Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 11 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 12 из 37Следующая ⇒

Благо мајци која те родила

и ујаку који те имаде!

Зашто ми се отприје не кажеш,

него сам те путем намучио:

и конаком, и глади, и жеђу? “

Тешко свуда своме без својега!

2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА

Kњигу пише жура Вукашине

у бијелу Скадру на Бојани,

те је шаље на Херцеговину

бијеломе граду Пирлитору,

Пирлитору према Дурмитору,

Видосави, љуби Момчиловој;

тајно пише, а тајно јој шаље,

у књизи јој овако бесједи:

„Видосава, Момчилова љубо,

шта ћеш у том леду и снијегу?

Кад погледаш с града изнад себе,

ништа немаш лијепо виђети,

већ бијело брдо Дурмитора,

окићено ледом и снијегом

усред љета као усред зиме;

кад погледаш стрмо испод града,

мутна тече Тара валовита,

она ваља дрвље и камење,

на њој нема брода ни ћуприје,

а око ње борје и мраморје;

већ ти отруј војводу Момчила,

ил' га отруј, или ми га издај,

ходи к мени у приморје равно,

бијеломе Скадру на Бојану,

узећу те за вјерну љубовцу,

па ћеш бити госпођа краљица,

прести свилу на златно вретено,

свилу прести, на свили сједити,

а носити диву и кадиву

и још оно све жежено злато.

А какав је Скадар на Бојани!

Кад погледаш брду изнад града,

све порасле смокве и маслине

и још они грозни виногради;

кад погледаш стрмо испод града,

ал' узрасла шеница бјелица,

а око ње зелена ливада,

кроз њу тече зелена Бојана,

по њој плива риба свакојака:

кад гођ хоћеш, да је тазе једеш“.

Дође књига љуби Момчиловој,

књигу гледа љуба Момчилова,

ону гледа, другу ситну пише:

,, Господине, краљу Вукашине,

није ласно издати Момчила,

ни издати, нити отровати:

у Момчила сестра Јевросима,

готови му то господско јело,

прије њега јело огледује;

у Момчила девет миле браће

и дванаест првобратучеда,

они њему рујно вино служе,

прије њега сваку чашу лију;

Момчил' има коња Јабучила,

Јабучила, коња крилатога:

куд гођ хоће, прелећети може;

у Момчила сабља са очима;

не боји се никога до бога.

Већ ме чу ли, краљу Вукашине!

Ти подигни млогу силну војску,

изведи је на Језера равна,

пак засједни у гори зеленој.

У Момчила чудан наук има:

свако јутро у свету неђељу

рано рани у лов на Језера,

с собом води девет миле браће

и дванаест првобратучеда

и четр'ест од града левера.

Када буде уочи неђеље,

ја ћу спалит крила Јабучилу,

бритку ћу му сабљу затопити,

затопити оном сланом крвљу,

да се не да извадит из кора.

Тако ћеш ти погубит Момчила“.

Када краљу така књига дође,

те он виђе, што му књига каже,

то је њему врло мило било,

па он диже млогу силну војску,

оде с војском на Херцеговину,

изведе је на Језера равна,

пак засједе у гори зеленој.

Кад је било уочи неђеље,

Момчил' оде у своју ложницу,

па он леже у меке душеке.

Мало прође, и љуба му дође,

али неће у меке душеке,

већ му рони сузе више главе;

а њу пита војвода Момчило:

„Видосава, моја вјерна љубо,

кака ти је голема невоља

те ми рониш сузе више главе? “

Ал' говори млада Видосава:

„Господару, Момчило војвода,

мени није никаке невоље,

већ сам чула једно чудно чудо —

чула јесам, ал' нисам виђела —

да ти имаш коња Јабучила,

Јабучила, коња крилатога;

ја не виђех твоме коњу крила,

те не могу млада вјеровати,

већ се бојим хоћеш погинути“.

Мудар бјеше војвода Момчило,

мудар бјеше, ал' се преварио,

својој њуби тако бесједио:

„Видосава, вјерна моја љубо,

за то ћу те ласно утјешити,

ти ћеш ласно виђет чилу крила:

када први залјевају п'јевци,

ти отиди у нове ахаре:

тад ће чиле попуштити крила,

тад му можеш крила сагледати“.

