Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 10 страница

Песма Марко Краљевић и бег Костадин је етичка оцена коју један већи великаш, краљ Марко, изриче једноме мањем великашу, господину Константину Дејановићу, замерајући му што људе цени по благу и оделу (те зато одбија лоше обучене сиротице и ставља у доњу трпезу небогате старе господаре у старом скерлету, а прима раскошно обучене сиротице и ставља у горњу трпезу богате нове господаре у новом скерлету) и што не поштује оца и мајку (не држи их за столом и не даје им прву чашу вина), и, оваква, ова етичка оцена (коју је било ко било коме у различна времена могао изрећи — не Марко Костадину, него Петар Павлу) истиче поступак према „новим господарима“ (које Зоговић производи у властелу немањићке државе) и према „старим господарима“ (које Зоговић производи у племенску властелу) само као један од три нечовечна поступка, супротна хришћанском моралу и без иједне једине чисто властелинске црте, јер песму је срочио Грујо Меанџић из Сентомаша, из Бачке, где — како је Вук у Српском рјечнику записао — „зову и најмањег трговчића господаром“, па ће бити да су поменути стари и нови господари (уколико баш нису трговчићи) неодређени колико и сиротице.

Сестра Леке капетана не садржи никакав антагонизам државне и жупске властеле (јер се краљ Марко зачудио и застидео пред госпоштином Леке капетана, господара „све призренске земље“), али је структура ове песме одређена оценом да је „Марко турска придворица“, да је „Милоша кобила родила“ и да је „Реља пазарско копиле“, а то значи — с обзиром на централну улогу „турске придворице“ — да је ова песма, и у првобитној варијанти, могла настати тек у периоду борбе са Турцима.

Женидба Душанова је у првом реду химна националном поносу (главна мисао је: да надмудримо и надјуначимо Латине), па је у другом реду химна крвном сродству (што наглашава и завршни стих: „Тешко свуда своме без својега! “), па је тек у трећем реду, колико захтевају национални понос И крвно сродство, историја властелинског антагонизма (уколико се тако може назвати срџба цара Душана на његове сестриће, изазвана иностраном сплетком и унесена у песму ради неопходног заплета: да се доведе у питање главна мисао — о тријумфу над Латинима и да се покажу искушења која може да издржи крвно сродство), па тек сасвим напослетку може бити — и то само с обзиром на Милошеву чобанску улогу — (како каже Зоговић на страни 326) „химна спасоносној, стваралачкој сили рада, борби за мијењањем(! ) природе, која (! ) мијења и развија1 оне који мијењају“.

Песма Бановић Страхиња, коју је Зоговић својом тврдом анализом намучио више него иједну другу, јесте песма о усамљеном српском јунаку, који — у одсудном часу, пред саму пропаст државе, кад је турска војска оклопила са свих страна — не налази пријатеља ни у тазбини ни у љуби коју спасава из турског ропства, него у коњу, у псу и у једном припаднику турске војске, свом некадашњем робу, који је међу својима исто толико усамљен и несрећан, а само је узгред ова песма историја властелинског антагонизма, и то антагонизма равноправних рођака, јер колико се Страхинић поноси Југовићима толико се они поносе њиме: њега дворе не само слуге и слушкиње него га и „шурњаје дворе упоредо“ (баш као у домаћинској сењачкој кући), и сва крушевачка господа наваљује да му укаже пошту, а Југ Богдан, таст његов, да би могли „пријатељи бити довијека“, нуди му чак то да га ожени другом љубом.

Зоговић истиче да је ову песму испевао „старац Милија из старог Колашина“, али не истиче да је старац Милија живео и певао у ослобођеној Србији. Зоговић налази да је ова песма по уметничкој експресији блиска Подруговићевој Женидби Душановој (која је ретка оптимистичка визија у нашој јуначкој поезији), а не види колико је она — као песимистичка визија — блиска другој стравичној песимистичкој визији самога старца Милије, Женидби Максима Црнојевића. Зоговићу ни на ум не пада да упореди Вишњићеву визију победничке устаничке Србије и Милијину визију пропасти домаће феудалне државе, иако се ове две визије тако снажно допуњују, иако и Милијина бар нешто мора дуговати устаничкој Србији, бар толико колико је ова била негација феудалног поретка и ипак наследница (и утолико афирмација) немањићке државе.

