Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 6 страница

Међу највише опеване ускочке јунаке спадају: Иво Сенковић, Сењанин Тадија, Стојан Јанковић — личности које су познате и историји. 1 Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока. „У време аустро-турског рата 1593—1606. он се“ — каже В. Чубриловић — „надалеко прочуо са својим другом Јуришом. Последњих година XVI века Иван је један од највећих сењских војвода. Одликовао се приликом освајања Клиса 1596. и Петриње 1597. “ Године 1602. био је један од вођа побуне против Јосифа Рабате, аустријског изванредног комесара, који се — потплаћен од Млечића — „трудио не да укроти, него да растера ускоке“. После Рабатине смрти Иван и Јуриша су још жешће четовали на суву и гусарили на мору. Између осталог, опљачкали су и попалили турски Скрадин. Али кад су се измириле Аустрија и Турска, 1606, аустријске власти су — нарочито подстицане турским и млетачким тужбама — почеле све више да стежу ускоке. Иван је убрзо пао у затвор (заједно са Јуришом), али је успео да побегне. Затим се, 1610, измирио с аустријским властима обавезавши се да неће четовати и гусарити. Али је већ идуће године „одведен у Карловац, окован у гвожђе и стављен пред војни суд. Био је оптужен за више дела: да је опљачкао габелске Турке, запленио неку вуну и кордован; његови „јунаци“ да су починили насиља у Хрватском приморју и, за најтеже дело, да је суделовао у нападу на државне лађе и стоваришта са храном“. Од свих ових оптужаба Иван је успео да се одбрани, „само од једне није могао: да је самовласно узимао храну из царских лађа и стоваришта. То га је стало главе. Ништа му није помогло што и сама истрага признаје да је у то време била глад у Сењу и околици, И да је он узету храну „све сиромашним војницима поделио и узајмио“... Иронија судбине је хтела да за неколико десетина мерица жита изгуби главу човек који је, као мало ко у његово време, задао јада Турцима“. И године 1612. осуђен је од аустријског војног суда на смрт и погубљен Иван Влатковић, „сиромашни затворени хрватски ратних“. — И у песмама Иван је приказан као човек који — каткад с више, каткад с мање храбрости — непрекидно ратује. Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва. Он је — каже ова песма — млад, нема ни шеснаест година, још није ни видео мегдан, а противник му је на гласу мегданџија. Стари, онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом, са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој поезији:

Пођи, сине, пошô у добри час!

Тамо, сине, добре среће био!

Бог те здраво и мирно носио,

од душманске руке заклонио,

грдне ране и руке душманске!

И крепка ти десна рука била!

И оштра ти бритка сабља била!

Слободне ти очи на Турчина!

Кад ти дођеш под Рибника бела,

ти се немој поплашити, сине!

Оштро гледај, а оштро беседи,

оштро агу на мејдан зазивај!

То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока. Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове, која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу. У шеснаестој години он није задрхтао од страха, и успео је да надвлада агу од Рибника и да надмудри два пашина сина. Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате, на борбу за одбрану људског достојанства.

О Сењанину Тадији историја не зна много. Свакако је то био Тадија Петровић, савременик Сењанина Ива, а постоји и претпоставка да је то могао бити и неки котарски јунак — Мандушићев сестрић Тадија или који други — с обзиром на то да су Турци називали Сењанима не само људе из Сења него,, све хајдуке и злочинце без разлике“. Али, као у накнаду за то што га историја недовољно познаје, песме га представљају као једног од највећих наших јунака. Он је неустрашив и страшан Турцима, сталожен, повучен, мудар. Он зна какве су „муке у Турака“ и решен је да их свакога часа поднесе. Ко то не може, с тим неће да другује. Више воли неколико добрих другова него непоуздану чету. Способан је да сам удари на читаву војску, чак и онда кад му се друштво уплаши и одустане од боја. Он је своје срце слободио речима:

Што си ми се, срце, уплашило?

Једном си се од мајке родило,

а другом ћеш, срце, умријети.

