Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 8 страница

У песми Цар Лазар и царица Милица највише се по навља стих који најјаче изражава сестринску љубав — „да имадем брата од заклетве“. У песми Пропаст царства српскога понављају се речи које изражавају сав хероизам и трагедију косовских јунака: „бише и убише“, „бити започеше“, „погибе“, „погибоше“, „сва изгиба војска“. У песми Мусић Стеван понавља се кнежева клетва, на којој је ова песма и саграђена. У песми Смрт мајке Југовића понављају се стихови који изражавају материно одупирање болу:

И ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила.

У Орању Марка Краљевића понављају се стихови који — духовито и снажно — изражавају најбитнији моменат: „Море, Марко, не ори друмова! “ и „Море, Турци, не газ'те орања! “ У Боланом Дојчину понавља се опис Арапиновог намета, а на њему и почива ова песма. У песми Јакшићи кушају љубе оба брата постављају женама једно исто питање, које је — свакако — у средишту песме. У Бану Зрињанину и Бегзади дјевојци више пута се понављају речи којима млада Туркиња исказује стрепњу — основно своје расположење — да ли се допада бану. У Женидби Грујице Новаковића и Ђерзелезу Алији понављају се речи којима Грчић и Ђерзелез изражавају своју надмоћност над Новаком и његовом дружином, а то и јесте најважније у овим песмама. У Женидби од Задра Тодора понављање описа наших јунака делује као наговештај турске несреће, а више пута поповљени стих „Марко веже за јеле зелене“ појачава — несумњиво — слику турског пораза. У песми Сењанин Тадија понавља се питање Тадији што је уплашио дружину и Тадијин одговор, који открива гледање на јуначко и кукавичко држање — гледање које је у основи ове песме:

Нека бјеже, драги побратиме!

Када су се они уплашили

од живога одерана јарца,

ја како ће сјутра дочекати,

побратиме, Хасан–агу Куну

и његових тридест крајишника,

крајишника како ватре живе?

У Женидби Милића барјактара понављају се невестине речи о томе како јој је омрзнуло сунце, а то је тренутак кад почиње трагедија. Са исто толико смисла понављају се Османове речи у Женидби бега Љубовића, речи Бећирагинице у Малом Радојици, Вукове речи у песми Вук Анђелић и бан Задранин, стих „што ме, тужан, овуд потерало“ у Предрагу и Ненаду, стих „нек изиђе пред тавницу клету“ и „опет џелат са тавнице виче“ у песми Три сужња. И колико резноликости у начину понављања! Понекад се у понављању чува исти ред (на пример, у песми Јанко од Коњица и Али–бег у Савиним одговорима на Павлова питања да ли се зелене лугови посавски, да ли има траве око Саве итд. ), понекад је ред поремећен (на пример, у кнежевој клетви у Мусићу Стевану), понекад се понавља обрнутим редом (на пример, у песми Марко пије уз рамазан вино). И сваки од ових начина дубоко је оправдан: у првом случају и у питањима и у одговорима о томе да ли је време да хајдуци иду у шуму — сасвим природно — истиче се на крају „јање за заклање“; у другом случају стих „не имао од срца порода“ преноси се с почетка на крај — зато што се понавља пред женом која тим делом клетве треба да буде највише дирнута; у трећем случају Марково кршење царске наредбе представљено је врло ефектно баш тиме што се она понавља обрнутим редом, што је последњи стих наредбе „да с' не игра колом уз кадуне“ поновљен као први стих о њеном гажењу: „Марко игра колом уз кадуне“. Али то није све, има много потеза који су одиста мајсторски. Између других, такви су у Женидби кнеза Лазара ови поновљени стихови којима се боље него на икоји други начин изражава колико је Лазару тешко да помене цару за женидбу:

Вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

није мене коњиц олошао,

нити ми је рухо остарило,

нит' је мало голијемна блага;

свега доста у двору твојему.

Вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

које слуге послије дођоше,

све се тебе слуге удворише,

све си слуге, царе, иженио,

а ја ти се удворит не могох,

мене, царе, не кће оженити

за младости и љепоте моје.

