Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 12 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 13 из 37Следующая ⇒

а не знаду на коме је царство;

тебе зову на Косово равно,

да им кажеш на коме је царство“.

Оде Марко у господске дворе,

пак дозива Јевросиму мајку:

„Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову пољу широкоме,

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

мећу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на поље Косово,

да им кажем на коме је царство“.

Кол'ко Марко тежио на правду,

тол'ко моли Јевросима мајка:

„Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво,

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога!

Немој, сине, изгубити душе!

Боље ти је изгубити главу

него своју огр'јешити душу“.

Узе Марко књиге староставне,

па опреми себе и Шарина,

Шарину се на рамена баци,

отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

рече таде Вукашине краље:

,, Благо мене до бога милога!

Ето мене мога сина Марка:

Он ће казат на мене је царство,

Од оца ће останути сину“.

Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

тад Угљеша ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца!

Он ће казат на мене је царство.

Кажи, Марко, на мене је царство,

оба ћемо братски царовати! “

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

таде Гојко ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца!

Он ће казат на мене је царство.

Кад је Марко још нејачак био,

ја сам Марка врло миловао,

у свилена њедра увијао,

кано красну од злата јабуку;

куд сам гође на коњу ходио,

све сам Марка са собом водио.

Кажи, Марко, на мене је царство,

ти ћеш, Марко, први царовати,

а ја ћу ти бити до кољена! “

Шути Марко, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Право оде бијелу шатору,

ка шатору нејака Уроша,

догна Шарца цару до шатора;

онђе Марко Шарца одсједнуо.

Кад га виђе нејаки Урошу,

лако скочи са свил'на душека,

лако скочи, паке проговори:

„Благо мене, ето мога кума,

ето кума, Краљевића Марка!

Он ће казат на коме је царство. “

Руке шире, у грла се грле,

у бијело цјеливају лице,

за јуначко питају се здравље,

па сједоше на свил'на душека.

Тако мало време постајало,

данак прође, тавна ноћца дође.

Кад ујутру јутро освануло

и пред црквом звона ударише,

сва господа дошла на јутрење.

У цркви су службу савршили,

изљегоше из бијеле цркве,

у столове пред цркву сједнули,

шећер ију, а ракију пију.

Марко узе књиге староставне,

књиге гледа, а говори Марко:

„А мој бабо, Вукашине краљу,

мало л' ти је твоје краљевине?

Мало л' ти је, — остала ти пуста! —

већ с' о туђе отимате царство?

А ти стриче, деспоте Угљеша,

мало л' ти је деспотства твојега?

Мало л' ти је, — остало ти пусто! —

већ с' о туђе отимате царство?

А ти стриче, војевода Гојко,

мало л' ти је војводства твојега?

Мало л' ти је, — остало ти пусто! —

већ с' о туђе отимате царство?

Видите ли, бог вас не видио!

Књига каже: на Урошу царство!

Од оца је остануло сину,

ђетету је од кољена царство;

њему царство царе наручио

на самрти, кад је починио“.

Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара,

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б'јеле цркве,

око б'јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу,

док су трипут коло саставили

око б'јеле Самодреже цркве.

Готово га бјеше сустигао,

ал' из цркве нешто проговара:

„Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

погинути од свог родитеља,

а за правду бога истинога! “

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

Те је ријеч био говорио:

„Леле мене до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка! “

Ал' из цркве нешто проговара:

„А чујеш ли, Вукашине краље!

Ти нијеси посјекао Марка,

већ посјече божјега анђела“.

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

„Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порода!

И да би ти душа не испала —

док турскога цара не дворио! “

Краљ га куне, цар га благосиља:

„Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св'јетло на дивану!

Твоја сабља сјекла на мајдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало,

док је сунца и док је мјесеца! “

Што су рекли, тако му се стекло.

6 ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ

Sлужбу служи славни кнез Лазаре

у Крушевцу, шанцу шареноме,

службу служи светог Амосија.

