Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 7 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 8 из 37Следующая ⇒

Кад ће доћи, да се њему надам?

А гаврани одговор завршавају речима:

Српска војска турску надвладала.

Погибе ти Кулин капетане,

погуби га Петровићу Ђорђе

С њим погибе тридест хиљад' Турак';

изгибоше турске поглавице,

по избору бољи од бољега

од честите Босне камените.

Нити иде Кулин капетане,

нити иде, нити ће ти доћи,

нит' се надај, нити га погледај,

рани сина, пак шаљи на војску:

Србија се умирит не може!

То је прави двобој речима, изведен изванредно вешто и снажно. Те речи делују као мачеви. И док би гавранова црна крила и грактање људским гласом у другој ситуацији савременом човеку изгледали наивни и отужни, овде — над главом поносите каде која је уверена у победу мучитеља и жељна туђих мука као гласници победе сиротиње раје, и у оваквој јачини поетског изражавања, не само да не умањују него увећавају песничку драж, и оживљују боју оних патријархалних времена кад се у херојској борби против надмоћног непријатеља тражио и налазио савезник и у птицама.

И по другом обрасцу могла се испевати песма великих квалитета. Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива, једна, од најлепших наших песама. Мајка је уснила необичан сан, прота га протолковао, и убрзо предсказања су се обистинила, — то је калуп по коме је израђена ова песма. Али, каква се поезија прелила преко тога калупа! Сан је страшан као смак света, величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама, небо се проломило, месец пао на земљу, звезде прибегле крају, Даница крвава, на цркви кука кукавица. Несрећа због смрти једног јунака није се могла казати рељефније него овом наивном и ипак веома поетском сликом коју је створила узнемирена машта материна. Али то није једина таква слика. Веома су снажне и оне три о потерама. Једна је потера сва у црном (црни јунаци, црне чалме, црни коњи), друга сва у белом, трећа има црне струке, дугачке пушке и прегореле ноге до колена. Ове слике су поређане по јачини: у ноћи бело изгледа сабласније од црнога, а прегореле ноге до колена (тј. у доколеницама ватрене боје) делују импресивније него и једно и друго — као жарки симболи паликућа. И због свега тога песма Смрт Сењанина Ива далеко превазилази границе једног локалног догађаја и осећа се као монументална слика читаве наше земље у периодима кад су по њој лутале чете разних поробљивача.

Ови примери довољно јасно показују да чак и један утврђени образац по коме се ствара цела песма није у стању да угуши праву поезију. Природно је онда претпоставити да то још мање могу учинити општа места која су само детаљи или мањи делови разних песама: тзв. стајаће речи, бројеви, имена, стални епитети, почеци и завршеци, поређења, описи карактеристичних и честих у епској поезији ситуација, епска понављања.

Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м. сиса), и неке међу њима (љуба, двори, на пример) свакако су лепше од речи истог значења које се употребљавају у обичном говору. Али има и таквих речи које се веома често, употребљавају и које — мада употпуњавају реалистичку слику ранијих времена — не одликују се лепотом; такве су речи: бре, море, куја, кучка, курва, копиле. Међутим, стајаћа имена по правилу пријатно звуче: Недељко (прота), Мара или Јања (крчмарица), Ружица (црква или жена), Павле, Јован, Златија, Хајкуна, Јелица, Анђелија. Исто то може да се каже и за стајаће бројеве (који најчешће значе: неколико или много): три, четири, седам, девет, дванаест, петнаест, тридесет, сто, три стотине, хиљада.

Стереотипни почеци су веома чести. Они могу бити двојаки. Једни немају веза са садржином песме: „Боже мили, чуда великога! “ „ Мили боже, на свему ти хвала! “ и за њих — мада и они на свој начин истичу значај онога о чему песма говори — не може се рећи да су лепи. Други имају везе са садржином; такви су: „Још зорица није забелила“, „Честе књиге иду за књигама“; затим они који почињу речима: књигу пише, вино пије, кад се жени, коње јашу, славу слави, храни мајка, рано рани, бога моли, протужио, разболе се, санак снила, кличе вила; и најзад тзв. словенска антитеза. Многи од оваквих почетака нису непријатни кад се понављају, а неки су чак и веома лепи. Словенска антитеза, на пример, не уступа ни пред таквим оригиналним почетком као што је: „Нетко бјеше Страхинићу бане! “ Уосталом, она није ни честа ни увек иста:

Или грми, ил' се земља тресе?