Није мање снажан ни стих који ага и Иво (у песми Иво Сенковић и ага од Рибника), налазећи се брзо један за другим у истом повољном положају, упућују — као да се лоптају — један другоме: „Што сад мислиш, чему ли се надаш? “ Изврсна је комбинација двају супротних понављања у песми Марко Краљевић и Ђемо Брђанин; господа хришћанска трипут моле Ђема:

Богом брате, Ђемо Брђанине,

ту нам немој објесити Марка,

неће родит вино ни шеница,

ево тебе три товара блага!

а затим трипут моле Марка:

Богом брате, Краљевићу Марко,

објеси нам Ђема Брђанина,

ево тебе три товара блага!

Изванредно је као уметнички израз и понављање коме је циљ, да истакне не само ситуацију о којој је реч него и ону која ће наступити и која је — обично — супротна првој или је далеко значајнија од ње. Такво понављање налазимо у песмама: Марко Краљевић и Мина од Костура и Смрт Сењанина Ива. У првој двапут поновљеним у Марковом одсуству: „Сад навали, лута Арапијо! “ снажно је истакнут страх који је изазвала Маркова појава и који је изражен речима: „Сад уступи, љута Арапијо! “ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером:

Од њих нико не остаде, мајко,

од нас нико не погибе, мајко;

поводом сукоба са другом потером:

Од нас нико не погибе, мајко,

Од њих нико не остаде, мајко;

а поводом сукоба са трећом потером;

Од њих, мајко, нико не погибе,

од нас, мајко, нико не остаде;

а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је, очигледно, врло вешто изведена) — одлично је наглашен несрећни обрт догађаја.

Узгред смо досад већ више пута дотакли и градацију — поступно ређање све јачих и јачих слика. По себи се разуме да такво ређање оставља најдубљи утисак и представља велику лепоту уметничког израза. Делимично или у целини, у градацији су испеване песме: Женидба Душанова, Зидање Скадра, Пропаст царства српскога, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића, Марко Краљевић и Алил–ага, Марко Краљевић и Мина од Костура, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и бег Костадин, Смрт војводе пријезде, Смрт војводе Кајице, Лов на Божић, Смрт Сењанина Ива, Сењанин Тадија, Предраг и Ненад, Три сужња и др.

Велики уметнички значај има и директни говор. Он је важна црта не само епскога стила него и усменог стваралаштва уопште. У Илијади и Одисеји, на пример, искоришћен је у највећој мери: читава певања у ствари су дијалози. Какви су ти дијалози, довољно је сетити се Ахилове и Агамемнонове свађе у Илијади и, на пример, у Одисеји вечере пред одлазак Телемахов из Спарте. У истој мери употребљен је директни говор и у нашој народној књижевности уопште и у епској поезији посебно. Има и таквих епских песама које су целе у дијалогу: Марко Краљевић и бег Костадин, Диоба Јакшића Старина Новак и кнез Богосав, Маргита дјевојка и Рајко војвода и др. Наш народни песник, и кад започне — а то се ретко дешава — излагање у индиректном говору, најчешће, врло брзо прелази на директно изражавање.

Отуда у нашој епици — и не само у њој — воде се разговори не само међу људима него и међу људима и животињама и стварима. Говоре соколи, гаврани, коњи, па чак н мртве људске главе. То је остатак из прастарих времена кад је човек свему око себе приписивао своје особине и моћи. То је наивност, али која и за савременог човека има несумњиву поетску драж, драж давно протеклих времена кад су људи били с природом у детињским и чврстим везама. Но то је само један мали део садржине коју обухвата директни говор у јуначким песмама, све остало су чисто људски односи и ситуације. Због директног говора ти односи и ситуације су сликовитији, а ликови појединих јунака у њима непосреднији, живљи, рељефнији, њихове индивидуалности пуније и конкретније.

Сликовитост приказивања и разноликост тона нарочито појачава рима. Она се у усменој поезији (мање у епској него у лирској) — за разлику од писане — употребљава нередовно, с времена на време, у различитим видовима, да се нешто нагласи, или као музичко освежење, или као и једно и друго у исти мах. Она се јавља у једном и у више слогова, у јадном стиху на разним местима, на крају или на почетку два и више стихова. Та њена нередовност и несистематичност, односно природност, у ствари је њена највећа лепота. Наравно, то не вреди за риму која представља опште место (на пример, у стиху „то изусти, а душу испусти“), него за ону која после дужег или краћег низа једноличних стихова избије као каква варница из судара истоветних звукова и обасја и издвоји један тренутак, једну ситуацију, било коју појединост. Такве су, између многих других, следеће риме:

Повадиће то драго камење,

ударат га сабљам' у балчаке

и кадама у златно прстење.