3оговићу ништа не казује ни Вукова мисао: „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати“.

3оговићу ништа не казује ни мишљење истакнутог совјетског научника Соколова да је вулгарно–социолошка интерпретација историје фолклора довела до апсурдног закључка да је јуначка поезија творевина „не народа, не радних маса, него господске класе у епохи феудализма“.

Натежући своје тезе, Зоговић се нашао у најсмешнијем од свих положаја: да брани Кравцова кога се одрекао сам Кравцов и да прави догму од једног дела необавезног и веома гипког закључка Жозефа Бедјеа, буржоаског историчара књижевности, кога је млади Кравцов преобразио у догматичара!

ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА

1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Kад се жени српски цар Стјепане,

надалеко запроси ђевојку,

у Леђану, граду латинскоме,

у латинског краља Мијаила,

по имену Роксанду ђевојку;

цар је проси, и краљ му је даје.

Цар испроси по књигам' ђевојку,

пак дозива Тодора везира:

„Слуго моја, Тодоре везире,

да ми идеш бијелу Леђану,

моме тасту, краљу Мијаилу,

да ми с њиме свадбу уговориш:

када ћемо поћи по ђевојку,

колико ли повести сватова;

да ми видиш Роксанду ђевојку:

може л' бити за цара царица,

може л' бити свој земљи госпођа:

да је видиш и да прстенујеш“.

Вели њему Тодоре везире:

„Хоћу, царе, драги господине“;

пак с' опреми, оде у Латине.

Када дође бијелу Леђану,

лијепо га краљу дочекао:

вино пише неђељицу дана.

Тада рече Тодоре везире:

„Пријатељу, Мијаило краљу,

није мене царе оправио

да ја пијем по Леђану вино,

већ да с тобом свадбу уговорим:

кад ће царе доћи по ђевојку,

у које ли доба од године,

колико л' ће повести сватова;

и да видим Роксанду ђевојку,

да је видим и да прстенујем“.

Тада рече Мијаило краљу:

„Пријатељу, Тодоре везире,

што ме царе за сватове пита,

нека купи колико му драго,

по ђевојку када њему драго;

него ћеш ми цара поздравити:

нек не води своја два сестрића,

два сестрића, два Војиновића,

Вукашина и с њим Петрашина;

у пићу су тешке пијанице,

а у кавзи љуте кавгаџије;

опиће се, заметнуће кавгу,

па је тешко џевап дати кавзи

у нашему бијелу Леђану.

А ђевојку сада ћеш виђети

и прстен јој дати по закону“.

А када је тавна ноћца дошла,

не доносе воштане свијеће,

већ по мраку изводе ђевојку.

Кад то виђе Тодоре везире,

он извади од злата прстење

са бисером и драгим камењем:

разасја се соба од камења, —

така му се учини ђевојка

да је љепша од бијеле виле;

прстенова Роксанду ђевојку

и даде јој хиљаду дуката,

и ђевојку браћа одведоше.

Кад ујутру јутро освануло,

опреми се Тодоре везире,

пак отиде бијелу Призрену.

Када дође бијелу Призрену,

пита њега српски цар Стјепане:

„Слуго моја, Тодоре везире,

виђе ли ми Роксанду ђевојку?

Виђе ли је и прстенова ли?

Што говори краљу Мијаило? “

Тодор њему све по реду каже:

„Виђех, царе, и прстеновах је.

Да каква је Роксанда ђевојка,

онакове у Србина нема!

Добро збори краљу Мијаило:

по ђевојку када тебе драго,

свата купи колико ти драго;

само те је краљу поздравио:

да не водиш два сестрића твоја,

два сестрића, два Војиновића;

у лићу су тешке пијанице,

а у кавзи љуте кавгаџије:

опиће се, заметнуће кавгу,

пак је тешко џевап дати кавзи

у Леђану, граду латинскоме“.

Кад то зачу српски цар Стјепане,

удари се руком по кољену:

„Јао мене до бога милога!

дотле ли се зулум огласио

од сестрића од Војиновића!

А тако ми моје вјере тврде,

докле мене то весеље прође,

обојицу хоћу објесити

о вратима града Вучитрна,

по свијету да ме не срамоте! “

Стаде царе купити сватове;

скупи свата дванаест хиљада,

пак подиже низ Косово равно.