Нити грми, нит' се земља тресе,

већ пуцају на граду топови,

па тврдоме граду Варадину:

шенлук чини Вуча џенерале...

(Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Полетио соко тица сива

од светиње — од Јерусалима,

и он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

веће био светитељ Илија;

он не носи тице ластавице,

веће књигу од Богородице...

(Пропаст царства српскога)

Мили боже, чуда големога!

Јали грми, јал' се земља тресе?

Ја се бије море о мраморје?

Ја се бију на Попина виле?

Нити грми, нит' се земља тресе,

ни се бије море о мраморје,

ни се бију на Попина виле;

већ пуцају на Задру топови:

шенлук чини ага Бећир-ага...

(Мали Радојица)

Што процвиље у Бањане Горње?

да л' је вила, да ли гуја љута?

да је вила, на више би била; да је гуја, под камен би била,

Нит' је вила, нити гуја љута,

већ то цвили Перовић Батрићу

у рупама Ћоровић-Османа...

(Перовић Батрић)

Шта се б'јели у гори зеленој?

Ал' је снијег, ал' су лабудови?

Да је снијег, већ би окопнио,

лабудови већ би полетјели.

Нит' је снијег, нит' су лабудови,

него шатор аге Хасан-аге...

(Хасанагиннца)

Два су бора напоредо расла,

међу њима танковрха јела;

то не била два бора зелена,

ни међ' њима танковрха јела,

већ то била два брата рођена:

једно Павле, а друго Радуле,

међу њима сестрица Јелица...

(Бог ником дужан не остаје)

Свака од ових словенских антитеза у пуној је хармонији са садржином песме коју отвара: прва и трећа наговештавају јуначку борбу, друга — тако необичан догађај као што је приволевање небеском царству, четврта — мучење, две последње — изливе јаких емоција. А и међу онима које су врло сродне опет постоје знатне разлике — између прве и треће, на пример. И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе, која може да стоји сама, као песма лирског карактера.

Стереотипни завршеци много су ређи; у највише случајева добре песме имају своје, оригиналне завршетке, који су у потпуном складу са садржином и међу којима има веома лепих. Такви су, на пример, ови:

Тешко свуда своме без својега!

(Женидба Душанова)

Помало је такијех јунака

кâ што бјеше Страхинићу бане.

(Бановић Страхиња)

Све је свето и честито било,

и миломе богу приступачно.

(Пропаст царства српскога)

Спомиње се Краљевићу Марко

као добар данак у години.

(Марко Краљевић и орао)

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио!

(Косовка девојка)

Град–Сталаћу, да те бог убије!

Довео сам три иљаде војске,

а не водим него пет стотина.

(Смрт војводе Пријезде)

Како таде, тако и данаске:

нијесу се нигда умирили,

нити могу крвцу да умире,

но и данас ту просипљу крвцу.

(Женидба Максима Црнојевића)

Јô Кајица, моје чедо драго!

Дико моја свагда на дивану!

Сабљо бритка свагда на мајдану!

И крепости међу војводама!

Сува злата смедеревски кључи!

Десно крило од српске крајине!

Како ће те преболети баба?

Како ће те оставити сама,

да ми чуваш на Бељацу стражу,

брез промене докле је крајине!

(Смрт војводе Кајице)

Све ти вриме за врименом прође,

земан куле по Котарим' гради,

земан гради, земан разграђује.

Нек с' окреће коло наоколо!

(Ђерзелез Алија)

Дрино, водо, племенита међо

измеђ' Босне и измеђ' Србије!

Наскоро ће и то време доћи

када ћу ја и тебека прећи,

и честиту Босну полазити!