Милош пева, вила му отпева.

Примаче се царица Милица,

па ухвати за узду алата,

руке склопи брату око врата,

пак му поче тихо говорити.

Прва в ј е р о, потоња н е в ј е р о!

И тебе ћу сјутра објесити

са у н у к о м Змај–деспотом В у к о м.

Кад се дигне к у к а и мотика,

биће Турком по Медији м у к а.

Сличну улогу имају и многобројне асонанце и алитерације и, нарочито, мелодичан распоред гласова у многим и многим стиховима — као што је, на пример, у стиху:

Токе разби, срце му расече.

А често је — у ненадмашном игрању звуком — и основа целе песме саздана од једног гласа, који пева и слика у исти мах, којим се боље него ичим другим оваплоћује главна идеја. Такво је, на пример, р Смрти Марка Краљевића, а у Смрти мајке Југовића, е у Старом Вујадину. Погледајте само завршне стихове ове последње песме:

„Не лудујте, Турци Лијевњани!

Кад не казах за те хитре ноге,

којено су коњма утјецале,

и не казах за јуначке руке,

којено су копља преламале

и на голе сабље ударале, —

ја не казах за лажљиве очи,

које су ме на зло наводиле

гледајући с највише планине,

гледајући доње на друмове,

куд пролазе Турци и трговци. “

Много пута поновљено и виртуозно истурено е (изостављено на крају стиха само у два случаја, кад су се морали другим гласом истаћи очи, Турци и трговци) осећа се као бескрајно продужен одјек Вујадиновог не, одјек у коме ово не добија сву своју огромну снагу.

Највећим делом, може се рећи: по правилу (наравно, у добрим песмама), израз је у пуном складу

са садржином. Била то лепота или ругоба живота, хумор или трагика, наш песник испољава изванредан посматрачки дар и изванредан смисао за уметничко обликовање. Он уме не само да види и одени него и да каже. У том погледу каткад заостаје за Хомером, старим и великим песничким узором, а каткад му је раван или га чак и превазилази. У хумору, на пример, свакако да не заостаје за њим. Сцена са Терситом у Илијади, најпознатије хумористично место из Хомера, па чак и Хомерови смешни призори са боговима не могу се ставити испред таквих сцена као што је она кад Марко гледа Богдана и Богдан Марка, „а не смије један на другога“; или она врло духовито изведена — кад је сирота девојка надмудрила Марка окумивши га; или она кад Марко игра ситно калуђерски; или она кад Марко оре друмове; или она кад се Марко „болан учинио без болести, од мудрости тешке“; или она — одлична као психолошко запажање (изврсна слика кукавичких карактера који тлаче слабијег и теменају пред јачим) — кад скидају кале и смерно се клањају пред Марком они исти чауши који су у цркву коње нагонили и бичевали протопоп–Недељка; или она кад Милош Војиновић даје шићарџијама коња „на размјену“; или она кад исти јунак чобанском мудрошћу збуњује цара; или она — врло занимљива и као психолошки проблем — кад исти јунак познаје Роксанду; или она врло оригинална — кад се Косовац направио слаботиња и преварио Секулу; или она — набрекла од обести — кад Новак и Радивоје продају Грујицу; или она — пуна младалачког полета — кад Грујица и његових тридесет хајдука прерушени у девојке дочекују пашу са Загорја и његових тридесет делија. Све је то и добро уочено и прикладно речено.

Оно што нашем — као и Хомеровом — хумору даје високу цену јесте чињеница да се он не заснива толико на комици речи колико на комици ситуација и поступака појединих личности. Наведени примери то довољно јасно показују. Али, са друге стране, и у нашој и у Хомеровој поезији има и грубих шала. У шеснаестом певању Илијаде, на пример, Патрокле упућује овакве речи убијеном противнику који је налик на ронца пао с борних кола:

Ај, веома је брз, колико лако се ваља!

