Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 4 страница

⇐ ПредыдущаяСтр 5 из 37Следующая ⇒

И бог ће нам, синко, опростити,

а Турци нам неће разумјети.

У другој прилици, кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

пушти нама агу Бећир-агу,

да нас Турци не би погазили,

сиротињу нашу цвијелили. “

Тад се Марко у све мисли снађе,

пушти врага, нек му није трага.

Тешко Србљем ђе им није Марка!

Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим непријатељима, изражена је не само у његовој, превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог ума. Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и својом великом памећу. Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као ретко ко он уме да буде и лукав, стрпљив и опрезан. У извесним тренуцима он је спреман да без колебања кидише на читаву војску, да загази у најопасније сукобе, чак и без оружја. Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости, по способности да превари непријатеља. Он улази у двор Мине од Костура прерушен као калуђер и игра „ситно калуђерски“, јер је то одиста најбољи начин да без муке савлада разбојника који му је разорио кућу и заробио жену. Он мудрошћу, у ствари, побеђује и џина Латинина, па и самог Мусу Кесеџију. У Латинима, који су у народној песми оцењени као старе варалице, Марко је кадар да направи чудо од јунаштва, али је исто тако кадар и да надмудри латинске варалице. Док сви сватови пију, Марко, који је познат као „тешка пијаница“, не окуша ни вино ни ракију, трезно размишља о латинским замкама, и саветује своје друштво да седи под оружјем. Или, други пут, да би обмануо турске уходе, он учи сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу:

Ми смо свате уходили дивно:

кâ да бјеше Краљевића Марка,

ма не бјеше коња Марковога;

кâ да бјеше војевода Јанко,

ма не бјеше коња Јанковога;

кâ да бјеше Старина Новаче,

ма не бјеше коња Новакова;

кâ да бјеху два Подреновића,

ма немаше коњâ њиховијех;

кâ да бјеше Бановић Секула,

ма немаше коња Секулова;

кâ да бјеше дијете Грујица,

ма немаше коња Грујичина.

Иста ова особина Маркова снажно је наглашена и у песмама других балканских народа. Тако, у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. Сиромаси момци моле Марка да их спасе беде невиђене. И он пође. С њиме је и Милош, и војвода Јанко, и Момчило, и дете Грујица, и Реља Шестокрили. Кад су били близу двора опаке девојке, она их је угледала са чардака, где је везла на златном ђерђеву. Одмах је затражила од мајке бојну опрему. И ова — „хала халетина“ — дала јој је коња ластавицу, свилени барјак, буздован, сабљу, волујску камџију и самур-калпак. Коњ ластавица је полетео, а наши јунаци су се разбегли куд који. Но девојка их је све скупила камџијом, испитала их ко су и откуда, а онда бацила на земљу свој калпак и наредила да га дигну, па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена а остале ће побити. Милош је једва померио калпак, војвода Јанко га дигао до колена, Момчило више колена, дете Грујица до појаса, Реља Шестокрили до „белог грла“, а Марко га најбоље подигао, али га није на главу метнуо. Девојка се наљутила, бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене воде“. О празницима би им додала нешто боље, али би их сваког једанпут ударила, а Марка и два и три пута. Тако је потрајало три године. А онда су се договорили да побегну, и тако су и учинили. Но она је то опазила и почела да их гони на коњу ластавици. Кад је то видео, Марко се одвојио Од другова, обукао калуђерско рухо и сео крај шарене чесме — не би ли ту зауставио девојку. И, одиста, не познавши га, мислећи да је прави калуђер, она га је запитала да ли су туда прошли такви и такви људи. На то је он одговорио да су прошли јуче рано, и приметио да она јаше коња и држи сабљу не као јунак него као жена, и — дабоме — понудио се да покаже како то треба радити. А кад се дохватио коња и сабље, са девојке је полетела глава. Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна, као што га у српској песми Урош и Мрњавчевићи куне отац Вукашин. На крају ослобођени момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.

