френђију кулу.

Код готове совре засједоше,

те господску ријеч бесјеђаху;

навалише слуге и слушкиње:

неко двори, неко вино служи.

Што бијаше ришћанске господе,

посједаше те пијаху вино:

уврх совре стари Југ Богдане,

с десне стране уза рамо своје

сједе зета Страхинића бана,

и ту сједе девет Југовића,

низа совру остала господа;

ко л' је млаћи, двори господаре.

Но бијаше до девет шурњаја,

но шурњаје дворе упоредо,

дворе свекра силна Југ-Богдана,

и двораху своје господаре,

а највише зета поносита;

а слуга им једна вино служи,

служи вино једном купом златном,

златна купа девет бере литар';

ја да видиш друге ћаконије,

ћаконије, млоге госпоштине —

како, брате, ће је царевина!

Позадуго бане гостовао,

позадуго бане зачамао,

поноси се бане у тазбини.

Госпоштине што је у Крушевцу,

досадише јутром и вечером

молећи се силну Југ-Богдану:

„Господару, силан Југ-Богдане,

љубимо ти свиленога скута

и десницу твоју билу руку,

ну потруди чудо и господство,

и поведи мила зета твога,

ну доведи Страхинића бана

у дворове и у куће наше,

да ми неку пошту учинимо“.

Сваком Јуже хатар навршује.

Доке тако изредили били,

дуго било и вријеме прође,

и задуго бане зачамао.

Но да видиш јада изненада!

Једно јутро, кад оргија сунце,

мезил стиже и бијела књига

баш од Бањске, од малена града,

од његове остарјеле мајке, —

бану књига на кољено паде.

Кад разгледа и проучи књигу,

ал' му књига доста грдно каже,

књига каже ђе га куне мајка:

„Ђе си, сине, Страхинићу бане?

Зло ти било у Крушевцу вино!

Зло ти вино, несретна тазбина!

Виђи књигу, нечувених јада!

Изубаха једна паде сила:

турски, сине, од Једрене царе,

а цар паде у поље Косово,

а цар паде, доведе везире,

а везире, несретне већиле.

Што је земље те облада царе,

сву је турску силу подигао,

у Косово поље искупио.

Притискао све поље Косово,

уватио воде обадвије:

покрај Лаба и воде Ситнице

све Косово сила притиснула.

Кажу, сине, и причају људи:

од Мрамора до сува Јавора,

од Јавора, сине, до Сазлије,

до Сазлије на ћемер-ћуприје,

од ћуприје, сине, до Звечана,

од Звечана, кажу, до Чечана,

од Чечана врху до планине

турска сила притисла Косово.

Под број, сине, на тефтере кажу

но у цара сто хиљада војске

некаквога царева спахије,

што имају по земљи тимаре

и што једу љеба царевога

и што јашу коње од мегдана,

што не носе по млого оружа,

до по једну о појасу сабљу.

У Турчина, у турскога цара,

кажу, сине, другу војску силну —

огњевите јањичаре Турке,

што Једрене држе, кућу билу;

јањичара, кажу, сто хиљада.

Кажу, сине, и говоре људи

у Турчина трећу војску силну —

некакога Туку и Манџуку,

а што хуче, а што грдно туче.

У Турчина војске свакојаке.

У Турчина једну кажу силу,

самовољна Турчин-Влах-Алију,

те не слуша цара честитога,

за везире никад и не мисли,

за цареву сву осталу војску

а колико мраве по земљици:

таку силу у Турчина кажу.

Он беза зла, сине, проћи не шће,

не шће с царем, сине, на Косово;

окренуо друмом лијевијем,

те на нашу Бањску ударио,

те ти Бањску, сине, ојадио:

и живијем огњем попалио,

и најдоњи камен растурио,

вјерне твоје слуге разагнао,

стару мајку твоју ојадио,

са коњем јој кости изломио.

вјерну твоју љубу заробио,

одвео је у поље Косово, —

љуби твоју љубу под чадором,

а ја, сине, кукам на гариљту,

а ти вино лијеш у Крушевцу!

Зло ти вино напокње било! “

Ја кад бане књигу проучио,

мука му је и жао је било:

у образ је сјетно, невесело,

мрке брке ниско објесио,

мрки брци пали на рамена;

у образ се љуто намрдио,

готове му сузе ударити.