Да тај на рибљиву камо заблуди пучину морску,

многе би људе он нахранио оштриге тражећ,

из лађе скачући брзе, иако је немирно море,

када се с кола зна да лако по пољу ваља.

И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца!

Истог је квалитета хумор у следећим стиховима наше песме Милош Стојићевић и Мехо Оругџић:

Пуче пушка, запјева Милошу,

Оругџићу на жалост одјекну;

враг догоди, те Меха погоди.

Поче Мехо дремат на ђогату,

а Милош му стаде говорити:

„Море, Мехо, је л' ти мало пића?

Млогога сам тако напојио,

па кад заспи, више се не диже“.

Уз хумор вања поменути иронију. У народном стваралаштву ње нема много, јер је за њу потребан јадан виши духовни развитак. У Хомеровој и нашој поезији такође није многобројна, али је — уколико је има — најчешће изврсног квалитета. Таква је, на пример, у двадесет другом певању Илијаде иронија упућена на рачун оних који су „јуначки“ задавали ударце мртвом непријатељу: кад је, наиме, Ахил убио Хектора и почео да скида оружје с њега, дотрчали су Ахејци и стали да гледају његово дивно лице и узраст, али без ударца којег ниједан не приступи к њему.

Тада је гдјекоји к другу окренув се реко овако:

„Ао, Хектора сад опипават је дакако лакше

неголи кад је лађе запалио жаркијем огњем! “

Од ове Хомерове нису мање снажне наше ироније садржане у већ поменутим речима које је Милош Војиновић упутио трима шићарџијама. У нешто друкчијем виду, ове ироније се јављају у више песама: кад год неки наш јунак говори потученом противнику да иде у своју земљу и да се похвали шта је задобио. Али у нас има и иронија друге врсте које су исто тако пуне духа. Таква је, између осталих, у песми Јанко од Котара и Мујин Алил иронија коју изговара Вук Мандушић предајући Јанку заробљеног Турчина: „Ето, Јанко, од злата јабуке! “

Али сву своју снагу запажања и приказивања показао је наш народни песник не у хумору, него у трагици. И ту је често ненадмашан, ваљда зато што је живео у земљи која је имала једну од најтрагичнијих судбина у историји света. Нико — ни стари грчки, нити икоји други епски песник — није опевао толико тужних догађаја колико он. Код Хомера има само неколико изузетно јаких места ове врсте: растанак Хекторов са Андромахом, Ахилова туга за Патроклом, Пријамов долазак у Ахилов чадор, Одисејев сусрет с мајком у подземном свету. Код нас су такве читаве песме: Зидање Скадра, Бановић Страхиња, Мусић Стеван, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића, Смрт војводе Пријезде, Болани Дојчин, Смрт војводе Кајице, Секула се у змију претворио, Битка на Крбавском пољу, Женидба Максима Црнојевића, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Иво Сенковић и ага од Рибника, Смрт Сењанина Ива, Женидба Милића барјактара, Ропство Јанковића Стојана, Предраг и Ненад. Различите трагедије, али које заједно чине трагедију читавог народа у његовој вековној борби не само против надмоћних туђинаца освајача него и против надмоћне природе. И баш зато што су делови такве трагедије, туга у овим песмама осећа се као немерљиво дубока, а догађаји и личности у њима имају општенародне (и општељудске) размере. Мајка Југовића — то су све мајке које су у току многих векова скупљале мртву децу по пољима битке. Косовка девојка — то су све веренице којима је насилна смрт односила заручнике. Љуба Мусићева — то су све жене које су са стрепњом испраћале мужеве у бој. Сестра Деренчића бана — то су све сестре које су остајале без браће. Пријезда и Јелица — то су сви људи који су страдали од надмоћне силе. Војвода Кајица — то су сви јунаци који су убијани на превару. Брата жељни Ненад — то су сва браћа која су туговала за браћом. Маргита и Рајко — то је цео народ у вековима туђинског господства. И сви су приказани тако да изгледају као извајани. Са каквом је само вештином и прецизношћу насликан стари Ђурађ у песми Иво Сенковић и ага од Рибника! Старац добија позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати, а тешко му је да под седу главу служи Турчину. Његово осећање немоћи је потпуно; оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој. Ни стрепња за сином не враћа старцу снагу. Али кад се после добијеног мегдана вратио Иво у турском оделу, кад се Ђурђу учинило да то долази Турчин који је убио Иву, тада је осећање немоћи нестало као да је руком однесено. Помамљен од бола, старац је приписао зелени мач, одјурио на чаире, посео голу бедевију и као на крилима полетео да освети синовљу смрт. Одиста, сликовитије се не може исказати надолажење снаге из жалости и гнева.