Кад су били испод Вучитрна,

гледала их два Војиновића,

међу собом млади говорили:

„Што л' се ујак на нас расрдио,

те нас не шће звати у сватове?

Нетко нас је њему опаднуо,

с њега жива месо отпадало!

Цар отиде у земљу латинску,

а јунака са собом не има

ниједнога од рода својега,

који би му био у невољи,

ако би му било за невољу;

Латини су старе варалице,

ујака ће нашег погубити,

а незвани ићи не смијемо“.

Вели њима остарјела мајка:

„Ђецо моја, два Војиновића,

ви имате брата у планини —

код оваца Милош-чобанина;

најмлађи је, а најбољи јунак,

а за њега царе и не знаде.

Пошљите му лист књиге бијеле

нека дође граду Вучитрну;

не пиш'те му што је и како је,

већ пишите: „Мајка је на смрти,

пак те зове да те благосови,

да на тебе клетва не остане;

него брже ходи б'јелу двору,

не би л' живу застануо мајку! ““

То су браћа мајку Послушала;

брже пишу књигу на кољену,

те је шаљу у Шару планину,

своме брату, Милош-чобанину:

„Ој Милошу, наш рођени брате,

брже да си граду Вучитрну!

Стара нам је мајка на умору,

пак те зове да те благосови,

да на тебе клетва не остане“.

Када Милош ситну књигу прими,

књигу гледа, а сузе прољева.

Пита њега тридесет чобана:

„О Милошу, наша поглавице,

и досад су књиге долазиле,

ал' се нису са сузам' училе!

Откуд књига, ако бога знадеш! “

Скочи Милош на ноге лагане,

па говори својим чобанима:

„Ој чобани, моја браћо драга,

ова књига јест од двора мога:

стара ми је на умору мајка,

пак ме зове да ме благосови,

да на мене клетва не остане;

ви чувајте по планине овце,

док ја одем и натраг се

Оде Милош граду Вучитрну.

Кад је био близу б'јела двора,

два су брата пред њег ишетала

а за њима остарјела мајка.

Вели њима Милош чобанине:

„Зашто, браћо, ако бога знате!

Без невоље јер градит невољу? “

Веле њему до два мила брата:

„Ходи, брате, има и невоље“.

У б'јела се лица изљубише,

Милош мајку у бијелу руку.

Стадоше му редом казивати

како царе оде по ђевојку

надалеко, у земљу латинску,

а не зове својијех сестрића:

„Већ, Милошу, наш рођени брате,

хоћеш, брате, незван за ујаком

у сватове пођи назорице?

Ако њему буде до невоље,

да се њему у невољи нађеш;

ако ли му не буде невоље,

можеш доћи да се не казујеш“.

То је Милош једва дочекао:

„Хоћу, богме, моја браћо драга;

кад ујаку нећу, да коме ћу? “

Тад га браћа опремат стадоше;

оде Петар опремат кулаша,

а Вукашин опрема Милоша:

на њег меће танану кошуљу,

до појаса од чистога злата,

од појаса од бијеле свиле;

по кошуљи три танке ђечерме,

пак доламу са тридест путаца;

по долами токе саковане,

златне токе од четири оке;

а на ноге ковче и чакшире;

а сврх свега бугар–кабаницу,

и на главу бугарску шубару:

начини се црни Бугарине,

ни браћа га познати не могу;

дадоше му копље убојито

и мач зелен старога Војина;

Петрашин му изведе кулаша

међедином свега опшивена,

да кулаша царе не познаде.

Л'јепо су га браћа сјетовала:

„Кад, Милошу, достигнеш сватове,

питаће те тко си и откуд си;

ти се кажи земље Каравлашке:

„Служио сам бега Радул-бега,

не шће мене службу да исплати,

пак ја пођох у свијет бијели,

да ђегођи боље службе тражим;

пак сам чуо за свате цареве,

и пристô сам незван за сватови

рад' комада љеба бијелога

и рад' чаше црвенога вина“.

Чувај добро дизген од кулаша,

јер се кулаш јесте научио

путовати с коњма царевијем“.

Тада Милош окрену кулаша,

пак за царем оде у сватове.