Пак он леже санак боравити.

Момчил' спава, љуба му не спава,

веће слуша млада у душеку

кад ће први п'јевци запјевати;

а кад први п'јевци запјеваше,

скочи млада из мека душека,

запалила фењер и свијећу,

па узима лоја и катрана,

оде право у нове ахаре.

Ал' истина, што Момчило каже,

Јабучило крила попуштио,

попуштио крила до копита.

Тада она крила намазала,

намаза их лојем и катраном,

па свијећом крила запалила,

те сапали крила Јабучилу;

што не могла ватром сагорети,

то под колан притегнула тврдо.

Онда млада оде у ризницу,

доватила сабљу Момчилову,

те је сланом затопила крвљу;

пак се врну у меке душеке.

Кад ујутру зора заб'јелила,

поранио војвода Момчило,

па говори љуби Видосави:

„Видосава, моја вјерна љубо,

ја сам ноћас чудан сан уснио:

ђе се пови један прамен магле

од проклете земље Васојеве,

пак се сави око Дурмитора;

ја ударих кроз тај прамен магле

са мојијех девет миле браће

и с дванаест првобратучеда

и четр'ест од града левера;

у магли се, љубо, растадосмо,

растадосмо, пак се не састасмо;

нека бог зна, добра бити неће“.

Вели њему љуба Видосава:

„Не бој ми се, мили господару!

Добар јунак добар сан уснио;

сан је лажа, а бог је истина. “

Опреми се војвода Момчило,

па он сиђе низ бијелу кулу;

дочека га девет миле браће

и дванаест првобратучеда

и четр'ест од града левера,

а љуба му изведе чилаша;

добријех се коња доватише,

отидоше у лов на Језера.

Кад су били надомак Језера,

оптече их она силна војска.

Кад Момчило опазио војску,

он потеже сабљу од бедрице,

ал' се пуста не да извадити,

као да је за коре прирасла.

Онда рече војвода Момчило:

„Чујете ли, моја браћо драга!

Издаде ме куја Видосава,

но дајте ми сабљу понајбољу“.

Хитро су га браћа послушала,

дадоше му сабљу понајбољу,

па је Момчил' браћи бесједио:

„Чујете ли, моја браћо драга!

Ви удрите војсци по крајима,

ја ћ' ударит војсци по сриједи“.

Мили боже, чуда великога!

Да је коме погледати било

како с'јече војвода Момчило,

како крчи друма низ планину!

Више тлачи коњиц Јабучило

нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече;

ал' га лоша срећа сусретнула:

кад изиђе према Пирлитору,

сусрете га девет враних коња,

а на њима брата ни једнога!

То кад виђе војвода Момчило,

у јунаку срце препукнуло

од жалости за браћом рођеном,

бијеле му малаксаше руке,

те не може више да сијече,

већ удара коња Јабучила,

удара га чизмом и мамузом,

да полети граду Пирлитору,

ал' му коњиц полећет не може.

Куне њега војвода Момчило:

„Јабучило, изјели те вуци!

Из шале смо одавде лећели,

без невоље, тек од обијести,

а данас ми полећети нећеш! “

Ал' му коњиц њиском одговара:

„Господару, војвода Момчило,

нит' ме куни, нити ме нагони,

данас теби полећет не могу;

бог убио твоју Видосаву!

Она ми је сапалила крила;

што не могла ватром сагорети,

то под колан притегнула тврдо;

веће бјежи куда теби драго“.

Кад то зачу војвода Момчило,

проли сузе низ јуначко лице,

па одскочи од коња чилаша;

трипут скочи, до града доскочи;

али граду врата затворена,

затворена и замандаљена!

Кад се Момчил' виђе на невољи,

он дозивље сестру Јевросиму:

„Јевросима, моја мила сејо,

пушти мени једну крпу платна,

не бих ли ти у град утекао“.