Сву господу зове на светога

са књигама и са здравицама.

Скупи му се сва српска господа,

па је редом у соври посади

по госпоству и по старјешинству;

уврх совре славни кнез Лазаре.

Ту сједоше пити вино ладно.

Таман бише вина највишега,

и о сваком добру бесјеђеху,

ал' пошета госпођа Милица,

лако шета по царском дивану, —

на њојзи је до девет ћемера,

испод грла до девет ђердана,

а на глави девет перишана,

поврх тога круна позлаћена,

а у њојзи три камена драга:

сјаје ноћом како дањом сунце;

па бесједи славноме Лазару:

„Господине, славни кнез-Лазаре,

зазор мене у те погледати,

а камоли с тобом говорити,

бит не може, говорити хоћу:

што бијаху Немањићи стари,

цароваше, па и преминуше,

не трпаше на гомиле благо,

но градише с њиме задужбине,

саградише млоге намастире:

саградише Високе Дечане,

баш Дечане више Ђаковице;

Паћаршију више Пећи равне,

у Дреници бијела Девича,

и Петрову цркву под Пазаром;

мало више Ђурђеве Ступове,

Сопоћане наврх Рашке ладне,

и Тројицу у Херцеговини,

цркву Јању у Староме Влаху;

и Павлицу испод Јадовника,

Студеницу испод Брвеника;

цркву Жичу више Карановца,

у Призрену цркву Свету Петку,

Грачаницу у Косову равном.

Све то јесу њине задужбине!

Ти остаде у столу њиноме

и потрпа на гомиле благо,

а не гради нигђе задужбине;

ето нама неће пристат благо

ни за здравље, ни за нашу душу,

а ни нама, ни коме нашему“.

Тад говори славни кнез Лазаре:

„Чујете ли, сва српска господо,

шта говори госпођа Милица,

јер не градим нигђе задужбине?

Хоћу градит цркву Раваницу

у Ресави крај воде Равана;

имам блага колико ми драго,

ударићу темељ од олова,

па ћу цркви саградити платна,

саградићу од сребра бијела,

покрићу је жеженијем златом,

поднизати дробнијем бисером,

попуњати драгијем камењем“.

Сва господа на ноге устала,

и часно се кнезу поклонила:

„Гради, кнеже, биће ти за душу,

и за здравље Високом Стевану“.

Но ту сједи Обилић Милошу,

сједи Милош доље удно совре,

Милош сједи, ништа не бесједи.

Ал' то виђе славни кнез Лазаре

ђе му Милош ништа не бесједи;

наздрави му златну купу вина:

„Здрав да си ми, војвода Милошу!

Па ми и ти штогођ проговори,

јера хоћу задужбину градит“.

Скочи Милош од земље на ноге,

скиде с главе самур и челенке,

па је часно кнеза подворио;

додаше му златну купу вина,

прими Милош златну купу вина,

не пије је, поче бесједити:

„Вала, кнеже, на бесједи твојој!

Што ти хоћеш задужбину градит:

време није, нити може бити;

узми, кнеже, књиге староставне,

те ти гледај што нам књиге кажу:

настало је пошљедње вријеме,

хоће Турци царство преузети,

хоће Турци брзо царовати;

обориће наше задужбине,

обориће наше намастире,

обориће цркву Раваницу, —

ископаће темељ од олова,

слијеваће у топе ђулове,

те ће наше разбијат градове;

и цркви ће растурити платна,

слијеваће на ате ратове;

хоће цркви покров растурити,

кадунама ковати ђердане;

са цркве ће бисер разлизати,

кадунама поднизат ђердане;

повадиће то драго камење,

ударат га сабљам' у балчаке

и кадама у златно прстење.

Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!

Да копамо мермера камена,

да градимо цркву од камена,

и Турци ће царство преузети

и наше ће задужбине служит

од вијека до суда божјега:

од камена ником ни камена“.