На Загорју сустиже сватове.

Литају га кићени сватови:

„Откуд идеш, млађано Бугарче? “

Милош им се из далека каже,

кô што су га браћа научила.

Лијепо га свати дочекаше:

„Добро дошô, млађано Бугарче!

Нек је један више у дружини! “

Кад су били путем путујући, —

злу науку Милош научио

код оваца у Шари планини:

поспавати свагда око подне —

он задрема на коњу кулашу.

Како дизген ослаби кулашу,

диже главу, оде кроз сватове,

обаљује коње и јунаке,

докле дође коњма царевијем;

како дође, с њима у ред стаде.

Лале шћаху бити Бугарина,

ал' не даде српски цар Стјепане:

„Не удрите млађано Бугарче,

Бугарче се спават научило

по планини овце чувајући;

не удрите, већ га пробудите“.

Буде њега лале и војводе:

„Устан' море, млађано Бугарче!

Бог ти стару не убио мајку,

која те је такога родила

и у свате цару опремиле! “

Кад се прену Милош Војиновић,

те сагледа цару очи чарне,

кулаш иде с коњма царевијем;

он покупи дизгене кулашу,

па ишћера њега из сватова,

удара га оштром бакрачлијом:

по три копља упријеко скаче,

по четири небу у висине,

унапредак ни броја се не зна;

из уста му живи огањ сипа,

а из носа модар пламен суче.

Стаде свата дванаест хиљада

те гледају коња у Бугара;

коња гледе, а сами се чуде:

„Боже мили, чуда великога!

Добра коња, а лоша јунака!

Још такога ни виђели нисмо;

један бјеше у зета царева,

и сада је у Војиновића“.

Гледале га још три шићарџије:

једно јесте Ђаковица Вуче,

а друго је Нестопољче Јанко,

а треће је момче Пријепољче;

гледали га, пак су говорили:

„Добра коња младог Бугарина!

Баш га овђе у сватов'ма нема,

та нема га ни у цара нашег;

хајде мало да изостанемо,

не би ли га како измамили“.

Кад су били до клисуре близу,

изосташе до три шићарџије,

па говоре Милош–чобанину:

„Чујеш море, млађано Бугарче!

Хоћеш дати коња на размјену?

даћемо ти коња још бољега,

и још прида стотину дуката,

и сувише рало и волове,

пак ти ори те се љебом рани“.

Вели њима Милош Војиновић:

„Прођ'те ме се, до три шићарџије!

Бољег коња од овог не тражим,

ни овога умирит не могу.

Што ће мене стотина дуката?

На кантар их мјерити не знадем,

а бројем их бројити не ум'јем.

Што ће мене рало и волови?

Мене није ни отац орао,

пак је мене љебом одранио“.

Тад говоре до три шићарџије:

„Чујеш море, млађано Бугарче!

Ако не даш коња на размјену,

ми ћемо га на силу отети! “

Ал' говори Милош Војиновић:

„Сила отме земљу и градове,

камол' мене коња отет неће!

Волим дати коња на размјену,

јер не могу пјешке путовати“,

Па устави својега кулајша,

пружи руку испод међедине;

они мисле бакрачлију скида,

ал' он скида златна шестоперца,

те удара Ђаковицу Вука:

колико га лако ударио,

три пута се Вуче преметнуо.

Вели њему Милош Војиновић:

„Толики ти родили гроздови

у питомој твојој Ђаковици! “

Побјеже му Нестопољче Јанко;

стиже њега Милош на кулашу,

удари га међу плећи живе,

четири се пута преметнуо:

„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!

Толике ти јабуке родиле

у питому Нестопољу твоме! “

Бјежи јадно момче Пријепољче;

достиже га Милош на кулашу,

те и њега куцну шестоперцем,

седам се је лута преметнуло:

„Држ' се добро, момче Пријепољче!

Па кад дођеш Пријепољу твоме,

повали се међу ђевојкама

ђе с' отео коња од Бугара! “

Па окрену коња за сватови.

Кад дођоше бијелу Леђану,

разапеше по полу шаторе.

Зоб изиђе коњма царевијем,

нема ништа коњу Милошеву.