Он је рекао своме ујаку:

Но ја с тобом друговати нећу

кад си тако страшљив међу друштвом.

Он је наредио да се живи одеру ован и јарац — да би показао разлику између јуначког и кукавичког држања на мукама. И није се разметао својим подвизима. Кад су се зачудиле Сењанке девојке како је са два друга похватао многе Турке, рекао је просто и скромно: „То се срела срећа и несрећа“. Сувишно је истицати како је овакав јунак деловао на борбено расположење народа.

Стојан Јанковић је — како се види из историјских докумената — један од двојице или тројице најзнаменитијих вођа котарских ускока. Одликовао се у многим борбама против Турака за време дуготрајног кандијског рата. У једној од тих борби (код Обровца, 1666) пао је у турско ропство и провео у Цариграду четрнаест месеци. За ратне заслуге млетачке власти дале су му високо одликовање и имање у Котарима. У периоду мира између кандијског и морејског рата имао је задатак да као најистакнутији ускочки старешина спречава нападе ускока на Турке. Зато је једно време — кад се његов брат Илија Митровић одметнуо од млетачких власти и почео на своју руку да ратује против Турака — био интерниран у Млецима. По избијању морејског рата, с успехом је предводио котарске ускоке и одликовао се у низу сукоба с Турцима. Погинуо је у нападу на Дувно 1687. — и у песмама Стојан је веома велики јунак, — како га сами Турци називају — љута под каменом гуја, стари мегданџија, који је „додијао цару и ћесару, у Латинској краљу латинскоме“. Под раскошним рухом и оружјем, смеђих до рамена брка, „необичан јунак погледати“, син прослављеног Јанка од Котара, он ниче свуда као из земље и шири страх и трепет. Везаних руку, он је кадар да седморицу непријатеља растави с душом. Од његовог даха „уз јелу се узвијају гране“. Од његове руке гине знаменити турски јунак Тале од Орашца.

Као и главне ускочке јунаке, историја познаје и њихове главне противнике. Мустај-бег Лички (Хуракаловић) управљао је Ликом и имао седиште у Удбини у другој половини XVII века. Негде у то исто време Бојичић Алија био је заповедник тврђаве Задварја (у клисури код доње Цетине). Куна Хасан-ага је био заповедник у Книну, где је и погинуо 1653. Хрња Мустаф-ага (Мујо од Кладуше, Мустафа Хрњица) и његова браћа такође су историјске личности. „Отац Муја Хрњице“ — каже Водник — „дошао је с Фадилпашом у Босну, па се онда населио у Книну, гдје се оженио сестром Хурем-аге Козлића. Погинуо је четујући по Котарима и оставио три нејачка сина: Муја, Халила и Омера, те кћер Ајкуну. Хурем-ага као даиџа (ујак) узе сирочад у заштиту, а кад су одрасли, пресели их у Велику Кладушу, у бихаћку Крајину. Први се прочуо као јунак Мујо Хрњица. Босански беглербег Сархош Ибрахим-паша Мемибеговић саградио му, заволевши га, камену кулу у Великој Кладуши, и привеза уза то агалук да стражи на Крајини и да сузбија провале хрватских крајишника. Мујо је био буљубаша, тј. главар стража у Кладуши. Он је са својом браћом и Кладушанима четовао, чинио затрке, отимао дјевојке, хватао робље, дијелио мејдане, те му се име прочуло по свој хрватској и турској Крајини. Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица; Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше, а Халил пао је под Бањалуком у чети крајишника што су се, оцрњени пред султаном, дигли против Вуча-паше, па били од њега потучени. уз Халила пао је и Тале Личанин, о коме иначе поуздано мало што знамо, иако је он један од најзанимљивијих јунака муслиманске народне епике. “

Са друге стране, неки историјски неодређени ускочки јунаци добили су значајно место у песмама. такви су, између осталих, Комнен барјактар и Вук Анђелић. Комнен је јунак необичних размера, неустрашив, непобедив. Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка, а крвава ока; куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“. Он иде „од града до града“, привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух. У туцачким хаљинама, са дреновом батином на рамену и искрпљеном торбом о батини, свестан да ће се рђаво провести сваки онај који се „сретне ил' сустигне с њиме“, Он оличава ону необуздану народну снагу која, слична надошлој реци, увек и у свакој прилици — између стража, заседа, тамница — уме себи да нађе пута.

Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом. А можда их је народ и измислио — у жељи да прослави што већи број бораца за слободу. У току неколико столећа неравне борбе са Турцима, који су били и бројнији и боље наоружани, народ је могао да се поузда само у сопствену храброст. Његови повремени савезници (Аустрија и Млетачка Република) били су му то само ради својих интереса, као што су му често због својих себичних циљева умели бити и љути непријатељи. У таквом положају наши су преци морали постати свесни тога да само својим хероизмом и самопрегором могу одбранити своје право на живот. У стварању такве свести ускочке песме — као и хајдучке, као и песме о старијим јунацима, стварним и измишљеним — одиграле су необично важну улогу. Није случајно то што је на нашем језику испевана крилатица: „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. У вековима ропства слободан живот био је могућ само у ускочким и хајдучким дружинама и у песми. Отуда је — као зраци мађијског сунца — продирао у земунице, у уџерице, у бедна станишта гладних и неодевених, у срца утучених, у крв обесправљених, и преображавао робове у хероје. У тами робовања раја је замишљала и измишљала своје јунаке у сјајном руху, под блиставим оружјем, на бесним коњима, као слободне и пуне луде, и ишла за тим светлим узорима — из окршаја у окршај, кроз огањ свакојаких мука, преко својих и непријатељских лешева, падајући и опет се дижући — ка једном једином и неизрециво драгом и огромном циљу: животу слободних људи. И зато су ове песме слободним људима драге исто толико колико и њихова слобода, и у свакој својој речи садрже опомену да нема напора који не би требало уложити и трпљења која не би требало поднети ради очувања стечене слободе.

8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије

U песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије.

„Ослободилачка борба у Црној Гори“ — каже Б. Павићевић — „започета црногорским устанком у току морејског рата (1684—1699) ушла је на почетку XVIII вијека у фазу борбе за политичку еманципацију од турске власти и за независност Црне Горе. Спремност сељачких маса да се боре противу феудализма удвостручавала је чињеница што је тај феудализам био „иновјерни“. Друкчије речено, ова типична сељачка буна имала је форму ослободилачког рата. На челу те борбе стајали су кнезови, војводе, сердари... Та чудна подударност интереса сиромашних и угњетених сељачких маса и интереса остатака некадашње домаће властеле може се објаснити низом унутрашњих друштвено-економских чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XVII столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј. тежња многих, управо свих, околних санџакбегова да узимају данак од Црне Горе, утицај Млетака, касније утицај Русије итд. ). Улазећи у XVIII вијеку у фазу борбе за независност, ослободилачки покрет Црногораца морао је појачати нужност стварања јачег јединства Црне Горе, рушења племенске изолованости и свих оних манифестација које су потипале из такве изолованости (крвна освета, општа правна несигурност итд. ), да би се успјешно могла водити борба против Турака. Тада оживљава и традиција о старој државној независности итд. Та ће борба да траје читаво једно столеће, да би почетком XIX вијека ушла у фазу рушења племенске самосталности и стварања државних и јавних институција у Црној Гори. “