Кад то зачу славни кнез Лазаре,

тад Милошу био говорио:

„Вала тебе, војвода Милошу!

Вала тебе на твојој бесједи,

истина је како што говориш“.

7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА

Bоже мили, чуда великога!

Када славни српски кнез Лазаре

посла зета Милош-Обилића

у Латине да купи хараче,

Латини га дивно дочекаше,

и госпоском части угостише,

па га воде пред бијелу цркву,

пред бијелу цркву Димитрију,

пак се вале латинска господа:

„Гле, видиш ли, војвода Милошу!

Видиш нашу цркву Димитрију,

какова је и колика ли је?

Ви нејмате таковијех цркви“.

Вели њима војвода Милошу:

„Ви сте мудри, господо латинска,

јесте мудри, ал' зборите лудо:

да ви знате наше намастире,

наших славних цара задужбине,

какови су и колики ли су!

да видите лавру Студеничку

недалеко од Новог Пазара;

да видите Ђурђеве Ступове

код Дежеве, старијех дворова,

задужбине цара Симеуна;

да видите чудо невиђено,

б'јел Вилиндар усред горе Свете,

задужбину Саве светитеља

и његова оца Симеуна;

да видите Жичу код Мораве

и код Ибра више Карановца,

Сопоћане Рашки на извору,

задужбине светога Стевана,

српског краља Првовјенчанога;

да видите Папраћу велику

виш' Зворника, Спречи на извору,

под високом гором Бороговом,

задужбину Вукана жупана;

да видите Високе Дечане

код Призрена, града бијелога,

задужбину краља Дечанскога;

да видите Рачу пребијелу

код Сокола, украј воде Дрине;

да видите лијепу Троношу

код Лознице, на р'јеци Троноши,

задужбину браће Југовића;

да видите славну Раваницу

у Ресави, ниже Параћина,

на студеној р'јеци Раваници,

задужбину нашег господара,

господара славног кнез-Лазара;

и остале српске намастире,

да видите, пак да се дивите

какови су и колики ли су!

Шта је ваша црква Димитрија?

Ја ћу вам је сада претурити

а из руке тешким буздованом! “

Ал' Латини то не вјероваше,

но с Милошем они с' опкладише

у хиљаду жутијех дуката.

Узе Милош перна буздована

и засука бијеле рукаве,

пак се моли богу истиноме:

„Прости, боже, и бијела цркво,

да се једном бацим преко тебе:

нећу на те, него преко тебе“.

Пак потеже парним буздованом,

буздован се земче у облаке.

Једни веле: „Јесте претурио“.

Други веле: „Није претурио“.

Трећи веле: „Јесте, те високо“.

Кад се врати перни буздоване

изнад б'јеле цркве из облака,

он удари у банове дворе,

те полупа срчали-чардаке,

и ту уби два банова сина,

и четири морска џенерала,

и дванаест великих властела.

Кад то виђе господа латинска,

уватише војводу Милоша,

бацише га на дно у тамницу.

Често Милош кроз прозор погледа,

не би л' могô кога угледати;

ал' угледа Косту Циганина,

па га поче богом братимити:

„Богом брате, Коста Циганине,

ево теби три дуката жута,

донеси ми један лист хартије,

лист хартије, књиге без јазије“.

То је Коста за бога примио,

донесе му један лист хартије,

лист хартије, књиге без јазије.

Милош сједе ситну књигу писат

своме тасту, српском кнез-Лазару;

не пише је чим се књиге пишу,

већ је пише крви од образа;

све му каза што је и како је.

Кад Лазару ситна књига дође,

и он виђе што му књига каже,

ону гледа, другу ситну пише,

те је шаље господи латинској,

у књизи им овако бесједи:

„Чујете ли, господо латинска!

Пустите ми мог зета Милоша,

подајте му од земље хараче,

и опкладе хиљаду дуката;

ако ли га одмах не пустите,

вјера моја тако ми помогла,

дић ћу на вас Србље и Маџаре,

сву ћу вашу земљу похарати,

похарати, огњем попалити“.