А виђе га старац Југ Богдане,

виђе зета јутру на уранку;

плану Јуже како огањ живи,

Страхинићу зету проговара:

„О мој зете, бог ми с тобом био!

Што си, зете, јутрос подранио?

А у образ сјетно, невесело?

Од шта си се, зете, раздертио?

На кога си с', зете, ражљутио?

Ал' се шуре тебе насмијаше,

у јеглени ружно говорише?

Ал' шурњаје тебе не дворише?

Ал' махану тој тазбини нађе?

Кажи, зете, шта је и како је? “

Плану бане, па му проговара:

„Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!

Ја сам с шурам био у лијепо,

а шурњаје, господске госпође

дивно зборе, а дивно ме дворе;

тој тазбини мојој мане нема.

Но да видиш што сам невесео:

стиже књига од малене Бањске,

баш од моје остарјеле мајек“.

Каже јаде тасту на уранку:

како су ми двори похарани,

како су му слуге разагнате,

како ли је мајка прегажена,

како ли је љуба заробљена:

„Но мој тасте, стари Југ-Богдане,

иако је моја данас љуба,

љуба моја, ал̓ је шћера твоја:

срамота је и мене и тебе;

но мој тасте; старац Југ-Богдане,

мислиш ли ме мртва пожалити,

пожали ме док сам у животу.

Молим ти се, и љубим ти руку,

да даш мене ђеце деветоро,

ђецу твоју, а шуреве моје,

да ја, тасте, у Косово пођем.

да потражим душманина мога,

а царева грдна хаинина.

који ми је робље заробио.

А немој се, тасте, препанути

ни за твоју ђецу убринути.

Ја ћу ђеци, мојим шуревима,

хоћу њима рухо пром'јенити,

а у турско рухо облачити:

око главе бијеле кауке,

а на плећи зелене доламе,

а на ноге меневиш-чакшире,

о појасу сабље пламените;

призват слуге и казаћу јунак

нека слуге коње оседлају,

оседлају, тврдо опасују.

нек пригрћу мрким мећединам':

учинићу ћецу јањичаре.

Ја ћу ћецу шуре сјетовати:

каде са мном биду кроз Косово,

а кроз војску цара на Косову, —

пред њима ћу бити делибаша —

нек се стиде и нек се препану,

нек се свога боје старјешине.

Ко гођ стане у царевој војски,

ко гођ стане с нама говорити,

стане турски, окрене мановски.

ја с Турцима могу проговорит,

могу турски, и могу мановски,

и арапски језик разумијем,

и накрпат ситно арнаутски.

Проводићу ђецу кроз Косово,

сву ћу војску турску уводити,

док ја нађем душманина мога,

а Турчина силна Влах-Алију,

који ми је робље поробио.

Нек шуреви биду у невољи,

ел сам, тасте, могу погинути;

код шурева нећу погинути,

јали ране ласно допанути“.

Кад то зачу стари Југ Богдане,

плану Јуже како огањ живи,

Страхин-бану зету проговара:

„Страхин-бане, ти мој зете мили,

биђех јутрос да памети немаш.

Што ми ђеце иштеш деветоро,

да ми ђецу водиш у Косово,

у Косово, да их кољу Турци,

немој, зете, више проговарат, —

не дам ђеце водит у Косово,

макар шћери нигда не видио!

Мио зете, дели-Страхин-бане,

рашта си се тако раздертио?

Знаш ли, зете, — не знали те људи! —

ал' ако је једну ноћ ноћила,

једну ноћцу с њиме под чадором,

не може ти више мила бити:

бог ј' убио, па је то проклето,

воли њему него тебе, сине:

нека иде, враг је однесао!

Бољом ћу те оженити љубом,

с тобом хоћу ладно пити вино,

пријатељи бити довијека;

а не дам ти ђецу у Косово“.

Плану бане како огањ живи,

у иједу и тој муци љутој

не шће викнут ни призвати слугу,

за сеиза ни хабера нема,

но сам оде к ђогу у ахаре.

Ја како га бане оседлао,

како ли га тврдо опасао!

Па заузда ђемом од челика,

пред дворе га води у авлију

к бињекташу бијелу камену,

па се ђогу фати на рамена.

Погледује девет својих шура,

а шуреви у земљицу црну.

Бан погледну пашенога свога,

некакога млада Немањића,

а Немањић гледа у земљицу.