О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је Његош прославио у Горском вијенцу, као и о јунацима тога догађаја и времена. Ту се пева о владици Данилу († 1735), и браћи Мартиновићима, који су главни учиниоци догађаја од 1707; пева се баш догађај, од тренутка кад владика буде заробљен па све док не „погибоше црногорски Турци“. Затим се износи бој на Цареву лазу (1712); јунаци његови јесу по песми: Вук Мићуновић, који је представљен као највећи јунак тога времена (има песама које и његову смрт описују); Јанко Ђурашиновић, који је у том боју погинуо, тада. Најпосле се износе ситни бојеви, упади турски у села црногорска, „удари на овце“, смрт и освета јунака; ту се пева о Вуку Томановићу, који је „славни јунак црногорски“, о Лазару Пецирепу, Батрићу Перовићу (Освета Батрића Перовића је извор сцени покајница у Горском вијенцу) и другим јунацима и четовођама црногорским. Занимљиво је да многе песме певају и о Вуку Мандушићу, који нам је познат из ранијег циклуса; овде га песме сматрају као Црногорца исто као и друге. — Овај циклус различан је умногом од ранијих. „У црногорским пјесмама више је историје него поезије“, рекао је још Вук и овај је циклус одиста такав. Песме су у њему умногом истините. Кратке и просте, углавном без поетичних описа, без дугих беседа, скоро сасвим без мотива о вилама и гавранима, оне реално певају бојеве црногорске с Турцима, славе само реалне личности и кад најмање личности помињу, одржавају топографију радње увек тачно и доследно... У њима жене и љубав не играју никакву улогу... Оне су често испеване у славу једног јунака. У њима нема маште, као што нема ни хумора; у њима је само известан трезвен реализам у опису. Излагање је њихово просто и збијено; језик је у њих прост и крепак, нимало реторски. — Можемо сматрати да се овај циклус проширује песмама које певају доба после владике Данила. Има песама о догађајима за владике Саве и Василија (1735—1767). Обично су ситни бојеви ту описани; највећи јунак тога времена је по песми син Вука Томановића Никац од Ровина, који је, као „син Обилића“, убио босанског пашу под шатором. Има песама и о Шћепану Малом (1767—1774); њихов су предмет срећни бојеви Црногораца кад су Турци и Млечићи на њих напали. Више је песама о великим догађајима под владиком Петром (1782—1830), о многим и срећним бојевима против Махмут-паше Бушатлије и иначе. Не изостају ни песме из времена владике Рада (1830—1851), кнеза Данила (1851—1860), и све до данашњих дала. Све ове песме су по карактеру исте као и оне о времену владике Данила. У неким од њих има нарочите живописне боје, пластичности сликања. То важи за оне у којима се износи специјални пастирски живот, по негдашњој граници Црне Горе, на Рудинама, на Грахову и другде, где су била многа стада, све торина до торине; где су та стада једнако била отимана, са стране турске као и с црногорске; где су власти турске (спушки капетан, никшићки чувени капетан Хамза) имале вазда посла, организовале целу полицију, градиле куле и стражаре због тога. Песме које описују тај живот идиличан и крвав, где се лила и крв и млеко у исто доба, имају каткад слике тог живота сасвим реалне, интимне, детаљне. Примери: Овце Никца од Ровина, Удар на овце кнеза Вујадина“.