У једној другој македонској песми — о Секули и латинском краљу — особито је истакнута изванредна Маркова стрпљивост. Латински владар, лажљивац и подлац као и у српскохрватском песништву, поставља Секули веома тешке задатке и излаже га највећим опасностима, не би ли тако избегао удају своје кћери. Прво, он тражи од њега да се бори против Арапина, нарочито за то храњеног; затим, да уђе у усијану пећ; н најзад, да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне јабуке. Мада ово траје веома дуго, недељама и недељама, Марко остаје потпуно миран и — што је веома занимљиво — у свакој од поменутих ситуација тражи савет и помоћ од Шарца, који одиста веома паметно и храбро налази излазе из свих тешкоћа.

Сем тога, надмоћност Маркова над Турцима, и над другим непријатељима, — а то је надмоћност ка којој је тежио сам народ у вековима ропства — изражена је у српскохрватским песмама и на други начин. То је надмоћност правде, поштења, морала, за које се бори Марко. Најчешће, Марково јунаштво извире из дубоке љубави према човеку који је у невољи. Најчешће, за херојски подухват Марко је надахнут тугом због утамниченог друга, унесрећене девојке, ојађене сиротиње, незаслужене патње, и надахнут је гневом због насиља и свакојаког нечовештва.

О томе сведочи велики број песама. У једној између осталих — где прича мајци како се препао од страшног Турчина отмичара — Марко сам каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст:

Ја погледах на ђевојку, мајко,

кад ђевојка грозне сузе пушта,

све мараме сузам' поквасила,

стакају се ђогу низ копита.

Кад ја виђех, моја стара мајко,

а тако ми бога праведнога,

све ми срце пуче за ђевојком,

па помислих, стара моја мајко,

боље ми је погинути овђе

но срамотно дома долазити;

па потегох даровницу ђорду,

њом ударих Белил-агу страга

по рамену и по десној руци,

а зажмурих очи обадвије,

да не виђу кад ћу погинути.

Кад погледах на Турчина, мајко,

кад ту аге Белил-аге нема,

но му стоје бакрачлије празне;

на лабуду нема господара,

него двије поле око коња.

У стварању оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци Јевросими, која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима“ и да по цену живота спасе невољника. У песми Марко Краљевић избавља бега Константина налазимо и ове стихове:

Сагнула се Јевросима мајка,

сагнула се доле по трпези,

и узима два мермер-камена,

извадила беле дојке своје,

па удара камен по камену

и заклиње Краљевића Марка:

„Сине Марко, моје чедо драго,

тако ми те камен не убио,

и тако ти ране материне,

иди, Марко, те искупи бега! “

Маркова надмоћност над Турцима и другим непријатељима, — а то је надмоћност коју је народ себи желео — огледа се, поред осталог, и у томе што он многе тешке окршаје узима као некакве лаке забаве, као игре. Марко често тера шегу са својим противницима. Тако он поступа у песмама: Прво јунаштво Марко Краљевић и Вуча џенерал, Марко Краљевић укида свадбарину, Орање Марка Краљевића, Марко пије уз рамазан вино и у другим песмама.

Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. Марко је горостас коме је земља тесна, снага којој судара није доста. Марко је отелотворена тежња притиснутог народа да се опаше неодољивом силом и да поломи ропске оквире живота.

Та народна тежња достиже врхунац у оним песмама у којима су опеване Маркове победе над злим вилама и над другим страшилима или у којима се пева како виле помажу Марку. У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред неиспитаним и неукроћеним силама природе, жеља да се те силе савладају и учине савезником изражавала се у наивном веровању да постоје зла и добра божанства. То што Марко натерује на послушност опаке виле и што је помаган од вила посестрима, то је — у ствари — вера у бескрајну моћ човекову, у његову способност да овлада небом и земљом и да стане у први ред као умни и дивни градитељ света. Такав је Марко о коме песма каже:

Ни бољега коња од Шарина,

ни од Марка бољега јунака.

Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов:

Десна ти се посветила рука!

Душмани ти под ногама били

како Шарцу под копита чавли!

Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.

Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преди су вековима размишљали о томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви:

Ласно ти је крвцу познавати:

ак' удара ђетелином травом,

то је, вуче, од љељена крвца;

ак' удара јечмом и сијеном,

то је, вуче, од парипа крвца;

ак' удара вином и дуваном,

то је, вуче, од јунака крвца.

У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића. Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и крвопија. Кроз песму о њему дизали су се до гордих, слободних људи који имају смелости да се успротиве цару и божанству.

Али то није све. Народ није заборавио да у песмама о Марку изрази и своје тешке слабости. Јест, султан је дрхтао од Маркова гнева, али — на жалост — увек се спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину дуката. И уопште, Марко више воли благо него „афериме празне“, празне похвале. Маркова похлепа за благом је и похлепа сиротиње раје. Маркова слабост према дукатима је и рајина слабост. Гладна и жедна, гола и боса, осуђена на доживотну беду, годинама бацана чак и на горки хлеб од храстове коре, сиротиња раја је чезнула за хлебом „бешкотом“, за дебелим овнујским месом, за чабровима вина и ракије, за жеженим златом. У песми о Марку она је то злато примала и из султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.

У тој покорности цару — ма како она ограничена, нестална и незнатна била — лежи најдубља срамота. Народни певач је свестан тога, народ је свестан тога. Зато Марка, и поред свих његових херојских подвига, прати убитачни прекор да је „турска придворица“. Кад му је сестра Леке капетана рекла то у очи, Марко ју је свирепо казнио, јер Марко је „зао при укору“. Али осуда је остала, и она је најтврђи доказ да народ ни своме јунаку — ни себи — није праштао покорност поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.

Међутим, покадшто се Марку чине и неоправдани приговори. Не узимају се у обзир околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове особине оцењују као рђаве. Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан, непокоран, несавитљив. Али зар би могао да буде друкчији према улози која Му је дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне тежње, да је — рецимо — миран, тих, послушан, увучене главе у рамена, бојажљив? Разуме се да не би могао. Са таквим „врлинама“ он би таман био добар роб, добар султанов поданик, о коме песма не би имала шта да каже. Очевидно, дакле, тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност.

Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница — разуме се, као свака друга пијаница. Међутим, Марко нипошто не спада међу обичне пијанице. Јело и пиће су извор његове огромне снаге. То је сасвим природно. Он је у стању да љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан јеловник? Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач — с правом — води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију. Оно што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама? Према томе, на Маркову „жећцу“ за вином не може се и не сме гледати као на обичну слабост према алкохолу. То је нешто друго. Кад Марко „угаси жећцу“, поседне Шарина као „ала на бијеса“, и тешко томе ко му на пут стане!

Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин. Чудовишни су његови поступци према сестри Леке капетана и, нарочито, према Златанића Мајци. Грђе нису поступали ни Турци. Слична варварства он чини и у бугарској песми. Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. Можда је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних казни. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка. Чињеница је да Марка у већини песама одликује висока човечност. И због сломљеног соколовог крила он је готов да заметне кавгу са насилницима. А суров је у веома малом броју песама. Или је народни певач хтео да у једној личности прикаже све људске особине и расположења, од најнижих до највиших? То ће, изгледа, бити пре свега.

Но, било како било, Марко је најизразитија личност у нашој народној поезији, па и у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним приликама као наш народ. Узета у целини, ова личност представља нешто потпуно ново у светском песништву. То није ни Ахил, ни Одисеј, ни Беовулф, ни Роланд, ни Иња Муромец, ни Сигурд, ни Сигфрид, нити икоји други јунак, мада са њима може имати ову или Ону заједничку црту.

У песмама о Марку дошла су до израза и таква схватања народног певача која су данас застарела и назадна, али која су била сасвим природна пре неколико столећа. То су, углавном, схватања о држави и цркви.

У песми Урош и Мрњавчевићи Марко иступа у улози чувара Душановог царства. Он с огорчењем устаје против својих најближих рођака који се отимају о царство, или тачније речено: који комадају државу. Он пресуђује да царство остане Урошу, јер „ђетету је од кољена царство“, другим речима: јер је то јемство да се држава неће распасти. То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у стању да се одупре најездама. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе:

Великаши — проклете им душе! —

на комате раздробише царство,

српске силе грдно сатријеше.