Кад пијаху вино и ракију,

сви се фале за добре јунаке,

фале с' зету и богом се куну:

„Волимо те, Страхинићу бане,

но сву земљу нашу царевину“.

Ал' да видиш јада на невољи!

Бану јутрос нема пријатеља:

није ласно у Косово поћи.

Виђе бане ће му друга нема,

сам отиде пољем крушевачким.

Ја кад био низ широко поље,

обзире се ка Крушевцу б'јелу,

неће ли се шуре присјетити,

неће ли се њима ражалити;

а кад виђе јутрос на невољи

ђе му нема главна пријатеља,

паде на ум, па се досјетио

за његова хрта Карамана,

кога воли него добра ђога,

те привикну из бијела грла

(остало је хрче у ахару).

Зачу гласа, хитро потрчало

док у пољу пристиже ђогина;

покрај ђога хрче поскакује,

а златан му литар позвекује.

Мило било, разговори с' бане.

Оде бане на коњу ђогину,

те пријеђе поља и планине.

Ја кад дође у поље Косово,

кад сагледа по Косову силу,

ал' се бане мало препануо,

па помену бога истинога,

у ордију турску угазио.

Иде бане по пољу Косову,

иде бане на четири стране,

тражи бане силна Влах-Алију,

ал' не може бане да га нађе,

Спушти с' бане ка води Ситници,

на једно је чудо нагазио:

на обали до воде Ситнице

један зелен ту бијаше чадор;

широк чадор поле притиснуо,

на чадору од злата јабука,

она сија како јарко сунце;

пред чадором побијено копље,

а за копље вранац коњиц свезан,

на глави му маха стамболија,

бије ногом десном и лијевом.

Кад то виђе Страхинићу бане,

прохесапи и умом премисли:

баш је чадор силна Влах-Алије,

те ђогина коња пригоњаше,

копље јунак скиде са рамена,

те чадору врата отворио

а да види ко је под чадором.

Не бијаше силан Влах-Алија,

но бијаше један стари дервиш:

бијела му прошла појас брада,

с њиме нема нитко под чадором;

бекрија је тај несрећан дервиш,

пије Турчин вино кондијером,

но сам лије, но сам чашу пије,

крвав дервиш бјеше до очију.

Кад га биђе Страхинићу бане,

те му селам турски називаше,

пијан дервиш оком разгледаше,

па му мучну ријеч проговара:

„Да си здраво, дели-Страхин-бане

од малене Бањске крај Косова! “

Плану бане, препаде се љуто,

те дервишу турски одговара:

„Бре, дервишу, несретна ти мајка!

Рашта пијеш, рашта се опијаш,

те у пићу грдно проговараш

и Турчина зовеш каурином?

Шта помињеш некакога бана?

Ово није Страхинићу бане,

но ја јесам цареви делија:

једеци се царски покидаше,

у ордију турску побјегоше,

све делије хитро потрчаше

да једеке цару пофатамо;

ако кажем цару, ја везиру,

коју си ми ријеч бесједио,

хоћеш, стари, јада допанути“.

Грохотом се дервиш осмјенуо:

„Ти, делијо, Страхинићу бане!

Знаш ли, бане, не знали те јади,

да сам саде на Голеч-планини,

да те видим у царевој војсци,

познао бих тебе и ђогина,

и твојега хрта Карамана,

кога волиш него добра ђога?

Знаш ли, бане од малене Бањске?

Познајем ти чело како ти је,

и под челом очи обадвије,

и познајем оба мрка брка.

Знаш ли, бане, не знало те чудо,

кад западох ропства у вијеку, —

пандури ме твоји ухитише

у Сухари врху на планини,

у руке ме твоје додадоше —

ти ме баци на дно од тамнице,

те робовах и тамницу трпљех

и зачамах за девет година;

девет прође, а стиже десета,

а тебе се, бане, ражалило,

те ти зовну Рада тамничара,

твој тамничар на тамничка врата,

изведе ме к тебе у авлију?

Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу,

кад запита и мене улита:

„Ропче моје, змијо од Турака,

ће пропаде у тамници мојој!

