Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке. 3 страница

Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима.

Довољно да XVI век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Италијански преводник Дуке, за којега се не зна када је радио свој превод, али који не може бити старији од XV века, не преводи о косовском боју Дукиних речи, него излаже косовску причу на талијанском сасвим другојачије него Дука на грчком. Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића, незнано по каквим узроцима. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XVI је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, закорачује у XVI век с пуним обликом косовске епопеје, и пошто је извесно по горе поменутим писаним споменима да је иста епопеја у XV веку била ужа, другојачија и мање сређена, могли бисмо с доста сигурности тврдити да је главна, најшира и најразгранатија Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку, тако позно, да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима.

Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића, незнано по каквим узроцима. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XVI је век, као нов додатак, утврдио ту суревњивост међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, заколичних разлога, него због тога што тако мора да мрзи невера Веру, издајник родољуба, господин сељака. У томе је „логика и укус“ певача XIX века. Одбацујући свађу, певачи XIX века, с једне стране, лишили су издајство сваког оправдања, учинили га једним општим појмом под који може да се подведе сваки преступ према отаџбини и, са друге стране, дали хероизму косовске епопеје одређенији, народни карактер. То је било у пуном складу са захтевима завршне фазе борбе против Турака.

Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у томе и јесте суштина косовске легенде. Као што је познато, у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу: надмоћност турске Војске, божју воњу и издају Вука Бранковића. Први узрок је јако наглашен у неколико песама, а нарочито у песмама: Бановић Страхиња и Косанчић Иван уходи Турке. Турска војска је кажу ове песме небројена. „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили“; „да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње и јунаке“; „да ти имаш крила соколова, пак да паднеш из неба ведрога, перје меса не би изнијело“, таквим и сличним хиперболама описана је турска сила. Па ипак, пресудан узрок поразу није у томе. Да бог није тако хтео, да Вук није издао, турска бројност би била чинилац који не одлучује. Њу не узима у обзир ни Константин Филозоф. По њему, божја воња је једини узрок трагедији: „И у први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“. Према Константину Филозофу, дакле, Лазар и његови ратници задобили су „небеско царство“ по божјој вољи и кроз борбу.

Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара, много старија од хришћанства. У сумерско-вавилонском Епу о Гилгамешу, који најмање две хиљаде година претходи хришћанству, насупрот судбини осталих покојника која је представљена мрачним бојама судбина погинулих у боју насликана је као угодна:

Ко је у боју погинуо је ли виде то? Да, видех:

његови отац и мајка држе му главу

и његова жена (клечи) поред њега.

У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у IV веку нове ере, налазимо веома занимљиво схватање о небеском и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш, тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке. Благо витезу коме долази таква борба нетражена, као отворена рајска врата, о сине Притин! А ако нећеш да предузмеш ову закониту борбу, пренебрегнућеш своју сопствену дарму (врлину) и своју част и пасти у грех. И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те. Они пак који ти желе зло говориће с подсмехом о теби и кудити те због слабости; шта има болније од овог? Ако будеш убијен, задобићеш рај; ако победиш, уживаћеш земаљске радости; стога устани, о Кунтин сине, и одлучи се за борбу“. Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу.

Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву, пре много хиљада година, кад је рат био један од основних видова привреде. Бити храбар у борби против непријатеља значило је тада испуњавати обавезу не само према живим саплеменицима него и према мртвим прецима. Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену. У Илијади и Одисеји старих Грка, које су настале већ у VIII веку старе ере, има више примера за ово. Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво питање о томе да ли је Неоптолем храбар, да ли предњачи у боју. А кад је Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив, Ахилова душа је отишла широко корачајући весела што има одличног сина.

Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу. То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада. Задовољство господа, творца живота, налази се тамо где певају војници, тамо где се диже дим ратне ватре... “

Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу, али кроз борбу која мора да се заврши поразом.

Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу? У Илијади и Одисеји, у Махабхарати и Рамајани, на пример, богови не само да одлучују о исходу рата него и сами учествују као помагачи овога или онога јунака. У Илијади богови су одлучили да Троја буде разорена, али су и даље једни помагали Тројанцима а други Грцима. Код Константина Филозофа одлуку о „нашем“ поразу донео је „наш“ бог у складу са хришћанским учењем да се за страдања на земљи добијају награде на небу.

Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју незнабожачку веру“. Хришћанско небеско царство он није умео и није ни могао да усклади са паганским земаљским царством. Напротив, он их је приказао у потпуној противречности. То се најбоље види из песме Пропаст царства српскога. Дазар каже ова песма може да бира борбу и победу (тј. земаљско царство) или пораз (тј. небеско царство). Лазар, у складу са својим светачким карактером, бира друго. Али одмах затим, у другом делу песме, он улази у жестоку борбу, баш као да се бори за земаљско царство, и био би победник да није било Вукове издаје.

Откуда та противречност? Прво, њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом, уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје одлучили у четвртом певању, али та је одлука остала мртво слово све до последњег (двадесет четвртог) певања, јер су и даље и после одлуке, као и пре ње једни богови помагали Ахејцима а други Тројанцима; у таквој ситуацији, разуме се, борба Тројанаца није била бесмислена, они су још могли да се надају, док је међутим борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио, како каже Константин Филозоф, тј. кад је једини бог донео одлуку о поразу. Зашто се борити кад бог хоће пораз? Треба умрети, а то се може и без борбе довољно је за то причестити се и наредити се. Ето у којој мери је положај хришћанина био безнадежнији од положаја паганца. Али то је друга околност која је изазвала противречност у певачу хришћанину куцало је борбено паганско срце; он се речју определио за небеско царство у које се улази без борбе, а стварно је пошао путем који је Кршна показивао Арџуни путем рвања са непријатељем, путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре у рај, ако остане жив у земаљске радости. И по свој прилици, пораз по божјој вољи у косовској легенди патио је у народној песми од ове противречности већ од самог почетка.

Трећи узрок поразу, издаја, судећи према изворима, формирао се постепено. У клици га налазимо већ код Константина Филозофа: опадати тако великог јунака и родољуба какав се показао Милош, то у ствари значи издајнички поступати. Неких педесетак година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“, о „невери, зависти и неслози неверних И неваљалих људи“. У истом, ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. Њега у XVI веку заувек замењује Вук Бранковић.