Као што је из историје познато, комадање Душанове државе није доносило народу избављење, него га је — напротив — бацало у још теже ропство, доносило му још несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским освајачима, новим и још бездушнијим експлоататорима. Наравно, ко би данас делио царство по томе коме је оно „од кољена“ — тај би заступао идеал правде из XIV века, како је говорио Светозар Марковић.

Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач — с очигледном побожношћу — истиче црквене личности, цркву и њено учење. И то је потпуно разумљиво. Пре свега, у доба кад су ове песме настале, а и много касније, људи су били тако немоћни према природним И друштвеним силама да су оне у њиховим главама добивале облик надземаљских сила. Сем тога, у неким случајевима, црква је имала н извесну напредну улогу. Она је створила прву писменост код народа који су пре примања хришћанства живели у варварству и тиме је знатно допринела одржавању и даљем развијању културних тековина. Најзад, код нас, за време турске владавине, угледу цркве доприносила је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на једној страни били су експлоататори турски феудалци, а на другој страни експлоатисана хришћанска раја. Скоро читаво ниже свештенство било је чврсто повезано с народом, а било је и таквих случајева да су поједини високи представници цркве активно учествовали у борби против освајача и подстицали ослободилачке тежње.

5 Песме о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима и хрватским бановима

Pесме које говоре о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима (Јанку и Секули) и хрватским бановима најближе су по своме духу косовским песмама. И у њима је, пре свега, реч о пропадању старе државе.

После битке на Марици (1371) н после битке на Косову (1389) наше јужне области потпале су под Турке, остаци државе померили су се на север: деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, имао је престоницу у Београду, а његов наследник Ђурађ Бранковић у Смедереву. И један и други покушавали су да оснаже државу, али то им није пошло за руком. Они су били у потчињеном положају не само према турском двору него чак н према мађарском. Сем тога, били су узнемиравани и од Млечића (у Приморју) и од разних великаша.

Ђурђу Бранковићу, чим је постао владар (1472), Мађари су одузели Београд, а Турци Крушевац и Голубац. Он је морао да призна и мађарску и турску врховну власт, а Турцима је морао још да плаћа и годишњи данак од 50000 дуката и да им даје за њихове војне походе 2000 коњаника.

Изгубивши утврђени град Београд, Ђурађ се дао на посао да изгради нову тврђаву у Смедереву. Она је била завршена 1430. Исте године Турци су освојили Солун, град у коме се одигравају догађаји описани у песми Болани Дојчин. (За Дојчина историја не зна, али догађаји о којима је реч иду свакако у доба после освојења Солуна. )

Саградивши тврђаву у Смедереву (у облику троугла са двадесет и четири куле), Ђурађ је предузео низ мера да обезбеди своју државу. Једну своју кћер, Катарину, удао је за грофа Улриха Цељског, који је имао велика имања у Штајерској и Хрватској и био веома моћан човек (1433), а другу — Мару удао је за турског султана Мурата II (1435). Сем тога, 1435. године Ђурађ је склопио уговор с Млечићима (у томе уговору Зета, која је била у саставу Ђурђеве државе, први пут се назива Црном Гором).

Али већ 1437. године Турци су опустошили Ђурђеву област — да би му се осветили што су пред Смедеревом претрпели пораз од мађарске војске. Идуће, 1438. године Турци су освојили манастир Раваницу и градове Борач на Гружи и Острвицу код Рудника. Али главни напад извршен је тек године 1439.

„Док је турски вазал Стјепан Вукчић пустошио западне крајеве деспотове земље, почео је султан лично опсаду Смедерева. Српску престоницу енергично су бранили Гргур, најстарији син деспотов, и Тома Кантакузин, шурак деспотов... деспот Ђурађ тражио је помоћ у Угарској, ну онде се никако није могла опремити велика војска, јер је властела тежила да ограничи краљеву моћ... Тако се онда Смедерево морало предати (18. августа), пошто је издржало тромесечну опсаду и бомбардовање из великих топова. Деспотова земља, скупа са Сребрницом западно од Дрине, доспе у турске руке. Једино се одржала покрајина Ново Брдо...