Кад то виђе Милош Војиновић,

узе торбу на лијеву руку,

од зобнице једне те до друге,

док је своју пуну напунио;

па он оде тражит механџију:

„Механџија, дај да пијем вина! “

Механџија њему одговара:

„Ид' одатле, црни Бугарине!

Да с' донио бугарску копању,

ако бих ти и усуо вина;

за те нису чаше позлаћене! “

Погледа га Милош попријеко,

удари га руком уз образе:

колико га лако ударио,

три му зуба у грло сасуо.

Моли му се млади механџија:

„Не удри ме више, Бугарине!

Биће тебе вина изобила,

ако цару неће ни достати“.

Милош више не шће ни искати,

већ сам узе пак се напи вина.

Док се Милош мало поначини,

утом свану и ограну сунце;

ал' повика са града Латинче:

„Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!

Ето доље под градом Леђаном

изишô је краљев заточниче,

зове тебе на мајдан јуначки;

ваља ићи мајдан дијелити,

или нећеш одавде изићи,

ни извести свата ниједнога,

а камоли Роксанду ђевојку! “

Кад то зачу српски цар Стјепане,

он телала пусти у сватове;

телал виче и тамо и амо:

„Није л' мајка родила јунака,

и у свате цару опремила,

да за цара на мајдан изиђе?

Честита би њега учинио“.

Ал' се нитко наћи не могаше.

Цар с' удари руком по кољену:

„Јао мене до бога милога!

Сад да су ми два сестрића моја,

два сестрића, два Војиновића,

сад би они на мајдан изишли“.

Истом царе у бесједи бјеше,

Милош иде, а кулаша води

Ао пред шатор српског цар-Стјепана:

„Је л' слободно, царе господине,

да ја идем на мејдан у поље? “

Вели њему српски цар Стјепане:

„Јест слободно, млађано Бугарче;

јест слободно, ал' није прилике!

Ако згубиш млада заточника,

честита ћу тебе учинити“.

Узја Милош помамна кулаша,

па окрену од б'јела шатора,

заметнувши копље наопако.

Говори му српски цар Стјепане:

„Не нос', синко, копље наопако,

већ окрени копље унапредак,

јер ће ти се смијати Латини“.

Вели њему Милош Војиновић:

„Чувај, царе, ти господства твога!

Ако мене до невоље буде,

ја ћу ласно копље окренути;

ако ли ми не буде невоље,

донети га могу и овако“.

Па отиде низ поље леђанско.

Гледале га Латинке ђевојке,

гледале га, пак су говориле:

„Боже мили, чуда великога!

Каква је то царева замјена?!

Та на њему ни хаљина нема!

Весели се, краљев заточниче!

Немаш на што сабље извадити,

нит' је имаш о што крвавити“.

У то доба дође до шатора,

ђе заточник сједи под шатором,

за копље је свезао дората.

Вели њему Милош Војиновић:

„Устан' море, бијело Латинче,

да јуначки мајдан дијелимо! “

Ал' говори бијело Латинче:

„Ид' одатле, црни Бугарине!

Немам о што сабље поганити,

кад на тебе ни хаљина нема“.

Ражљути се Милош Војиновић:

„Устан' море, бијело Латинче!

На тебе су побоље хаљине,

с тебе ћу их на себе обући“.

Тад Латинче на ноте поскочи,

пак посједе помамна дората,

одмах оде пољем разиграват;

Милош њему стаде на биљези.

Баци копље бијело Латинче

на Милоша у прси јуначке;

Милош држи златна шестоперца,

на њега је копље дочекао,

пребио га на три половине.

Вели њему бијело Латинче:

„Чекај мало, црни Бугарине,

лоше су ми копље подметнули,

док отидем да копље пром'јеним“.

Пак побјеже преко поља равна,

ал' повика Милош Војиновић:

„Стани мало, бијело Латинче!

Мило би ти било побјегнути! “

Пак поћера по пољу Латинче;

доћера га до леђанских врата,

ал' леђанска врата затворена.

Пусти копље Милош Војиновић,

те прикова бијело Латинче,

прикова га за леђанска врата,

пак му русу одсијече главу,

кулашу је баци у зобницу;

па увати његова дората,

одведе га цару честитоме:

„Ето, царе, заточника главе! “

Цар му даде благо небројено:

„Иди, синко, те се напиј вина,

честита ћу тебе учинити! “

Тек што Милош сједе пити вино,

ал' повика са града Латинче:

„Ето, царе, под Леђаном градом

на ливади три коња витеза,

под седлима и под ратовима,

и на њима три пламена мача,

врхови им небу окренути:

да прескочиш три коња витеза!