Зашто је баш Вук добио то срамно име, и зашто тек у XVI веку, питање је на које не умемо тачно да одговоримо. Било је различитих нагађања, свакојаких комбинација. Најчешће се признавала потпуна немоћ да се то питање реши. Па ипак, вреди нагласити неке околности због којих је народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, са разних разлога, била је изузетно тешка народу; најзад, за владе Бранковића српска држава коначно је пропала. Сем тога, од прве четвртине XV века, кад е избио велики сењачки устанак, па до краја XVI века против турске владавине јављале су се само изоловане буне. У то доба — као што показују најновија истраживања наших историчара, организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу, што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних, и постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште. И могуће је, чак је и природно, да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XVI века покретали безизгледне, очајничке буне. Ти људи су се борили не само против Турака него и против повлашћеног домаћег слоја који је подржавао турску управу. Тај домаћи слој (кнезови, слободни сењаци, Власи-сточари, који су били и турски војници) у очима раје морао је представљати мрског издајника. Сасвим природно, према томе издајнику раја је могла да створи лик издајника у прошлости. Чије би име везала за тај лик? Мећу свим личностима у прошлости Вук је за то имао највише услова. Раја је у косовском боју гледала почетак своје несреће. Своје муке у домаћој феудалној држави (пре Ђурђа Бранковића) она је већ, углавном, била заборавила; уосталом, те муке биле су неупоредиво мање него оне под Турцима. А на Косову погинули су кнез Лазар и велики јунак Милом, погинули су и незнатнији људи док је Вук остао жив. Он је владао на самом Косову и није погинуо! Та чињеница, после сто година, негде између XV и XVI века, кад је турска владавина већ постала тешка, могла је да буде сасвим довољна за приписивање издајства Вуку. У вези с тим важно је и оно што је напоменуо Маретић: „Из старих и вјеродостојних извора излази да је Вук са својом војском био на Косову и борио се с Турцима вјерно помажући кнезу Лазару: највише што се може допустити јест то да је прије потпунога свршетка битке оставио с остацима своје војске бојиште, кад је видио да је и онако већ све пропало. Отуд је народ могао помало развити потпуну издају. Осим тога треба знати да је Вук Бранковић послије косовскога боја живио у непријатељству с кнегињом Милицом и с њезиним синовима Стефаном и Вуком радећи им о злу као и они њему, а све зато јер је Вук Бранковић хтио послије смрти кнеза Лазара да постане господар читаве земље којом је Лазар владао. То непријатељство могло је утврдити у народу мишљење о издаји Вуковој, тј. мислило се да то непријатељство потјече из издаје Вукове“. Поврх тога, треба имати на уму и то да је народ владавину Бурђа Бранковића, Вуковог сина, запамтио по злу н проклео је у причама и песмама о Јерини. Да ли је то случајно што две најомрзнутије личности припадају једној истој породици? Не, то не може да буде случајно, оне се међусобно условљавају као проклети типови, као издајници. И Јерина је у ствари издајник: она, на пример, у песми Облак Радосав, убија најбоље војводе, ломи крила крајини, уништава заштиту отаџбине. А од краја XVI века, кад су због све тежих дажбина отпочели стални покрети против турске власти и кад су се против турског феудализма због његове тежње да привилеговани домаћи слој претвори у рају почели борити и сами кнезови, већ створени лик издајника служио је као моћно оружје у борби против свих опих који су ма у чему и ма како подржавали Турке. Као такво оружје служио је овај лик и у XVI веку. И тада, као и раније, њега је пратила убитачна клетва:

Проклет био и ко га родио!

Проклето му племе и кољено!

И у XIX веку као и у ранијим вековима, и у устаничким логорима као и у хајдучким и ускочким дружинама, кроз болне звуке гусала и као нож оштре и звонке десетерце одјекивао је кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине:

Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дошô на бој на Косово,

од руке му ништа не родило:

рујно вино, ни шеница бела!

Не имао пољског берићета,

ни у дому од срца порода!

Рђом капô док му је колена!

Тај поклич, предаван од века веку, од колена колену, разлегао се по целој нашој земљи као немилосрдна порука, као страшна опомена, растао и гранао се и најзад био изливен у гвоздене, уништавајуће Његошеве речи:

У памет се добро, Црногорци!

А ко чиња бити ће најбољи,

а ко изда онога те почне,

свака му се сатвар скаменила!

Бог велики и његова сила

у њиву му сјеме скаменио,

у жене му ђецу скаменио!

Од њега се излегли губавци,

да их народ по прсту кажује!

Траг се грдни његов ископао,

како што је шареним коњима!

У кућу му пушке не висило,

главе мушке не копâ од пушке,

жељела му кућа мушке главе!

Ко издао, браћо, те јунаке

који почну на наше крвнике,

спопада га брука Бранковића,

часне посте за пса испостио,

гроб се његов пропâ на та свијет!

Ко издао, браћо, те јунаке,

не предавâ пуње ни проскуре,

него пасју вјеру вјеровао!

Крвљу му се прелили бадњаци,

крвљу крсно име ославио,

своју ђецу на њ печену ио!

У помамни вјетар ударио,

а у лик се манит обратио!

Ко издао, браћо, те јунаке,

рђа му се на дом распртила;

за његовим трагом покајнице

све кукале, довијек лагале!

Насупрот издајнику — то је такође једна од битних особина косовске епопеје — дата је јарка слика хероја родољуба. Црте тога лика налазимо код Југовића, код Бановић Страхиње, код Срђе Злопоглеђе, код Мусића Стевана и, понајвише, код Милоша Обилића.

Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом. Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од издајства.

