Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 5 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 6 из 37Следующая ⇒

„Душо моја, млада Доротејо,

лила селе Деренчића бана, ал' ме, душо, припознат не мореш

ради лица потна, напрашена,

што посмиди прахом и оловом?

Ја сам, Доре драга, драго твоје,

драго твоје, Перазовић кнеже.

Ал' не лудуј, драга душо моја,

од Удбине да ти кажем гласе!

Да су живе од горице стине,

још би живе стине попуцале,

ма да не би сарце дивојачко! “

Говорила млада Доротеја:

„Ал' не лудуј, Перазовић-кнеже!

Ја сам селе Деренчића бана,

у мене је сарце од јунака;

при ће пукнут у горици стине

нег' у мене сарце дивојачко, —

ти ми кажи од Удбине гласе:

ал' је мени братац погинуо,

ал' је јунак мејдан задобио? “

А кад јој је кнез рекао шта се догодило, „од туге јој сарце распукнуло, од жалости чарној земји паде“. Као што се види, то су ситуације врло сличне онима које налазимо у неким песмама о косовском боју.

Али несрећу нису доносили само странци. Она је лежала и у нашим људима, у њиховој закрвљености. Како се ту могла искоренити? На то питање одговара народни певач описујући поступак љубе Анђелије у песми Диоба Јакшића.

Њој је Дмитар — гневан зато што му је повређено достојанство — кратко наредио: „Отруј мени мог брата Богдана“. Против те заповести побунило се цело њено биће. Али како да помири несрећну браћу која су се љуто завадила „око врана коња и сокола“? Они су лако поделили очевину, лако поделили државу, И то у доба које није било лако, у доба кад је турска сила све рушила на своме путу, а посвађали су се „да око шта, веће ни око шта“, — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице Месецу. Како такву браћу да помири Анђелија? Она је себичност и нечовештво тукла широкогрудошћу и човештвом. Насула је рујна вина у „молитвену чашу“, пружила је Богдану и заискала: „Поклони ми коња и сокола“. Богдан није могао то да јој одбије. Тако је задобила победу над Богданом и над Дмитром. Кад се Дмитар увече вратио кући — после свега што му се у лову догодило, после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила“.

У каснија времена, кад би се у неком крају хајдучка борба утишала и турски зулуми повећали, жалост за јунацима као што су Дојчин, Пријезда, Кајица, Облачић Раде, Змај-деспот изливала се кроз речи Маргите девојке:

Браћо моја, српске војеводе,

како бисте, како преминусте,

а како ли робље остависте?

Робље ваше све турско подножје.

Све њих однела је турска поплава. Али раја је нагонила чак и звезде да о њима говоре. У светлости десетерца они су ишли из места у место, из деценије у деценију, од нараштаја нараштају, усељавали се у нова поколења и кроз њих настављали велику борбу за слободу.

6 Песме о хајдуцима

Pесме средњих времена (циклуси хајдучки и ускочки) обухватају раздобље од XVI до XVIII века.

У XIV и XV веку Турци су завладали Македонијом, Србијом, Босном, Херцеговином и Црном Гором. Нашу земљу, дакле, они су освајали дуже од једног века. А кад су је најзад заузели, нису могли у њој мирно да владају. Појавили су се нови ратници у земљи и ван ње. Једни, из западних наших области које су пале под Турке, ускочили су на аустријску и млетачку територију и образовали зид Од Лике до мора који је дуго одолевао турским насртајима; то су били ускоци, храбри браниоци мора и читаве Далмације и њеног залеђа. други су, почев од половине XVI века, постепено населили аустријско-турску границу од Лике до Баната, такозвану Војну границу, и својим грудима спречили даље турско надирање у Европу. А између оних који су остали у крајевима под турском влашћу многи су се борили на тај начин што су сачекивали Турке на друмовима или упадали у њихове градове и убијали их; то су били хајдуци, који су живели — углавном — на поробљеној територији (само каткад на суседној аустријској или млетачкој), лети по шумама а зими код јатака.