А такво надолажење снаге, то херојско превазилажење људских моћи ради победе човештва над нечовештвом, управо, и јесте најдубља суштина и највиша лепота наше јуначке поезије. Гете је рекао да је трагична песма Зидање Скадра пример „варварских осећања“. Сасвим тако може се рећи за неколике друге наше песме (на пример, Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља арапскога), јер је наш народни песник — у свирепим условима живота — умео, покадшто (само покадшто), да се одушевљава и свирепим поступцима својих јунака. А Зидање Скадра је, у ствари, најжешћа осуда варварских осећања и сјајна афирмација најплеменитијих побуда: да човек утиче на живот и после своје смрти, да га гони напред, да га упија мртвим очима и да га напаја мртвим дојкама. Иста побуда гонила је смртно рањеног Момчила да своме убици упути оне надмоћне, људске и јуначке речи:

Аманет ти, Вукашине краљу:

ти не узми моју Видосаву,

Видосаву, моју невјерннцу,

јер ћ' и твоју изгубити главу:

данас мене у тебе издала,

а сјутра ће тебе у другога;

већ ти узму моју милу сеју,

сеју моју милу, Јевросиму,

она ће ти свагда вјерна бити,

родиће ти, кô и ја, јунака.

Иста побуда изражена је и у Секулиним самртничким речима:

Укопај ме на друму широку,

да с' наслушам трупка од коњица

и јаука од добри јунака.

И та побуда — ма како наивна изгледала у појединим случајевима — најјаснији је знак оне херојске тежње за превазилажењем људских моћи у борби за лепоту живота. Јер сваки велики, сваки племенити поступак у тој борби у ствари је превазилажење смрти. То је јунаштво у сукобу са насилницима. То је човечност и праведност у људским односима. То је оданост у љубави и пријатељству. То је, најзад, и у највишој мери, сама смрт коју захтева лепота живота.

Изражавајући све то живом, топлом, непосредном и слободном народном речју, наш епски песник је подигао величанствени споменик величини људског срца — нашу јуначку поезију.

ТЕОРИЈЕ О ФЕУДАЛНОМ ПОРЕКЛУ ЈУНАЧКЕ ЕПИКЕ

Nаше епске песме, откако их је Вук на свет издао, биле су предмет широког интересовања: превођене су на разне језике, тумачене су од представника разних школа и теорија како у иностранству тако и код нас. Различити испитивачи обрађивали су различита питања у вези с историјом, етнографијом, религијом итд. Неки испитивачи истакли су и питање порекла наше епике.

Према једноме мишљењу, које заступа већина, епске песме, као и све друге народне умотворине, створио је сам народ. Према другоме мишљењу, епске песме је створила господска класа у епохи феудализма, а од ње их је наследило сељаштво, тј. народ.

Мишљење о феудалном пореклу наше јуначке епике најпотпунике је развио Кравцов у студији Сербский эпос, која је изишла 1933.

Набројивши одлике епа као жанра (устаљене норме, историчност, реализам, идеализацију догађаја и јунака, стил понављања и варијација итд. ), Кравцов каже:

„Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет. Ето зашто се еп утврђује у трајним нормама поетике, с постојаним сижеима, условним типовима лепоте и идеалима хероизма.

Еп, и баш јуначки еп, могао је да никне само на земљишту средњовековне културе, он је поезија феудализма. Тим историјским и културним оквиром ограничен је постанак, развитак и распадање овога жанра. Он је настајао, развијао се и изумирао паралелно са развићем, процватом и распадањем феудализма. Његово даље одржавање, жилавост његове традиције условљени су степеном очуваности елемената феудализма у другим историјским формацијама и психичких и идеолошких елемената периода натуралне привреде у другим социјалним слојевима.