Зета је била поштеђена од ратовања. Њоме је управљао војвода Комнен, намесник деспотов у Бару. У Смедереву је био постављен за заповедника син Евреноса, турски војсковођа Исак, раније намесник у Скопљу. Турцима су сада отворени били путеви за Босну, те је њихова коњица из Врхбосне долазила до Јајца, па и у Угарску, коју је још једино штитио Београд. “

Идућих година освојили су Турци Ново Брдо, Стјепан Вукчић планине Црне Горе, а Млечићи Приморје. Турци су, сем тога, одвели Ђурђеве синове, Гргура и Стефана, у ропство у Малу Азију и тамо их ослепили (1441).

У то време Ђурађ је после пута у Зету и после бављења у Дубровнику отишао у Угарску да тражи помоћ од тамошњег краља.

После рата који се завршио примирјем у Сегедину (1444) Турци су вратили Ђурђу читаву његову област (и градове Голубац и Крушевац) и ослепљене синове.

Неколико година затим дошло је опет до рата између Мађара и Турака. Мађарска војска, под заповедништвом Ј. Хуњадија (који је у песмама познат као Сибињанин Јанко), продрла је преко Србије до Косова и ту била страховито потучена (1448). Успомена на тај пораз и данас се чува у изреци: „Страдао као Јанко на Косову“. Деспот Ђурађ је ухватио Хуњадија при повлачењу и није га пустио све док није добио накнаду за штету коју је причинила мађарска војска.

Са Хуњадијем деспот се измирио 1451. Али ратовање с Млечићима непрекидно је трајало, а од 1454. и Турци су почели све жешће да наваљују на Србију. У току тих напада, 1456, умро је деспот Ђурађ. Наследио га је син Лазар, који је такође убрзо умро (1458). Идуће, 1459. године Турци су узели Смедерево без борбе.

Уз деспота Бурђа често се у песми спомиње његова жена Јерина. У песмама она се назива „проклета“; међутим, историја не познаје никаква њена дела по којима би она заслуживала тај назив. Мисли се да је народ приписао њој, зато што је била странкиња (Гркиња из породице морејских деспота, потомака византијског цара и писца Јована Кантакузина), све тешкоће под Ђурђевом владавином.

После пада Смедерева многи Срби иселили су се у Угарску, ступили у угарску Војску И продужили ратовање против Турака. Међу тим Србима велики углед су имали браћа Јакшићи, Стефан и дмитар, синови Ђурђевог војводе Јакше. Као некакви владари над тим Србима били су потомци деспота Ђурђа. Они су и сами носили назив деспота. Први је био син слепога Гргура, Вук Гргуровић, у песмама познат под називом Змај-огњени или Змај-деспот. У ратовима против Турака он се истакао као веома храбар човек. У једној прилици опседао је чак и Смедерево, али без успеха. Умро је у Срему 1485. други је био син слепога Стефана, Ђурађ. Он је, на позив угарског краља, дошао у Угарску са мајком Ангелином и братом Јованом. добили су од краља Купиник (сада Купиново), Сланкамен, Беркасово и Костајницу. А кад се Ђурађ закалуђерио (као калуђер звао се Максим), Јован је постао деспот. Он је последњи потомак старога деспота Ђурђа. Храбро је војевао против Турака и намеравао да поново освоји Србију, али то му није пошло за руком. Умро је 1502.

Зетом од половине XV века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а затим на Цетињу. Један његов син (коме историја не зна имена а песма га зове Максимом) потурчио се и као потурчењак звао се Скендер-бег и пашовао у Скадру. Други Иванов син (који се у песми погрешно сматра као његов брат) био је Ђурађ. Године 1496. Ђурађ, протеран од Скендер-бега из Црне Горе, побегао је у Млетке, где је неко време био затворен, а затим отишао у Цариград и добио пашалук у Малој Азији.