Наши преци одлазили су у хајдуке зато што нису могли да се помире са ропским животом. Они су вековима тражили и очекивали помоћ од непоробљених европских земаља, у првом реду Од Аустрије и Млетачке Републике, и кад год би те земље заратиле против Турака, они су листом устајали и нештедимице проливали крв. Али увек Аустрија и Млечићи закључивали су мир с Турцима не водећи много рачуна о судбини нашег народа, и њему није остајало ништа друго него да у непрекидној борби сам осваја и брани своје право на живот. Носиоци те непрекидне борбе били су хајдуци.

Они су на силу одговарали силом. Турци су пљачкали, узимали од наших људи храну, одело, новац, стоку, отимали жене и децу и продавали их као робље; хајдуци су у заседама на друмовима сачекивали турске путнике и војнике (па и трговце који су с Турцима били у пословним везама), одузимали им упљачкано благо, заробљавали их или убијали.

Тако је то ишло од почетка XVI века до краја турске владавине.

У току тога времена — како се види из бележака страних путника кроз нашу земљу — хајдуци су држали у својој власти огромна пространства и представљали су велику опасност не само за обичне путнике него и за читаве војске.

Године 1526, на пример, одмах после мохачке битке, кад је Турска била на врхунцу својих снага, босански хајдуци под харамбашом Делирадићем нападали су комору Хусревбегове војске при њеном повратку из победничког похода. Неколико година касније у пределу горњег дела Дрине и Лима било је тако много хајдука да су Турци морали сталним стражама на путевима да обезбеђују путнике. Године 1532. хајдуци су у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је ишла на Беч. Око половине XVI века примећени су многобројни хајдуци на југоистоку Босне, у садашњој Војводини (где су се крили у трскама и високој трави) и у Србији свуда од Београда до Пирота. Године 1555. хајдуци који су живели на левој обали дунава прешли су реку и у близини Београда потукли 150 јаничара. При крају XVI века хајдуци су — заједно са устаницима које су предводили — пустошили чак и градове: Вршац, Никопољ, Рушчук и др.

У XVII веку нарочито много хајдука било је у Србији и у Боки. У Србији било их је свуда: у околини Београда, у Топлици (која је око 1623. године сва била у њиховој власти), код Новог Пазара, Пирота, Ниша, Параћина, Баточине, на Куновици и Јежевици, на Косову, на Карадагу, код Ваљева итд. Путеви су били прекривени лешевима. Турци су се усуђивали да путују само у великим групама и са добро наоружаним пратњама. При крају XVII века хајдуци Србије, пошто су Турци претрпели неуспех у опсади Беча, дигли су народ на устанак и направили безброј витешких подвига, али жењени циљ нису постигли: народ је морао да се сели са потученом аустријском војском преко Саве и дунава и Србија је скоро пуста морала да дочека почетак XVIII века.

Бока је постала хајдучко гнездо у другој половини XVII века, у доба дуготрајног млетачко-турског рата. То су Црногорци и Херцеговци који су дошли у Боку да заједно са Млечићима ратују против Турака. Они су показали изванредну храброст у бојевима на мору и на суву. У страху од њих живели су чак и сарајевски Турци. Са једним босанским пашом, који се спустио до Боке, они су се просто играли: убијали стражаре пред његовим шатором и најзад му одвели све коње из логора. Ови хајдуци пљачкали су и робили не само Турке него и хришћанске сељаке који нису били расположени за борбу. Сурови, храбри и вешти ратници, они су припремили народ овога краја за крупне устаничке акције на измаку XVII века. Они су, у ствари, започели борбу за ослобођење Црне Горе.

У XVIII веку велики значај имале су хајдучке борбе у Србији. Опустелу земљу населили су у току тога века Црногорци, Херцеговци, Санџаклије, Босанци н наставили дело својих претходника из XVII и хуј века. Хајдуци Србије при крају XVIII века, у доба Кочине крајине, и на самом почетку XIX века, представљали су веома озбиљну снагу и одиграли су необично важну улогу у припремању народа на устанак.