Стари појмови о епу као „народној поезији“... треба да се предаду у архив. Још Гете је говорио да „народна поезија није створена од народа и не за народ“. Еп као поезија феудалне војне аристократије стваран је за оне чији су преци (стварни или измишиљени) опевани у песмама“.

То о епској поезији уопште, а посебно о нашој:

„Језгро српског епа (старе песме) носи у себи и одређени отисак средине у којој је постао, наиме, отисак идеологије и начина живота виших слојева феудалног друштва.

Српски еп је поезија војне аристократије. Он је створен тим социјално–историјским условима који су захтевали јуначку поезију. Он је настао у кнежевско–властелинском кругу, његове идеје су идеје националне, а чешће локалне независности. Целокупна његова садржина и форма објашњиве су само у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалног друштва“.

Разуме се, Кравцов не тражи да му се верује на реч. Он се одмах лаћа како сам каже „тако званог метода историјско–културне реконструкције“, и веома, лако одстрањује све додатке и наслаге каснијих времена, откад је епска поезија сишла мећу сељаке, а утврђује првобитне, чисто феудалне њене ознаке, типичне за оно време кад је она припадала искључиво војној аристократији, врху феудалног друштва. Ево тих првобитних, чисто феудалних ознака: прво, узоран верни слуга као одраз зависности ситније властеле од крупније; друго, идеал живота изражен у сили, богатству и племенитости (у песмама се пре свега истиче племенитост „благородство“, које је заједно са силом услов за стицање богатства, за пљачку и експлоатацију); треће, породични и друштвени односи типични за живот виших слојева феудалног друштва (добар бојни коњ, оружје, лов помоћу сокола, мегдани, као идеали племића ратника); четврто, еп војна историја војне аристократије (на основу сведочанстава из прошлости која помињу опевање хероја, подвига, ратова), херојска прошлост у епу идеал реакционарне војне аристократије, локални патриотизам који укључује у себе верност сизерену, рат као занимање феудалца (феудалац презире земљорадњу), прослављање славног рода феудалаца; пето, преувеличавање историјске улоге личности, идеализација и прослављање феудалаца; шесто, типични сижеи, који најпотпуније изражавају феудално гледање на свет и најбоље агитују за одржање феудалног поретка (муж на свадби своје жене, поход, сусрет, победа, верност жене итд. ); седмо, устаљеност форме, постојаност стилских средстава као израз властелинске тенденције за одржањем феудализма.

Углавном, то је по Кравцову оно чиме се одликовала епска поезија кад је живела искључиво у врху феудалног друштва, у устима придворног певача, који је био знатног рода човек.

На једном месту Кравцов се пита „зашто су били нужни историја и псеудоисторија у епу“ и сам одговара:

„Само зато да се створи око хероја легендарни песнички ореол, да им се припишу славни преци, да се тиме прослави династија или род и из опште слике историје изведе закључак о неизменљивости светског поретка. Замаскираном аналогијом прошлости и садашњости, поређењем које је нехотице чинио сам слушалац, певач је приморавао слушаоца да верује у грандиозност, величину и законитост садашњости, он је историјски оправдавао садашњост.

Све то и историјска идеализација, и прослављање прошлости, и историјска аналогија, и морал неизменљивости светског поретка све је то служило једном циљу: утврђивању постојећих друштвених односа феудализма, утврђивању господства једне социјалне групе војног сталежа и у првом реду војне аристократије“.

На другом месту, објашњавајући паганске елементе у феудалном епу, Кравцов каже:

„Феудалном епу, у складу с његовим хиперболичним стилом, била су потребна снажна средства за поетизацију, тј. за преобраћење прозаичне стварности у привлачну слику која ће агитовати за чврстину и не поколебљивост феудалног система. Ето ту је било корисно „паганско“, које је садржало слике огромне уметничке кондензације, симболе велике песничке снаге, сижее из архива тзв. „светских сижеа“, било је могуће да се они прилагоде новим потребама, да се ставе у службу новим задацима. „Паганско“ је користило и зато што је помагало продирању феудалне поезије у масу, чинило је разумљивом и као својом“.

Према свему томе, овај придворни певач да тако кажемо уноси у песме само феудално–корисне елементе и описује их само феудално–корисним стилским средствима. Све је прорачунато, све служи агитацији за одржање феудализма!