Сеја брату кроз плач одговара:

„А мој брате, војвода Момчило,

како ћу ти пуштит крпу платна,

кад је мени снаха Видосава,

моја снаха, твоја невјерница,

савезала косе за диреке? “

Ал' је сестра срца жалостива,

жао јој је брата рођенога,

она цикну како љута гуја,

ману главом и осталом снагом,

из главе је косе ишчупала,

оставила косе на диреку,

па довати једну крпу платна,

претури је граду низ бедене.

Момчил' вати ону крпу платна,

па се пење граду уз бедене;

готов бјеше у град ускочити,

ал' долеће љуба невјерница,

оштру сабљу носи у рукама,

прес'јече му платно више руку.

Момчил' паде граду низ бедене,

краљеве га дочекаше слуге

на мачеве и на копља бојна,

на наџаке и на буздоване;

а допаде краљу Вукашине,

удари га оним бојним копљем,

удари га посред срца жива.

Ал' говори војвода Момчило:

„Аманет ти, Вукашине краљу:

ти не узми моју Видосаву,

Видосаву, моју невјерницу,

јер ћ' и твоју изгубити главу:

данас мене у тебе издала,

а сјутра ће тебе у другога;

већ ти узми моју милу сеју,

сеју моју милу, Јевросиму,

она ће ти свагда вјерна бити,

родиће ти, кô и ја, јунака“.

То говори војвода Момчило,

то говори, а с душом се бори;

то изусти, лаку душу пусти.

Кад погибе Момчило војвода,

а граду се отворише врата,

пак изиђе куја Видосава

те дочека краља Вукашина,

одведе га на бијелу кулу,

посади га у столове златне,

угости га вином и ракијом

и господском сваком ђаконијом;

па отиде у ризницу млада,

изнесе му рухо Момчилово,

Момчилово рухо и оружје.

Ал' да видиш чуда великога:

што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче;

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада;

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће;

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи;

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с' аршин земљом вуче;

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може!

Тад говори крале Вукашине:

„Авај мени до бога милога!

Нуто курве младе Видосаве!

Кад издаде оваког јунака,

кога данас у свијету нема,

то ли мене сјутра издат неће! “

Па повикну своје вјерне слуге,

уватише кују Видосаву,

свезаше је коњма за репове,

одбише их испод Пирлитора,

те је коњи живу растргоше.

Краљ похара дворе Момчилове,

па он узе сестру Момчилову,

по имену дилбер-Јевросиму,

одведе је Скадру на Бојану,

и вјенча је себи за љубовцу.

С њом лијепи пород изродио,

породио Марка и Андрију,

а Марко се тури на ујака,

на ујака, војводу Момчила.

3 ЗИДАЊЕ СКАДРА

Gрад градила три брата рођена,

до три брата, три Мрљавчевића:

једно бјеше Вукашине краље,

друго бјеше Угљеша војвода,

треће бјеше Мрљавчевић Гојко;

град градили Скадар на Бојани,

град градили три године дана,

три године са триста мајстора;

не могоше темељ подигнути,

а камоли саградити града:

што мајстори за дан га саграде,

то све вила за ноћ обаљује.

Кад настала година четврта,

тада виче са планине вила:

„Не мучи се, Вукашине краље,

не мучи се и не харчи блага!

Не мож, краље, темељ подигнути,

а камоли саградити града,

док не нађеш два слична имена,

док не нађеш Стоју и Стојана,

а обоје брата и сестрицу,

да зазиђеш кули у темеља:

тако ће се темељ обдржати,

и тако ћеш саградити града“.

Кад то зачу Вукашине краље,

он дозива слугу Десимира:

„Десимире, моје чедо драго!

Досад си ми био вјерна слуга,

а одсаде моје чедо драго;

ватај, сине, коње у интове,

и понеси шест товара блага:

иди, сине, преко б'јела св'јета,

те ти тражи два слична имена,

тражи, сине, Стоју и Стојана,

а обоје брата и сестрицу;

јали отми, јал' за благо купи,

доведи их Скадру на Бојану,

да зиђемо кули у темеља,

не би л' нам се темељ обдржао,

и не би ли саградили града“.