Тако су се Турци за све време своје владавине осећали у нашој земљи као незвани гости. Нису били сигурни ни у својим градовима, а ван њих — на друмовима који су, најчешће, водили кроз непрегледне шуме — били су у смртној опасности од хајдука. Да би се заштитили од њих, подигли су поред путева низ утврђења у којима су седела војничка одељења са задатком да штите путнике од нападача. Таква утврђења била су у Пироту, Белој Паланци, Нишу, Алексинцу, Ражњу, Параћину, Јагодини, Баточини и другим местима. Али то није било довољно, те су Турци били принуђени да дају повластице нашем живљу који је становао поред друмова: ослободили су га разних дажбина и дали му оружје, а он је у накнаду за то био дужан да обезбеђује пролазак кроз шуме. Но ови наоружани људи често су ишли наруку хајдуцима, често су се и сами одметали у хајдуке, и сваког часа могли су да се претворе у устанике.

Зато су Турци — да би застрашили народ — вршили многе и тешке одмазде. Ухваћене хајдуке и устанике набијали су на коње поред путева и на другим истакнутим местима, а главама побијених китили су своје градове. Ту страшну слику видели су у разна времена турске владавине многи људи који су пролазили кроз нашу земљу. А с времена на време, ван себе од беса, Турци су палили, пустошили, робили и убијали све што би им под руку дошло. Како је то изгледало, довољно речито сведочи један запис с краја XVI века: „У љуто зимње време свлачише и наге на земљи бијаху, а друге наге, свезане за опаше коњске, вуцијаху. Ови бише сасечени, други пострељани. И не беше места где мртви не лежаху: брда, долине, вртови, поља, све беше тада пуно мртвих телеса. А друге одводише у туђу земљу и растављаху. Беше тада горко ридање и плач. Одводили су друга од друга, брата од брата, сина од оца, мајку од сина“. Али за одмазду Турци су добијали одмазду, осветничка хајдучка рука враћала им је жао за срамоту.

У сталној борби на живот и смрт хајдуци су често били врло окрутни. Али друкчији нису ни могли бити, јер су имали посла са бездушним непријатељем. Према насилницима они су морали бити насилници. Свој сурови однос према Турчину сваки хајдук могао је да оправда речима којима је Вук Мићуновић у Негошеву Горском вијенцу направио разлику између везира и себе:

Он је хајдук робља свезанога,

он је бољи е више уграби;

ја сам хајдук те гоним хајдуке,

гласнија је моја хајдучина.

И зато што је тај однос такав муслиманске песме у којима се опевају хајдучки порази звуче као песме у којима се прослављају експлоататори и насилници, аге и бегови.

Наравно, то не значи да није било и ружних хајдучких поступака. Живећи под врло тешким условима у шуми или код јатака, прогоњени чак и од аустријских и млетачких власти (оне су за њима слале потере, уцењивале њихове главе итд. ), угрожавани од домаћих издајица, они су у извесној мери морали постати дивљачни И отуд је разумљиво што су се мећу њима могли наћи и такви људи као што је у песми онај Плетикоса Павле који убија недужне сватове. Али, са друге стране, да су се хајдуци држали „витешког“ начина борбе, били би онемогућени на самом почетку свога постојања и у томе случају не би било ни устанака и Турци би мирно владали над мирном рајом.

Занимљиву белешку о хајдуцима оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети, али је и то цијела истина да што је год влада турска боља и човјечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и зато је међу хајдуцима бивало кадшто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића... Хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране, нпр.: дођу коме на вечеру па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра навече; а кадшто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину. Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник, али најприје уговоре кад ће се на прољеће и гдје састати. На зимовницима гдјекоји леже дању по подрумима или по другијем зградама, а ноћу се часте и пјевају уз гусле, а гдјекоји преобучени у просте хаљине чувају стоку као слуге. Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије, то сваки хајдуци гледају да освете макар и послије педесет година. Хајдуци у наше вријеме у Србији носили су највише чохане плаветне чакшире, доње на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копоран, гдјекоји и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ; на глави или ћелепоше или фесове или свилене капе кићенке, од којијех су свилене ките висиле с једне стране низ прси, и које је осим њих слабо ко носио; врло су радо носили на прсима сребрне токе, а који их нијесу могли набавити, они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце; од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож. У Србији је за владе турске готово у свакој кнежини био по један буљубаша (Турчин) са неколико пандура (међу којима је било и Срба и Турака) који су гонили хајдуке, а кадшто, кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру, и премда су их гдјекоји људи у друштву тјерали и тражили а код куће их по зградама и по шумама крили, опет се кадшто догађало да су их хватали и убијали: кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, тј. какав велики старјешина турски изиђе с подоста момака у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру). Тефтиши су особито бивали послије ратова, кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке... Хајдуци држе свој закон, посте и моле се богу као и остали људи, и кад кога поведу да набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „Па зар послије нећу умријети? “ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа, показујући да не маре за живот. И предани је хајдук свагда слободнији н отресенији од другијех људи, не да на се никоме, и свак га се прибојава. Кадшто по два и по три хајдука повежу и похарају много више људи; али кадшто и они ударе на чудо гдје се не надају... “