У Југовићима, како су представљени у песмама о самом косовском боју (у онима које говоре о догађајима пре боја нису симпатични)1 — нашло је узбудљив израз херојско помирење са смрћу у борби против непријатеља. Читајући песму Цар Лазар и царица Милица, човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро, светло, пуно жубора. Поље око Крушевца било је покривено зеленом травом. На њој, на дрвећу, на кућама, на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост. Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље:

Иди, сестро, на бијелу кулу;

а ја ти се не бих повратио...

Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово. А тада, како је Филиповић насликао сложну браћу, „девет белих повише се пера, девет тешких копља коштуница спустише се“. На замагљено поље слетала је смрт, крвљу су плинули и Лаб и Ситница. Само смрт могла је да растави верну браћу. Тако Милутин и извештава Милицу:

Погибе ти осам Југовића,

ђе брат брата издати не шћеде —

докле гође један тецијаше.

Још остаде Бошко Југовићу,

крсташ му се по Косову вија,

још разгони Турке на буљуке.

И човек не може да се отме утиску да је народни певач — у XVI, и у XVII, и у XVIII, и у XIX веку, кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка, његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу.

Бановић Страхиња је онај јунак коме је турски дервиш упутио ласкаве речи:

Твоме ђогу и твоме јунаштву

свуд су броди ђе гођ дођеш води.

Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје. Али није клонуо. Пре боја, остављен од пријатеља, напуштен чак и од своје жене, сам у непрегледној турској војсци, он је нашао у себи довољно снаге да савлада грдосију Влах-Алију и да опрости неверној љуби. А у боју он је био онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“. Какав замах и откос! Тако је могла да коси само сабља коју су у вековима ропства, у осветничкој жудњи, стезале хиљаде руку сиротиње раје.

Срђа Злопоглећа је такође „добар јунак“ „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура“. Он је срдит и злих погледа. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га. Он више личи ва вредног посленика него на гневног ратника. Он поступа као добар домаћин усталац који се одупире поплави, гусеницама, скакавцима. Он би да их све истреби, да их потпуно уништи, да сваку клицу затре. Пажљиво, истрајно, одмереним покретима, као да будаком крчи трње, он набија на копље не по једнога, него два и два освајача и баца их у реку — нека вода однесе нечистоћу и заразу. Тај неуморни усталац кроз векове је загревао рају и звао је на подвиге.

Мусић Стеван је јунак који је касно стигао на Косово. Бојао се кнежеве клетве, спремао се, журио, и опет задоцнио. Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталом браћом. — То је била једина мисао и Васојевића Стеве, који је такође касно стигао на Косово. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади Андромаха Хектора. Али тај призор није га поколебао; напротив, дао му је снаге да намах и потпуно прегори живот. У једној песми са Новог Зеланда речено је ратницима: „Ако желите да увећате своју храброст, ако желите да укрепите своју мужевност, приближите свој нос носу своје деце“ (тј. реците им: збогом). деца су најузбудљивије оличење отаџбине, будућности, живота ради кога треба умрети. И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку:

Кад се роди од запада сунце,

онда ћу ти са Косова доћи.

На Косову он се бранио не од смрти, него од издајства. Погинуо је чим је њега победио. Као и Мусић, био је дубоко несрећан што је то морао да учини касније него други.

Низ херојских косовских ликова снажно завршавају стара Југовићка и Косовка девојка: херојска мајка „тврдога срца“, која умире без сузе у оку, и јуначка вереница, која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја вином.

4 Песме о Марку Краљевићу

Pесме о Марку Краљевићу обухватају веома дуг период, од Душановог до хајдучког времена.

У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. 1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и ондашњијех људи... Ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо... За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кирипија: прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити. За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таквоме боју заглибио Шарац у некакој бари код дунава и да су ондје обојица пропали; у крајини Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине: ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такоме боју толико луди изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад? “ На то се бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Једни говоре да је он у ту Пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака““.