Мож' ли с', робе, јунак откупити? “

Ти ме питаш, ја право казујем:

„Могао бих живот откупити,

тек да ми се двора доватити,

очевине и пак постојбине;

имао сам нешто мало блага,

млоге лаве и млоге тимаре,

могао бих откуп саставити;

ал' ми, бане, вјеровати нећеш

да ме пустиш двору бијеломе:

тврда ћу ти јамца оставити,

тврда јамца — бога истинога,

другог јамца — божу вјеру тврду,

како ћу ти откуп донијети“.

И ти, бане, повјерова мене,

и пушти ме двору бијеломе,

очевини и тој постојбини.

А кад дођох грдној постојбини,

тамо су ме јади забушили:

у дворове, постојбину моју,

у дворове куга ударила,

поморила и мушко и женско,

на оџаку нико не остао,

но ти моји двори пропанули,

пропанули, па су опанули,

из дувара зовке проникнуле;

што су били лави и тимари,

појагмили Турци на миразе.

Кад ја виђех дворе затворене:

неста блага, неста пријатеља;

нешто мислих, па на једно смислих:

мезилских се ја дофатих коња,

те отидох граду Једренету,

одох к цару и одох к везиру.

Виђе везир, па доказа цару

ја какав сам јунак за мегдана;

ођеде ме цареви везире,

ођеде ме и чадор ми даде;

цар ми даде од мегдана вранца,

и даде ми свијетло оруже;

потписа ме цареви везире

да сам војник цару довијека.

А ти, бане, данас к мене дође

да ти узмеш твоје дуговање,

а ја, бане, ни динара немам!

Страхинићу, — јада допануо! —

ће ти дође да погинеш лудо

у Косову у војсци царевој?! “

Виђе бане, познаде дервиша,

од ђогата коња одсједаше,

пак загрли стариша дервиша:

„Богом брате, старишу дервишу,

на поклон ти моје дуговање!

Ја не тражим, брате, ни динара,

ни ја тражим твоје дуговање,

но ја тражим силна Влах-Алију,

који ми је дворе растурио,

који ми је љубу заробио;

кажи мене, старишу дервишу,

кажи мене мога душманина!

Братимим те и јоште једанпут,

немој мене војсци проказати,

да ме војска турска не опколи“.

Но се дервиш богом проклињаше:

„Ти, соколе, Страхинићу бане,

тврђа ми је вјера од камена.

Да ћеш саде сабљу повадити,

да ћеш пола војске погубити,

невјере ти учинити нећу,

ни твојега љеба погазити:

иако сам био у тамници,

доста си ме вином напојио,

бијелијем љебом наранио,

а често се сунца огријао,

пуштио си мене вересијом;

не издадох ни додадох тебе;

не свјеровах, ели немах откуд;

од мене се немој побојати.

А што питаш и разбираш, бане,

за Турчина силна Влах-Алију,

он је бијел чадор разапео

на Голечу, високој планини;

тек ти хоћу, бане, проговорит:

јаши ђога, бјежи из Косова,

ел ћеш, бане, погинути лудо.

У себе се поуздати немој,

ни у руку, ни у бритку сабљу,

ни у твоје копље отровано;

Турчину ћеш на планину доћи,

хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи:

код оружа и код коња твога

жива ће те у руке фатити,

хоће твоје саломити руке,

живу ће ти очи извадити“.

Насмија се Страхинићу бане:

„Богом брате, старишу дервишу,

не жали ме, брате, од једнога,

тек ме војсци турској не прокажи“.

А Турчин му ријеч проговара:

„Чујеш ли ме, дели-Страхин-бане!

Тврђа ми је Вјера од камена:

да ћеш саде ђога наљутити,

да ћеш саде сабљу повадити,

да ћеш сатрт пола цару војске,

невјере ти учинити нећу,

ни Турцима проказати тебе“.

Збори бане, па подрани отлен,

обраћа се са коња Ћогина:

„О мој брате, старишу дервишу,

појиш коња јутром и вечером,

појиш коња на води Ситници,

ну увјеџбај и право ми кажи

ђе су броди на тој води ладној,

да ја мога коња не углибим? “

А дервиш му право одговара:

„Страхин-бане, ти соколе српски,

твоме ђогу и твоме јунаштву

свуд су броди ђе гођ дођеш води“.

Бан удари, воду пребродио,

и прими се на коњу ђогину,

прими с' бане уз Голеч планину;

он је оздо, а сунашце озго,

те огрија све поле Косово,

и обасја сву цареву војску.