У песмама хајдучки живот је — углавном — верно представљен. Поједини догађаји, па чак и личности, измишљени су, али су истинито приказана турска недела и отпор који је народ пружао преко својих најборбенијих представника. Народни певач је сачувао истину о томе како су Турци скупљали харач, како су ударали на женски образ, како су људима отимали имовину, како су измишљали свакојаке страшне муке да би рају натерали на послушност. Не мање истинито приказао је народни певач различне тренутке из хајдучког живота: одметање у гору, организацију дружине, улогу харамбаше, начин борбе (ухођење, напад из бусије итд. ), састајање у пролеће („Ђурђев данак — хајдучки саставак“) и растајање у јесен („Митров данак — хајдучки растанак“), победе и поразе.

Оно што нарочито карактерише хајдуке јесте изванредна отпорност у свим приликама. Малобројни према турској сили, они су морали да се боре и памећу, да се сналазе и довијају на најразличније начине, да буду опрезни, лукави, али изнад свега морали су биги храбри и издржљиви, спремни да ведро подносе умор, глад, жеђ, ране, најтежа мучења. Зато се у песмама тако често и наглашава да хајдук може бити само човек нарочитог кова, човек који је кадар

„стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек

ком је кућа диван-кабаница,

мач и пушка — и отац и мајка,

два пиштоља — два брата рођена;

кој' се рани мачем по крајини

као соко крил'ма по облаку...

кој' од ране јаокнути неће,

поред себе уплашити друга.

И није било муке коју такви људи не би поднели радије него ропство. Глад, жеђ, хладноћа, све је било лакше него служење Турчину. Једна жена, која се одметнула због турског насиља, овако описује своје мучење у шуми:

Ходих млада по гори зеленој,

пасох траву за петнаест дана,

пасох траву каконо и срна,

и не виђех леба залогаја.

Хајдуке је — како казују многе песме — красила најлешпа другарска љубав. Рањеног друга нису остављали на бојишту, него су га износили и видали му ране. На превару убијеног друга светили су кад-тад. Издајника је увек стизала осветничка рука. Непријатеља се нису плашили. Ако би му пали шака, ћутке су подносили најсвирепије муке, као Мали Радојица н стари Вујадин. За непријатеља нису имали милости. Али се дешавало и то да су понеком Турчину поклањали живот — да прича како су Турци изгинули. У извесним случајевима узимали су откуп за заробљене Турке и пуштали их, или су их мењали за своје другове који су запали у турско ропство, а понекад су их продавали Латинима, као што је учинио Ватрица Стјепан са пашом Подгорицом, који му је био оборио кулу и заробио жену:

Кад он виђе пашу Подгорицу,

прореза му зелену доламу,

па га узја како и парипа,

одјаха га граду дубровнику,

па продаде њега у Латине,

у Латине, за меке рушпије,

нека вуче по мору галије.

Хајдучка песма помиње као борце не само мушкарце него и жене, па чак и децу. Такво једно јуначко дете је нејаки Стеван, који је био довољно храбар да украде ножеве, али није био довољно снажан да њима лако пресече везе на рукама свога оца Грујице Новаковића, кога су Турци свезали:

Ал' детету невоља голема:

ножи тешки, а дете нејако,

једва ноже довуче до бабе,

оберучке једва подигнуо,

па повуче ноже по конопцу,

те пресече на руку конопце,

посеч' Грују по десници руци;

из руке му црна крвца пође.