(Почетак буне против дахија)

Насупрот оваквим завршецима — у којима је сажето казан смисао читаве песме или, бар, једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци, и кад, су и кад нису у вези са садржином, у највећем броју случајева су без икакве поетске јачине. Такви су, на пример, следећи: „То изусти, а душу испусти“, „Бог му дао у рају насеље, нама, браћо, здравље и весеље“, „Нас лагали, ми полагујемо“, „Одведе је у бијелу цркву, покрсти је и вјенча је за се“. Али, покадшто, и стереотипни завршетак није лишен извесног дубљег смисла и праве лепоте:

Тешко оном свакоме јунаку

што не слуша свога старијега!

Али, ма какви били, стереотипни почеци и завршеци немају битног утицаја на лепоту песама. То најбоље потврђује чињеница да имају стереотипне и почетке и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Мали Радојица.

Стални епитети још мање одређују лепоту наше епске поезије, мада никако не чине њену јачу страну. Упоређени с Хомеровим епитетима, наши изгледају прилично сиромашни. Код Хомера су то — махом — сложене речи, које се нису употребљавале у обичном говору: ружопрста (зора), брзоноги (Ахил), људомора (Хектор) итд. У нашем песништву епитети су веома ретко, само по изузетку, сложене речи: танковрха (јела), староковка (сабља), белогрла (вила), костоловка (копље); у огромној већини, скоро по правилу, то су више или мање обичне речи. У Хомера имају сталне епитете веома многа људска н географска имена, а код нас само неколико таквих имена: Југ Богдан (стари), Реља (крилатица), Алил (гојени), Дунав (тихи), Косово (равно), Биоград (стојни). И код нас и код Хомера стални епитети се покадшто — то је једна од тзв. песничких наивности — стављају и тамо где су неприродни (нпр., код нас бело грло у црног Арапина).

Као што има сталних епитета, тако има и сталних компарација. Оне су — најчешће — обичне, „кратке и једноставне“, у једном или два стиха, и казују „чему је што слично без икаквог, даљег описивања“. Коњ је „као горска вила“, копља „као чарна гора“, чадори „као и сњегови“, и т. сл. Овакве компарације, очигледно, — и утолико пре што се често понављају — у највећем броју случајева веома мало обогаћују поетску слику. Али има и ређих, чак и врло ретких, много лепших и несумњиво лепих поређења. Таква су она у Ђурђевој тужбалици за Кајицом у песми Смрт војводе Кајице: „пернати од сунашца штит“, „сува злата смедеревски кључи“ итд. Таква су и ова:

Моја руко, зелена јабуко!

Снахо јело, неношено злато!

О ти бане, очи обадвије,

с којим мајка иде по свијету,

по свијету и по жарку сунцу!

Кад забраниш у пољу ливаду,

јал' је коси, ја другоме даји,

да не бију слане ни шњегови

по ливади цвијет расцавтио;

кад запросиш лијепу ђевојку,

јал' је води, јали је не проси.

Наравно, и оваква наша поређења веома се разликују од Хомерових. Маретић је духовито приметио да би уобичајену у нашим песмама компарацију: „Закукаше кано кукавице“ Хомер овако развио: „Као кад кукавица у прољеће закука у шуми на зеленој грани и кукањем својим развесели срце ратару и, овчару, јер по томе знаду да је нестало зиме И дошло мило прољеће, тако закукаше мати и кћи“. Дабоме, то још није Хомерова компарација, која је у ствари песма за себе, једна увек нова и потпуно довршена слика, вешто убачена у причу да својим сјајем прекине монотонију, да успори радњу и подстакне пажњу и интересовање. Али ипак зато не треба потцењивати сва наша поређења. У њиховој краткоћи и једноставности има — каткад — посебних чари и снаге. То нарочито вреди за словенску антитезу (о којој смо већ говорили) и за алегорију. Колико ретка и лепа, алегорија је у нашем песништву толико и природна. По правилу, она се јавља онда кад неки јунак због околности у којима се налази не сме отворено да говори. На пример, свезани Радивоје (у песми Старина Новак и дели–Радивоје) употребљава је да би обавестио Новака о своме положају:

Бог т' убио, горо Романијо!