Кад Латини књигу проучише,

брже-боље пустише Милоша,

дадоше му од земље хараче,

и опкладе хиљаду дуката.

8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА

Pојездише до два побратима

преко красна Мироча планине:

та једно је Краљевићу Марко,

а друго је војвода Милошу.

Напоредо језде добре коње,

напоредо носе копља бојна,

један другом бело лице љуби —

од милоште до два побратима;

паке Марко на Шарцу задрема,

пак беседи побратиму своме:

„А мој брате, војвода Милошу,

тешко ме је санак обрвао,

певај, брате, те ме разговарај! “

Ал' беседи војвода Милошу:

„А мој брате, Краљевићу Марко,

ја би тебе, брате, попевао,

ал' сам синоћ млого пио вино

у планини с вилом Равијојлом,

пак је мене запретила вила:

ако мене чује да попевам,

оће мене она устрелити

и у грло и у срце живо“.

Ал' беседи Краљевићу Марко:

„Певај, брате, ти се не бој виле

док је мене, Краљевића Марка,

и мојега видовита Шарца,

и мој ега шестопера златна

Онда Милош поче да попева,

а красну је песму започео

од сви наши боли и старији,

како ј̓ који држô краљевину

по честитој по Маћедонији,

како себе има задужбину;

а Марку је песма омилила,

наслони се седлу на облучје;

Марко спава, Милош попијева.

Зачула га вила Равијојла,

па Милошу поче да отпева:

Милош пева, вила му отпева,

лепше грло у Милоша царско,

јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,

пак одскочи у Мироч планину,

запе лука и две беле стреле:

једна уд'ри у грло Милоша,

друга уд'ри у срце јуначко.

Рече Милош: „Јао моја мајко!

Јао Марко, богом побратиме!

Јао брате, вила ме устрели!

А нисам ли тебе беседио

да не певам кроз Мироч планину? “

А Марко се трже иза санка,

па одскочи с коња шаренога,

добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби:

„Јао Шаро, моје десно крило!

достигни ми вилу Равијојлу,

чистим ћу те сребром потковати,

чистим сребром и жеженим златом;

покрићу те свилом до колена,

од колена ките до копита;

гриву ћу ти измешати златом,

а поткитит ситнијем бисером.

Ако ли ми не достигнеш виле,

оба ћу ти ока извадити,

све четири ноге подломити,

па ћу т' овде тако оставити,

те се туци од јеле до јеле,

кô ја, Марко, без мог побратима“.

Довати се Шарцу на рамена,

пак потрча кроз Мироч планину.

Вила лети по вр'у планине,

Шарац језди по среди планине:

нигде виле чути ни видети.

Кад је Шарац сагледао вилу,

по с три копља у висину скаче,

по с четири добре унапредак;

брзо Шарац достигао вилу.

Кад се вила виде на невољи,

прну, јадна, небу под облаке;

потеже се буздованом Марко

пустимице, добро, нештедице,

белу вилу међ' плећи удари,

обори је на земљицу чарну,

пак је стаде бити буздованом:

преврће је с десне на лијеву,

пак је бије шестопером златним:

„Зашто, вило, да те бог убије!

Зашт' устрели побратима мога?

Дај ти биље ономе јунаку,

јер се нећеш наносити главе“.

Ста га вила богом братимити:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

вишњим богом и светим Јованом,

дај ме поштај у планину живу,

да наберем по Мирочу биља,

да загасим ране на јунаку“.

Ал' је Марко милостив на бога,

а жалостив на срцу јуначком:

пусти вилу у планину живу.

Биле бере по Мирочу вила,

биље бере, често се одазива:

„Сад ћу доћи, богом побратиме! “

Набра вила по Мирочу биља,

и загаси ране на јунаку:

лепше грло у Милоша царско,

јесте лепше него што је било,

а здравије срце у јунаку,

баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,

оде Марко с побратимом својим,

отидоше Поречкој крајини,

и Тимок су воду пребродили

на Брегову, селу великоме,

па одоше крајини Видинској;

али вила међ' вилама каже:

„О, чујете, виле другарице!