Писну дете кано гуја љута:

„Јао бабо, посеко ти руку! “

А беседи Новаковић Груја:

„А не бој се, Стево, чедо моје!

Крв не иде из бабине руке,

него иде крвца из конопца“,

Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној песми. Они имају много заједничких црта са јунацима из старијих времена, али имају и неке потпуно нове особине које су у складу са друкчијим условима и начином борбе. Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак, Грујица Новаковић, Костреш харамбаша, стари Вујадин, Мали Радојица, љуба хајдук-Вукосава.

Старина Новак је историјска личност, познати хајдучки харамбаша из друге половине XVI века. У песмама он каткад има презиме Дебелић; међутим, Дебелић Новак је сасвим друга личност, која је живела читав век раније. Надимак Старина, како се мисли, у вези је с тим што су га његови хајдуци као свога старешину звали бабо У изворима он се помиње и као Баба Новак. У песмама он је кадар да стигне и престигне, и не боји се „никога до бога“. Четрдесет година чува „друма кроз планину“ и отима отето благо. „Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило. “ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико:

Што пропушћа дели-Радивоје,

дочекује млади Татомире:

што утече младу Татомиру,

дочекује дијете Грујица;

што пропусти дијете Грујица,

то дочека Старина Новаче.

На царском друму, са сабљом која никог не пропушта, он делује као божанство освете.

Грујица Новаковић — по потпуности свога лика, по богатству црта, нарочито по својој надмоћности, чији су извори не само у физичкој снази него и у бистрини ума — највише се приближује Марку Краљевићу. Он је свемоћан, скоро непобедив, свуда присутан, лаке руке. Он је један од наших најведријих јунака. Народни оптимизам достигао је у њему највиши степен. Песме о њему за време турске владавине имале су, свакако, изванредну подстицајну моћ.

Костреш харамбаша је најизразитији тип неумољивог судије. Он пљачкашима удара срамотно обележје — да се издалека виде и свуда познају. Само његово име испуњава турска срца самртним страхом. Дубоко у планини „седи на друму широку“ И држи пушку преко крила. Личи на кип освете који оживљује само у тренутку када се приближе Турци. Његове речи упућене турској потери опоре су и одсечне као ударац ножем. Не зна се да ли је мрачнија гора која му је дала уточиште или он који чува шумску слободу, једину у току векова.

Мијат Томић (познати хајдучки поглавица из XVII века) у песми је онај човек који је „од глади црну земљу јео, а од жеђи с листа воду пио, док је јунак дружбу сакупио“. А кад је то постигао, почело је турско благо да силази у његове џепове и ватра да прождире зулумћарске чардаке. Нежна срца према јагњету које је остало без мајке, он је био бездушан према насилницима.

Стари Вујадин и Мали Радојица имају улогу победника на мукама, али сваки на свој начин. Вујадин је миран, озбиљан, непоколебљиво решен. Пребијених ногу и руку, он се подсмева Турцима који би му за признање оставили очи. Он с поносом цео умире да би цео остао човек пред друговима и пријатељима. — Мали Радојица није мање храбар, а много је виталнији, један од највиталнијих типова у нашој епици, прожет безграничном вером да може и да мора остати жив, жив и слободан. — У време борбе с Турцима и један и други служили су као узори и као опомена како треба да се држе часни људи.

Љуба хајдук-Вукосава је ведра јунакиња, надмоћна и умом и срцем. Она не тугује, него се бори и побеђује. Она је живи пример женског јунаштва у мучној историји наше земље. Сакривених коса испод калпака и недара испод доламе, наоружана оружјем и љубављу и мржњом, она је оваплоћена жеља народна да све што живи и што је у живљењу угрожено ступи у борбу за слободу.

Иако је ропство било дуготрајно и тешко, народ је упорно веровао у ослобођење и борио се за њега. Та вера се преносила од оца на сина, са поколења на поколење, и из века у век бивала све снажнија, ведрија и стварнија. Освајач је све немирније живео у нашој отаџбини. Смрт га је вребала са сваке стране: у гори, на полу, на путу код куће, кад је усамљен и кад је у друштву, по мраку и по дану. Освајачу се много пута морало учинити да ударци на њега падају и из нашег неба, да се и наше планине крећу против њега, баш онако као што песма говори:

Ведро беше, те се наоблачи,

из облака тиха роса на'ђе.