Не раниш ли у себе сокола?

Пролећеше јато голубова

и пред њима тица головране,

проведоше бијела лабуда

и пронеше под крилима благо.

Посебан, редак и ванредно леп пример представља поређење у облику градације, какво је оно у Кнежевој вечера где је јунаштво стављено изнад свих других одлика:

Ако ћу је напит по старјештву,

напићу је старом Југ–Богдану;

ако ћу је напит по господству,

напићу је Вуку Бранковићу;

ако ћу је напит по милости,

напићу је мојим девет шура,

девет шура, девет Југовића;

ако ћу је напит по љепоти,

напићу је Косанчић–Ивану;

ако ћу је напит по висини,

напићу је Топлици Милану;

ако ћу је напит по јунаштву,

напићу је војводи Милошу.

Много је чешће у нашим песмама, и често изванредно лепо, поређење по супротности — контраст. На тај начин пореде се многе личности: жура Вукашин и јуначина Момчило у Женидби краља Вукашина, честити и безазлени Гојко и његова лукава браћа у Зидању Скадра, слуга Лазар и господа Југовићи у Женидби кнеза Лазара, Урош који ћутећи чека правду и три брата Мрњавчевића који се безобзирно залажу за себе у песми Урош и Мрњавчевићи, херој Страхинић бан и његова кукавна тазбина у песми Бановић Страхиња, издајник и бранилац отаџбине у Кнежевој вечери, Марко и неки његови противници у низу песама, добра и зла снаха у песми Јакшићи кушају љубе, младожења старац и младић у Удаји сестре Љубовића. На тај начин се пореде наши и латински манастири у песми Милош у Латинима, и некадашњи радосни дани и садашњи тужни у песмама: Косовка девојка и Смрт мајке Југовића, и због тога су читаве песме испеване у облику контраста. А још је већи број дужих или краћих делова песама који су дати у таквом облику. Они су смешни или озбиљни, многобројни и разнолики. То може да буде опис дивљег и питомог предела (у песми Женидба краља Вукашина):

Кад погледаш с града изнад себе,

ништа немаш лијепо виђети,

већ бијело брдо Дурмитора,

окићено ледом и снијегом

усред љета као усред зиме;

кад погледаш стрмо испод града,

мутна тече Тара валовита,

она ваља дрвље и камење,

на њој нема брода ни ћуприје,

а око ње борје и мраморје...

А какав је Скадар на Бојани!

Кад погледаш брду изнад града,

све порасле смокве и маслине

и још они грозни виногради;

кад погледаш стрмо испод града,

ал' узрасла шеница бјелица,

а око ње зелена ливада,

кроз њу тече зелена Бојана,

по њој плива риба свакојака, —

кад гођ хоћеш, да је тазе једеш.

То може бити клетва и благослов који карактеришу једну тако сложену личност као што је Марко Краљевић (на крају песме Урош и Мрњавчевићи):

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

„Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порода!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио! “

Краљ, га куне, цар га благосиља:

„Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св'јетло на дивану!

Твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало,

док је сунца и док је мјесеца! “

Што су рекли, тако му се стекло.

То може бити детаљ о различитом пореклу (у песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија):

Прођи, Марко, не замећи кавге,

ил' одјаши да лијемо вино;

а ја ти се уклонити нећу

ако т' и јест родила краљица

на чардаку, на меку душеку,

у чисту те свилу завијала,

а злаћаном жицом повијала,

одранила медом и шећером;

а мене је љута Арнаутка

код оваца на плочи студеној,

у црну ме струку завијала,

а купином лозом повијала,

одранила скробом овсенијем;

и још ме је често заклињала

да се ником не уклањам с пута.

То може да буде и подсмешљива сцена која показује какав изгледа жгољав човек под рухом и оружјем великог јунака (у песми Женидба краља Вукашина):

Што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче;

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада;

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће;

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи;

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с' аршин земљом вуче;

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може.