По себи се разуме, ма како знатног рода био, па чак нека је и царског рода овај придворни певач, ипак његово стварање не може бити ван општих закона стваралачког процеса. Нису били макар ко ни Балзак и Гогољ, на пример, па им се десило да су једно хтели а друго написали. Ако је стварно био песник, па ако је чак и желео да песмом агитује за феудализам, он је хтео–не хтео морао да одражава читаву епоху у свој њеној сложености и противречностима утолико више што нам је представљен као реалист. Али он није творац народне поезије, зато и јесте тако неприродан; као творца њега су измислили људи који не верују у стваралачке способности радних маса.

Колико је он неспретно постављен тамо где му није место, види се по још једној крупној нелогичности. Све што песме садрже из живота радних маса узима се као познији слој, као резултат прераде пошто су песме сишле у народ. И то је читав темељ на коме се подиже ова чудовишна претпоставка. А где је ту логика? Црте народног живота који је продро у песме нису историјски млађе, а неке су чак и старије од феудализма. Патријархална породична задруга, на пример, постојала је и пре феудализма. С којим се правом онда све то узима као познији слој? Очевидно, само зато да би се за творца прогласио придворни певач, човек знатног рода.

И још једна крупна нелогичност у замишљању прелаза са врха феудалног друштва на његово дно. Долазе Турци, војна аристократија је разбијена, придворни певачи силазе међу сељаке, сељаци примају феудалну поезију, показују способност да је преудесе и сувише — певају затим потпуно нове песме, о сасвим другим личностима. Нешто као силазак светога духа. Да војна аристократија није пропала, сељаци би и дале живели без поезије, — ето на шта се логично своди ова наивна хипотеза.

Али да прегледамо редом оне тобоже првобитне, чисто феудалне ознаке наше епске поезије.

Узоран верни слуга, уошпте узевши, може да буде одраз зависности ситније властеле од крупније. Несумњиво, цар је желео да има одану властелу, моћан властелин је тежио за тим да му властеличићи буду верни. То је позната црта феудализма. Али како се та црта јавља у песмама, какав је тамо идеал вернога слуге, у ком смислу је тамо оцртана његова верност? Пошто је навео стихове из бугарштице који садрже Милошеву изјаву о томе да ће бити Лазару слуга и у гробу као и за живота, Кравцов изводи овакав закључак: „То је најјасније место такозваног „Vassalepen““. Саме за себе, Милошеве речи могу да се узму како се коме свиде, па и као јасно сведочанство о верности вазала сизерену за коју је агитовао придворни певач. Али речи се не смеју одвајати од поступака, карактера, целокупног лика личности која их је изговорила. А та личност је Милош Обилић, по песми човек простога рода, неправедно увређен, и непоколебљиво одан не Лазару као сизерену, него Лазару који стоји на челу судбоносне борбе, Лазару који у том тренутку оличава земљу и народ. Тешко оклеветан од самог Лазара, он задаје реч да ће убити турског цара. Заиста, ни од једног вазала не би се могло нешто више захтевати. Али он није обичан вазал, он је велики народни јунак, забринут не за себе — него за исход битке. Чувши од Косанчића страшне вести о турској сили, он каже:

Немој тако кнезу казивати,

јер ће нам се кнеже забринути,

и сва ће се војска поплашити,

већ овако нашем кнезу кажи:

има доста војске у Турака,

ал' с' можемо с њима ударити,

и ласно их придобит можемо.

јера није војска од мајдана.

Такав Милош, у пуном складу са свим својим поступцима, могао је да изјави и то да ће бити и у гробу веран Лазару — борцу погинулом од освајача земље. Али представа о таквом Милошу, који оставља спомен роду српском, није могла да се роди у глави придворног певача. Такву представу могао је да има само народ, и то касније, кад је вековна борба с Турцима већ била у току.

Уосталом, такву представу народ је имао и о слузи Голубану и о Мусићевом слузи Ваистини и другима. Њихова верност се оцењује у борби против туђина освајача — у првом реду као верност према земљи и народу. Према томе, идеал вернога слуге у нашој епској поезији не може се узети као доказ о њеном постанку у врху феудалнога друштва.

⇐ Предыдущая 4 5 6 7 8910 11 12 13 Следующая ⇒