Краљ Марко владао је од 1371. до 1395. године. Престоница му је била у Прилепу. За све време своје владавине признавао је турску врховну власт, а после косовске битке, за владе цара Бајазида, морао је да учествује и у турским војним походима. У таквом једном походу је и погинуо 1395, у боју ва Ровинама против влашког војводе Мирче. Према Константину Филозофу, Марко је пред своју погибију рекао: „Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.

Све што историја зна о Марку своди се на то да је он био незнатан владар. Међутим, у песмама и причама он је највећи јунак. Зашто је то тако — не може се поуздано рећи. Може бити да је за време његове владе народ био поштеђен разних тешких намета и да је касније, под теретом турских насиља, успомена на такво стање имала пресудан значај за стварање јуначког лика Марка Краљевића.

Познато је да су се песме о Марку Краљевићу певале већ у XVI веку. до нас су дошле песме из каснијег времена. Од њих одређенију историјску подлогу имају само две-три, али и све остале — ма колико биле испуњене догађајима непознатим историји — верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске владавине. У неким песмама — као што су Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Мина од Костура, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко пије уз рамазан вино — сачувана је историјска истина да је Марко признавао власт турског цара и да је ратовао за његов рачун. У једној песми он то сам изриком каже:

Нисам слуга, нити дворим кога,

но у Стамбол цара честитога,

а код њега не мислим другога

док је моја на рамену глава.

И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко, онакав какав је у песмама, никад се није покорио. Његова је сабља увек била жедна турске и насилничке крви, и кад би се из свих песама сабрале турске главе које је он посекао — испала би грдно велика гомила.

Но и Маркова покорност самом турском цару је веома чудновата. Тешко је рећи да ли је то више покорност или непокорност. Марко је тобоже у некаквом рођачком односу према цару, као посинак према поочиму. Али то је више на речи него на делу. У ствари, однос је дубоко непријатељски. Цар држи годинама Марка у тамници. Марко убија на хиљаде верних царевих поданика. Марко је — не једанпут — догнао цара до дувара. Цар је, не једанпут, задрхтао од Маркова гнева.

Очевидно, то није никакво пријатељство. Али ту лежи и велика противречност. С једне стране, Марко помаже цару, то је ван спора, са друге стране, и најчешће у исти мах он му наноси огромну штету. Како све то да се разуме?

Можда би се могло примити следеће објашњење. У доба када је живео Марко, турска сила је била у напону и није било те снаге која би могла да је сруши. Дакле, стварност за коју се морао везати песнички лик Марка Краљевића карактерише несменљиво Турско господство. Турци су били у земљи, њихове снаге су биле неизмерне, за дуго време на промену тога стања није се могло ни мислити. Према томе, народни певач био је принуђен да постави Марка Краљевића у Основи историјски верно — као турског вазала. Али у народном певачу, који је био притиснут турским неделима, горела је пламена жудња за осветом. Из те жудње се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића. Ако се Турци нису могли протерати из земље, ако је њихова власт хтело се то или не — била неизменљива чињеница, њихове главе ипак могла је да сече сабља, њихова ребра могла је да пребија топузина. Ту сабљу и топузину дао је народни певач у руке Марку Кра љевићу.

Остављена на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на коње, пљачкана и срамоћена, сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке до запада“, да кажњава насилнике, да ослобађа робље, да штити правду, да заступа човечност. Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и страшним Марком Краљевићем. Он је био неумитни судија који је стизао свакога злочинца. Он је — у песми — извршавао казну коју је изрицао и свим срцем желео својим непријатељима подјармљени и понижени народ.

У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у кога је „оштра сабља, рука самовољна“, који је дорастао сваком подвигу, јер је мудрији и јуначнији од свих душмана. Пред тим неукротивим џином — а такав је хтео да буде сам народ — турска власт, господство и надмоћност претварали су се у прах. По народној песми, као што је познато, султан мора да моли Марка, султан и његова царевина зависе од Маркове снаге. Ретки су тренуци кад се у песми признаје турска надмоћност. То је само у два-три случаја. У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи:

⇐ Предыдущая 1 2 345 6 7 8 9 10 Следующая ⇒