Ако ли их прескочити нећеш,

нећеш изић ни извест ђевојке“.

Опет викну телал по сватов'ма:

„Није л' мајка родила јунака,

и у свате цару опремила,

да прескочи три коња витеза

и на њима три пламена мача? “

Тај се јунак наћи не могаше.

Ал' ето ти млада Бугарина

пред шатора српског цар–Стјепана:

„Је л' слободно, царе господине,

да прескочим три коња витеза? “

„Јест слободно, моје драго д'јете!

Него скини бугар–кабаницу,

бог убио онога терзију

који ти је толику срезао! “

Говори му Милош Војиновић:

„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,

не брини се мојом кабаницом!

Ако буде срце у јунаку,

кабаница неће ништа смести:

којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна! “

Па он оде у поље леђанско.

Када дође до добријех коња,

он проводи својега кулаша,

па кулашу своме проговара:

„Чекај мене у седло, кулашу! “

А он прође с оне друге стране,

заигра се преко поља равна,

и прескочи три коња витеза

и на њима три пламена мача,

устави се на својем кулашу;

па он узе три коња витеза,

одведе их српском цар-Стјепану.

Мало време затим постајало,

ал' повика са града Латинче:

„Хајде сада, царе Србљанине,

под највишу кулу у Леђану;

на кули је копље ударено,

на копљу је од злата јабука:

Ти стријељај кроз прстен јабуку! “

Милош више не шће ни чекати,

већ он пита цара честитога:

„Је л' слободно, царе господине,

да стријељам кроз прстен јабуку? “

„Јест слободно, мој рођени синко! “

Оде Милош под бијелу кулу,

запе стр'јелу за златну тетиву,

устријели кроз прстен јабуку,

пак је узе у бијеле руке,

однесе је цару честитоме;

лијепо га царе обдарио.

Мало време затим постајало,

ал' повика са града Латинче:

„Ето, царе, под бијелом кулом

изишла су два краљева сина,

извели су три л'јепе ђевојке,

три ђевојке, све три једнолике,

и на њима рухо једнолико:

или познај које је Роксанда;

ако ли се које друге машиш,

нећеш изић ни изнијет главе,

а камоли извести ђевојке!

Кад је царе р'јечи разумио,

он дозива Тодора везира:

„Иди, слуго, те познај ђевојку! “

Тодор му се право кунијаше:

„Нијесам је, царе, ни виђео,

јер су ми је по мраку извели

када сам је ја прстеновао“.

Цар с' удари руком по колену:

„Јаој мене до бога милога!

Надмудрисмо и надјуначисмо,

пак нам оста цура на срамоту! “

Кад то зачу Милош Војиновић,

он отиде цару честитоме:

„Је л' слободно, царе господине,

да ја познам Роксанду ђевојку? “

„Јест слободно, моје драго д'јете,

ал' је јадно у те поуздање:

како ћеш ти познати ђевојку,

кад је нигда ни виђео ниси! “

Ал' говори Милош Војиновић:

„Не брини се, царе господине!

Кад ја бијах у Шари планини

код оваца дванаест хиљада,

за ноћ буде по триста јањаца,

ја сам свако по овци познавô:

Роксанду ћу по браћи познати“.

Вели њему српски цар Стјепане:

„Иди, иди, моје драго д'јете!

Ако бог да те познаш Роксанду,

даћу тебе земљу Скендерију

у државу за живота твога“.

Оде Милош низ поље широко.

Када дође ђе стоје ђевојке,

збаци с главе бугарску шубару,

скиде с леђа бугар–кабаницу, —

засија се скерлет и кадифа,

засјаше се токе на прсима

и злаћене ковче на ногама:

сину Милош у пољу зелену

као јарко иза горе сунце —

пак је простре по зеленој трави,

просу по њој бурме и прстење,

ситан бисер и драго камење.