Не стрељајте по гори јунака

док је гласа Краљевића Марка,

и његова видовита Шарца,

и његова шестопера златна!

Што сам, јадна, од њег претрпила,

и једва сам и жива остала! “

9 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЉУТИЦА БОГДАН

Pораниле три српске војводе

од Косова уз кршно приморје:

једно бјеше од Прилипа Марко,

друго бјеше Реља од Пазара,

треће бјеше Милош од Поцерја;

ударише покрај винограда,

винограда Љутице Богдана.

Игра коња Реља од Пазара,

нагони га преко винограда,

па он ломи грозна винограда;

вели њему од Прилипа Марко:

„Прођ' се, Реља, грозна винограда!

Да ти знадеш чиј' су виногради,

далеко би коња обгонио:

виноград је Љутице Богдана!

Ја сам једном овуда прошао

и ломио грозна винограда,

припази ме Љутица Богдане

на кобили танкој бедевији;

ја не смједох шчекати Богдана,

већ побјегох уз кршно приморје.

Поћера ме Љутица Богдане

на његовој танкој бедевији:

да ми не би Шарца од мејдана,

доиста ме уватити шћаше;

већ ми Шарац стаде одмицати,

а кобила поче остајати.

Кад то виђе Љутица Богдане,

он потеже тешку топузину,

пушћа за мном уз кршно приморје;

довати ме по свилену пасу,

побратиме, сапом од топуза,

шћера мене за уши Шарину,

једва му се у седло повратих

и утекох уз кршно приморје.

Има отад седам годиница,

већ овуда нијесам прошао“.

Истом они у бесједи бјеху,

док се прамен запођеде таме

винограду уз равно приморје.

Погледаше три српске војводе,

ал' ето ти Љутице Богдана

и са њиме дванаест војвода!

Кад то виђе Краљевићу Марко,

он бесједи Рели и Милошу:

„Чујете ли, до два побратима!

Ето нама Љутице Богдана,

сва три ћемо изгубити главе,

већ ходите да ми побјегнемо! “

Ал' говори Милош од Поцерја:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

данас мисле и говоре људи

да три бола не има јунака

од нас ове три српске војводе;

боле нам је сва три погинути

нег' срамотно данас побјегути“.

Кад то зачу Краљевићу Марко,

он им онда другу проговара:

„Чујете ли, до два побратима!

А ви ход'те да их дијелимо:

ил' волите на сама Богдана,

ил' његових дванаест војвода? “

Вели њему и Милош и Реља:

„Ми волимо на сама Богдана“.

То је Марко једва дочекао.

У то доба и Богдан допаде.

Трже Марко тешку топузину,

пак поћера дванаест војвода:

док с' окрену неколико пута,

свих дванаест од коња растави

и бијеле савеза им руке,

поћера их око винограда.

Ал' ето ти Љутице Богдана,

ђе он гони Рељу и Милоша,

обојици савезао руке.

Кад то виђе Краљевићу Марко,

препаде се како никад није,

пак ста гледат куд ће побјегнути,

али њему одмах на ум паде

ће су с' један другом завјерили:

ђе се један у невољи нађе,

да му други у помоћи буде;

пак потеже дизгене Шарину,

самур-калпак на чело намаче,

те састави самур и обрве,

а потеже сабљу оковану,

на Богдана погледа попреко.

Стаде Богдан украј винограда:

кад сагледа црне очи Марку,

и какав је на очима Марко,

под Богданом ноге обумреше

Гледа Марко Љутицу Богдана,

Богдан гледа Краљевића Марка,

а не смије један на другога.

Доцкан рече Љутица Богдане:

„Ходи, Марко, да се помиримо:

пусти мене дванаест војвода,

да ти пустим Рељу и Милоша“.