Из ње пада студено камење,

оно бије по таборах Турке;

не утече друга никаквога,

ни да каже како с' погинули.

Устави се на истоку сунце,

а и сјајан мјесец на западу:

пресушише воде шедрвани,

устави се Шарац, вода ладна,

а потресе земља по Стамболу,

бијеле се задркташе куле,

а стресоше четири планине...

Све се црној земљи поклонише

и пођоше на Стамбола града.

У хајдучким — и ускочким — борбама прекаљивале су се народне снаге. У тим борбама расла је народна вера у победу над вековним душманима. Из тих борби сиротиња раја ушла је у велику буну из 1804. године, у битке на Иванковцу и на Мишару, у први и други устанак, којима су заувек раскинути турски окови.

7 Песме о ускоцима

Nазив ускоци добили су они људи који после пада Босне (1463) и Херцеговине (1482) нису хтели да остану под турском влашћу, него су пребегли у Хрватску и Славонију. У почетку они су се звали пребези и чинили су посаду пограничних тврђава. Нарочито су се истакли они који су под капетаном Петром Кружићем бранили Клис од Турака. Кад је Клис пао (1537), они су се преселили у Сењ и „понели тамо и име ускока“. У Сењу њихов број су увећали вентурини (бегунци из млетачке Далмације). Од оружја су имали пушку, секиру, ханџар. Борили су се храбро на мору и на суву1. До половине XVI века у својим походима на Турке били су помагани од Млечића. Од тога времена, после турско-млетачког измирења, настала су дуготрајна непријатељства између ускока и Млечића. Она су достигла врхунац крајем XVI и почетком XVII века. Тада је настала и изрека: „Бог вас чувао сењске руке! “

Сами Млечићи нису били у стању да изићу на крај с ускоцима, те су затражили од аустријског двора да се ускоци „уклоне из Приморја, а барке њихове да се спале“. Ускоци су више година храбро одолевали заједничком млетачко-аустријском притиску: били насилно исељавани из Сења и опет се враћали у њега. Најпосле су се непријатељства претворила у ускочки рат (1615—1617). „У том рату“ — каже Прелог — „допрли су ускоци до самих Млетака, а главно бојиште било је око Горице и Градишке на Сочи. Миром у Мадриду (септембра 1617) обвезао се надвојвода Фердинанд да ће ускоке уклонити из Сења у унутрашњост, лађе им спалити, а у Сењ сместити немачку посаду. И доиста су ускоци били размештени у крајеве око Оточца и по Жумберку. Ту их је скоро нестало међу осталим становништвом. “

дело сењских ускока наставили су у средини и на крају XVII века котарски и приморски ускоци. То су људи који су из Босне и Херцеговине — због тешког живота под Турцима — ускочили на млетачко земљиште и узели видно учешће у два млетачко-турска рата: у кандијском (1645—1669) и морејском (1684—1699). Млетачка Република „што није дозвољавала Аустрији — чинила је сама“. На њен позив, већ 1646. године прешла је на њено земљиште прва група Влаха. Идуће, 1647. године прешле су нове групе и убрзо учествовале у одбрани Шибеника од турског напада. Године 1648. котарски ускоци имали су читав низ окршаја са Турцима: код Удбине, код Рибника (где Су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић), на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић). Неколике наредне године биле су испуњене ситнијим чаркама. Од 1653. Ао краја кандијског рата одиграле су се многе жестоке борбе: код Книна, Гламоча, Удбине (где је, 1654, погинуо Илија Смиљанић, син Петра Смиљанића), код Брибирског Потока. Период мира од 1671. до 1683. године ускоцима је врло тешко пао јер су били жељни сукоба с Турцима. И пре него што је избио нови млетачко-турски рат, неки од ових неукротивих бунтовника (међу којима се највише истакао Илија Митровић, брат Стојана Јанковића) обновили су непрекидне борбе с Турцима (1683). Од 1684, кад је почео морејски рат, у тим борбама учествовали су сви котарски ускоци. до краја овог рата ОНИ су имали низ сукоба са Турцима: код Книна, Гламоча, Сиња, Ливна, Дувна (где је, 1687, погинуо Стојан Јанковић) и на другим местима. — У XVIII веку „јењава и престаје рад котарских ускока“.