Тад извади мача зеленога,

па говори трима ђевојкама:

„Која је ту Роксанда ђевојка,

нек савије скуте и рукаве,

нека купи бурме и прстење,

ситан бисер и драго камење;

ако ли се која друга маши,

вјера моја тако ми помогла,

осјећ ћу јој руке до лаката! “

Кад то чуше три л'јепе ђевојке,

обје крајње средњу погледаше,

а Роксанда у зелену траву;

сави скуте и свил'не рукаве,

пак покупи бурме и прстење,

ситан бисер и драго камење;

а ђевојке двије побјегоше.

Али Милош утећ им не даде,

веће обје увати за руке,

све три води пред цара Стјепана;

цару даде Роксанду ђевојку,

и даде му једну уз Роксанду,

а трећу је себе уставио.

Цар Милоша међу очи љуби,

ал' још не зна тко је и откуд је.

Повикаше кићени чауши:

„Спремајте се, кићени сватови,

вријеме је двору путовати! “

Спремише се кита и сватови,

поведоше Роксанду ђевојку.

Кад су били мало иза града,

ал' говори Милош Војиновић:

„Господине, српски цар–Стјепане,

овђе има у Леђану граду,

има један Балачко војвода.

Ја га знадем и он ме познаје.

Краљ га рани седам годин' дана

да рашћера кићене сватове

и да отме Роксанду ђевојку:

сад ће њега за нама послати.

На Балачку јесу до три главе:

из једне му модар пламен бије,

а из друге ладан вјетар дува;

кад два вјетра из глава изиђу,

Балачка је ласно погубити.

Већ ви ид'те, водите ђевојку,

ја ћу овђе чекати Балачка,

не бих ли га како уставио“.

Отидоше кићени сватови,

одведоше лијепу ђевојку;

оста Милош у гори зеленој

и са њиме три стотине друга.

Кад одоше свати из Леђани,

краљ дозива Балачка војводу:

„О Балачко, моја вјерна слуго,

можеш ли се у се поуздати

да рашћераш цареве сватове

и да отмеш Роксанду ђевојку? “

Лита њега Балачко војвода:

„Господине, од Леђана краљу,

какав бјеше јунак у сватов'ма

што највеће отвори јунаштво? “

Вели њему леђанска краљица:

„Слуго наша, Балачко војвода,

ту не има ниједног јунака,

осим једног црна Бугарина,

и то младо, још голобрадасто“.

Ал' говори Балачко војвода:

„Није оно црни Бугарине,

већ је оно Милош Војиновић;

ни цар Стјепан њега не познаје,

ал' ја њега одавна познајем“.

Вели њему леђанска краљица:

„Или, Слуго, Балачко војвода,

те ми отми цуру од Србаља,

а ја ћу је тебе поклонити“.

Тад Балачко спреми бедевију,

па отрча друмом за сватови

са шест стотин' латинских катана.

Кад су били у гори зеленој,

кулаш стоји на друму широку,

а за њиме Милош Војиновић.

Викну њега Балачко војвода:

„О Милошу, зар се мене надаш? “

Па он пусти један пламен модар,

опали му црну мећедину;

а кад виђе да му не науди,

онда пусти вјетра студенога:

три пута се кулаш преметнуо,

ал' Милошу ништа не досади.

Викну Милош из грла бијела:

„Ето тебе од шта се не надаш! “

Па он пусти златна шестоперца:

колико га лако ударио,

из бојна га седла избацио;

пак потеже копље убојито,

прибоде га у зелену траву,

пак му све три одсијече главе,

кулашу их баци у зобницу.

Тад учини јуриш у катане

са својијех три стотине друга:

одсјекоше три стотине глава,

па одоше друмом за сватови.

Кад стигоше цара и сватове,

пред њег баци Балачкове главе;

цар му даде хиљаду дуката,

па одоше бијелу Призрену.

Кад су били кроз поље Косово,

Милош хоће граду Вучитрну,

па говори српском цар-Стјепану:

„Збогом остај, мој мили ујаче,

мој ујаче, српски цар–Стјепане! “

Тада се је царе осјетио

да је оно Милош Војиновић,

па говори својему нећаку:

„Та ти ли си, дијете Милошу!

Та ти ли си, мој мили нећаче!

⇐ Предыдущая 6 7 8 9 101112 13 14 15 Следующая ⇒