Кад то зачу слуга Десимире,

он увати коње у интове,

и понесе шест товара блага;

оде слуга преко б'јела св'јета,

оде тражит два слична имена.

Тражи слуга Стоју и Стојана,

тражи слуга три године дана,

ал' не нађе два слична имена,

ал' не нађе Стоје и Стојана;

па се врну Скадру на Бојану,

даде краљу коње и интове,

и даде му шест товара блага:

„Ето, краље, коњи и интови,

и ето ти шест товара блага,

ја не нађох два слична имена,

ја не нађох Стоје и Стојана“.

Кад то зачу Вукашине краљу,

он подвикну Рада неимара,

Раде викну три стотин' мајстора:

гради краље Скадар на Бојани,

краље гради, вила обаљује,

не да вила темељ подигнути,

а камоли саградити града!

Па дозивље из планине вила:

„Море, чу ли, Вукашине краљу!

Не мучи се и не харчи блага,

не мож, краље, темељ подигнути,

а камоли саградити града!

Но ето сте три брата рођена,

у свакога има вјерна љуба:

чија сјутра на Бојану дође

и донесе мајсторима ручак,

зиђите је кули у темеља:

тако ће се темељ обдржати,

тако ћете саградити града“.

Кад то зачу Вукашине краљу,

он дозива два брата рођена:

„Чујете ли, моја браћо драга!

Ето вила са планине виче,

није вајде што харчимо благо,

не да вила темељ подигнути,

а камоли саградити града!

Још говори са планине вила:

ев' ми јесмо три брата рођена,

у свакога има вјерна љуба:

чија сјутра на Бојану дође

и донесе мајсторима ручак,

да ј' у темељ кули узидамо:

тако ће се темељ обдржати,

тако ћемо саградити града.

Но је л', браћо, божја вјера тврда

да ниједан љуби не докаже,

већ на срећу да им оставимо,

која сјутра на Бојану дође? “

И ту божју вјеру зададоше

да ниједан љуби не докаже.

Утом их је ноћца застанула,

отидоше у бијеле дворе,

вечераше господску вечеру,

оде сваки с љубом у ложницу.

Ал' да видиш чуда великога!

Краљ Вукашин вјеру погазио,

те он први својој љуби каза:

„Да се чуваш, моја вјерна љубо!

Немој сјутра на Бојану доћи,

ни донијет ручак мајсторима,

јер ћеш своју изгубити главу,

зидаће те кули у темеља“.

И Угљеша вјеру погазио,

и он каза својој вјерној љуби:

„Не превар' се, вјерна моја љубо!

Немој сјутра на Бојану доћи,

ни донијет мајсторима ручак,

јера хоћеш млада погинути,

зидаће те кули у темеља“.

Млади Гојко вјеру не погази,

и он својој љуби не доказа.

Кад ујутро јутро освануло,

поранише три Мрљавчевића,

отидоше на град на Бојану.

Земан дође да се носи ручак,

а редак је госпођи краљици;

она оде својој јетрвици,

јетрвици, љуби Угљешиној:

„Чу ли мене, моја јетрвице!

Нешто ме је забољела глава, —

тебе здравље! — пребољет не могу,

но понеси мајсторима ручак“.

Говорила љуба Угљешина:

„О јетрво, госпођо краљице,

нешто мене забољела рука, —

тебе здравље! — пребољет не могу,

већ ти збори млађој јетрвици“.

Она оде млађој јетрвици:

„Јетрвице, млада Гојковице,

нешто ме је забољела глава, —

тебе здравље! — пребољет не могу,

но понеси мајсторима ручак“.

Ал' говори Гојковица млада:

„Чу ли, нано, госпођо краљице!

Ја сам рада тебе послушати,

но ми лудо чедо некупато,

а бијело платно неиспрато“.

Вели њојзи госпођа краљица:

„Иди, каже, моја јетрвице,

те однеси мајсторима ручак,

ја ћу твоје изапрати платно,

а јетрва чедо окупати“.

Нема шта ће Гојковица млада,

већ понесе мајсторима ручак.