То све значи да је контраст опште место, али без ичег шаблонског, — један општи облик који се одликује не само најшаренијом, садржином него и врло разноврсним уметничким изразом. Погледајте само три последња примера. У првом сваки стих клетве казује једну негативну, сваки стих благосиљања једну позитивну Маркову особину, а сви укупно — укратко, али јасно — приказују целог Марка. У другом примеру, низу стихова о томе како је Марко рођен И негован супротстављен је низ стихова о Мусином пореклу, тако да сваком детаљу из првог низа одговара супротни детаљ из другога: госпођи краљици љута Арнаутка, меку душеку студена плоча, чистој свили црна струка, златној жици купина, меду и шећеру овсени скроб. У трећем примеру, непосредно уза сваку појединост о Момчиловој горостасности стављен је детаљ о Вукашиновој сићушности (да би се ова што рељефније истакла и учинила што смешнијом), и то у тако снажној градацији, тако брзом смењивању све јачих и јачих слика, да се има утисак да стихови падају на Вукашина као ударци.

Али, ако је за поређење умео да пронађе разнолике форме, и врло оригиналне поред стереотипних, наш народни песник — и то је његов најкрупнији недостатак — многе и многе ситуације изражава увек на исти начин, истим речима. То су, у ствари, окамењене формуле које се понављају из песме у песму — као и стални почеци и поређења. Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“, „Све мислио, на једно смислио“, „Проли сузе низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни земља га жива не дочека“ итд. итд., а могу бити и од два и више стихова, на пример: „Зазор ми је у те погледати, а камоли с тобом беседити“, „Топузину баца у облаке, дочекује у бијеле руке“, затим у много случајева опис сусрета пријатеља и непријатеља (први се грле, други се грде), опис поробљених дворова итд. Сличних окамењених формула има и код Хомера, на пример: „Кад раноранка зора ружопрста освану веће“ (стих који одговара нашем „Када свану и ограну сунце“). Но ипак зато — то треба нарочито истаћи — не само код Хомера него и код нас — неупоредиво је већи број ситуација за које је нађен посебан, нов, оригиналан, често врло снажан израз. То довољно јасно илуструју следећи примери:

Кад је јутром зора прокасала...

Земљама ћу друме запрашити,

а водама замутит бродове.

Смрзло ми се срце у њедарца,

а умрле руке до рамена,

замрзнуо језик у вилице.

Токе разби, срце му расече.

Турски коњи ноге искидаше

шетајући јутром и вечером.

У општа места иду и описи одела, оружја, опремања коња, мегдана, бојева, лепоте. Они су у много чему веома слични, али у неким детаљима ипак различити. У то се може свако лако уверити ако упореди, на пример, описе јуначког руха и оружја у песмама: Женидба Душанова, Смрт војводе Кајице, Бан Зрињанин и Бегзада дјевојка, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Од Хорвата Мато; описе девојачког одела и лепоте у песмама: Бан Зрињанин н Бегзада дјевојка, Женидба Милића барјактара, Удаја сестре Љубовића; описе опремања коња у разним песмама о Марку; описе мегдана у песмама: Бановић Страхиња и Марко Краљевић и Муса Кесеџија; описе битке у песмама: Женидба Максима Црнојевића, Женидба од Задра Тодора, Бојичић Алија и Глумац Осман–ага. Но иако слични, не само због различитих детаља које садрже и који их увек чине свежим него и због тога што су често у целини успели, неки од ових описа се радо поново читају — рецимо, о руху и оружју војводе Кајице, о мегдану између Страхинића и Алије и између Марка и Мусе, о лепоти цуре Љепосаве и сестре Љубовића. Наравно, то утолико више вреди за описе који нису општа места, и којих има у великом броју. Такви су многи описи мегдана у песмама о Марку и у песмама о другим Јунацима (на пример, Марко и Арапин, Бајо и Љубовић). Такви су они изврсни описи у Женидби од Задра Тодора у којима је народни песник показао редак смисао за склад боја: црвено рухо, алатасти коњи и риђи брци у једних јунака; у других зелено рухо, зелени коњи и смеђи брци; у трећих црно рухо, врани коњи и црни брци; у четвртих бело рухо, бели коњи и плави брци. Овамо долази и онај јединствени опис Лекинога двора (у песми Сестра Леке капетана) који може да се пореди са описом Алкинојевог двора у Одисеји и, нарочито, описи узбуђења према спољним знацима — описи који су права мала ремек–дела. Од свих ових описа овде можемо да наведемо само два, кратка, који илуструју последњу поменуту врсту. У првоме (из песме Јанковић Стојан и Смиљанић Илија) дат је у слици пуној полета и жубора Стојан у тренутку кад је видео лепу и бесну Туркињу:

Живо му је срце поиграло,

а за појас свијетло оружје,

у њедрима сахат закуцао,

на прсима токе закуцале.

па је токе рукам' устављао.

У другоме (из песме Женидба Милића барјактара) — рекли бисмо — у још снажнијој слици приказан је Милић у тренутку кад је добио лепотицу Љепосаву и раскошне дарове:

А кад Милић дара приватио,

коња јаше, коњ му поиграва,

а звекеће сабља о бедрици,

а жуборе пуца на прсима,

на калпаку трепеће му перје.

Овакви списи, зацело, не заостају за Хомеровима, ни описи мегдана такође, ни они из Женидбе од Задра Тодора, ни опис Лекинога двора. Али у описивања природе и многих других призора Хомер је далеко изнад нашег народног песника. То, између осталог, показује и слика умирања, која се често срета и код нас и код Хомера. Код нас, и кад је развијенија, она никад не достиже снагу описа с којима смо се малочас упознали:

На лоше га место ударила:

међу пуца, ђе му срце куца,

на плећи му зрно излазило,

и јуначко срце изнијело,

и бијеле комад џигерице.

Код Хомера у Одисеји сличан призор, захваљујући неколиким одлично запаженим појединостима, тако је жив као да се одиграва пред нашим очима:

У грло управо њега Одисеј погоди стр'јелом,

и рт стријеле одмах кроз мекани кроз врат му прође,

да страну клоне Антиној, из руку му испадне купа

када га згоди Одисеј, из ноздрва дебео млаз му

тргне јуначке крви, по столу ногама лупи

те га одгурне брзо и на земљу јествине спадну...

Но по методу описивања наш народни песник, углавном, не разликује се од Хомера. Сви наши описи, били ошпта места или не, могу се — као и Хомерови — поделити у две групе: или су то слике радње (тј. онога што једно другоме следи у времену) или слике тела (тј. онога што је једно поред другога у простору). Хомер, кад год то може, слика тело описујући радњу и зато га је веома хвалио Лесинг у Лаокоону (полазећи са становишта да су тела предмет сликарства, а не поезије). Тако исто, мада у мањој мери, поступа и наш народни песник. Хомер, на пример, слика (у Илијади) Парисову опрему приказујући његово опремање. На исти начин наш народни песник приказује Грујичино одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају Грујицу):

Уранила Џафербеговица,

те износи дивно одијело,

и облачи дијете Грујицу:

на плећи му удара кошуљу

до појаса од чистога злата,

од појаса од бијеле свиле;

по кошуљи зелену доламу,

на којој је тридесет путаца:

свако пуце од по литру злата,

под гр'оцем од три литре злата,

и оно се на бурму отвора,

те се носи за јутра ракија;

по долами токе и ђечерме,

златне токе од четири оке;

а на ноге ковче и чакшире,

жуте му се ноге до кољена,

побратиме, као у сокола,

а на главу калпак н челенке,

један калпак, девет челенака,

и десето крило оковано,

а из њега до три пера златна,

што куцају Груја по плећима, —

ваља крило хиљаду дуката;

донесе му свилена појаса,

и за појас двије даницкиње,

обадвије у чистоме злату;

а покрај њих ножа пламенита, —

међ' камзама алем, драги камен;

даде њему сабљу оковану,

на којој су три балчака златна:

на свакоме алем, драги камен, —

вања сабља три царева града.