То је Марко једва дочекао,

пусти њему дванаест војвода,

Богдан пусти Рељу и Милоша.

Скиде Марко мјешину са Шарца,

пак сједоше пити рујно вино,

мезете га грозним виноградом.

А када се вина накитише,

устадоше три Војводе српске,

добријех се коња доватише;

рече Марко Љутици Богдану:

„Збогом остај, Љутица Богдане!

Да с' у здрављу опет састанемо

и црвена вина напијемо! “

Вели њему Љутица Богдане:

„Збогом пошô, Краљевићу Марко!

Већ те моје очи не виђеле!

Како си ме данас препануо,

никада те пожелети нећу! “

Оде Марко уз кршно приморје,

оста Богдан украј винограда.

10 ДЕВОЈКА НАДМУДРИЛА МАРКА

Sиротује сирота девојка:

каде руча, она не вечера;

кад састави ручак и вечеру,

онда јој је руа недостало;

ал' је зато добре среће била:

испроси је Краљевићу Марко,

а препроси војевода Јанко,

прстен дао Уступчићу Павле.

Дигоше се сва три младожење,

сваки води иљаду сватова,

право иду двору девојачком:

напред Марко, а за Марком Јанко,

а за Јанком Уступчићу Павле.

Осврте се Краљевићу Марко,

па беседи војеводи Јанку:

„Куд си ми се подигао, Јанко?

Што с' толике свате потрудио,

и толике коње поморио,

кад то није за тебе девојка,

већ за мене, Краљевића Марка? “

Јанко ћути, ништа не говори,

већ с' окрену к Уступчићу Павлу,

па је њему тијо беседио:

„Куд си ми се подигао, Павле?

Што с' толике свате потрудио

и толике коње поморио?

Нит' је твоја, ни моја девојка,

већ сокола Краљевића Марка! “

Павле ћути, ништа не говори,

веће језди напред пред сватови.

Кад су били близу бела двора,

далеко и угледала мајка,

весела је пред њи ишетала

и господско коло изводила,

по тројицу у двор уводила:

сади кума једног до другога,

старог свата једног до другога,

младожењу једног до другога;

па се онда сватом окренула: „Ви остали кићени сватови,

изволите, добри пријатељи! “

Кад се свати мало одморише,

подиже се Краљевићу Марко,

па извади сабљу димишћију,

па је метну себи на колена,

и Јанку се онда окренуо,

па је њему тијо говорио:

„Чујеш ли ме, војеводо Јанко,

и ти с њиме Уступчићу Павле!

Извадимо три златне јабуке,

положимо три златна прстена,

нек изведу лепоту девојку,

нека бира чију ће јабуку,

ил' јабуку, или прстен златан!

Машила се за коју јој драго,

онога је лепота девојка“.

Ту су Марка ома послушали:

извадише три златне јабуке,

положише три златна прстена,

изведоше лепоту девојку,

па говори Краљевићу Марко:

„Чујеш ли ме, лепото девојко!

Саде бирај чију ћеш јабуку,

ил' јабуку, или прстен златан! “

Кад девојка речи разабрала,

сирота је, ал' је мудра била,

беседила Краљевићу Марку:

„Богом куме, Краљевићу Марко!

Стари свате, војеводо Јанко!

И остали кићени сватови,

богом браћо, добри пријатељи!

Јабука је дечина забава,

а прстен је јуначка белега;

ја ћу поћи за Уступчић-Павла! “

Кад је Марко речи разабрао,

цикну Марко као горско звере,

удари се руком по колену,

па беседи сироти девојки:

„Кучко једна, сирота девојко!

Морô те је когод научити,

веће казуј ко те научио? “

Одговара сирота девојка:

„Мили куме, Краљевићу Марко,

твоја ме је сабља научила! “

Тад се Марко на њу насмејао,

па је њојзи тијо беседио:

„Срећа твоја, лепото девојко,

што се ниси јабуке машила,

ил' јабуке, ил' прстена златна;

вера моја тако ми помогла,

обе би ти одсекао руке,

нити би се наносила главе,

ни на глави зеленога венца! “

11 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВУЧА ЏЕНЕРАЛ

Iли грми, ил' се земља тресе?