Снажан отпор најезди Турака пружен је и у Хрватској и Славонији. Већ крајем XIV века прикучили су се Турци границама ових земаља. Али су на њих почели жестоко наваљивати тек после пада Србије (1459) и Босне (1463). Добивши битку на Крбавском пољу (1493), а затим битку на Мохачу (1526), Турци су убрзо заузели западну Славонију с Пожегом и читаву јужну Хрватску, осим градова у Приморју, које је добила Венеција још у првој половини XV века. У току XV века Турци су непрекидно наваљивали. Године 1566. била је велика битка код Сигета, у којој је погинуо хрватски војсковођа Никола Шубић-Зрињски. Тих година, ради успешније одбране од Турака, основана је дуж турске границе (између Драве и Куле и између Купе и мора) такозвана Војна крајина, коју су населили као слободни војници људи пребегли са турске територије.

У XV и XVI веку, дакле, као и касније, борба против Турака била је заједничка ствар Срба и Хрвата.

Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји, али је то увек једна иста очајничка борба без изгледа на успех. Више од једног века, почев од пораза на Косову (1389), остаци старе српске државе пружали су снажан отпор завојевачу, али се пропаст није могла избећи — она је из деценије у деценију бивала све неминовнија. У песмама народ за то окривљује Вука Бранковића и Ђурћеву жену Јерину. Песма вели да је Вук на Косову пребегао Турцима, а Јерина да је уништавала главне јунаке итд. Али у песмама народ не смеће с ума турску силу, ни размирице домаћих великаша, ни освајачке прохтеве мађарске и млетачке.

Борба без изгледа на успех, јунаштво и неминовна несрећа, — то је основно обележје песама о времену Бранковића и хрватских банова као и песама О косовском боју.

У песмама о косовском боју нема хумора, који је иначе толико драг нашем народном певачу, нема ведрих тонова. Из сваке речи бије тешка збиља, свака је песма једна велика трагедија, све песме укупно чине непреболну трагедију читавог народа. Та трагедија достиже врхунац у појави Косовке девојке и мајке Југовића. Поле је покривено мртвим јунацима. У ту тишину вереница и мајка уносе немир свога срца и мере њиме величину губитка. Тако раде и стара Гандхари и њених сто снаха на једном сличном разбојишту у Старој Индији: преврћу ратнике покиданих руку и ногу — оне с једне стране, а шакали и птице грабљивице с друге. Све је изгубљено, остаје само „худа срећа“.

Истом трагиком обојене су и песме о времену Бранковића и хрватских банова. Ропство је већ почело, сестра седи болесном брату више главе и освешћује га сузама — да је заштити од насиља и срамоте. Смрт долази са свих страна: од Турака, Латина, Мађара. Гину најбољи јунаци; народ тугује за њима називајући их „пернатим од сунашца штитом“, „десним крилом од српске крајине“ и другим нежним именима.

То су неустрашиви људи, који више воле да умру стојећи него да живе клечећи. Нека и нема изгледа за победу, нека је противник безброј пута надмоћнији, свеједно — они се боре.

Војвода Пријезда (у песми Смрт војводе Пријезде) умире да се не би осрамотио уступајући тиранину сабљу, коња и љубу. То троје он схвата као саставни део своје слободе, као пуноћу свога достојанства. Ако би њих изгубио, остао би крњ, ништаван, ружан. И тај бедни и наказни живот тиранин би најзад узео. Истог је мишљења и Пријездина љуба, поносита Јелица госпођа, која једноставним речима — као нешто што се по себи разуме, што је једино природно и могуће — изражава најплеменитији хероизам:

Волим с тобом часно погинути

нег' љубити на срамоту Турке

Морава нас вода одранила,

нек Морава вода и сарани.

Песма учи: нема крње слободе; она је или потпуна или не постоји. Тиранин се не задовољава само делом, иако узима део по део. Ако су ти драги слобода и достојанство, одупри се чим пружи руку на тебе. Само на основу огромног искуства, дуготрајног посматрање и чврсте уверености да има само један начин за обрачун с тиранијом, могли су да се створе овакви ликови какви су Пријездин и Јеличин.