Борба за ослобођење Србије вођена је против истог непријатеља и са истим циљем: да се створи независна домаћа држава. Та борба је у ствари, као што смо то већ рекли, наставак вековног хајдучког војевања и низа већих и мањих устанака. Да се она распламти у победоносни устанак, допринели су несумњиво много револуционарни догађаји у Европи крајем XVIII и почетком XIX века (после француске револуције) и слабљење турске империје (због ратова с Русијом и иначе). Непосредно су је изазвала јаничарска насиља на почетку XIX века. Убивши 1801. године доброг Хаци-Мустај-пашу, јаничари са четворицом дахија на челу завели су несношљив режим у београдском пашалуку. „Сад већ“ — каже Вук Караџић — „ни судија другијех није било у земљи осим дахија и њиховијех кабадахија и субаша: кнезови су послије Хаџи-Мустајпашине смрти одмах изгубили власт у народу, а и кадија, гдје се који налазио, није смио од њих ни помолити свога ћитапа. Они су људ'ма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што им се год допало, најпослије стану силовати жене и дјевојке: изгонили су их у коло, да играју пред њиховијем хановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут. “ Зато се у Србији похајдучила „десетина народа; мало у којој кнежини није био по један харамбаша најмање с десетак друга, а осим тога било је пет пута по толико људи који се нијесу били сасвијем одвргли у хајдуке, него су само зазирали од Турака и крили се по шуми и по другијем селима код својијех пријатеља и познаника“. У таквој ситуацији сасвим природно јавила се мисао о буни, нарочито код људи који су се и раније — уз аустријску војску — дизали на Турке. Алекса Ненадовић, највиђенији Србин тога времена, упутио је почетком 1803. године једно писмо у Земун тражећи џебану за устанак против дахија. Ухвативши Алексино писмо и добивши од султана ферман који им је наређивао да престану са зулумима, дахије — да би онемогућиле устанак и уклониле сведоке својих насиља — одлуче да посеку кнезове и да на њихово место поставе своје људе. Ову одлуку Турци су остварили почетком 1804. године. Али, уместо да умире рају, подстакли су је на буну. Кнезови који су избегли сечу и хајдуци одмах су почели дизати народ на устанак. Покушај дахија за измирење морао је пропасти. Убрзо је за вођу устанка изабран Карађорђе, који — како је Вук рекао — „почевши одмах господарски судити и заловиједати, и умјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по Србији“. Убрзо раја се претворила у војску кадру да се мери са царском војском. То су у првом устанку, од 1804. до 1813, показале многе битке. То су показали и бојеви у другом устанку (1815).

Скоро све песме о овом времену испевали су борци, учесници у ратним догађајима или очевици тих догађаја. Од самога Филипа Вишњића, који је један од најдаровитијих народних песника, потиче читав низ песама: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Лазар Мутан и Арапин, Станић Станојло. А Филип Вишњић, од 1809. Ао 1813. године, „једнако је живео по српским логорима око Дрине“. Старац Рашко, други веома даровит народни песник, — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже Вук Караџић — „ни од кога тако по реду нисам могао чути као од њега, а и они од којих сам је слушао — сви су ми казивали да су је на Делиграду чули од њега и да ју је он онде често певао Петру Добрњцу“. Сем тога, у Лозници 1807. године — каже опет Вук Караџић — „слабо се кад ручало или вечерало без певача (и будући да је и г. прота Ненадовић радо слушао јуначке песме, тако су нам капетани избирали и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија); а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући, и, осим различних војника који су ми певали, једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као кувара) што је врло лепо знало уз гусле певати“.

Настале непосредно после догађаја о којима говоре, махом бележене на првом извору, без промена које уносе други певачи, недотеране и каткад недовршене, песме „новијих времена о војевању за слободу“ драгоцени су докуменат и — кадшто — знатно уметничко достигнуће. У суштини, по своме духу, по главној теми, оне се не разликују од песама средњих и старијих времена. И у једнима и у другима основни мотив је борба за ослобођење од турских насилника. И једне и друге испуњене су јуначким подвизима и херојском љубављу према отаџбини. Постоје, наравно, разлике у ситуацијама, условима и начину борбе, али главна је разлика у емоцијама и изразу; у песмама средњих и старијих времена има разнороднијих, развијенијих, лепших поетских слика, свестранијег и подробнијег описивања унутрашњег живота појединих личности; у песмама новијих времена сва пажња је усредсређена на витешке подухвате и у њих је сабијена читава физичка и духовна активност описиваних људи. То је борба без одмора, без предаха, и у њој луди могу осећати само гнев због насиља, жудњу за осветом, тежњу за победом, радост победника, мржњу према кукавичлуку и издајству. другим осећањима нема места. Клонућа су ретка, оптимизам дубљи, нежна расположења угушена или веома оскудно, у две-три речи наговештена.

Идеалан човек био је само онај „који може стићи и утећи, на тијесну мјесту причекати, за рањена прихватити друга, И на оштру ударити ђорду, коме није жао погинути“. Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца, Мрчарић Пејо, Илија Бирчанин, Петар Добрњац, Милош Поцерац.