Нити грми, нит' се земља тресе,

већ пуцају на граду топови,

на тврдоме граду Варадину;

шенлук чини Вуча џенерале,

јер је Вуча шићар задобио,

три војводе српске уватио:

једно јесте Милош од Поцерја,

друго јесте Топлица Милане,

а треће је Косанчић Иване;

бацио их на дно у тавницу,

ђено лежи вода до кољена,

а јуначке кости до рамена.

Цвили јунак Милош од Поцерја,

цвили Милош како љута гуја,

јер се Милош није научио

подносити муку и невољу;

цвили Милош како лута гуја,

привлачи се на пенџер таваници,

те он гледа јунак по сокаци,

не би л' кога знана опазио,

ал' прилази пошту књигоношу,

па дозивље Милош од Поцерја:

„Богом брате, пошта књигоноша,

донеси ми један лист хартије,

да ти градим једну ситну књигу“.

То је пошта за бога примио,

донесе му један лист хартије.

Сједе Милош ситну књигу писат

у Прилипа, у бијела града,

своме побру Краљевићу Марку:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?

Тешке сам ти муке допануо,

побратиме, у маџарске руке.

Увати ме Вуча џенерале

и још моја оба побратима;

бацио нас на дно у таваницу,

ђено лежи вода до кољена,

а јуначке кости до рамена.

Лежим, брате, три бијела дана;

ако будем, брате, још три дана,

никада ме више виђет нећеш:

избављај ме, побратиме Марко,

јал' за благо, јали на јунаштво! “

Па у лице пером ударио,

од образа крви наточио,

с крви њему књигу запечати,

па је даде пошти књигоноши,

и даде му дванаест дуката;

па је пошти Милош говорио:

„Носи књигу бијелу Прилипу,

на кољено Краљевићу Марку“.

Оде пошта бијелу Прилипу,

у њег стиже у свету неђељу,

када Србљи у цркви бијаху;

стаде пошта пред бијелом црквом,

докле Марко изиђе из цркве.

Кад изиђе Краљевићу Марко,

пошта капу под мишицу баци,

поклања се до земљице Марку,

па му даде лист књиге танане.

Када Марко ситну књигу прими,

стојећи је књигу проучио.

Када виђе што му књига каже,

уд'рише му сузе од очију,

па је онда Марко бесједио:

„Авај мене, драги побратиме!

Ту ли си ми, болан, допануо!

Ал', тако ми моје вјере тврде,

хоће тебе побро избавити

јал' за благо, јали на јунаштво! “

Па он оде својој танкој кули,

сједе мало те се напи вина,

па припаса сабљу оковану,

и пригрну ћурак од курјака,

а на главу калу од курјака,

привеза је мрком јеменијом;

па узимље копље убојито,

па се спушта у подруме Шарцу,

те опреми Шарца од мејдана:

притеже му седморе колане,

заузда га уздом позлаћеном;

па наточи тулумину вина,

објеси је о ункаш Шарину,

с десне стране тешку топузину,

да не крива ни тамо ни амо;

па се Шарцу на рамена баци,

окрену га од Прилипа града,

оде право стојну Биограду.

Кад је био покрај Биограда,

уврати се те се напи вина;

па одатле поклопи Шарина,

за дунавом скела догоди се:

двапут Марко скелеџију викну,

па га више ни чекати не шће,

већ нашера Шарца на Дунаво,

оде право граду Варадину,

под Варадин у поле зелено.

Ту устави Шарца од мејдана,

па удари копље у ледину,

за копље је привезô Шарина,

тулумину скиде са ункаша

⇐ Предыдущая 8 9 10 11 121314 15 16 17 Следующая ⇒