Кајица Радоња и Облачић Раде у нечем личе на Милоша Војиновића. Као и он, ненадмашни су у витешким играма. Али немају његове веселости, његовог замаха и ширине. Кајица је постављен насупрот Јанку и његовим Мађарима и Каравласима као Милош Латинима. Он се одликује не само јунаштвом него и чудесном лепотом. Он је створен да надјуначи и надмудри. Али је безазлен, поверљив, без задње мисли, неопрезан. Зато му Јанко лако на превару задаје смртоносну рану. умирући, Кајица жали што одлази без јуначког огледања и моли да буде освећен: „Ако можеш, освети ме, бабо“. — Облачић Раде је више смео, плах, експанзиван. Његове су речи: „Једном ми је земан умријети, и потле ћу, Мејо, одмирати“. Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини. А кад не може неправду да отклони речју, он је шиба троструком камџијом. По свему личи на неумитног судију, строгог и правичног, који хода по свету да кажњава неправду.

Болани Дојчин је један од најоригиналнијих и најреволуционарнијих ликова читаве наше народне епике. Изможден деветогодишњом болешћу, утегнут платном од бедара до витих ребара да му се не размину кости мимо кости, са копљем у руци, на бесном дорату испод чијих копита искаче камење и збуњује солунске трговце, он је отелотворена жудња за осветом угњетених и понижених маса. Он не може да умре, нема крава да умре док на свету постоји такав крвник као што је Усо Арапин и такав нитков као што је Петар налбантин. У светској књижевности нема таквог лика као што је Дојчинов. Њега је могао да створи само народ који је столећима војевао против намета, увреда и бешчашћења.

Јован Косовац је један од неколицине јунака (поред Облачића Рада и Змај-деспота Вука) који уносе оптимизам у трагичне песме о времену пропадања старе државе. Он је лукави старац, чувар Косова. Уме да се преруши у слаботињу: да се згури као кукавица и да натера ђогата да рамље у три ноге. А као мамац носи на глави златно перо. Зар може насилник да прође поред таквог јадника и да га не опљачка? Но у томе случају ђогат би престао да рамље, старац би се исправио и страховито подвикнуо, и зулумћара би стизала немилосрдна казна. У згуреном Косовцу одражена је стварност „јадног и крвавог“, поробљеног Косова. У исправљеном Косовцу изражена је ослободилачка тежња сиротиње раје.

Змај-деспот Вук добио је змајевиту снагу и крила у огњеном сну потлаченог народа о победи над угњетачима. Он дели мегдане са највећим турским јунаком, Ђерзелез-Алијом, и са Турчином који седи на Авали — са Порчом од Авале. Он намешта заседе подлом поробљивачу и бије га из преваре, као и хајдуци и ускоци. Тутањ његовог коња уз поље Врачара и његова сабља над Порчином главом, — то је бунтовничко куцање срца и гневни сјај очију осветничке раје, која не може да се помири с ропством.

Бан Деренчић и његова сестра Доротеја из песме о боју на Крбавском пољу иду међу најтрагичније личности овога доба. И историјски посматрана, битка на Крбавском пољу (1493) представља један од тежих пораза које су наши преци претрпели. „У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000). Сам заповедник хрватске војске, бан Мирко Деренчин, пао је у турско ропство. “ Убрзо после ове битке (1528) Турци су, освојивши Крбаву и Лику, „основани лички турски санџак, са знатним местом Удбином“. Према песми, од Турака понуђено му при јатељство уз услов да пусти њихову војску преко своје земље бан Деренчић је гордо одбио и прихватио борбу под Удбином. Погинуо је због своје дуге косе коју му је у милошти однеговала сестра Доротеја. Погинуо је и његов син Павлић. Вратио се из боја — захваљујући добром коњу и ноћи — само кнез Перазовић, Доротејин вереник. Али, упрљаног крвљу, прахом и знојем, заручница га није познала:

⇐ Предыдущая 1 2 3 456 7 8 9 10 Следующая ⇒