Вуксан од Роваца, јунак песме Три сужња, одликује се не само јунаштвом него и ретком памећу. У тренутку кад треба да погине он не жали ки мајку, ни сестру, ни љубу, ни имање, него жали што ће умрети „без замене“. Он уме да доскочи подмуклом Турчину и да избегне смрт. Он изговара оне речи које имају дубок смисао:

Ако тамо куд напријед немам,

ни натраг се немам куд вратити.

Натраг се није могло, јер је тамо била тамница, мучење, смрт. Живот је звао напред и Вуксана од Роваца и читав народ.

Мрчарић Пејо је будна савест народна. У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас:

Боље нам је свима изгинути

но у Турке давати ђевојке.

Он познаје границу на којој се губи част и оправдање живота. Бирати се не може, бољи је гроб од срамоте. И Пејо зове у борбу за одбрану људског достојанства, зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“. Својом гвозденом вољом он општу малодушност преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена“.

Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави, као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа. Из њега бије мрак незадовољства, у његовим речима осећа се потмули тутањ велике буне. Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге:

Куд гођ иде, све кр'ата јаше,

а другога у поводу води;

он буздован о ункашу носи,

а бркове под калпаком држи;

он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе,

топузом му ребра испребија;

а кад Турчин стане умирати,

а он виче на своје хајдуке:

„Море, слуге, тамо пашче бац'те

ђе му гавран кости наћи неће! “

А кад нама порезу донесе,

под оружјем на диван изиђе,

десну руку на јатаган метне,

а лијевом порезу додаје:

„Мемед-ага, ето ти порезе,

сиротиња те је поздравила:

више теби давати не може“.

Ја порезу започнем бројити,

а он на ме очима стријеља:

„Мемед-ага, зар ћеш је бројити?

Та ја сам је једном избројио! “

А ја више бројити не смијем,

већ порезу украј себе бацим, —

једва чекам да се скине б'једа,

јер не могу да гледам у њега.

Петар Добрњац има неустрашиво срце, мудру памет и несаломљиву вољу великог војсковође. Његова војска је тешко изгинула, његовим војницима је „лице потамнело од проклета топа и кумбаре од брзога праха и олова“. Али он је кадар да на тамна лица баци светлост борбеног заноса. Он често шета „по бедему и по метеризу и слободи сву дружину редом“, испуњава срца ратника поуздањем у сопствене снаге. Погођен непријатељским зрном, клонуле руке низ чохану доламу, он се држи тако као да се ништа није догодило — „да не тура страве у дружину“, јер зна да ће Турци. ако освоје Делиград, освојити „сву нашу Србију“. Више него рана пеку га страдања Србије.

Милош Поцерац је јуначка песма за себе. Његова рука је рада да се игра с Турцима, а сабља му је жедна турске крви. На ђогату он излеће на горњу капију лозничку и сече Турке око града. „А кад ђогат под њиме сустане, он се онда ев' у град поврати, ђога сјаше, дората узјаше, па изгони дора на капију, све једнако Милош с'јече Турке. “ Зато и њега, и земљу која га је дала, и мајку која га је родила, прати ватрени народни благослов:

Весели се, под Цером Поцерје,

којено си гн'јездо соколово!

Кад Србину буде за невољу,

у тебе се по соко излеже,

те Србину буде у помоћи.

Весели се, Милошева мајко,

ти која си Милоша родила!

Весели се, Поцерац-Милошу!

десна ти се посветила рука

која знаде погубити Меха,

свим Турцима храброг Поглавара,

а Србима свима душманина!

Весели се, Поцерац-Милошу!

дуго ти се име спомињало,

докле текло сунца и мјесеца!

Очигледно, ови ликови имају много заједничког са јунацима из средњих и старијих времена. Да надмаши јунаке из песме, напрезала се целокупна раја. Она је била рада кавзи, она је знала да је „крвца из земље проврела“, она је осећала да је „земан дошô “ кад „ваља војевати“, она је хтела „сваки своје да покаје старе“. Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје, него јуначко срце.