У млетачкој служби ускоцима је било боље него у аустријској: добијали су разна одликовања и високе месечне плате. „Зато ће котарски сердари, ослобођавајући далмацију, припојити је не Аустрији, како су хтели Сењани, него Венецији, и тако продужити већ полумртвој млетачкој држави господство на Јадрану више од једног века. “ Али, упркос оваквим ускочким заслугама, млетачка држава — кад год јој је то било потребно — спутавала је ускочке акције. Кад је њој ишао у рачун мир с Турцима, тражила је и од ускока да буду мирни, забрањивала им је чак и појединачне мегдане с Турцима (1651. и 1660. године).

У храбрости ускоци нису заостајали за хајдуцима. Они су и сами били — како је у једној прилици тачно речено — „хајдуци нарочите врсте“. Од правих хајдука разликовали су се поглавито по томе што нису живели у шуми или код јатака, него код својих кућа, у кругу својих породица (у Сењу, Задру и другде), одакле су предузимали даље или ближе походе на Турке. Сем тога, њихови одреди најчешће су били бројнији него хајдучки и чешће него ови борили су се на коњима и ван бусије — као права војска. А као и хајдуци много су пазили на рухо и на оружје. Котарски сердари — каже Храбак — носили су на глави „високу шубару у облику чалме или, можда, и праву чалму. Изнад беле ланене кошуље облачио се прсник од две разнобојне тканине. У средини прсника, са предње стране, налазила су се два реда тока, сребрних и обично елипсастог облика. Између тока био је извезен крст. На прсник се облачило суро јапунџе или кабаница са широким оковратником и широким рукавима опшивеним кожом. Ниже прсника широки кожни појас, ћемери, ханџари, кубуре и ножеви. А затим беневреке од домаћег сукна или штофа. На ногама опанци. — Оружје су одлагали само кад су улазили у цркву, спавали на дому или се бријали. Иза појаса су увек претиле кубуре, наџак и ножеви. Кубуре су изгледале као велики пиштољи или мале пушке с лепо заобљеним дршкама. Ножеви су били дугачки и прави, са врхом који је укосо усечен на једну страну и са дршком као кука. Пушке су имале дугу цев и танак кундак, готово као и кубуре, но само дужи. Ороз на пушци се високо кочоперио гледајући другарицу на другом крају цеви. Сабље и мачеви били су широки, сабље криве, а мачеви прави. Шаку је чувала накрсница, која је некад могла, испреплетена, изгледати као права корпа. Балчак и корице при балчаку били су често од сребра. И пушке и сабље су украшаване. Многе кубуре и пушке имале су окове и везове од злата и сребра, у које је уметано драго камење, седеф и мерџани. С оружја, као и с кала и чибука, жене су преносиле вез на одела, покриваче и јастуке, или, обрнуто, ваљда зато да би их се мужеви стално сећали. Сабље су имале „мухур“, жиг с иницијалима мајстора-ковача или оног коме сабља припада, као и с ликом свеца-заштитника. Некад би на балчак ђорде изрезали око као амајлију против урока од злих очију; зенице тих очију понекад су биле драги каменови“.

Песме о ускоцима, као и песме о хајдуцима, у ствари су „хроника у стиху“. Народни песник опевао је ускоке и њихове противнике „какви су били, не додајући, у основи, више него што би требало да се добије епски колорит“. „Одело њихово и њихових жена било је богато и кићено, како се у песми описује, мегдане су делили, зубима се клали, у чету ходили, братимили се, један другом сестре и кћери отимали па турчили или покрштавали, и узимали за жене, како је то у песми опевано“. Али схватајући борбу против Турака „као једну целину“, народни песник — како је то већ истакао В. Чубриловић — „рад котарских и приморских сердара у XVII веку узима као наставак акције сењских ускока“ и, најчешће, ставља у једно исто време и Сењане и Котаране.

⇐ Предыдущая 1 2 3 4 567 8 9 10 Следующая ⇒