Кад је била на воду Бојану,

угледа је Мрљавчевић Гојко;

јунаку се срце ражалило,

жао му је љубе вијернице,

жао му је чеда у кол'јевци,

ђе остаде од мјесеца дана;

па од лица сузе просипаше.

Угледа га танана невјеста;

кротко ходи, док до њега приђе,

кротко ходи, тихо бесјеђаше:

„Што је тебе, добри господару,

те ти рониш сузе од образа? “

Ал' говори Мрљавчевић Гојко:

„Зло је, моја вијернице љубо!

Имао сам од злата јабуку,

па ми данас паде у Бојану,

те је жалим, прегорет не могу“.

Не сјећа се танана невјеста,

но бесједи своме господару:

„Моли бога ти за твоје здравље,

а салићеш и бољу јабуку“.

Тад јунаку грђе жао било,

па на страну одвратио главу,

не шће више ни гледати љубу;

а дођоше два Мрљавчевића,

два ђевера Гојковице младе,

узеше је за бијеле руке,

поведоше у град да уграде;

подвикнуше Рада неимара,

Раде викну до триста мајстора;

ал' се смије танана невјеста,

она мисли да је шале ради.

Турише је у град уграђиват:

оборише до триста мајстора,

оборише дрвље н камење,

узидаше дори до колена;

још се смије танана невјеста,

још се нада да је шале ради.

Оборише до триста мајстора,

оборише дрвље и камење,

узидаше дори до појаса.

Тад отежа дрвље и камење,

онда виђе шта је јадну нађе,

љуто писну како љута гуја,

па замоли два мила ђевера:

„Не дајте ме, ако бога знате,

узидати младу и зелену! “

То се моли, ал' јој не помаже,

јер ђевери у њу и не гледе.

Тад се прође срама и зазора,

паке моли свога господара:

„Не дај мене, добри господару,

да ме младу у град узидају!

Но ти прати мојој старој мајци —

моја мајка има доста блага —

нек ти купи роба ил' робињу,

те зидајте кули у темеља“.

То се моли, но јој не помаже.

А кад виђе танана невјеста

да јој молба више не помаже,

тад се моли Раду неимару:

„Богом брате, Раде неимаре,

остави ми прозор на дојкама,

истури ми моје б'јеле дојке:

каде дође мој нејаки Јово,

каде дође, да подоји дојке! “

То је Раде за братство примио, —

остави јој прозор на дојкама,

па јој дојке упоље истури:

каде дође нејаки Јоване,

каде дође, да подоји дојке.

Опет тужна Рада дозивала:

„Богом брате, Раде неимаре,

остави ми прозор на очима,

да ја гледам ка бијелу двору

кад ће мене Јова доносити

и ка двору опет односити“.

И то Раде за братство примио,

остави јој прозор на очима,

те да гледа ка бијелу двору

каде ће јој Јова доносити

и ка двору опет односити.

И тако је у град

па доносе чедо у кол'јевци,

те га доји за неђељу дана;

по неђељи изгубила гласа,

ал' ђетету онђе иде рана:

дојише га за годину дана.

Како таде, тако и остаде,

да и данас онђе иде рана:

зарад чуда и зарад лијека,

која жена не има млијека.

4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА

Vино пије силан цар Стјепане

у Призрену, граду бијеломе,

вино служи вјеран слуга Лазо,

па све цару чашу преслужује,

а на цара криво погледује.

Царе пита вјерна слугу Лаза:

„Ој, бога ти, вјеран слуго Лазо,

што те питам, право да ми кажеш!

Што ти мене чашу преслужујеш?

Што л' на мене криво погледујеш?

Али ти је коњиц олошао?

Али ти је рухо остарило?

Ал' т' је мало голијемна блага?

Шта т' је мало у двору мојему? “

Њему вели вјеран слуга Лазо:

„Вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

није мене коњиц олошао,

нити ми је рухо остарило,

нит' је мало голијемна блага;

свега доста у двору твојему.

Вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

које слуге послије дођоше,

све се тебе слуге удворише,

све си слуге, царе, иженио,

а ја ти се удворит не могох,

мене, царе, не кће оженити

за младости и љепоте моје“.