С тим моралом раја је ишла из победе у победу. Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која јој кида ђердан, слушала кобне звуке и опажала несрећне боје. Гаврани су слетали на турске куле и доносили зле гласе. Залуд су Турци у војску узимали „све бекрију горег од горега“, у душе насилника усељавао се самртни страх. Турчин се јадао:

Робе, пале и сијеку Турке,

разбијају по друму трговце,

одјавише из планине овце,

одагнаше коње и волове,

похараше господске дворове,

раскопаше куле и чардаке.

Турске куће остајале су пусте. На мунаре је падала паучина. Где су били турски друмови и калдрме, „и куда су Турци пролазили и коњскијем плочам' задирали“, из клина је проницала трава. Остваривало се зло пророчанство турских мудраца: „Друмови ће пожељет Турака, а Турака нигде бити неће“. Било је дошло време да престане турско господство и да „друга постане судија“.

ЛЕПОТА ИЗРАЗА У НАШОЈ ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

Vелике витешке и моралне вредности које су изражене у нашој јуначкој поезији несумњиво су њена највећа лепота. Али и сам израз, ма колико патио од општих места, — у најбољим случајевима бар — има изванредну снагу.

Општа места су неизбежна последица усменог стварања. Од њих умногоме зависи не само одржавање него и настајање песама.

У тренутку кад ствара нову песму народни песник — утолико више уколико има мање дара — узима из старијих песама готове епитете, поређења, описе, почетке и завршетке, разне устаљене изразе, па чак и ред излагања. Али то исто, мада у мањој мери, раде и веома даровити песници, а то значи да су општа места и за ствараоце и за слушаоце имала посебне чари и да су понављана и због тога.

По себи се разуме да од свих општих места исти ред излагања сличних или истоветних догађаја највише умањује вредност поетског израза. Тешко је не осетити монотонију, на пример, песама које су засноване на разговору између неког лица и гаврана који доноси вест о боју и погибији, или песама у којима се овај или онај догађај описује као испуњавање ружног сна. Али, са друге стране, и по таквом обрасцу одличан песник могао је дати изванредну песму.

Такве су, рецимо, песме: Цар Лазар и царица Милица и Бој на Мишару. У првој гавране, који Милицу обавештавају укратко и уопште о српском поразу, смењује тешко рањени Милутин, који потанко описује јуначко држање и погибију познатих косовских личности и Вукову издају. Тим смењивањем песник, је постигао већу природност. Оно му је омогућило да гавранове стихове: „а од Срба што је и остало, све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц у крв огрезнуо“. А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову? “ Ово питање је истакнуто и тиме што рањеник не одговара на њега одмах, него тек пошто је скинут с коња, умивен и запојен, и пошто му је милица поставила низ нових питања. Његови одговори после тога одишу топлом непосредношћу не очевица (какав може бити гавран), него рањеног учесника. — У другој песми образац није поремећен никаквим смањивањем, ту гаврани одговарају на сва питања, али ипак песма због тога пије ништа изгубила од своје лепоте. Зашто? Пре свега, зато што је заснована на контрасту: на главна питања каде Кулинове гаврани дају супротан, за њу неочекиван одговор. Сем тога, и питања и одговори теку врло живо, растући једно из другога — све брже и силније уколико се олиже крају. Када своја питања завршава овако:

Је ли Ђорђа цару оправио?

Је л' Јакова на колац набио?

Је ли Луку жива огулио?

Је л' Цинцара на ватри испекô?

Је л' Чупића сабљом посјекао?

Је л' Милоша с коњма истргао?

Је л' Србију земљу умирио?

Иде ли ми Кулин капетане?

Води л' војску од Босне поносне?

Иде ли ми, хоће л' скоро доћи?

Не гони ли мачванскијех крава?

Не води ли српскијех робиња,

које би ме вјерно послужиле?

Каж'те мене кад ће Кулин доћи?

⇐ Предыдущая 2 3 4 5 678 9 10 11 Следующая ⇒