Ал' да видиш силна Влах-Алије!

Сву ноћ љуби Страхинову љубу

на планини Турчин под чадором.

У Турчина грдан адет бјеше:

каил сваки заспат на уранку,

на уранку, кад огр'јева сунце;

очи склопи, те борави санак.

Колико је њему мила била

та робиња љуба Страхинова,

пануо јој главом на криоце;

она држи силна Влах-Алију,

па чадору отворила врата,

она гледа у поље Косово,

те ти турску силу разгледаје,

прегледаје каки су чадори,

прегледује коње и јунаке.

За јад јој се очи откинуше,

те погледну низ Голеч планину,

виђе оком коња и јунака.

Како виђе и оком разгледа,

Турчина је дланом ошинула,

ошину га по десном образу,

ошину га, па му проговара:

„Господаре, силан Влах-Алија,

ну се дигни, главу не дигао!

Ну опасуј мукадем-појаса,

и припацуј свијетло оруже,

ето к нама Страхинића бана,

сад ће твоју главу укинути,

сад ће мене очи извадити“.

Плану Турчин како огањ живи,

плану Турчин и оком погледну,

па се Турчин гротом насмијао:

„Душо моја, Страхинова љубо,

чудно ли те Влашче препануло!

Од њега си џаца задобила:

кад т' одведем граду Једренету,

бан ће ти се и онђе призират!

Оно није Страхинићу бане,

већ је оно царев делибаша;

к мене га је царе оправио,

јал' је царе, јал' Мемед везире,

да ме царе зове на Предају,

да ја војску цару не растурам:

препали се цареви везири

да им почем сабљу не ударим.

Но да можеш оком погледати,

ти се, душо, немој препанути

кад потегнем моју бритку сабљу,

те ошинем цар'ва делибашу,

нека другог већ не шиље к мене“.

Страхинова проговара љуба:

„Господаре, силан Влах-Алија,

та л' не видиш? испале ти очи!

Оно није цареви делија, —

мој господар Страхинићу бане;

ја познајем чело како му је,

и под челом очи обадвије,

и његова оба мрка брка,

и под њиме пуљата ђогата,

и жутога хрта Карамана;

не шали се главом, господару! “

Ја кад зачу Туре Влах-Алија,

како ли се Туре придрнуло,

те поскочи на лагане ноге,

опасује мукадем-појаса,

а пињале остре за појаса,

и ту бритку сабљу припасује,

а све врана коња погледује.

У то доба бане пристасао.

Мудар бане, пак је иштетио:

на јутру му не зва добро јутро,

нити турски селам називаше,

но му грдну ријеч проговара:

„А ту ли си, један копилане,

копилане, царев хаинине!

Чије ли си дворе похарао?

Чије ли си робље поробио?

Чију л' љубиш под чадором љубу?

Излази ми на мегдан јуначки! “

Скочи Турчин кâ да се придрну,

једном крочи — до коња докрочи,

другом крочи — коња појахао,

притегну му обадва дизђена.

Ал' не чека Страхинићу бане,

но на њега ђога нагоњаше,

па на њега бојно копље пушти.

Удари се јунак на јунака.

Пружи руке силан Влах-Алија,

у руку му копље уфатио,

па ти бану ријеч проговара:

„Копилане, Страхинићу бане,

а шта ли си, Влашче, премислило?

Нијес' ово бабе шумадинске,

да разгониш и да набрекујеш,

но је ово силан Влах-Алија,

што с' не боји цара ни везира:

што ј' у цара војске државине,

чини ми се сва царева војска

као мрави по зеленој трави;

а ти, море; мегдан да дијелиш! “

То му рече, бојно копље пушти,

од прве га обранити шћаше;

бог поможе Страхинићу бану,

има ђога коња од мегдана:

како копље на планини звизну,

соко ђого паде на кољена,

изнад њега копље прелетио,

ударило о камен студени,

натроје се копље саломило:

до јабуке и до десне руке.

Док сатрше она копља бојна,

потегоше перне буздохане.

Кад удара силан Влах-Алија,

кад удара Страхинића бана,

из седла га коњу изгоњаше,

а на уши ђогу нагоњаше;

бог поможе Страхинићу бану,

има ђога коња од мегдана,

⇐ Предыдущая 9 10 11 12 131415 16 17 18 Следующая ⇒