Бесједи му силан цар Стјепане:

„Ој, бога ми, вјеран слуго Лазо,

ја не могу тебе оженити

свињарицом ни говедарицом,

за те тражим госпођу ђевојку,

и за мене добра пријатеља,

који ће ми сјести уз кољено,

са којим ћу ладно пити вино.

Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо!

Ја сам за те нашао ђевојку,

и за мене добра пријатеља,

у онога стара Југ-Богдана,

милу сеју девет Југовића,

баш Милицу, милу мљезиницу;

но се Југу поменут не смије,

није ласно њему поменути,

јер је Богдан рода господскога,

неће дати за слугу ђевојку.

Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо!

Данас петак, а сјутра субота,

прекосјутра свијетла неђеља,

поћи ћемо у лов у планину,

позваћемо стара Југ-Богдана,

с њим ће поћи девет Југовића;

ти не иди у планину, Лазо,

но остани код бијела двора,

те готови господску вечеру.

Кад дођемо из лова планине,

ја ћу свраћат Југа на вечеру,

а ти свраћај девет Југовића.

Кад сједемо за столове златне,

ти навали шећер н ракију,

па донеси црвенику вино.

Кад се ладна напијемо вина,

о свачем ће Јуже бесједити,

како који добар јунак јесте,

изнијеће књиге старославне —

да казује пошљедње вријеме;

ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,

а ти трчи на танану кулу,

те донеси ону чашу златну,

штоно сам је скоро куповао

у бијелу Варадину граду

од ђевојке младе кујунџинке,

за њу дао товар и по блага;

наслужи је црвенијем вином,

поклони је стару Југ-Богдану.

Таде ће се Богдан замислити

чим ће тебе, Лазо, даривати,

те ћу њему онда поменути

за Милицу, ћерцу мљезиницу“.

Прође петак и прође субота;

рано дође свијетла неђеља,

царе пође у лов у планину,

и позваше стара Југ–Богдана,

с Југом пође девет Југовића,

отидоше у лов у планину.

Лов ловише по гори зеленој,

ни добише, ни шта изгубише,

но се своме повратише двору,

преда њих је ишетао Лазо;

царе свраћа Југа на вечеру,

Лазо свраћа девет Југовића.

Кад сједоше за столове златне:

уврх совре силан цар Сјепане,

а до њега стари Југ Богдане,

а до Југа девет Југовића;

њима служи вјеран слуга Лазо.

Он навали шећер и ракију,

па донесе црвенику вино.

Кад се ладна напојише вина,

о свачему сташе бесједити,

како који добар јунак јесте;

Југ изваде књиге старославне,

те казује пошљедње вријеме:

„Видите ли, моја браћо красна!

Видите ли како књига каже:

настануће пошљедње вријеме,

нестануће овце и пшенице

и у пољу челе и цвијета;

кум ће кума по суду ћерати,

а брат брата звати по мегдану! “

Кад то зачу вјеран слуга Лазо,

он отрча на танану кулу,

те донесе ону чашу златну,

наслужи је црвенијем вином,

поклони је стару Југ-Богдану.

Богдан прими златну купу вина,

купу прими, а пити је неће;

мисли Богдан шта је и како је,

чиме ли ће даривати Лаза.

Југу вели девет Југовића:

„О наш бабо, стари Југ-Богдане,

што не пијеш златну купу вина,

штоно ти је поклонио Лазо? “

Вели њима стари Југ Богдане:

„Ђецо моја, девет Југовића,

ја ћу ласно пити купу вина,

него мислим, моја ђецо драга,

чиме ћу ја даривати Лаза“.

Југу веле девет Југовића:

„Ласно ћеш га даривати, бабо:

у нас доста коња и сокола,

у нас доста пера и калпака“.

Тад говори силан цар Стјепане:

„Има Лазо коња и сокола,

Лазо има пера и калпака;

Лазо тога неће ни јаднога,

Лазо хоће Милицу ђевојку,

баш Милицу, милу мљезиницу,

милу сеју девет Југовића“.

Кад зачуше девет Југовића,

поскочише на ноге лагане,

потегоше маче коврдине —

да погубе цара у столици.