Али, по себи се разуме, има и таквих ситуација у којима се предмети морају описивати тако како се налазе један поред другога у простору. Такав је код нас, између осталих, опис цуре Љепосаве:

Чудо људи за ђевојку кажу:

танка струка, а висока стаса,

коса јој је кита ибришима,

очи су јој два драга камена,

обрвице с мора пијавице,

сред образа румена ружица,

зуби су јој два низа бисера,

уста су јој кутија шећера;

кад говори — кâ да голуб гуче,

кад се смије — кâ да бисер сије,

кад погледа — како соко сиви,

кад се шеће — као пауница.

Између разних општих места посебан значај има тзв. епско понављање. Оно епском песнику — не само нашем него и сваком другом — служи или као готова формула помоћу које прави песму, или за то да прошири песму, или за то да предахне или — врло често — и за то да нагласи оно што он сматра најважнијим. Отуда сва епска понављања нису исте вредности: нека стварају — већу или мању — мотонију, а нека су једна од највећих лепота уметничког изражавања. У прву врсту би ишли један те исти говор који се више пута понавља, или писмо једне те исте садржине које се упућује већем броју лица, или такво писмо које једна личност добија од већег броја људи, или кад неко на један те исти начин дочекује више лица (обично оних које је писмима позвао), или кад се ма која ситуација истим речима више пута казује. Али и ова понављања — утолико пре кад су освежена по неком новом речју — осећају се и као природна и као пријатна. Тако се осећа, на пример, у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено, али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига, двије аге старе! “ „Ето књига, двије аге драге! “ „Ето књига, два брата рођена! “ „Ето књига, двије четобаше! “ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара девојчин исти одговор тројици Турака, али увек са нешто друкчијим последњим стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“, други пут „за сокола СмиљанићИлију“, трећи пут „за јунака Смиланић–Илију“, и те промене — дате у лепој поступности довољне су да разбију монотонију. Сличан је случај и у песми Косовка девојка: један те исти опис тројице јунака увек има друкчији завршетак, а у једне те исте речи којима се они обраћају девојци унесене су природне промене — оне које обележавају њихов различит однос према њој (један ће јој бити кум, други девер, трећи ће је узети за „верну љубовцу“), и има се утисак да се три побратима — спремна за борбу и погибију, уједињена најдубљим пријатељством — само утолико и разликују. А у понеким случајевима промене су тако знатне да има више новог него поновљеног (на пример, у песми Почетак буне против дахија стално се понавља само „док погубим“ и „он је паша, а ја сам субаша“, два израза који највише истичу једно исто осећање и намеру Фочића Мемед–аге према многим и врло различитим лицима). Али највећу вредност имају она понављања — увек истих или нешто измењених речи — која служе томе да истакну један тренутак, одлику, ситуацију. Примера за то има у читавом низу песама. У Женидби Душановој понављају се речи које означавају најважније тренутке: клеветничке речи латинског краља о Војиновићима (важне зато што обележавају основни заплет у песми), претећа вика Латинчета са града (које позива на савлађивање све тежих и тежих препрека) и на Милошева питања да ли је слободно да учини ово или оно — у градацији која изврсно илуструје пораст цареве наклоности према непознатом сестрићу — Душанови одговори:

Јест слободно, млађано Бугарче!

Јест слободно, моје драго д'јете!

Јест слободно, мој рођени синко!

У Зидању Скадра понављају се стихови који изражавају основне моменте — тешкоће, упорност, жртву:

Не мо'ш, краље, темељ подигнути,

а камоли саградити града.

Тако ће се темељ обдржати,

тако ћете саградити града.

Зидаће те кули у темеља.

Оборише до триста мајстора,

оборише дрвље и камење.

Каде дође мој нејаки Јово...

У песми Урош и Мрњавчевићи поновљени стихови, такође, означавају неке најважније тренутке:

Цареви се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Он ће казат на мене је царство.

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Мало л' ти је, — остала ти пуста! —

већ с' о туђе отимате царство?

⇐ Предыдущая 3 4 5 6 789 10 11 12 Следующая ⇒