Моли им се стари Југ Богдане:

„Нете, синци, ако бога знате!

Ако данас цара погубите,

на вама ће останути клетва;

док извадим књиге старославне,

да ја гледам, синци, у књигама

је л' Милица Лазу суђеница“.

Књиге учи стари Југ Богдане,

књиге учи, грозне сузе рони:

„Нете, синци, ако бога знате!

Милица је Лазу суђеница,

на њему ће останути царство,

са њоме ће царовати Лазо

у Крушевцу код воде Мораве“.

Кад то зачу силан цар Стјепане,

он се маши руком у џепове,

те извади хиљаду дуката,

и извади од злата јабуку,

у јабуци трн камена драга,

обиљежје Милици ћевојци.

5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ

Sастала се четири табора

на убаву на пољу Косову,

код бијеле Самодреже цркве:

једно табор Вукашина краља,

друго табор деспота Угљеше,

треће табор војеводе Гојка,

а четврто царевић-Уроша.

Цареви се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Краљ Вукашин вели: „На мене је! “

Деспот Углеш': „Није, нег' на мене! “

Војвод' Гојко: „Није, нег' на мене! “

Ћути нејак царевић Урошу,

ћути д'јете, ништа не бесједи,

јер не смије од три братијенца,

братијенца, три Мрњавчевића.

Пише књигу Вукашине краљу,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога лротопоп-Недељка,

нека дође на Косово равно,

да он каже на коме је царство:

он је св'јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у њега су књиге староставне.

Пише књигу деспоте Угљеша,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка.

Трећу пише војевода Гојко,

и он шиље огњена чауша;

а четврту царевић Урошу,

пише књигу и шиље чауша.

Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,

све потајно један од другога.

Састаше се четири чауша

у Призрену, граду бијеломе,

код дворова протопоп-Недењка,

али прота дома не бијаше,

но у цркви бјеше на јутрењи,

на јутрењи и на летурђији.

Кол'ко с' силни огњени чауши,

колико су силни од силнијех,

те не кћеше коње одјахати,

но у цркву коње нагонише,

потегоше плетене канџије,

ударају протопоп-Недељка:

„Брже хајде, протопоп-Недељко,

брже хајде на Косово равно,

да ти кажеш на коме је царство;

ти си св'јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у тебе су књиге староставне;

јал' ћеш сада изгубити главу! “

Сузе рони протопоп Недељко,

сузе рони, па њима говори:

„Одбијте се, силни од силнијех,

док у цркви закон савршимо,

знати ће се на коме је царство“.

Тако су се они узмакнули.

А кад закон божји савршише,

изљегоше пред бијелу цркву;

тад говори протопоп Недељко:

„Ђецо моја, четири чауша,

ја сам св'јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

ал' га нисам питао за царство,

већ за грије' што је сагр'јешио;

но идите у Прилипа града,

до дворова Краљевића Марка,

а до Марка, до мојега ђака;

код мене је књигу научио,

код цара је Марко писар био,

у њега су књиге староставне,

и он знаде на коме је царство.

Ви зовите на Косово Марка,

хоће Марко право казивати,

јер се Марко не боји никога,

разма једног бога истинога“.

Отидоше четири чауша,

отидоше ка Прилипу граду,

б'јелу двору Краљевића Марка.

Кад су били пред бијеле дворе,

ударише звекиром на врата.

То зачула Јевросима мајка,

па дозива свога сина Марка:

„Сине Марко, моје чедо драго,

тко удара звекиром на врата?

Баш кâ да су бабови чауши“.

Уста Марко те отвори врата,

чауши се поклонише Марку:

„Божја т' помоћ, господару Марко! “

А Марко их омилова руком:

„Добро дошли, моја ђецо драга!

Јесу л' здраво Србљи витезови,

и честити цареви и краљи? “

Чауши се смјерно поклонише:

„Господару, Краљевићу Марко,

све је здраво, али није мирно:

господа се тешко завадила

на Косову пољу широкоме,

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

⇐ Предыдущая 7 8 9 10 111213 14 15 16 Следующая ⇒